Prošlo je 20 minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od mojih kolega, pričaću o predlogu zakona koji je u političkom i društvenom smislu daleko manje atraktivan, ali sigurno nije najmanje važan. Reč je o Predlogu zakona o upravnim sporovima.
Moram da dam samo jedan kratak osvrt na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Naime, želim da obavestim gospodu ministre da se protiv jednog mladog čoveka iz Aranđelovca, Ivana Ivanovića, vodi prava medijska hajka. On je veroučitelj i veronauku predaje u pet osnovnih škola u Aranđelovcu. Učestvovao je u toj famoznoj emisiji "Insajder".
Nije reč ni o kakvom huliganu, ni o kakvom kriminalcu. Reč je o mladom, nacionalno svesnom čoveku, koji je javno pred kamerama priznao da voli i Srbiju i Ratka Mladića i Radovana Karadžića, ali da smatra da zbog toga ne treba da bude stavljen na stub srama.
Ovih dana se škole u Aranđelovcu u kojima on predaje veronauku nalaze pod pritiskom da tog mladog čoveka isteraju na ulicu, pa vas molim, gospodo iz Vlade, budući da ste protiv nasilja, da sprečite i ovu vrstu mentalnog, odnosno političkog nasilja nad građanima Srbije koji samo javno izražavaju svoje mišljenje.
Što se tiče Predloga zakona o upravnim sporovima, nacrt tog zakona je, po informacijama koje ima SRS, urađen još 2004. godine. Od 2004. godine pa do danas taj zakon se uglavnom nalazi po fiokama raznih ministara koji su se smenjivali u resoru za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Očekivali smo da će za tih pet godina ovaj predlog zakona da doživi neke pozitivne promene u odnosu na onaj dokument koji je još uvek bio u fazi nacrta. Nažalost, to se nije desilo.
Predlog zakona o upravnim sporovima je izuzetno važan akt. Zakon o upravnim sporovima je jedan od tih tzv. procesnih zakona. On ima isti značaj kao Zakon o parničnom postupku, kao Zakon o krivičnom postupku, kao Zakon o opštem upravnom postupku i u najmanju ruku je nekorektno da se ovaj važan zakon, a svaki procesni zakon direktno tangira ljudska prava i slobode, poslanicima dostavlja u potaji, nekoliko časova pred početak slave Svetog Nikole, u petak uveče, kada su svi poslanici otišli kućama, a već danas se o tom zakonu govori u Narodnoj skupštini.
Gospodine ministre, vama ću se obraćati, biću toliko slobodan, jer verujem da ste najkompetentniji da o ovom zakonu govorite. Prvo, nejasno je zašto se zakon zove ovako kako se zove. Zove se – zakon o upravnim sporovima. Dakle, termin upravni spor koristi se u množini, a u svim ostalim odredbama Predloga zakona upravni spor se koristi u jednini. Je l' onda nije logično, čisto u nomotehničkom smislu, da se predlog zakona zove Predlog zakona o upravnom sporu?
Dalje, u članu 2. kažete: ''U upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi''. Ovakva norma, gospodine ministre, manjkava je iz najmanje dva razloga. Prvo, termin razuman rok, kao pravni standard u praksi, predstavlja vrlo rastegljiv pojam i može da znači različite stvari, u zavisnosti od toga ko zakon primenjuje.
Tipičan primer do koje mere termin razuman rok može da se zloupotrebljava u praksi jeste upravo slučaj Vojislava Šešelja. Haški tribunal je obavezan da sudi u razumnom roku, a taj razuman rok u slučaju Vojislava Šešelja iznosi već punih sedam godina. Ne mora čovek da bude pravnik, jasno je da je ovde razuman rok davno prekoračen. Kakva prava ima čovek na čiju štetu se to dešava? Nema nikakva prava. Ako ste hteli, gospodine ministre, da vam Upravni sud deluje efikasno, da deluje brzo, onda ste morali da odredite rok u kome je Upravni sud dužan da donese presudu. Mi smo vam u jednom od naših amandmana predložili da to bude 90 dana od dana podnošenja uredne tužbe. I onda je svima jasno - 90 dana je 90 dana. To nije ni razumno ni nerazumno. Jednostavno, to je fiksni rok. Svako zna kad rok počinje i kada se rok završava. I to je način da naterate taj upravni sud, koji od prvog januara treba da počne da funkcioniše, da deluje efikasno.
