Iskorišćeno je 10 minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, a posle njega narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako ću se priključiti diskusiji vezanoj za izmene i dopune Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.
Ono što mene brine jeste činjenica da u poslednje vreme postaje praksa da o sportu više pišu novinari crne hronike nego sami sportski novinari i da je potreban jedan zakon koji treba da reguliše kako treba da se ponašaju navijači van stadiona i na stadionu. Uostalom, nije ni važno na kojoj vrsti ceremonije, uopšte je potreban zakon u kome će nasilje da se suspenduje na najbolji mogući način.
Međutim, imamo praksu i primere koje ću vam izneti da sprečavanje nasilja ne deluje pojedinačno na sve navijačke grupe, na sve vođe navijača, na sve navijače, jer su, faktički, svi stavljeni u isti koš. Sprečavanje divljanja navijača, izvinjavam se što koristim taj izraz, stavljeno je u kontekst društvenog problema tek sada, kada je, nažalost, stradao Francuz Taton. Iz tog razloga je država rešila nešto konkretno da uradi, kako bi to sprečila. Međutim, država ne rešava to kroz ovaj zakon, nego se obračunava sa onima koji ne misle isto kao i oni.
Prvenstveno ću vas podsetiti na to da je i sam predsednik zapretio da će nasilnicima, odlučnom reakcijom državnih organa, stati na kraj. Tim primerom je pokazao kako on poštuje ovaj zakon, ali o tome je već bilo reči, ne bih da ponavljam. O tome ću na kraju svoje diskusije.
Mislim da je uzrok i rešenje ovih problema u nekim drugim segmentima našeg društvenog života. Niko nije postavio pitanje zašto se nasilje uopšte sprovodi na stadionu, ovog ili onog sporta. Da li je to nasilje prouzrokovano nekim socijalnim problemom svakog navijača u kući, u školi, u porodici, na poslu...? Da li je suština pražnjenja negativne energije svakog navijača na stadionu neka druga pozadina ili sama njegova ljubav prema klubu ili mržnja prema konkurentu? Ono što je bitno jeste da niko nije razmatrao programe koji mogu pomoći da se nasilje na terenu otkloni ili svede na što manju meru.
Primetio sam u ovom predlogu zakona velike pravne ili terminološke nedostatke, kao i mogućnosti, ili rupe, kako bismo mi to voleli da kažemo, koje omogućavaju policiji da deluje možda i kako ne bi trebalo. Ne želeći sada da lično vas, ministre, optužujem za bilo šta, pogotovo za izradu ovog predloga zakona, zato što znam da ste posredstvom čudne matematike pri sastavljanju ove vlade vi dobili resorno ministarstvo i da ste ovde po službenoj dužnosti, isključivo ću se u svojoj diskusiji obratiti poslanicima DS-a koji dižu ruku za nešto što nisu ni pročitali.
U članu 4. kaže se – pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem na sportskim priredbama, u smislu ovog zakona, smatra se, pa tačka 3) - unošenje u sportske objekte obeležja kojima se vređaju nacionalna, rasna, verska i druga osećanja.
Hajde da prvo iskoristimo priliku da vidimo koja su to druga osećanja, koliko se taj termin „druga osećanja“ može zloupotrebiti za obračunavanje sa onima koji ne misle isto ili za obračunavanje sa nekim klubovima ili liderima nekih klubova koji su po nekom drugom osnovu na tapetu policije, a ne vezano za druga osećanja.
Tačka 7) - pokušaj unošenja, odnosno unošenje u sportske objekte, posedovanje ili upotreba alkohola i drugih opojnih sredstava. Ne postoji varijanta da se tablete, lekovi ili šta već, nažalost, koriste navijači, pronađu prilikom pretresa i ulaska na stadion, a i vi svi znate da je na samom stadionu tribina mesto na kome je trgovina najveći deo biznisa i da je to upravo i razlog zbog čega se na stadionima treba obračunavati sa biznismenima, a ne sa navijačima.
Tačka 10) - nošenje navijačkih šalova, kapa i drugih predmeta u nameri da se skriva identitet lica. Znate, termin „u nameri“ otvara prostor za velike zloupotrebe. Već sam o tome govorio, ne bih da se ponavlja ista priča, da ne bih gubio vreme.
Član 8a. stav 1. tačka 1) – zabrani pristup objektu na kome se održava sportska priredba licima koja su pod uticajem alkohola ili drugih opojnih sredstava, ili se iz njihovog ponašanja može zaključiti da su skloni nasilnom ili nedoličnom ponašanju. Ko će to da zaključuje? Redar koji je edukovan u ministarstvu? Redar ima obavezu da u roku od 24 časa nakon upotrebe svoje fizičke snage napiše izveštaj organizatoru, a organizator ima obavezu da u roku od 48 sati dostavi to ministarstvu. Dakle, tri dana treba neko da čeka da bi dokazao da nije bio sklon nasilničkom ili nedoličnom ponašanju zato što je neki redar ''mogao'' da zaključi. Dakle, opet je veliki prostor za zloupotrebu.
Što je suštinski bitno, ima članova, tih rupa, koji mogu da se zloupotrebljavaju više da bi se kažnjavali klubovi ili čak navijači određenim kaznama, novčanim i zatvorskim, koje nisu primerene.
Ono što je bitno napomenuti jeste da nije samo navijač kriv za problem na stadionu, pogotovo kad uzmemo u obzir kako deluje policija. Policija pokupi najbližeg, posle jednog noćenja u hladnoj ćeliji on je spreman ujutru da potpiše bilo kakvu izjavu, da ga prosledi kod sudije za prekršaje, a onda tamo dolazimo do one najbitnije stvari, a to je da sudija za prekršaje ne reaguje ni na istinu, ni na neistinu policije ili zapisnika ili izjave, pusti takvog navijača i onda nije ni čudo što imamo problem kakav imamo na stadionima, a to je da se jedni isti problematični navijači osećaju zaštićenim. Moram da pomenem i to da je, što je rekao i moj kolega Munjić, način obračunavanja DS-a sa navijačima kroz patriotske organizacije, čime je izvršena i ova medijska hajka kroz TV B92, toliko uzela maha da više nema kontrolu.
