Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je devet minuta i petnaest sekundi.
Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević, posle njega narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, rebalans budžeta je prilika da danas, u decembru 2009. godine, govorimo o ekonomskoj sferi društvenog života u ovoj godini, prilika koju danas ministarka finansija nije iskoristila da da odgovor na jednostavno pitanje - šta je bilo s onim projekcijama o kojima je govorila tačno prije godinu, kada je branila budžet za 2009. godinu, a tiče se ekonomske sfere života.
Taj odgovor je više potreban građanima, a manje nama poslanicima, ali ćemo mi iz LDP insistirati na tim odgovorima zato što smo insistirali u raspravi u oktobru za skupštinskom govornicom i rekli da će efekti svjetske ekonomske krize, zajedno s našim unutrašnjim problemima, najviše uticati na pad standarda građana u 2009. godini. Tada su Ministarstvo finansija i Vlada Srbije rekli da mi naričemo i čak nas optužili da unosimo paniku.
Takođe smo u decembru prošle godine, kao što je moj kolega Maraš rekao, dali u manifestu LDP za 2009. godinu ''Dogovor za budućnost - Srbija da radi!'' šta je neophodno da Srbija uradi u ovoj 2009. godini kako bismo iskoristili priliku i konačno završili proces tranzicije u kojoj se Srbija nalazi.
Takođe, motiv da možemo da postavljamo to pitanje i tražimo odgovor od Ministarstva finansija jeste i ono što smo govorili i u 2006. godini. Tada smo, u 2006. godini, pisali u „Modernoj ekonomiji“ da je neophodno da se zamrznu penzije i plate u javnom sektoru i da se konačno uspostavi saradnja sa MMF.
Sve ovo o čemu govorim dovoljno je da shvatite ozbiljno i one projekcije, o kojima govorimo, za 2010. godinu. Takođe, Narodna skupština i Vlada Republike Srbije moraju da budu hrabre i kažu građanima da će ova država da vrijedi onoliko koliko stvara, da su nam sužena tržišta na kojima možemo da plasiramo naše proizvode zbog loše spoljne politike, zato što smo posvađani sa državama u regionu.
Ekonomske mjere o kojima je govorila danas ministarka finansija, koje su preduzete u 2009. godini, donekle su pomogle privredi. Međutim, te ekonomske mjere nisu makle uzroke problema u kojima se nalazi današnja privreda Srbije. A uzrok naših unutrašnjih problema je činjenica da osam godina krečimo Srbiju, odnosno da smo započeli proces privatizacije i da ga još nismo završili.
Činjenica je da je kriza odložila reforme, da smo posle prošlih izbora morali da dobijemo budžet koji je zasnovan na reformi javnog sektora, međutim dobili smo budžet koji je ekspanzivan. Usled krize, javna potrošnja, odnosno budžet, kao što je rekla danas ministarka finansija, preuzima teret usporavanja recesije i ministarka je ovde morala da kaže i realne projekcije za 2010. godinu. Jer, kao što je ona danas rekla, završićemo ovu godinu sa padom BDP od 3%, neki ekonomisti kažu čak i 4% u odnosu na 2008. godinu. Za sledeću godinu se predviđa rast od 1,5% BDP, ali to je rast u odnosu na 2009. godinu.
Ako se zna da je potencijalni rast BDP Republike Srbije godišnje na nivou od 5%, dobijamo da je pad BDP Republike Srbije za 2009. godinu oko 9%. Ako se uzmu ta predviđanja o rastu od 1,5% za 2010. godinu, dolazimo do brojke da je pad BDP Republike Srbije u 2010. godini, kako se predviđa, 13% u odnosu na 2008. godinu. Odnosno, dolazimo do činjenice da Vlada predviđa da ćemo tek u 2011. godini doći na stopu potencijalnog rasta, a to je stopa od 5%, odnosno da je taj pad od 13% trajan pad.
Takođe se postavlja i pitanje na koji način možemo doći do stope rasta od 5% i kako ga održati. Jer, Srbija je država u kojoj je industrija uništena, a ne može nijedna država da razmišlja o svom razvoju i rastu ako nema jaku industriju. Došli smo u situaciju da nam je sistem obrazovanja takav da stvaramo kadrove koji imaju samo san kako da se zaposle u nekom državnom preduzeću, odnosno u državnoj službi. Sva ona zanimanja koja treba da jačaju našu industriju su u zapećku.