Onda kažete - ''na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi'', a u članu 33. normirate slučajeve kada usmena javna rasprava nije obavezna. To nije logično. Dakle, ovde ne treba da piše da sud odlučuje na podlozi činjenica utvrđenih u javnoj raspravi, nego na podlozi činjenica utvrđenih u toku postupka. Pa će u nekim slučajevima to biti na raspravi, a u nekim drugim slučajevima van rasprave.
U članu 3. kažete da je predmet upravnom spora zakonitost konačnog upravnog akta, i u tome se slažemo. Onda u stavu 2. i u stavu 3. definišete neke slučajeve koji su slični upravnom aktu, neke akte koji imaju mnogo toga zajedničkog sa upravnim aktom, ali nisu upravni akti. To su konačni pojedinačni akti kojima se rešava o pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica.
Sada se samo postavlja pitanje – zašto izričito niste napisali da su u pitanju pojedinačni pravni akti koji nemaju karakter upravnog akta? Zašto vam to govorim? Da bi se formirala ujednačena sudska praksa. Sada imate, gospodine ministre, slučajeve da različiti sudovi različito tretiraju te pojedinačne akte koji su bliski upravnom aktu ali nisu upravni akti. Recimo, to su akti o izboru, odnosno postavljenju na funkciju. Za neke sudove su to upravni akti, za neke sudove to nisu upravni akti.
Stav pravne teorije je da to, zapravo, nisu upravni akti. Ali je onda trebalo, u cilju ujednačene sudske prakse, da tako i napišete u Predlogu zakona – da je reč o pojedinačnim pravnim aktima kojima se odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata, ali da oni nemaju karakter upravnog akta. I onda u praksi nema nikakve dileme oko toga da li je jedan takav akt upravni akt ili nije. Vi ste to, iz meni nepoznatih razloga, propustili da uradite.
U članu 4. definišete pojam upravnog akta. Složićete se sa mnom, gospodine ministre, da je to pomalo neuobičajeno, zato što se upravni akti ne donose po proceduri koja je propisana ovim zakonom, nego po proceduri koja je propisana Zakonom o opštem upravnom postupku. Ako je igde bilo mesta za definiciju upravnog akta, pa valjda po zakonu po kome se upravni akti donose, dakle u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Dobro, vi ste se opredelili da definiciju upravnog akta date u Zakonu o upravnim sporovima. To je i do sada bio slučaj, po zakonu iz 1996. godine. Ali, ona definicija iz 1996. godine bila je mnogo jasnija i preciznija od ove.
Sad pogledajte na koji način definišete upravni akt: ''Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pravni pojedinačni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog, pravnog ili drugog nosioca prava i obaveza kojima se rešava u upravnom postupku, a koje nema svojstvo pravnog ili fizičkog lica u upravnoj stvari''.
Sumnjam, gospodine ministre, da ovu definiciju možete da ponovite. Ona je do te mere rogobatna i nejasna da bez gledanja u tekst zakona to ne može niko da učini. A podsećam vas da će ovu definiciju, u najmanju ruku, morati da uče studenti na pravnim fakultetima, moraće da uče oni koji se pripremaju za polaganje pravosudnog ispita, polaznici ove vaše famozne Pravosudne akademije. Čik neka ponove kako glasi definicija upravnog akta, a to je jedna od najvažnijih definicija u oblasti prava.
Mi smo vam predložili jednu mnogo jednostavniju i lakšu, a isto toliko tačnu definiciju: ''Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ javne vlasti, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari''.
Sve ono što ste vi rekli u članu 4. kažemo i mi, ali na način koji je daleko bliži onima koji ovaj zakon treba da primenjuju.
U članu 5. definišete opet jedan pojam koji je važan i za teoriju i za sudsku praksu, a to je pojam upravne stvari: ''Upravna stvar, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačna nesporna situacija od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizlazi potreba da se autoritativno pravno uredi u skladu sa zakonom''.
Ova definicija je, gospodine ministre, kontradiktorna, jer kažete da je u pitanju situacija koja je pojedinačna, a mora na autoritativan način da se uredi. Kad nešto uređujete, onda je to opšta situacija, onda je to normativni akt, onda se ne radi o pojedinačnoj situaciji i onda nije trebalo da kažete - autoritativno pravno uredi, nego - autoritativno pravno odredi. To su dve potpuno različite stvari.