Podsetiću vas na to da su na tim stadionima upravo ti isti navijači uzvikivali parole – ''Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane'', pa Koštunice, da su imali parole u kojima su na neki način optuživali vladajuću garnituru u tom periodu i da sada, kada taj njihov isti način delovanja postaje vidljiv, dolazimo do jednog zakona koji treba to da eliminiše. Vama je prvenstveno problem što na stadionima likuju imena srpskih junaka kao što su Ratko Mladić, Radovan Karadžić, vojvoda Šešelj itd., i ovaj zakon koristi da bi se suspendovala njihova slobodna volja da kažu šta misle i o trenutnoj političkoj situaciji, a i o pojedincima koji se nalaze u Haškom tribunalu.
Takođe je bitno napraviti selekciju između korišćenja ovog zakona i njegove primene prema pojedincima. Ako je predsednik Republike zloupotrebio ovaj zakon i ako je sam rekao – ne znam šta sam potpisao i ako sam pogrešio neka me kazne, priznao da je napravio greh, oslobođen od strane republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića, odmah dolazimo u pitanje da li je Slobodan Radovanović po političkoj osnovi tužilac ako je oslobodio predsednika kao primer nekog ko je prekršio ovaj zakon?
Primera radi, daću vam i kontraslučaj, da je Zoran Kavalić, bravar iz Zrenjanina, uhapšen i kažnjen sa 30.000 dinara jer je u svom autu manje od 500 metara pored stadiona Vojvodine popio limenku piva. Sproveden je, prenoćio je i kažnjen je sa 30.000 dinara zato što je popio limenku koja mu je bila u autu zatvorena.
Evo, ovde stoji njegova izjava, u kojoj kaže da je rešenjem sudije za prekršaje u Novom Sadu utvrđeno da je 20. septembra u toliko i toliko časova u blizini stadiona u Novom Sadu počinio prekršaj Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja, u kome on sve ovo što mu je stavljeno na teret priznaje, ali, evo, šta on kaže:
Parkirao sam se u blizini stadiona i iz svojih kola izašao sa limenkom piva koju sam kupio u Zrenjaninu i stao na trotoar bulevara nekoliko stotina metara od stadiona ''Karađorđe''. Poneo sam limenku piva da popijem pred utakmicu; nisam bio pijan niti sam u nedelju pio alkohol. Kad sam prešao ulicu kod terenskog terena u blizini stadiona, zaustavili su me policajci i rekli da stanem sa strane, zajedno sa još nekim momcima i devojkama koji su se tu zatekli. Navijam za ''Crvenu zvezdu'', nisam „delija“, nisam bio pripadnik organizovanih navijačkih grupa, niti sam imao bilo kakva navijačka obeležja.
Dodaje: Pitali su me šta da radimo s pivom. Policajci su odgovorili da popijemo, što smo i uradili. Onda je stigao njihov komandir i počeo da viče – bacaj cigaretu, bacaj pivo i postrojio nas pored zida. Stigao sam da popijem bukvalno dva gutljaja, potpisali smo nalog za hapšenje i odvezli su nas „maricom“.
Evo kako funkcioniše Zakon za obične navijače, a kako taj isti zakon funkcioniše za predsednika, koji je rekao – ako sam pogrešio kaznite me. A pošto nije pročitao ovaj zakon, a potpisao ga je, on ne zna da li je pogrešio. Tu je njegov advokat republički javni tužilac Radovanović, koji je objasnio da je predsednik nazdravio za istorijski uspeh naše reprezentacije i to na zvaničnom prijemu organizatora te sportske manifestacije. To ne treba mešati sa konzumiranjem alkohola od strane navijača koji potom vrše nasilje i čine krivična dela, tako da apsolutno ne vidim nikakav razlog za moju reakciju - naglasio je tužilac.
Kada imate ovakve primere koji su očigledni i kada su zaštićeni lideri nekih navijačkih grupa i kada vidite da im ni pravosuđe ni policija ne mogu ništa (a to je najbolje dokazala akcija „Sablja“, kada su neki uhapšeni u dva i petnaest, a u petnaest do tri su pušteni), onda nije ni čudo kako se ponašaju ostali navijači.
Iz svega ovoga možete i sami doneti zaključak da se borba protiv navijača ne sprovodi represivnim merama na stadionu, nego generalno represivnim merama prema nasilju.
Jer, kada pominjete pirotehniku, pomenite je svuda u Srbiji, i za Novu godinu i za miting, i ovako i onako, a ne samo na stadionu. To će vam doneti mnogo bolje rezultate i mnogo bolje rešenje. Hvala.

 11 minuta i 10 sekundi iskorišćenog vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević i on je poslednji prijavljeni govornik.

Izvinjavam se, predsedavajuća, koliko imam vremena?

Sedamnaest minuta.

Zaista mi je drago što večeras imamo tu čast da vidimo dva ministra u klupama za Vladu, jer ipak je inspirativnije govoriti pred ministrima nego samo pred službenicima Vlade koji beleže ili notiraju ono što mi ovde izgovorimo.
Pred nama se nalazi set od 24 zakona koji su spakovani u tri tačke i dolazimo u onu situaciju o kojoj mi iz SRS non-stop i govorimo, da smo ušli u fazu zaista velikog fabrikovanja zakona, a pitanje je koliko su ti zakoni kvalitetni. Dolazimo u situaciju da je posle samo nekoliko meseci, eventualno godinu dana, kao što je ovaj zakon o sprečavanju nasilja u sportu, došao ponovo na dnevni red, a tokom prvog rada na zakonima podnesemo veliki broj amandmana, da naši amandmani, mislim na opoziciju, budu odbijeni, naravno samo zbog toga što ih je podnela opozicija, ili jedan mali broj bude prihvaćen, da bi posle nekog vremena ponovo ti amandmani ušli u proceduru i kada dođe dopuna zakona, posle nekoliko meseci ili godinu dana, ti naši predlozi u vidu amandmana budu ugrađeni u novi predlog zakona.
Evo, danas u ovoj prvoj tački u načelnoj raspravi govorimo o 11 zakona, od kojih su šest izmene i dopune - znači, više od 50%. Dakle, pitanje je koliko je to opravdano, dobro i koliko je tu potrošeno sredstava, u smislu fabrikovanja zakona. Koliko je dobar kvalitet svega toga kada posle nekog vremena mi to ponovno moramo da dorađujemo i prerađujemo? Naravno, ključno pitanje, glavno pitanje, pitanje svih pitanja je ko sprovodi te zakone, da li se oni sprovode, šta kaže statistika.