To je ono o čemu LDP govori kada tražimo da dođe do međugeneracijskog dogovora, jer ne može nijedna država, sa ovakvom strukturom kakva je Srbija, da izdrži, razvijajući samo one privredne grane koje se tiču usluga. Mi moramo, konačno, da razvijamo i industriju.
Kada govorimo o industriji, moramo što prije da završimo proces privatizacije i, što je najvažnije, moramo kao država da povratimo svoj ugled u državama koje se sa nama graniče. Jer, gdje će privrednici, odnosno privreda Sandžaka, da izvozi, ako to nije Crna Gora ili BiH, s kim ćemo da sarađujemo ako ne s kosovskim Albancima?
Kada govorimo o mjerama Vlade, a vezano sa subvencionisanje i privrede, odnosno kredita, moram ukazati i na jedan problem koji se ukazao u 2009. godini, a to je kašnjenje u sprovođenju odluka koje donosi Ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije. Dolazimo u situaciju da privreda ili građani ne mogu da ostvare sve ono što su Vlada i ministarstva zacrtala, zato što imamo prevelik birokratski aparat. To moramo u narednoj, 2010. godini da riješimo, jer za privredu kašnjenje od sedam do deset dana puno košta. Možda za nekoga ko sjedi u kancelariji to ne znači ništa, ali za privredu, odnosno za neke firme to znači i opstanak. Hvala.

Na raspolaganju poslaničkoj grupi LDP je još jedan minut.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, a posle nje narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo poslanici, žao mi je što nema gospođe ministra finansija Diane Dragutinović, zato što ću svoje izlaganje početi od onoga što nam je ona u uvodnoj reči danas rekla.
Kada je govorila o potrebi da se rebalans izvrši, gospođa Dragutinović nam je rekla da problem nije u Vladi Srbije, nego u okolnostima i uslovima. Takođe nam je, iz svega onoga što je navodila koliko su oni isplanirali troškova, koliko priliva, vrlo neposredno objasnila da Vlada Srbije, ministar finansija i Ministarstvo finansija nisu sposobni da dobro planiraju, niti su sposobni da predvide koliko priliva može biti u budžetu, a o rashodima da i ne govorimo.
Vlada Borisa Tadića, koga u odsustvu u Srbiji glumi premijer Mirko Cvetković, pokazala je da joj je poštovanje zakona toliko važno, da ne možete ni da zamislite. Kako se poštuje Zakon o budžetskom sistemu, objasniću vam samo na nekoliko primera. Dakle, u Zakonu o budžetskom sistemu vrlo jasno stoji da, kada su prihodi manji od projektovanih, ministar finansija ima zakonsku obavezu da uskladi rashode budžeta sa prilivima. Drugim rečima, da radi ono što svaki domaćin i domaćica rade u svojoj kući - da troše prema svojim mogućnostima.
Ova vlada to nije uradila. Samo je konstatovala da u aprilu ima deficit od 70 milijardi, da danas ima deficit na to još plus 34, znači 104 milijarde, što bi, prevedeno u evre, bilo otprilike 1,1 milijarda evra. Dakle, konstatovano je da je deficit toliki, ali je nastavljeno da se troši, rasipnički i bahato.
Pomenuću samo izveštaj Državne revizorske institucije, koji smo više puta pominjali u vezi s tim šta je sve pronađeno i na koji način je taj izveštaj obelodanjen i kako su se ministri i premijer obratili javnosti kada su saznali za taj izveštaj - optužili kafe kuvarice i knjigovođe da su krivi za sve one silne milijarde i milione koji su potrošeni od strane ministara.
Šta je protivzakonito u ovom današnjem rebalansu? Mi smo u aprilu imali zvaničan rebalans, koji je izglasan u ovoj skupštini, i tada je predviđeno da će deficit biti 70 milijardi dinara. Danas govorimo o deficitu od 104 milijarde dinara. Otkud je sada Vlada napravila još neki manjak, za koji nije imala dozvolu Skupštine? Dakle, Vlada je potpuno nedozvoljeno, zakonski kažnjivo, potrošila te 34 milijarde.