Onda, ima jedna odredba, gospodine ministre, koja je meni zaista neverovatna. U članu 6. Predloga zakona vi definišete šta se podrazumeva pod pojmom nadležnog organa. Pazite sad šta su za vas nadležni organi: državni organi, organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, privredna društva, javna i druga preduzeća, ustanove, organizacije i - slušajte dobro, vi koji ćete da primenjujete ovaj zakon - pojedinci, kao i posebni organi, kada u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju u upravnim stvarima.
Mogu da volim ili ne volim ovu vladu koliko hoću, ali gospodine ministre, u kom se to demokratskom društvu nadležnim organom javne vlasti smatraju pojedinci? U kojim će to situacijama pojedinci, dakle fizička lica, građani, moći da donose upravne akte? Gde to ima? Ovo je presedan. Ovog nema apsolutno nigde, ni u jednoj državi, ni u jednom pravnom sistemu na svetu. Ovo morate da izbrišete. Ovo je bruka od koje neće moći da se opere niko ko je na bilo koji način učestvovao u izradi ovog zakona.
U članu 7, gospodine ministre, krije se jedna protivustavnost. Kažete - protiv presude donete u upravnom sporu ne može se izjaviti žalba. Tako ste napisali. Podsećam vas šta piše u članu 36. Ustava Republike Srbije, stav 2: ''Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu''.
Fundamentalna je stvar u bilo kom procesnom zakonu da onaj ko učestvuje u postupku ima pravo da izjavi žalbu. Kako na drugačiji način da štiti svoja prava nego kroz žalbu? Ustav garantuje pravo na žalbu. Pravo na žalbu garantuju svi demokratski ustavi u svetu. Međutim, evo, u zakonu o upravnim sporovima ovo pravo na žalbu se negira.
Onda imate član 22, gospodine ministre. Naravno, zbog kratkoće vremena, ne mogu da govorim o svim anomalijama u ovom predlogu, ali osvrnuću se samo na neke koje najviše bodu oči. Član 22. stav 1 - tužba mora da sadrži ime i prezime, adresu i mesto stanovanja. Objasnite mi, gospodine ministre, u čemu je razlika između adrese i mesta stanovanja? Koliko znam, adresa podrazumeva mesto u kome čovek živi, ulicu u kojoj živi i kućni broj. Valjda je to adresa. Vi kažete - treba da sadrži adresu i mesto stanovanja. Objasnite mi gde prestaje adresa, a gde počinje mesto stanovanja i obrnuto. Prosto, to nije moguće.
U članu 23. stav 2. kažete ovako - po zahtevu tužioca, sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari. Gospodine ministre, svaki konačan upravni akt je odluka kojom je meritorno odlučeno. Ne postoje upravni akti kojima je meritorno odlučeno i upravni akti kojima nije meritorno odlučeno.
Bez potrebe opterećujete tekst predloga zakona rečima koje se podrazumevaju. Čim je jedan akt konačan, čim je upravni akt, naravno da se njime nešto meritorno rešava. Dakle, ovo ''kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari'' vam ne treba. Ne znam ko vam je rekao da to stavite u Predlog zakona, ali to vam zaista ne treba.
U članu 23. stav 3. kažete - izuzetno stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe, pa pod tačkom 1) - u slučaju hitnosti. Šta vam to znači? Ovo može u praksi da izazove jako velike zloupotrebe. Sud će u jednoj situaciji da kaže - ovo je hitno, ovo nije hitno. Hitno za koga? Za stranku, za organ koji je doneo upravni akt, za sud, za zainteresovano lice? Sa kog aspekta se tumači pojam hitnosti? Ovo morate da izbrišete, jer ovo zaista u praksi može da dovede do velike štete i velikih zloupotreba.
Član 24. stav 2. Ovo je zaista neverovatna stvar. Zaista sam se trudio da uđem u dubinu ovog zakona, ali verujete mi, neke stvari ovde ili ne razumem ili su one do te mere komplikovane da ja, kao ne baš naročito pametan čovek, to ne mogu da shvatim.
''Tužba se može podneti i radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom, kao i radi utvrđenja nezakonitosti donetog akta koji je bez pravnog dejstva''.