Danas je potrošeno preko 80%, možda i 85% vremena na zakon o sprečavanju nasilja u sportu, koliko mi se čini. Prosto je neverovatno da posle godinu dolazimo opet u istu situaciju, da govorimo opet o istoj temi, s jedne strane, a s druge strane, oni koji treba da sprovode zakon, i prethodni i ovaj koji je donet pre godinu dana, nisu ga sprovodili.
I u ovoj medijskoj hajci, koja traje već nekoliko nedelja da bi možda nekome donela neki politički poen više, bili smo u prilici da čujemo koliko se ti zakoni sprovode ili ne sprovode, da se neke vođe navijača u trenucima kada ih policija hapsi i privodi pozivaju na to da ih ne smeju hapsiti, jer su im tate njihove kolege i tome slično.
Na jednoj od prethodnih sednica Odbora za sport i omladinu dobio sam od ministarke za sport informaciju koliko se privedenim licima zaista izrekne prava mera kažnjavanja – novčanog, zatvorskog i slično. Od privedenih izgrednika negde oko 10-15% bude zaista sankcionisano.
Dakle, nije greška u tome šta mi donosimo ovde. Koliko god da jeste manje ili više kvalitetno, još je veći problem upravo taj što se to ne sprovodi tamo gde treba da se sprovodi. Možemo mi doneti ovde stotine hiljade zakona, ali ako u pravosuđu ne budemo imali odgovor onakav kakav treba da bude – džabe ste krečili.
Dakle, i ja ću prvenstveno govoriti o zakonu o sprečavanju nasilja u sportu. Izvinjavam se predstavnicima Vlade, najverovatnije ću ponoviti, možda čak i više puta, jer više kolega je danas o ovom zakonu govorilo, preko 80% vremena je potrošeno na ovaj zakon, ali ja, kao sportski radnik, sportski funkcioner i pedagog u sportu, imam pravo da kažem nešto, a ovog momenta izražavam zaista najoštrije protivljenje tome da se određeni odbori ne uvažavaju na taj način da im se određeni zakoni ne pošalju na razmatranje, kao što se desilo sa ovim zakonom.
Sednica Odbora za sport i omladinu je zakazana za sutra. Jedina tačka dnevnog reda je zakon o sprečavanju nasilja u sportu, a ovaj zakon je bukvalno preko noći dospeo na dnevni red današnje sednice. Mi ćemo se sutra sastati, porazgovarati, popiti kafu, ispričati nešto na ovu temu, ali poslanici neće moći da izdvoje mišljenje. Pitanje je i koliko će to što budemo sutra tamo na Odboru rekli biti uvaženo ili neuvaženo.
Dakle, jeste pravna struka imala veći prioritet u pisanju ovih izmena i dopuna ovog zakona, ali i mi koji smo pedagozi u sportu imamo pravo da kažemo neku reč na ovu temu. Nije lepo da nas na takav, čak brutalan način zaobilazite.
Krenuću sada po određenim članovima.
U članu 5. kaže ovako: ''Organizator sportske priredbe dužan je da obrazuje odgovarajuću redarsku službu ili da angažuje pravno lice ili preduzetnika radi obavljanja poslova fizičkog obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi''. Dakle, pitanje je vrlo ozbiljno. Zamislite samo da na jednoj fudbalskoj utakmici na stadionu ''Crvene zvezde'', gde se, recimo, skupi između 30.000 i 50.000 navijača, to je već visoki rizik, kolika treba da bude redarska služba.
Ovde postavljam i potpitanje – da li je to možda bežanje od odgovornosti određenih institucija, prvenstveno mislim na MUP, da se deo odgovornosti, i to vrlo ozbiljan deo, prebaci na neku redarsku službu, na neke firme, preduzeća ili, kako sebe nazivaju - agencije za obezbeđenje, ili, kako ovde stoji, čak nekih preduzetnika, koji će se javiti da obezbeđuju određene skupove visokog rizika?
Dakle, na jednoj utakmici na stadionu ''Crvene zvezde'' redarska služba u ovom trenutku mora da broji minimum 200 ljudi, možda i više. Kakva je to redarska služba i kakvi im se tek ubuduće, po ovom predlogu zakonu, stavljaju zadaci u njihov prioritet koje moraju obavljati?
Kaže – obučiće ih i licencirati ministarstvo policije. Ko može i za koje vreme da obuči redarsku službu bolje nego jedinicu policije, žandarmerije, ili kako se već zove deo taj policije koji se obučava i trenira svakodnevno da razbija demonstracije, da suzbija huligansko ponašanje? Pri tome, oni imaju određena sredstva prinude, imaju štitove, palice, palice sa ručkom - tomfe, sredstva za vezivanje, i to su ljudi koji se obučavaju godinama za taj posao. Vi sada hoćete da taj deo posla radi neki redar.
Pri tome, policija je zaštićena, ima kacige, oklopljeni su određenom tvrdom plastikom. Naučeni su, uvežbavani su i vežbaju svakodnevno da timski rade, ne pojedinačno. Znate li koliko je potrebno vremena da obučite redarsku službu da timski radi na suzbijanju huliganskog ponašanja na tribinama?
Kada dođe do određene tuče, gde se bukvalno izvode srednjovekovni bojevi, gde se udara predmetima (ko šta dohvati i čime stigne) - mislite da će neki redar da se zaleti u tu masu? Zamalo je ubijen žandar pre dve godine na tom istom stadionu, onaj koji je obučen (ko zna koliko je imao radnog iskustva pre toga) da proceni psihologiju mase, određenih ljudi koji mu prilaze, ne prilaze, da li ga opkoljavaju ili ne.
Šta će da uradi jedan redar u patikama, trenerci ili farmerkama i sa onim žutim prslukom preko leđa na kojem piše ''redar''? Samo što im niste stavili metu.
Koji će redar da priđe vođi navijača i kaže – ti da se smiriš, nemoj da ti počupam uši!? Šta će s tim redarom da bude sutra, preksutra, za mesec dana, za godinu dana? Kako će on da bude zaštićen od određenih huligana, od kojih čak ni policija nije zaštićena?