Baš mi je zanimljivo da pratim, a pratiću sigurno i obratiću se javnosti sa ove govornice, da li će iko u Vladi odgovarati za to što je Vlada, koju predstavlja premijer Cvetković, nedozvoljeno potrošila još 34 milijarde, a da joj to niko nije dozvolio. Nemate dozvolu Skupštine za te 34 milijarde. Očekujem da, pored svih onih izveštaja Državne revizorske institucije, pored "Fijata", pored skandala oko penzija, neko počne da pravi pitanje i oko ovog najnovijeg skandala - da je Vlada nezakonito potrošila još 34 milijarde.
Rebalans je pred poslanicima u ovoj skupštini morao da se pojavi otprilike u septembru, kada je već svima bilo jasno (nadam se da je i vama u Vladi to bilo jasno, jer vi ste ipak stručnjaci) da budžet neće biti punjen na očekivani način, odnosno da neće biti očekivanog priliva u budžet u septembru. Deficit je bio probijen u septembru i vi ste morali da dođete ovde tada i da tražite novi rebalans budžeta, ali to, očigledno, nije bila vaša namera.
Jasno je da je Vlada potrošila novac građana i vi ste danas, u predzadnjoj nedelji decembra, skoro poslednjoj radnoj nedelji, mirno ovde pred nas stavili ovaj izveštaj o tome kako ste potrošili novac. Jer, izvinite, ovo ne može biti rebalans. Vi ste novac već potrošili. Ne možemo da govorimo o tome da je to rebalans, da vi tražite od nas da trošite neki drugi novac. Ovo je prošlo vreme, već ste ga potrošili.
Mi danas, dakle, treba ovde da aminujemo to što ste vi potrošili 34 milijarde bez ikakvog obrazloženja i bez dozvole za to. Gospodo draga, kako se to kaže lepo u jednom filmu - "malo ste se prevarili". To je zaista nečuveno.
Dakle, šta vi danas od Skupštine ovde očekujete, šta tražite od Skupštine? Skupština treba da konstatuje da ste potrošili prvo 70 milijardi, pa još 34 milijarde, da je Vlada napravila veliki manjak u budžetu i da poslanici vladajuće većine, pošto se ne bave ovim rebalansom nego govore o nekim drugim zakonima koji su u ovom paketu a nemaju nikakve veze sa rebalansom, dakle pošto otćute ovaj vaš rebalans, u Danu za glasanje izglasaju i na taj način aminuju Vladino nenamensko i nezakonito trošenje sredstava i da na taj način opravdaju bahatost i bezobrazluk Vlade koja troši ono što joj niko nije dozvolio.
A kako Vlada troši, upućujem one koji su zainteresovani na izveštaj Državne revizorske institucije. To je tabu tema u ovoj skupštini. O tome ćemo raspravljati u martu, kada to nikog ne bude interesovalo i kada vi već budete vlada koju smo ispratili.
Šta je još zanimljivo? Zašto baš 22. decembra hoćete od nas da vam ispričamo sve ovo i da kažete da je rebalans usvojen 22. decembra? Hoćete li da trošite nešto novo u ovih devet dana do kraja godine?
Da ne govorim sada o nekim objašnjenjima zbog čega ste neplanirano potrošili 34 milijarde dinara u 2009. godini, a verujte da ima obrazloženja koja su skaradna i smešna. Jedno od njih je da je u prethodne dve godine došlo do neplaniranih rashoda, a kao primer navedene su nabavke vakcine protiv meksičkog gripa. Prvo, nisu dve nego samo jedna godina, bar što se javnosti tiče, a šta ste vi pregovarali i kako ste pregovarali da operete taj novac, i to će se brzo saznati.
Da li je u pitanju nabavka vakcine o kojoj se mesecima priča i koja je koštala oko 20 miliona evra ili je u pitanju nabavka tri i po miliona doza, a mi danas ovde pročitasmo da je 58 poslanika primilo vakcinu, da je u mom Valjevu u proteklih nekoliko dana četiri građanina primilo vakcinu i da tri i po miliona doza neće moći biti potrošeno na građane Srbije.
Ključno pitanje je - da li je Republički zavod za zdravstveno osiguranje platio avansno celokupnu nabavku ili samo deo koji je isporučen, a to je, otprilike, 200.000 doza? Ukoliko je plaćeno samo isporučeno, onda je napravljena relativno mala šteta, ali ukoliko ste platili svih 20 miliona evra, to je, gospodo, druga priča, još gora, jer je posao oko 20 miliona evra plaćen avansno. To se danas nigde ne radi.