Izgleda, gospodine ministre, da mi nismo studirali po istom pravnom režimu. Nigde nisam čuo, verujte mi, za četiri godine studiranja pravnog fakulteta, da postoje upravni akti koji nemaju pravno dejstvo. Takvi pravni akti ne postoje. Samim tim što je jedan akt pravni akt, bez obzira da li je upravni, on ima neko pravno dejstvo. Ne postoje upravni akti i uopšte ne postoje pravni akti bez pravnog dejstva. Dakle, ovo je apsolutno nemoguće da se desi.
Onda kažete - može se podneti tužba radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom. To, ministre, ne može, zato što ste napisali u članu 7. Predloga zakona - presuda doneta u upravnom sporu je obavezujuća. Ne može da se desi. Prosto, zakonom je eliminisana takva mogućnost da upravni sud poništi upravni akt, pa organ koji je doneo taj poništeni upravni akt praktično donese akt u istovetnom sadržaju. To ste eliminisali u članu 7, kada ste rekli da je presuda obavezujuća.
Sad se postavlja pitanje zašto normirate nešto što ne može da se desi. Imate još od rimskog prava ono načelo da se pravom definiše ono što biva, a ne ono što ne biva. A vi definišete ono što ne može da se desi u praksi ni teorijski ni praktično.
U članu 25. stav 1. kažete ovako - ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, sudija pojedinac pozvaće tužioca, pazite ovo - neposredno ili preko drugog suda. Preko kog suda, kad upravnim sporovima u prvom stepenu sudi Upravni sud, jedan upravni sud za teritoriju cele Republike? Nismo usvojili sistem po kome imamo više upravnih sudova, nego jedan jedini upravni sud. Kako će taj jedan upravni sud da traži od nekog drugog suda? Ne postoji drugi upravni sud.
Možda ste mislili na pravnu pomoć, pa da zamolite neki drugi sud? To nije moguće, jer je Upravni sud sud posebne nadležnosti. Kako će sad Upravni sud da zamoli Osnovni sud u Kikindi da nešto uradi ili ne uradi kad oni sude potpuno različite sporove? Dakle, ovo ''preko drugog suda'' je pravni nonses i ovo morate da izbrišete, gospodine ministre, iz Predloga zakona.
Ovo sve govori da je zakon rađen na brzinu, da je rađen prilično traljavo i da vas izgleda mnogo i ne zanima kakav je kvalitet zakona, nego - ajde da ga donesemo, šta nas briga kako će onaj koji sutra bude morao da ga primenjuje da lupa glavu.
Ovo je jedan banalan primer, ali pokazuje do koje mere ste bili aljkavi. U članu 29. stav 1. vi kažete ovako - ako tuženi za vreme sudskog postupka... Pazite, za vreme sudskog postupka!
Valjda je elementarna stvar, to uče studenti, sudski postupak je skup procesnih radnji koje teku, smenjuju se jedna za drugom. Valjda je osnovna stvar nomotehnike da se kaže - ako tuženi u toku sudskog postupka nešto uradi ili ne uradi, a ne za vreme sudskog postupka.
Zakonodavni odbor, koliko sam informisan, sada radi jedinstvena metodološka pravila za izradu zakona. Tu lepo piše kako treba da se koriste termini. Dakle, umesto ovog ''za vreme'', upotrebite standardni termin - u toku postupka.
Nažalost, nemam još mnogo vremena, ali evo gospodine ministre, još jedna krupna slabost. U članu 49, pazite dobro, vi predviđate zahtev za preispitivanje sudske odluke. Ko može da ga podnese? Stranka i nadležni javni tužilac. A u članu 50. kako može da se podnese. Kaže - zahtev se predaje Vrhovnom kasacionom sudu, preko punomoćnika iz reda advokata. Ovo je suprotno Ustavu Republike Srbije. Svako može samostalno da odlučuje kako će da učestvuje u nekom postupku, da li sam ili će da angažuje advokata.
Još je veća slabost Predloga zakona kada kažete da nadležni javni tužilac mora da angažuje punomoćnika iz reda advokata. U kojoj to državi na svetu ima da državni organ angažuje privatno lice da mu podnese zahtev za preispitivanje sudske odluke? Toga nema nigde, gospodine ministre, u svetu.
Ako ovaj zakon bude čitao neko od vaših prijatelja iz EU, smejaće se. Ali ne samo vama, smejaće se i Narodnoj skupštini. Nema te države u EU gde javni tužilac traži od advokata – idi predaj mi zahtev za preispitivanje sudske odluke. Šta to znači? Da javni je tužilac pravno nepismen, da ne zna kako se sastavlja zahtev i kome treba da se predaje.