Postavimo još jedno pitanje – kolika treba da bude ta licencirana redarska služba recimo samo ovde u Beogradu? Pa, samo na pet fudbalskih utakmica ''Zvezde'', ''Partizana'', OFK ''Beograda'', neke prve, druge, treće lige treba vam nekoliko hiljada licenciranih redara u jednom danu, koji treba da zadovolje potrebe.
Mislim da je ovo vrlo nespretno rešenje, da ga treba doraditi ili makar izbeći takvog kakvog ste vi hteli da ga ponudite ovde.
U članu 6. Predloga zakona kaže - prilikom obavljanja poslova fizičkog obezbeđenja i održavanja reda na sportskoj priredbi, redarska služba je dužna da..., pa tačka 9) ne dozvoli pristup sportskom objektu licu kome je izrečena mera bezbednosti, odnosno zaštitna mera zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama.
Recimo, za godinu dana se izrekne jedno hiljadu kazni za hiljadu lica, da ne budu prisutni u određenom vremenskom periodu na određenim sportskim priredbama. Da li ti redari mogu da popamte hiljadu lica kojima treba da se zabrani ulazak na te sportske priredbe? Kako će oni to da stignu da popamte? A šta ako ih bude više?
Mislim da ste suviše neozbiljno gurnuli redarsku službu u jedan vrlo, vrlo ozbiljan posao, a sebe ste zaštitili time što ćete preduzimače poslova na obezbeđenju, fizičkom i tehničkom, kao i organizatore - drakonski da kažnjavate.
U članu 8. kaže – na sportskim priredbama povećanog rizika organizator je dužan da..., pa tačka 2) o svim informacijama koje poseduje u vezi sa sportskom priredbom obavesti odmah, a najkasnije 48 sati pre početka sportske priredbe Ministarstvo i druge nadležne organe, nadležni sportski savez i druge zainteresovane sportske organizacije, a po potrebi i sportiste koji učestvuju na sportskoj priredbi.
Ovde sada ispada da određeni organizatori, savezi ili čelnici nekog fudbalskog kluba ili direktor nekog stadiona mora maltene da ima neku svoju obaveštajnu službu koju mora da infiltrira u redove navijača da bi na vreme dobio određene informacije, da bi doznao šta su oni spremili od pirotehnike, od zastava, od ne znam čega sve, da li će da se organizuju pre početka utakmice, da li će organizovano da dođu tako što će rušiti automobile ili će samo pevati navijačke pesme i sl.
I šta ako za ovo sazna recimo dva ili tri sata uoči utakmice? Hoće li snositi odgovornost što nije organe reda obavestio najmanje 48 sati pre početka utakmice?
Član 10, pretposlednji stav – organizator je dužan da onemogući ulazak na sportsku priredbu licima koja ne poseduju identifikacioni dokument, odnosno licima mlađim od 16 godina koja nisu u pratnji punoletnog lica.
Mi smo danas svi govorili pretežno o velikim sportskim manifestacijama, o velikim stadionima, o deset, dvadeset, trideset, pedeset hiljada ljudi na stadionima. A šta ćemo sa malim sportskim manifestacijama? Šta ćemo sa sportskim objektima koji mogu da prime nekoliko hiljada, ili samo nekoliko stotina gledalaca, na kojima se organizuju oni sportovi koji se prvenstveno i organizuju u salama?
Šta ćemo sa sportskim manifestacijama koje se organizuju za decu od 10 do 14 ili 16 godina? Pokupi se društvo iz osnovne ili srednje škole, hoće da gledaju svog drugara koji se takmiči u džudou, karateu, tekvondu. Zar će svi oni koji su mlađi od 16 godina morati da mole mame i tate da ih vode da gledaju drugara koji se takmiči na nekom takvom takmičenju, odnosno nekoj sportskoj priredbi? Mislim da ste morali biti malo detaljniji, ozbiljniji, da sa više aspekata sagledavate neke stvari.
U članu 12. kaže (e, ovo je već skandal) – odgovarajući prostor za dežurnog sudiju, javnog tužioca i ovlašćeno lice Ministarstva nadležno za održavanje javnog reda i mira na sportskoj priredbi sa kojeg imaju jasan pregled sportskog terena i gledališta i pristup opremi iz tačke 7) ovog stava itd.
Šta sad pravimo od sportskih objekta, od stadiona, od sportskih hala? Pravimo Pinočeove sabirne centre. Mene kao bivšeg sportistu, sportskog radnika i sportskog pedagoga vređa da imam sud u sportskom centru. Proveo sam sate i sate, nedelje, mesece, ostavio krv, znoj i suze na parketu, i mene vređa da se nekome organizuje suđenje u tom prostoru. Tamo se družimo, tamo se zabavljamo, tamo se volimo, tamo se takmičimo i srećni napuštamo sve to.
Kada budete izbacili politiku iz navijačkih grupa, neće biti ovoliko huliganstva. To je pod jedan. Pod dva, nas sportiste i sportske radnike ćete pustiti... Čak sam bio i sportski sudija. Ne znači da, kad ne budem bio poslanik, neću to sve nastaviti. To me vređa. Hoću ja da budem sudija i da sudim po sportskim pravilima, a ne javnog tužioca i nekog njegovog pomoćnika koji će imati tri-četiri ćelije gde će organizovati, u tom sabirnom centru, suđenje na licu mesta, kao da je ne daj bože ratno stanje, pa idemo na preki sud.
Uhapsite huligana, stavite mu lisice, plastiku na ruke, u maricu, sudite mu tamo gde sve to imate organizovano. Zašto moramo sve da ukaljamo u ovoj zemlji Srbiji? Ako imate sudove, ako imate zatvore, stavite ih u zatvore, sudite im u sudnicama. Nemojte im suditi po svlačionicama, po kancelarijama. Šta ćemo, da išutiramo ekonoma napolje iz njegovog magacina da bi tu seo sudija da sudi? Zaista skandal.
Već sam rekao, sebe ste zaštitili tako što ste organizatorima dali više nego drakonske kazne. Kreću se od milion do dva miliona dinara. Da li vi mislite da je dva miliona mnogo za ''Zvezdu'' i ''Partizan'', fudbalske klubove? Nije.
A nađite mi bilo koji državni savez u Republici Srbiji - bokserski, karate, tekvondo, džudo - koji vam može platiti dva miliona za ono što je neki huligan, slučajno navratio sa ulice, napravio na terenu i sad ja treba da odgovaram, kao sportski radnik, funkcioner koji organizuje određenu priredbu. Ne samo da treba da platim dva miliona, moram da dobijem i 60 dana zatvora.
