Vreme. Zahvaljujem.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Radoslav Mojsilović. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Šami. Da li neko želi reč? (Da) Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, podneo sam amandman kojim tražim da se sredstva namenjena Koridoru 10 sa 7 milijardi povećaju na 9 milijardi i da to povećanje se iskoristi za rekonstrukciju pruga u Koridoru 10, u delu za železnički saobraćaj, jer Koridor 10 nisu samo putevi, već i železnica.
Mislim da nema potrebe posebno da obrazložim zašto je to neophodno. Naše pruge u Srbiji su u katastrofalnom stanju i svojevremeno taj podatak može biti samo još gori, jer postoji oko 200 km pruge u kojima vozovi ne mogu ići brže od 20 km na sat. Uzgred budi rečeno, prosečna brzina kojom idu vozovi po Srbiji danas je niža nego 1936. godine. To je istinit podatak.
Predložio sam da se ta sredstva skinu od dotacija železnicama. Vlada je to odbila sa jednim, moram pročitati deo tog obrazloženja, jer ovo je vrhunac cinične demagogije.
Kaže: „To bi ugrozilo pre svega isplatu zarada za oko 20.000 zaposlenih u „Železnicama Srbije“.
Da se razumemo, svaka odgovorna Vlada će pomagati svoju železnicu, to nije sporno. Ali je treba pomagati tako što će ulagati u pruge, što će ulagati u prevozna sredstva, što će ulagati u povećanje bezbednosti železničkog saobraćaja i što će kao rezultat imati činjenicu da železnica može normalno da funkcioniše i da obezbedi, naravno, zarade za svojih 20.000 radnika.
Tako što ćemo samo pomagati isplatu zarada, a železnica neće funkcionisati, od toga država nema baš nikakve koristi, da ne kažem, da ne koristimo jedan značajan resurs koji imamo, to je geografski položaj u Evropi da na tom resursu, na saobraćaju zaradimo ozbiljne novce. Naravno, ne može se zaraditi ozbiljan novac ako nam vozovi idu 20 kilometara na sat.
Dakle, ideja DSS bila da se deo sredstava, predviđeno je 12 milijardi dinara, da se dve milijarde prebaci u investiciju za železnice, neću govoriti o drugim efektima toga posla, da će se opet zaposliti određeni broj radnika koji će to obavljati, i tako dalje, i tako dalje, nego umesto što prosto pomažemo, obezbeđujemo isplate zarada železnici koja nije u stanju da funkcioniše.
Ne znam zašto je ovaj amandman odbijen, ali ja sam sličan amandman dao i prošle godine i nekako se nadam da će posle jedno 17 amandmana, odnosno 17 godina konačno se naći neka vlada koja će uvideti da probleme železnice treba rešavati na ovaj način.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Saša Dujović, koji želi reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, na član 7. razdeo 21 podneo sam amandman sa predlogom da se u ekonomskoj klasifikaciji 481 izdvoji više sredstava za boračke i invalidske organizacije.
Naime, Predlogom budžeta za 2010. godinu predloženo je da se za boračke i invalidske organizacije, kao ne vladine organizacije, izdvoji 49.211.000 dinara. Ovim predlogom da se na ovu izdvojenu sumu dodaju još 50 miliona dinara, zamisao je da se pomogne veoma značajnim i veoma važnim organizacijama koje se bave jednim ozbiljnim poslom, tj. partnerskim poslom sa državnim organima.
Naime, u drugom delu obrazloženja Vlade pri odbijanju amandmana jasno je stavljeno da odbijanje amandmana ne znači negiranje osnova da se obezbede dodatna sredstva namenjena dotacijama nevladinim organizacijama koje su programski opredeljene za podršku i pomoć veteranima, ratnim vojnim invalidima, civilnim invalidima i njihovim porodicama itd.
Predlogom amandmana je predviđeno da se sa pozicije 472, gde je naknada po osnovu bolesti i invalidnosti, skine tih 50 miliona dinara i prebaci na ovu ekonomsku klasifikaciju – pomoć nevladinim organizacijama. To bi možda i delovalo malo i čudno, kako skidati sa nečega što je prioritet Vlade Srbije, kako stoji u obrazloženju, da iza nas ne stoje podaci, pa ću sada iskoristiti vreme poslaničkog kluba da objasnim malo i zamolim, pre svega predlagača budžeta, da još jednom razmisli o ovom amandmanu.