Ovo je, naravno, protivustavno i sa stanovišta fizičkih lica. Zašto, recimo, vi, gospodine ministre, kao diplomirani pravnik, sutra, ako se nađete u situaciji da podnesete zahtev, ne biste to mogli samostalno da učinite? U čemu je problem da napišete zahtev i da ga predate Vrhovnom kasacionom sudu? Kao da je za to potrebno ne znam ni ja kakvo znanje. Ne, vi sad obavezujete i fizička i pravna lica da moraju da angažuju advokata.
Naravno, ovo je samo jedan set primedbi koje imamo na (Predsednik: Vreme.) Predlog zakona o upravnim sporovima i zbog svega ovoga mi za ovaj zakon nećemo moći da glasamo.

Gospodo narodni poslanici, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SPS-JS, ''Nova Srbija'', LDP, „Napred, Srbijo“, DSS - Vojislav Koštunica i SRS.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici Vlade, pred nama je set od 11 izuzetno važnih zakonskih predloga. Na samom početku još jednom želim da istaknem da će, što je, između ostalog, već rečeno u uvodnom izlaganju, poslanička grupa SPS-JS u Danu za glasanje podržati svih 11 zakonskih predloga. U svom izlaganju imaću na umu, pre svega, vreme koje na raspolaganju ima poslanički klub SPS-JS. Imajući na umu to da će kolega iz poslaničkog kluba govoriti u nastavku rasprave u načelu, ja ću akcenat u svom izlaganju staviti na dva zakonska predloga - Predlog zakona o vanrednim situacijama i Predlog zakona o zaštiti od požara.
Naravno, kao što je već, između ostalog, rečeno, podržavamo nameru predlagača da se zakonski uredi i reguliše jedna izuzetno važna oblast, koja je do sada regulisana zakonom koji je star 32 godine. Ova namera države svakako predstavlja novu etapu, fazu ili vreme u kojem se država postavlja na odgovoran način prema ovom pitanju, tako da to pre svega osete građani Republike Srbije. Naravno, mislim i na zaštitu života građana Republike Srbije, ali i na zaštitu njihove imovine.
Takođe želim da kažem da sam ubeđen da je odabran zapravo jedini, najbolji i pravi način da se dođe do ovako kvalitetnog zakonskog predloga, kroz široku javnu raspravu koja je trajala, čini mi se, 30 dana, odnosno mesec dana, javnu raspravu u kojoj su učestvovali i predstavnici lokalne samouprave, odnosno privredni subjekti i predstavnici nevladinog sektora, što je takođe od izuzetne važnosti.
Usvajanjem ovog zakonskog predloga Srbija će svakako dobiti jedan moderan zakon, koji će biti i brži i efikasniji odgovor na vanredne situacije i koji će biti garant bolje i efikasnije bezbednosti građana. Inače, kao što smo mogli čuti, implementacija ovog zakona je, treba još jednom istaći, uslov da Srbija nastavi put evropskih integracija, odnosno preduslov da Srbija uđe u EU. Naravno da podržavamo i suštinski cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, da se u celoj državi uspostavi jedinstven sistem za reagovanje u vanrednim situacijama, jer je to jedini način da se i pravovremeno i blagovremeno reaguje i da se spasu ljudski životi i materijalna i kulturna dobra. To je moguće učiniti jedino sprovođenjem mera u kojima moraju da učestvuju sve raspoložive snage, sve ono čime raspolažemo. Kada službe budu objedinjene, reakcija države će biti daleko efikasnija i u slučaju poplava i u slučaju požara i u slučaju zemljotresa i drugih nesreća.
Dakle, već je rečeno u uvodnim izlaganjima da evropski i svetski standardi u ovoj oblasti počivaju na decentralizovanom delovanju. Usvajanjem ovog zakonskog predloga i kod nas se uvode ovi standardi, odnosno osniva se integrisani centrali organ, a prenose se nadležnosti na lokalne samouprave, koje postaju ključni faktor u ovom izuzetno važnom poslu.
Ono što je suštinski jako važno i što se postiže usvajanjem ovog zakona jeste da se uspostavlja čvrsta veza između sektora za vanredne situacije, kao službe koja prvi put objedinjuje sve snage Republike Srbije, dakle stvoren je jedan, kao što sam već rekao, integrisan sistem zaštite građana u vanrednim situacijama, i uspostavljena je njegova čvrsta veza sa lokalnom samoupravom. Ubeđen sam da je to jedini pravi način funkcionisanja u vanrednim situacijama.