Znate kada ću ja, kao sportski radnik, kada više ne budem bio poslanik, potpisati bilo koju sportsku manifestaciju sa ovim zakonom? Nikada. Ja sam tu da pomognem deci da se razviju, da obučim nekoga da sutra bude prvi negde, da stoji na pobedničkom postolju sa našom državnom himnom, a vi ste tu da one koji iskoče u određenom trenutku sankcionišete. A ne nas da sankcionišete. Hvala.

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika Narodne skupštine?
Da li neko želi reč? Predstavnici Vlade? (Da.)
Reč ima ministar Ivica Dačić.

Neću propustiti priliku da se javim, pošto, kad god dođem ovde, uvek ostanem do kraja, ali nikad ne dočekam da sa onima koji su me na početku nešto pitali razmenim mišljenje. Možda je rešenje za to da šefovi poslaničkih grupa govore na kraju rasprave.
Bio sam poslanik od 1992. godine. Pretpostavljam da je poslanički rad izuzetno težak i naporan, ali sam želeo da ispoštujem ovu raspravu do kraja i ostao sam da dam odgovore na neka pitanja koja se tiču onih zakona čiji je predlagač Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Kao predlagači ovog zakona, mi nismo uticali na to kako će se i u okviru koje objedinjene rasprave raspravljati o ovim zakonima. Smatrali smo da je neophodno da što pre predložimo ove zakone.
Želim da napomenem, možda na to niste dovoljno obratili pažnju u svakodnevnim poslaničkim aktivnostima, ali rasprava o ovim zakonima traje već duži vremenski period. Još u martu ove godine smo, kao što sam rekao, zaključkom Vlade pokrenuli celu priču o pretvaranju našeg Sektora za zaštitu i spasavanje u Sektor za vanredne situacije MUP, koji bi objedinio sve resurse koji postoje u državi koji se trenutno tim pitanjima bave.
Smatrali smo da je to neophodno čak i bez nekog konkretnog i vidljivog povoda. Jer, obično je vidljiv povod neka katastrofa koja se desi i obično povodom tih katastrofa mi raspravljamo o tome ko je i gde pogrešio, pa onda analiziramo, kao kad je bila ova tragedija na mostu na Tisi (ja tada nisam bio ministar), pa se onda raspravljalo ko je za šta nadležan, da li je jedno ministarstvo, drugo ministarstvo, neka javna preduzeća, lokalne samouprave itd.
Nažalost, živimo u svetu gde su katastrofe, elementarne nepogode i prirodne nesreće gotovo svakodnevne i gde niko nikada ne može unapred da kaže kada će se nešto desiti. Nešto se ne može sprečiti, nešto može, ali se za svaku vrstu situacije treba pripremiti.
Imajući u vidu da su zakoni iz ove oblasti doneti još pre više decenija, smatrali smo da je neophodno da što pre predložimo ovu vrstu zakona. Zato što smo mi i predvideli da od 1. januara sledeće godine Sektor za vanredne situacije funkcioniše u okviru MUP-a. O tome smo, inače, imali dogovor sa Ministarstvom odbrane.
Tu je general Delić i želim da ga upoznam s tim da je Ministarstvo odbrane aktivno učestvovalo od početka do kraja u izradi ovog zakona o vanrednim situacijama. Imajući u vidu sva ova pitanja koja je on postavio, sve se to do detalja razmatralo.
Takođe želim da napomenem i da je o ovome vođena javna rasprava u četiri centra u Srbiji: Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. U javnoj raspravi su učestvovali predstavnici 126 opština u Srbiji. Žao mi je što to nisu čuli oni koji su to pitanje postavili danas na početku ove rasprave. Nadam se da će im neko to preneti.
Žao mi je što niste imali dovoljno vremena da vi, kao poslanici, eventualno predložite neke izmene i dopune. Obavešten sam da je 70 i nešto amandmana podneto na ova dva zakona. Pogledaćemo ih i sve što je u interesu poboljšanja naše osnovne ideje - spremni smo da prihvatimo.
Kada sam govorio o politici i stručnosti, naravno da smatram da političar, da bi bio dobar političar, treba da bude stručan, ali smatram da ova vrsta zakona, kao i veliki deo onog posla kojim se bavi MUP, nije političko pitanje već, pre svega, pitanje koje tangira sve građane ove zemlje. Zato, kada govorimo o ovoj temi, propisi iz ove oblasti se ne pišu sa političkog aspekta, nego na osnovu onoga što je potreba države u ovom trenutku.
Zato, kada je reč o zaštiti od požara i o vanrednim situacijama, mislim da ćemo sve ono što budemo uradili u narednom periodu raditi u interesu svih građana, a to je da se izvrši prevencija i da se najbolje što znamo organizujemo za otklanjanje posledica vanrednih situacija i za brze reakcije prilikom požara.
Videli ste da su naš Sektor za vanredne situacije i Sektor za zaštitu i spasavanje veoma brzo reagovali i sprečili tragične posledice u nekoliko slučajeva u prethodnom periodu. Kod požara u bolnici "Dragiša Mišović" naše vatrogasne jedinice su bukvalno za nekoliko minuta došle i sprečile tragediju. U Užicu, prilikom eksplozije, nismo mogli da sprečimo gubitak ljudskih života, ali smo učinili sve na gašenju požara koji je nastao posle eksplozije. Takođe, u Kragujevcu, kada se zapalila "Zastava", reagovali smo veoma brzo.
To je nešto što građanima treba. I zato će se, već sam rekao, ulaganje, investicije i dobra zakonska regulativa u ovoj oblasti višestruko vratiti građanima kroz efikasan sistem zaštite od požara i otklanjanja posledica ili sprečavanja onoga što spada u širok pojam vanrednih situacija.
Negde se to u svetu zove drugačije, negde se govori o katastrofama, negde se govori o vanrednim situacijama. U suštini, vanredne situacije u ovoj oblasti nemaju nikakve veze sa nekim vanrednim stanjem ili sa bilo kakvim vojnim ili policijskim rečnikom.
Ovde je reč samo o situaciji koja izmiče redovnoj kontroli i u toj situaciji je neophodno da se zna ko komanduje i koji su to resursi, da bi se moglo izaći iz takve situacije u kojoj su obično svi u nekoj vrsti konfuzije.