Za ovu namenu u ovoj klasifikaciji je 2008. godine izdvojeno 14.754.000.000, od čega je 550 miliona dinara isplaćeno po osnovu duga za ratne vojne invalidnine iz 1999. godine do 2002. godine, koje nisu usklađivane. Onda je došlo da raznih utuženja. Za 2009. godinu isplaćeno je do sada, sa decembarskom invalidninom, 13.739.000.000, od čega 200 miliona upravo kao i 2008. godine, tj. za tužbe.
Znači, 13,5 milijardi dinara je za ovu godinu bilo potrebno za invalidnine, tj. pad potrebnih sredstava od skoro milijardu dinara za osnovna prava boraca, invalida i porodica palih boraca.
Tendencija pada je, kako smo u pripremi za ovu sednicu razgovarali sa predstavnicima ministarstva, da je po prirodi stvari starija generacija učesnika NOB, pre svega, koji imaju ostvarena prava, nekako biološki odlaze sa ovog sveta i dolazimo u situaciju da sve više i više država može na ovim pravima da uštedi.
Naravno, ušteda na ovim pravima nije dobra. Mi smatramo da posao koji boračko-invalidske organizacije rade, jeste upravo da poboljšaju odnos društva prema onim građanima, tj. prema borcima, invalidima i porodicama palih boraca.
Ovde se često koristi reč „ratna dnevnica“ kao, po meni, dnevno politikantstvo i trudi se da se ubere poneki politički poen zato što neko nije izdvojio sredstva. Slažemo se da je potrebno da za sve ratne veterane u Srbiji ova država ima isti aršin i nama je izuzetno žao što ni u jednoj od ovih klasifikacija nije predviđena isplata socijalne pomoći, kako je to urađeno za vreme prethodne vlade, pomoći sedam opština juga Srbije, pa da se na taj isti način odnosi država prema svim ratnim veteranima.
Naravno, siguran sam, jer ne bih podnosio amandman, da nećemo na ovaj način, ukoliko Vlada prihvati ovaj amandman, oštetiti ova prava ni za jedan jedini dinar, već da ćemo samo na taj način formirati jedan partnerski odnos između ovih veoma važnih organizacija i države, tj. Vlade, kao nekoga ko gazduje budžetom i novcem iz budžeta.
Koliko je to značajno, navešću samo jedan primer, da u okviru ovih organizacija, kojih ima 23, koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, po Zakonu o boračkim i invalidskim organizacijama iz 1999. godine, imamo tri organizacije koje su članice međunarodnih asocijacija antifašističkih organizacija, država itd. Imali smo primer da na godišnju skupštinu ove godine predstavnici SUBNOR nisu mogli da odu, tj. otišla su dva predstavnika na izuzetno težak način, tj. isprosili smo pare za njihov put, da bi otišli da tamo blokiraju prijem, zamislite sada, prijem UČK u Međunarodnu organizaciju antifašističkih zemalja. Oni su svoj posao odradili, uspeli su da spreče, i naš osnovni zadatak je da u nekom narednom periodu obezbedimo više sredstava za takve organizacije, da njihov posao i njihov rad na terenu, tj. sa građanima, sa veteranima, sa borcima svakodnevno rade, da pospešimo koliko je to moguće.
Zaključujem, zaista smatramo da nećemo ošteti EK bolesti i invalidnosti izdvajanjem još 50 miliona na ovu EK, naknade i dotacije nevladinim organizacijama, te još jednom molim ministarku da razmili i da usvoji ovaj amandman.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Vladimir Milentijević. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Arsen Đurić. Izvolite.

Moje kolega Vladimir Milentijević, koji je opravdano odsutan, podneo je amandman kojim je predložio da se u budžetu Ministarstva za KiM, naknada za socijalnu zaštitu, iz budžeta povećaju za 200 miliona, znači sa 100 miliona na 300 miliona. Moram da kažem da su te naknade za vreme prethodne vlade bile u budžetu planirane sa 900 miliona, što znači da je ova vlada i u budžetu za 2009, a i sada za 2010. godinu smanjila ta sredstva devet puta. Mislim da je to krajnje neodgovoran odnos Vlade prema našem stanovništvu na KiM.
Ovim amandmanom smo predložili da se ta sredstva povećaju za 200 miliona za neke elementarne potrebe najugroženijeg stanovništva na KiM, koga je, nažalost, sve više i više.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik  Mileta Poskurica. Izvolite.