Nakon usvajanja ovog zakona lokalne samouprave će biti veoma bitan, veoma važan segment, odnosno servis za organizovanje u vanrednim situacijama. Naravno, u skladu sa zakonom, gradovi će, kao što smo i mogli čuti, imati definisane odgovornosti i ovlašćenja kada je reč o upravljanju vanrednim situacijama, a gradonačelnici i predsednici opština ovim zakonom dobiće definisanu ulogu, ali se podrazumeva da moraju da uključe celokupne lokalne samouprave, javna preduzeća, privredne subjekte itd.
Ovim zakonom će zapravo biti dat, koliko sam mogao da shvatim, okvir i obaveze, a lokalne samouprave će naknadno da konkretizuju zakon u zavisnosti od svojih karakteristika. Ovim zakonom građani, različita udruženja, privatna i javna preduzeća, dakle svi postaju deo sistema i najvažniji su korisnici, što je takođe od izuzetnog značaja. Svakako, najveći posao sledi nakon usvajanja ovog zakonskog predloga, a to je praktično uspostavljanje ovog veoma važnog i veoma bitnog sistema.
Mislim da se svi možemo složiti u konstataciji i stavu da je ovaj zakon zaista potreban našoj zemlji, kako bismo već naredne godine mogli, kao država, da damo jedinstven odgovor kada je reč o vanrednim situacijama, a ne da se to čini kao u proteklom vremenskom periodu, u zavisnosti od slučaja do slučaja, od lokalne samouprave do lokalne samouprave, od sredine do sredine, od grada do grada.
Poslanička grupa SPS-JS će podržati ovaj zakonski predlog, ali i Predlog zakona o zaštiti od požara, jer želimo da u tom pogledu Srbija već od iduće godine dobije efikasniji sistem zaštite, koji će poboljšati i ekonomsku sigurnost i stabilnost u Srbiji.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti od požara, veoma ću kratko reći na samom kraju, potpuno je jasno da ovaj zakonski predlog na dosta bolji način rešava pitanje zaštite od požara, uvodi se novi modalitet zaštite od požara, koji nije ranije postojao, i nakon 21 godine uvodi se konačno red u ovoj oblasti.
Na samom kraju želim još jednom da istaknem potpuno jasno i precizno – potreban nam je integrisan sistem, koji će obezbediti sve službe koje se bave pomenutom problematikom, tako da postojeće resurse, ono čime raspolažemo kao država, možemo koristiti u ovu svrhu i na efikasniji i racionalniji način.

Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana predsednice Narodne skupštine, želeo bih pre diskusije (da mi ne uračunate u vreme) da reklamiram Poslovnik, član 87, jer niko od članova Vlade nije prisutan. S obzirom na izuzetno kratko vreme koje imamo za obrazlaganje različitih zakona, molio bih vas da date pauzu.

 Nastavite sa radom. Saradnici ministara su ovde, a ministri su u zgradi. Trenutno su na kratkom dogovoru i ubrzo će se vratiti.

Dobro, kada je već tako, onda želim da građanima Srbije kažem da su danas pred nama predlozi zakona koji su potpuno nespojivi, kako su u više situacija predstavnici poslaničkih grupa isticali, da bi bilo možda logično da su ovi zakoni o parničnom postupku, upravnim sporovima i krivični objedinjeni sa onima koji će primenjivati nosioci pravosudnih funkcija koji su izabrani.
Čini mi se da upravo i jeste želja da se ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama nađe tu zajedno sa ovim setom zakona o upravi, prekršajima i krivičnim zakonom, da se i na taj način pokaže kako preventivno treba da se deluje - ako ne budete postupali po njima, bićete drastično kažnjeni.
Nisam siguran da će ovaj zakon imati adekvatnu primenu, da će pooštravanje kaznene politike praviti neku generalnu prevenciju. Smatram da se generalna prevencija pravi ozbiljnošću u društvu, pravljenjem adekvatnih uslova za sve te ljude koji dolaze na sportska borilišta da mogu da navijaju za svoje timove koji će možda jednog dana istrčati na neku međunarodnu scenu. Siguran sam da u takvim situacijama ti ljudi neće primenjivati nasilje.