Ovde se, kao što znate ako ste pažljivo proučili ovaj zakon, uvodi sistem 112. To je već standard Evropske unije. Ne radimo mi sad to zbog EU, da se razumemo, radimo zbog nas. Ali hoću da kažem da u nekoliko stvari koje su za nas bitne u oblasti unutrašnjih poslova, u policiji (a vatrogasni sektor, odnosno Sektor zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama nisu u okviru policije, nego u okviru MUP), prelazimo na sistem 112, koji će objediniti sistem 92, 93 i 94.
To znači da će svaki građanin moći, pozivom na broj 112, da ima adekvatnu reakciju, bilo koja vanredna situacija ili bilo koji događaj da je u pitanju. Naravno, taj sistem tek treba uvesti i to nije tehnološki ni tako jednostavno. To znači da su tu i vatrogasci i policija i hitna pomoć i sve što iz toga može da proizađe. Da ne odgovaram sad na sva pitanja, verovatno ću biti tu i kad bude rasprava u pojedinostima.
Kada je reč o onome što se sada u javnosti definiše kao neka ruska humanitarna baza, želim da budem potpuno precizan i otvoren. Znate da je pre nekoliko godina, kada je bio veliki požar na Staroj planini, taj požar ugašen zahvaljujući ruskoj pomoći. Još jednom moram da kažem, a ljudi koji sede pored mene su bili na tim funkcijama i u periodu kada se to dešavalo, tada je u gašenju požara bila potrebna ruska pomoć. Odnosno, zemlje u okruženju su sve male, srednje razvijene ili srednje nerazvijene, svejedno, i nijedna od tih zemalja nema dovoljne resurse da sama može da reaguje u slučaju vanredne situacije.
Cela ova ideja o formiranju jednog regionalnog centra za reagovanje u vanrednim situacijama u jugoistočnoj Evropi je nastala iz razmišljanja da razne države pomažu u tim vanrednim situacijama. Ta ideja je tek u fazi razmatranja. Ona je, kao ideja, deo sporazuma koji su potpisala naša dva ministarstva prilikom posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva. Reč je isključivo o humanitarnoj bazi ili regionalnom centru za reagovanje u slučaju vanrednih situacija, gde bi se nalazila oprema za gašenje požara, za spasavanje u poplavama, zemljotresima, klizištima, rezerve hrane, lekova, humanitarno razminiranje, da tako kažem.
Nije ideja da to bude bilo kakva vojna baza niti da ima bilo šta vezano sa… Ovde je ideja da to bude apsolutno civilno i, naravno, uz otvoreni poziv da u tome učestvuju i druge zemlje u regionu. Znači, ministar Šojgu i ja smo poslali pisma svim ministrima unutrašnjih poslova u regionu, od Italije, Hrvatske, pa do Bugarske, Grčke itd., da razmotre pitanje da svi zajedno učestvujemo u formiranju jednog takvog regionalnog centra od kojeg bismo svi imali koristi.
U februaru bi trebalo da bude održan sastanak ovde u Beogradu, gde bi se te države izjasnile da li žele da učestvuju u svemu tome. Ali, nezavisno od toga, mi razgovaramo i sa drugim međunarodnim faktorima, sa raznim organizacijama i institucijama, od Partnerstva za mir i NATO, preko EU, odnosno Evropske komisije, koja ima ministarstvo, odnosno komesarijat (pošto su komesari u pitanju) koji se bavi vanrednim situacijama, odnosno katastrofama.
Danas sam bio u Šidu, gde smo završili razminiranje šidske opštine. Glavnu reč u donaciji imale su SAD, Norveška i druge zemlje, isto kao što naše jedinice za spasavanje imaju zajedničku obuku i veliku pomoć sa francuskim jedinicama, koje su najopremljenije na svetu i najobučenije kada je reč o spasavanju iz ruševina.
Kad su ova pitanja na dnevnom redu, apsolutno više nema veze ni sa kakvim vojnim aspektima, čak i kada je reč, na primer, o gašenju požara u nekim susednim državama. Vojni helikopteri, na primer, ne mogu da idu da pomognu, ali naši, policijski, koji su civilni, učestvuju u svemu tome jer je, kao što znate, za upotrebu vojske, a to je na neki način upotreba vojske, potrebno donositi odluke u parlamentu.
Kada je reč o drugim pitanjima, ne bih želeo da sada otvaram druge teme, želim samo da kažem da je svaki zakon na neki način pomalo ograničavanje slobode.
Kako su govorili filozofi pre sto ili dvesta godina, kada se bavljenje filozofijom smatralo nečim čime se čovek naročito ponosio, za razliku od prakticističkog vremena u kojem danas živimo, svako drvo može da raste do neba, ali ne raste.
Svaki zakon, npr. zakon o slobodi štampe, u stvari je zakon o ograničavanju slobode štampe. Ovde je, kada govorimo o svim ovim zakonima, pa i o zakonu o sprečavanju nasilja u sportu ili sportskim priredbama itd., veoma bitno da se uspostave jasna pravila igre na koji način će sve to da funkcioniše.
Predlagač ovog zakona je ovog puta Ministarstvo pravde. Razgovarao sam i sa predsednikom UEFA Mišelom Platinijem, koji je takođe želeo da pomogne, u smislu davanja ekspertskih saveta od strane UEFA, kako su to rešile zemlje u kojima su se takve stvari dešavale. Ali, siguran sam da je gospodin Jovanović, koji nije prisutan, bio u pravu kada je danas rekao, i tačno je da to ne može da bude samo policijski posao.
Pendrek treba da bude poslednja stvar koju neko upotrebi pre nego što iscrpi sva druga sredstva. Jer, prvo treba upotrebiti glavu i sve mogućnosti. Zato nam treba konsenzus, ali čini mi se da ga nemamo. Nismo ga imali ni danas ovde, zato što, možete videti, u svim raspravama nikako da dođemo do toga šta u mi stvari hoćemo, za koje se vrednosti zalažemo, kakvu državu hoćemo da pravimo.
Svi hoće da policija rešava sva pitanja koja postoje. Politika mora da bude pre policije. Svi vi koji se bavite politikom, uključujući i mene, morate da preuzmete odgovornost za koje se vrednosti borimo danas u Srbiji. Čini mi se da niko nije spreman da to preuzme, već svako meri kolika je veličina njegovog rejtinga i gleda na koji način će se nešto okrenuti u plusu ili minusu kada se sve sabere, kada dođu izbori.