Dame i gospodo, mi smo hteli da ovom amandmanskom intervencijom povećamo iznos sredstava koji se iz budžet izdvaja za nauku i tehnološki razvoj. Mislim da tu ne treba nikakvog opravdanja, mi smo potpisnici različitih sporazuma, počev od Lisabona 2001. godine, gde se sve zemlje koje se nalaze u regionu savetuju da nivo izdvajanja iz BDP krenu sa manje od 0,3, koji mi tada imadosmo, na nekih 0,3% koliko je verovatno ovo sada, na cifru  koja se kreće bar prema jedinici.
Hrvatska je uspela da napravi jedinicu, mnoge druge zemlje u Evropi bar idu prema dvojci ili više od toga. Dakle, jako zaostajemo u naučno-tehnološkom razvoju. Ovo je stavka iz koje se finansira sve, dakle, od plate čistačice do plate naučnog istraživača, projektno finansiranje i mnogo toga ide, to je osnovna stavka u ovom razdelu.
Želeli smo da je povećamo iz onih sredstava koja se nalaze u NIP. Ne mislimo da ni ono što se nalazi u NIP ne treba finansirati, ali uvek, pošto je to pretežno političko finansiranje, određenih zahtevnosti, manji je greh ako se tu nešto ne uradi, a da se pomogne nauka.
Nauci nema ko da pomogne, nauka je posebno istraživanje koje nije fundamentalno, 95% svih para za istraživanje u nauci ide iz budžeta, to je više nego potpuno inverzno onome što radi Japan, SAD, EU u proseku koja 55% daje iz privrede za istraživanja.
Mi nažalost nemamo privredu koja to želi da radi, privatizacijom kakva jeste nisu se stekli uslovi, zainteresovanost novih vlasnika da pomažu naučnoistraživački rad. Sve je ostalo na dva izbora - ili gubiti naučni kadar, ne razvijati mlade talente, ne održati institucije koje su dobile licence, ili se potpuno pokloniti činjenici da mi više nećemo imati naučnoistraživačkog podmlatka.
Nešto se predviđa ovde, a fokusom i prioritetima koji su dati u planu za strategije naučnoistraživačkog razvoja predviđa se čak da dve i po hiljade doktoranata bude finansirano iz budžeta. Ovim što ste dali sada je moguće oko 250. Hvala.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom pokušali smo da povećamo iznos transfernih sredstava kod Ministarstva za planiranje i izgradnju sredstava koja su namenjena za finansiranje i sufinansiranje prostornih planova i urbanističkih planova za lokalne samouprave.
Činjenica da je ovaj amandman odbijen, i to od strane nadležnog ministarstva, odnosno budžetskog korisnika govori u stvari da će i ovaj Zakon o planiranju i izgradnji doživeti sudbinu onog zakona iz 2003. godine. Mogu da prihvatim činjenicu da ovde piše u obrazloženju da bi eventualno takva izmena na pozicijama dovela u pitanje sprovođenje i implementaciju projekta u oblasti zaštite životne sredine. Mi svakako nismo protiv toga, to jeste dobro i može da se isplati.
Međutim, besmisleno je govoriti i pričati o definisanju projekata i programa u oblasti zaštite životne sredine, recimo regionalnih sanitarnih deponija ili nekih transfer stanica ako te iste projekte niste predvideli i definisali prostornim planom ili urbanističkim planom neke lokalne samouprave.
Podsetiću vas na poražavajuću statistiku da 80% opština nema prostorne i urbanističke planove, a poražavajuća je i statistika broja opština koje su od dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji samo doneli odluke o pristupanju i izradi prostornih planova i urbanističkih planova.
Izrada jednog prostornog plana, u zavisnosti od opštine i sadržaj tog plana, iznosi 3-5 miliona dinara. Ovde ne govorim o urbanističkim planovima, znači samo o prostornim planovima. Država se obavezala novim zakonom da će to da finansira ili da sufinansira. Zato smo smatrali da bismo na ovaj način uveli neki red i ispoštovali neku proceduru, odnosno, korak po korak napravili da opštine mogu da se na adekvatan način bave i projektima iz zaštite životne sredine, ali da sve one preduslove za to ispune.
Završiću, samo još nešto, gospođo Dragutinović, ovde kod Agencije za zaštitu životne sredine, bilo bi dobro da pogledate da li je namerno ili slučajno, ispušteno je nekih svega 800 miliona dinara u skoru, pa pogledajte da li je tehnička greška ili nešto drugo.