Naravno, ukoliko se svi ti ljudi uposle, zaposle, ukoliko imaju svoje porodice, sigurno će se na taj način suzdržati od bilo kakvog nasilja, a ovakvim drakonskim kaznama će se ti ljudi možda još više iritirati da upravo sve bude kontraproduktivno.
Reći ću vam samo primer Kraljeva. Kraljevo je grad bogate sportske tradicije. Odbojkaši ''Ribnice'' su i u onoj bivšoj Jugoslaviji bili osvajači Kupa kupova, a u ovom trenutku igraju međunarodne utakmice van Kraljeva zato što sportska dvorana nema uslove za evropske standarde. Da li to iritira navijače ''Ribnice'', koji su stizali do krajnjih destinacija one bivše zemlje?
Da li će navijače kraljevačkih košarkaša, ''Mašinca'' i ''Sloge'', iritirati to što iduće godine neće moći u svojoj hali da igraju domaće utakmice jer Kraljevo nema sportsku dvoranu koja će zadovoljiti uslove?
Da li vaterpoliste grada na Ibru iritira to što godinama ulaze u prvu ligu, a nema zatvorenog bazena? Da li fudbalere i navijače kraljevačke ''Sloge'' iritira to što je praktično nerešen status ''Sloginog'' stadiona?
Gospodo iz vladajuće koalicije, da biste mogli primeniti neki zakon, da tražite od naroda, građana, navijača da budu primerni, obezbedite uslove. Znate, jako je ružno kada na utakmici napravite neke kaveze, odnosno neke rešetke, i tamo ubacite ljude koji će da navijaju. Oni su već u tom trenutku, praktično, iziritirani da se tako ponašaju.
Reći ću vam samo još nešto kada je sport u Kraljevu u pitanju. Godinama su dolazili navijači iz onih bivših republika, gde je bilo i određenih nacionalnih mržnji itd., ali nikada navijači u Kraljevu nisu napravili nijedan incident, nego su ti ljudi, ako su pošteno pobeđivali i pokazali kvalitet, na kraju bili nagrađeni aplauzom. Kraljevo je bilo poznato po tome.
Moja poruka, pošto imam jako malo vremena, jeste da Vlada treba da obezbedi uslove. Kada govorim o Kraljevu, govorim i o mnogim gradovima u Srbiji koji takođe nemaju uslove za sportske manifestacije. Prvo, generalna prevencija se pravi na taj način.
Treba poštovati zakone koje država donosi, možda i jeste trenutak da se nešto ovako uradi, ali sigurno sa drakonskim kaznama koje ste predvideli nećete postići puno.
S obzirom na veoma kratko vreme, o ovim pravnim zakonima ćemo govoriti više kada bude na redu 3. tačka dnevnog reda, jer želim da ostavim vremena i svojoj koleginici Aleksandri Janković.

 Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, želim da govorim o cilju i značaju, kroz neka konkretna i lična iskustva u uslovima vanrednih situacija, dva predloga zakona - Predlogu zakona o vanrednim situacijama i Predlogu zakona o zaštiti od požara.
Pre svega, cilj zakona je, konkretno, zaštita ljudskih života i materijalnih dobara, uvažavajući činjenicu za potrebom izbegavanja katastrofalnih posledica kroz umanjenje rizika i spremnost za preventivno delovanje. To već dovoljno govori o tome koliki značaj imaju ova dva predloga zakona, pogotovo ako tome dodamo trenutnu situaciju da ovu oblast i materiju regulišu zakoni s kraja 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, na osnovu čega je zaista podeljena odgovornost resornih organa, odnosno ne zna se tačno ko šta i u kom trenutku treba da radi.
Želim konkretno da govorim o iskustvima koja su imale opštine iz Banata Sečanj i Žitište sa popravama iz 2000. i 2005. godine, kada je vodostaj bio na nivou koji se dešava jednom u sto godina.
Siguran sam da je resorno Ministarstvo unutrašnjih poslova kroz javnu raspravu saslušalo iskustva opština, odnosno lokalnih samouprava i svih drugih organizacija koje su uključene i upoznate sa ovom materijom i da je, zahvaljujući tome, sačinilo ovako dobar predlog zakona. Ipak, dozvolite da iznesem neka svoja iskustva i zapažanja.
Zaista smo 2005. godine imali vodostaj koji se dešava jednom u sto godina. Specifičnost tog dela Banata se ogleda u tome da se on nalazi nizvodno u odnosu na državu Rumuniju i to zahteva zavisnost i dobru saradnju sa susedima iz Rumunije.