Zato i dolazimo do ove situacije, da danas u jednoj diskusiji imate plovidbu od apsolutne podrške borbi protiv huligana, pa na kraju do rečenice da nam je Bog dao silu u ruke da bijemo narod i da ne treba da bijemo narod.
Moram da vam kažem da SPS nije, kao što je ovde neko rekao, satelit DS-a. Mi smo partneri. Siguran sam da u ovoj sali ima većeg satelita DS-a, nego što je to SPS.
U svakom slučaju, ja sam ministar unutrašnjih poslova i nosim odgovornost za ovaj resor. Što se nas tiče, nastupaćemo profesionalno sa svim što je u našim rukama i poštovaćemo zakone. Apsolutno ste u pravu – dok imate čekić, treba da udarate. Vlast se ili vrši ili drugom daje.
U svakom slučaju, kada je reč o ovim pitanjima vanrednih situacija i zaštiti od požara, zamoliću moje saradnike koji su najviše zaslužni što je taj zakon uopšte napisan, da razmotrimo sve ove amandmane koji su podneti. Pretpostavljam da većina njih može da bude prihvaćena, ali vas takođe molim i da iskorenimo korupciju koja postoji u primeni tih zakona.
Koliko puta se desilo, kao što je to bilo i prilikom usvajanja Zakona o bezbednosti saobraćaja... Želim i ovom prilikom da kažem da ima mnogo urgencija koje dolaze od različitih ljudi širom Srbije koji zovu Ministarstvo i mene kao ministra da se pusti nešto - pa nije baš u redu sve što je vezano za ove vatrogasne…, ali pustite samo što pre objekat, da bi neko mogao nešto da otvori itd.
Ili, neko misli da može nešto da potkupi. Ne može više, kraj je tome. Danas smo uhapsili jedan broj pripadnika granične policije i carinika. Ne možemo da pričamo o borbi protiv korupcije i kriminala, a da u našim redovima to tolerišemo.
Zato i ovde, kada govorimo o ovom zakonu, ako želimo odgovoran odnos prema ovome, niko ne može u Srbiji da dobije upotrebnu dozvolu za bilo koji objekat ako nije do kraja ispoštovao ono što smo zapisali u ovim zakonima. Ja to kažem svom pomoćniku i on će lično biti odgovoran ukoliko se drugačije radi u MUP, zato što se igramo životima građana. Znate da je u bolnici ''Dragiša Mišović'' bilo nekoliko stotina pacijenata, da se požar desio i mogli su svi da nastradaju, a zgrada još nije ni puštena.
Korupciju moramo da iskorenimo, isto kao i kada je u pitanju Zakon o bezbednosti saobraćaja. Ovde je neko spomenuo gospodina Čanka. Kažem vam, dao sam nalog da se ispita u kojim segmentima predstavlja kršenje Zakona o bezbednosti saobraćaja ovo što je on uradio.
U svakom slučaju, u ovoj državi svi su jednaki pred zakonom, kao što ste videli, od običnog građanina do predsednika Republike. Nema nikakvih izuzetaka. Ako je reč o nečijem kršenju zakona, protiv njega će biti podneta prijava. Svako treba da bude odgovoran. A ako postoji rupa u zakonu, treba što pre promeniti taj zakon.
Slažem se s tim što ste rekli. Nije problem navijača, odnosno huligana od danas ili juče. On postoji dugi niz godina unazad. Bio je govor mržnje i tada, kao što je i sada. Ako želimo da budemo objektivni, ne možemo svoje mišljenje definisati zavisno od toga gde sedimo, ovde ili tamo, nego moramo da budemo korektni i principijelni.
Mnogi iz tih navijačkih grupa nisu bili samo deo navijačke grupe i huligani, nego su učestvovali u raznim delovima političkog života i na različitim političkim skupovima. Naravno, svako može da misli da ima i neke zasluge. Što se nas tiče, niko ne treba da bude žrtva, da se bez razloga prema njemu primenjuje sila, ali budite uvereni, nećemo tolerisati huliganstvo, odnosno nasilje i niko neće biti privilegovan, bez obzira da li radi bilo ko iz njegove familije...
Reći ću vam za jednog od onih koji je uhapšen sada. Žena mu radi u MUP, ali je on uhapšen. Danas je uhapšen jedan pripadnik Vojske Srbije, aktivni oficir. Mora da se vodi ozbiljna borba protiv toga.
Kada je reč o redarskoj službi, da ne zaboravim, nismo mi tražili to. Tu je gospođa Malović, ona će šire govoriti o tome, ja ću samo da napomenem da nismo mi iz MUP predložili ovu redarsku službu. To je bio predlog Saveta za borbu protiv nasilja. Odnosno, sportske organizacije su smatrale i insistirale na redarskoj službi, da ne radi samo policija taj deo posla. Mi smo jedva ubacili u sve to što su oni govorili barem taj deo, da vršimo obuku i licenciranje svega toga, jer se slažem s vama da je previše rizično da sada neko preuzme takve poslove.
Mi se ne izvlačimo iz ovoga. Naprotiv, ubeđen sam da ono što je predloženo, da su to iskustva koja postoje u nekim državama, da ništa što je predloženo ovde nije izmišljeno u Srbiji, nego da je na neki način prošlo probu vremena u onim državama koje su već prošle kroz jedan takav period borbe protiv nasilja. Želim da zahvalim svima. Mislim da je rasprava koju smo danas vodili bila veoma ozbiljna. Zaista mi je žao što je, verovatno zbog vremena kada je potrebno završiti zasedanje, skraćeno vreme da biste mogli da podnesete još amandmana, ali kažem još jednom, ovi zakoni su veoma značajni, zato što tu možemo da postignemo konsenzus u ovoj državi, odnosno da ne gledamo na to da li će neko tu dobiti ili izgubiti političke poene.
Bio sam one noći u Užicu kada se desila tragedija. Tu više nema političkih poena. U nečemu morate da učestvujete. To je, nažalost, deo i mog posla. Posle mesec-dva ponovo se tamo desio požar, prilikom radova na saniranju onoga što se desilo. Neozbiljno je da se tako radi. I ne samo što je neozbiljno, mora da se sankcioniše jer niko ne sme da se igra sa životima ljudi.