Ono što je bilo potpuno jasno već u samom startu jeste da se osetio nedostatak jedinstvenog i sinhronizovanog dejstava u tim trenucima, a što je i osnovni cilj predloga ova dva zakona, pre svega ovog zakona o vanrednim situacijama, jer se u tim trenucima, kada može da zavlada i panika, zaista nije znala tačna adresa za jedinstveno delovanje, što je izazvalo i izostanak blagovremenog dejstva.
Radilo se o minutima i satima i sada je opšti utisak da se, da je bilo blagovremenog dejstva, ne bi desilo da voda prodre u naseljena mesta. Konkretno, da u Međi poplavi jednu trećinu sela, poruši 40 kuća i još toliko odredi za sanaciju, i da poplavi preko 3.000 hektara plodne zemlje. Uz to, ako se dodaju još i nedovoljni kapaciteti opština, kakve su i Žitište i Sečanj, ostalo je da u tim trenucima požrtvovanost građana i solidarnost sa građanima Međe i Jaše Tomića doprinesu da se izbegnu ljudske žrtve, a zatim i pomor stoke.
Dakle, evidentno je da se u tim trenucima dešavaju određene improvizacije. To može da bude kritično, a i kobno, kada ne znate tačno ko šta treba da radi u uslovima opasnosti. Dešavalo se da određeni organi tvrde da kanale treba prokopati, a građani su se, nasuprot tome, zalagali da se oni ne otvaraju nego zatvaraju. To su sve posledice kada nemate regulisano blagovremeno dejstvo u tim trenucima.
Naravno, nakon tog prvog talasa usledila je reakcija svih organa i sinhronizovano dejstvo. Odbrana je tada profunkcionisala, država je uputila pomoć, resorna ministarstva su delovala. Ali, kažem, nakon svega i nakon ove distance ostaje utisak da bi sigurno, da je bilo blagovremene reakcije, šteta bila manja.
To iskustvo dovoljno govori o tome da jedan evro uložen u preventivna dejstva vredi četvorostruko u odnosu na saniranje posledica i svakako da iskustvo koje sam izneo ide u prilog neophodnosti ovakvog zakonskog projekta i potrebi da se on što pre usvoji.
Kada je reč o zakonu o borbi protiv požara, želim da kažem da su tu isto konkretna iskustva u Banatu i Vojvodini i pohvalio bih neka zakonska rešenja, pre svega koja se tiču žetvenih radova, a zatim spaljivanja strnih useva.
U Vojvodini su, kada je žetva u toku, veliki radovi i često se ne preduzimaju odgovarajuće mere i dolazi do neželjenih posledica. Meni je zadovoljstvo što član 49. predviđa posebne mere zaštite i očekujemo da će u tim uslovima izostati ti česti požari kada su žetve u pitanju.
Takođe je masovna pojava u Vojvodini, u Banatu, paljenje ostataka strnih useva, što dosta često izaziva velike štete. Ova odredba u članu 50, odnosno predviđena sankcija za one koji izazovu štetu paljenjem strnih useva, da nadoknade troškove intervencije vatrogasno-spasilačke ekipe, odnosno prevazilaženje tih šteta, siguran sam da će doprineti da posledice budu što manje i da se što manje na ovaj način izazivaju požari.
Ono što takođe cenim da je dobro jeste odredba o mogućnosti dobrovoljnih vatrogasnih društava.
U Vojvodini, konkretno u Banatu, pošto odatle potičem, znam da je vrlo razvijena mreža dobrovoljnih vatrogasnih društava, da oni rade na obuci mladih, da razvijaju taj duh solidarnosti dobrovoljnih vatrogasnih društava i svakako im je potrebna podrška i oni će imati svoju ulogu i postići pun efekat.
Sve u svemu, da ne bismo uvek i često raspravljali samo o posledicama, a uvažavajući i činjenicu da se usvajanjem ovih zakonskih predloga vrši harmonizacija sa zakonodavstvom EU i činjenicu da imamo svesrdnu pomoć Rusije u osnivanju jednog centra u Nišu, koji će biti centar za brze reakcije na Balkanu, svakako da je potrebno stvoriti preduslove i dati punu podršku i ministru Dačiću i resornom Ministarstvu unutrašnjih poslova da se ovi zakoni usvoje.