Zato nam je neophodno da se u ovim situacijama zna ko šta radi. Osnovni je problem kada nastane haos u jednoj državi, a haos nastaje prilikom elementarnih nepogoda i katastrofa. Ne možete ni da zamislite šta sve može da bude katastrofa. Kada se izgube možda i sredstva informisanja, mediji, kada se izgubi komunikacija, mora da se zna kako funkcioniše sistem.
Zato smo i predložili ovu vrstu zakona. Ne zato što najavljujemo neke katastrofe, nego jednostavno moramo da budemo spremni se organizujemo kako treba, a ne da posle toga svi međusobno kukamo i prebacujemo krivicu jedni na druge.
Žao mi je što nemam priliku da lično podelim razmišljanja sa onima koji su govorili na početku današnje rasprave i želim da zahvalim svima vama koji ste ostali do kraja. Nadam se da niste ostali zbog toga što poštujete stranačku disciplinu, nego zato što su ovo ozbiljne teme.

Reč ima ministarka pravde Snežana Malović. Izvolite.

Želim na početku da zahvalim svim narodnim poslanicima koji su učestvovali u diskusiji povodom ovih predloga zakona, a posebno onima koji su uložili amandmane. Takođe želim da vam uputim izvinjenje što nisam mogla da prisustvujem u svakom momentu ovoj sednici. S obzirom na to da postoje kontinuirane obaveze u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca radi uspostavljanja nove mreže sudova, verujem da će to biti izvinjavajući razlog.
Nastojaću da prilikom rasprave o amandmanima budem sve vreme prisutna jer to smatram svojom primarnom obavezom kao člana Vlade i nekog ko je zadužen za resor pravosuđa u ime Ministarstva pravde.
Želim u kratkim crtama da pojasnim i ono što sam do sada čula i što su mi preneli moji saradnici. Pokušala sam na početku rasprave da budem eksplicitna i opširna, ali želim da dam još neka dodatna objašnjenja.
Prvi deo objašnjenja se odnosi na set zakona koji treba da dovedu do toga da se nasilje na sportskim priredbama minimalizuje i, da ne budem baš toliki utopista, isključi, ali svakako minimalizuje.
Kao što je moj uvaženi kolega Dačić rekao, oni nisu plod našeg premišljanja, već nečega što smo imali u iskustvu evropskih zemalja koje su se suočile s ovom pošasti, prvenstveno u Engleskoj, Francuskoj itd., tako da smo njihova iskustva i praksu pokušali da primenimo i pretočimo u ove zakone.
Takođe, moram potpuno iskreno da vam kažem da meni nije baš lako da u veoma kratkom periodu predlažem izmene Krivičnog zakonika, koji treba da bude nešto što pruža pravnu sigurnost i stabilnost u ovoj zemlji, ali prosto su nas nemili događaji u prethodnom periodu naveli na to da se predlože izmene i ovog zakona.
Tih događaja je bilo nekoliko u nedavnoj prošlosti, kulminirali su s ubistvom jednog stranog državljanina, što je ostavilo ružnu mrlju po ugled naše zemlje, jer Srbija, a naročito Beograd, nisu poznati po tome da ne vole strance. Stranci su uvek ovde bili dobrodošli i sve je to nama bilo jako teško, a verujem i svim poslanicima u ovom uvaženom domu.
Takođe želim da kažem da je predlaganje ovih zakona bila obaveza Ministarstva pravde, na osnovu Zaključka Saveta za nacionalnu bezbednost. Ministarstvo pravde nije samo radilo na tome, učestvovali su i drugi državni organi, naročito MUP, o čemu dovoljno govori i diskusija kolege Dačića. S tim u vezi, predlozi zakona su bili i na Savetu za borbu protiv nasilja, kojim predsedava sam predsednik Vlade, i mnogi članovi ovih predloga zakona upravo su bili rezultat i određenih zahteva članova tog saveta.
Duboko verujem da će ovi zakoni dati rezultata u praksi i, kao što je i moj kolega Dačić rekao, oni jesu nešto što predstavlja represivni deo. Ono što je preventivni deo, to je na svim segmentima društva i postoje razmišljanja da se čak donese i određena rezolucija u okviru Narodne skupštine, tako da svi segmenti, svi politički akteri stanu iza toga.
Želim da dam i određena pojašnjenja u pogledu Zakona o prometu nepokretnosti. To je takođe pojava koja je poprilično uzela maha u našoj stvarnosti - da se stanovi i nepokretnosti po više puta prodaju, da su rezultat raznih prevarnih radnji. Imali smo brojne priloge u štampi s tim u vezi.
Možda se neće s ovim predlogom zakona tome stati na put, ali svakako ćemo krenuti u borbu protiv toga, jer će ugovori morati da se overavaju na jednom mestu, u onom sudu na čijoj teritoriji se nepokretnost nalazi. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da će početkom sledeće godine svi sudovi biti umreženi. Postojaće program za automatsko vođenje predmeta, tako da će, samim tim, sudovi biti u mogućnosti da provere da li je određeni ugovor overen ili nije.
Što se tiče Zakona o parničnom postupku, kao što sam rekla u prethodnom izlaganju, to je zakon koji se predlaže s obzirom na naše obaveze usklađivanja sa Ustavom, s jedne strane, ali i, što je takođe bitno naglasiti, zbog nove mreže sudova i nadležnosti osnovnog i višeg suda.
Ovo je samo prvi korak u izmeni našeg parničnog zakonodavstva. Ministarstvo pravde namerava da tokom sledeće godine predloži potpuno nov zakon o parničnom postupku, koji će biti u skladu sa evropskim standardima, s jedne strane, a sa druge strane, doprineti efikasnijoj proceduri u parničnim postupcima.
Nažalost, nije retkost da se kod nas postupci jako dugo vode. Imali smo slučaj postupka koji se vodi 30 godina, što znači da se dve ili tri generacije u porodici bave jednim parničnim postupkom. Mi u Ministarstvu pravde smo i spremni i voljni da se uhvatimo u koštac sa tim.
Još jednom zahvaljujem svim narodnim poslanicima koji su učestvovali u raspravi. Amandmane ćemo jako pažljivo sagledati i nećemo se libiti da usvojimo sve što bude doprinosilo konzistentnosti ili poboljšanju teksta. Zahvaljujem.