Vlada tvrdi da su za ovu namenu korišćena sredstva tekuće budžetske rezerve, koja je mala, iznosi svega 1,5% budžeta. U pitanju je, otprilike, oko 10 milijardi dinara, odnosno 10 miliona evra. Ovo su pitanja i obrazloženja koja vi nama ovde danas dajete. Ovo sve je vrhunski bezobrazluk. Hvala.

Osam minuta i 20 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Dragan Stevanović.

Na temi usvajanja rebalansa budžeta za 2009. godinu možemo da konstatujemo da poreska politika nije baš zgodno oruđe za osvajanje popularnosti građana, ni političkih poena, jer, pre ili kasnije, ceh takvih loših poteza moraju da plate opet oni kojima se politika o poreskim postupcima, poreskim oslobađanjima, u stvari, dodvorava u predizborna vremena.
Dokaz da je to tako je ono, nigde viđeno, oslobađanje od poreza na promet nepokretnosti prilikom kupovine prvog stana, reklamiranog u vreme izbora. Dokaz je da je ostvareno svega 0,6 milijardi uštede građanima za ono što je smanjen porez na kompjutersku opremu. Takvi sitni popusti, prosto mogu reći podmićivanja građana, doveli su do toga da sada građani imaju ove i ovakve deficite, koje popunjavate zaduživanjem kod komercijalnih banaka, štampanjem hartija od vrednosti i repo operacijama, na koje su svojevremeno plaćane kamate i 14% i u trenutku kada privreda vapi - kredite u privredu, a ne u državne hartije od vrednosti.
Sve ono što u prvom trenutku izgleda kao poklon, građani, u stvari, moraju da dožive kao otimanje. Jer, bez obzira na veštinu knjiženja, menjanje računovodstvenih iskaza, prikazivanje ovih izveštaja, ne može a da se ne evidentira ono što se zove - novac potrošen, i to ne samo nezakonito, nego i neprimereno stanju jedne države u kakvom se mi nalazimo. I, koliko god vi to hteli da priznate ili ne, u ovim se stavovima slažu i ekonomisti i iskreni građani, koji se nalaze i u poziciji opozicije i na poziciji onog ko podržava Vladu.
Setite se samo priče o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma, da to neće biti tako strašan gubitak. Ispostavilo se da smanjeni izvoz i smanjeni prihod u isto vreme, i smanjen porez na uvoz automobila, ta dažbina jeste proizvela ozbiljan nedostatak novca u budžetu. Ukinut je tada, izmenama i dopunama, i jedan deo Zakona o porezu na imovinu, koji se ticao nasleđa i poklona. I to je bilo ''sitno'', negde oko 0,6 milijardi dinara je bila, navodno, ušteda. Onda su zakonom u 2009. izuzeti od oporezivanja prihodi građana od kamate i kapitalne dobiti u prometu, pa je i to iznosilo svega 0,8 milijardi.
Građane smo od 2004. godine navikli da ne stvaraju prihod povoljnim uslovima, nego da ih ne oporezujemo, npr. prilikom naplaćivanja poreza na prihod od poljoprivrede i šumarstva, i to se radi voluntaristički od 2004. godine, da bi se zbir tih i takvih cifara, 0,6 i 0,8, ovde oslobađanja, onde popusti, dobila cifra od nezanemarljive 22 milijarde manjka u državnoj kasi.
Da se vlast nije udvarala građanima malo tamo, malo ovde, ovaj minus, koji se popunjava najskupljim sredstvima, zaduživanjima kreditima pod komercijalnim uslovima, bio bi manji za 22 milijarde dinara.
Da li ste im zaista učinili nešto? I da li ste svesni da kad od mnogo ljudi uzmete pomalo, njih niste mnogo oštetili, ali ste oštetili državnu kasu mnogo, jer se na jednom mestu pojavio gubitak od 104 milijarde dinara? Postoje neka osnovna poreska pravila. Da su ih se pridržavali oni što je trebalo da vode računa, danas ne bismo razgovarali o ovako velikom minusu.
Neću da se vraćam na onaj rezultat koalicionog dogovora, koliko je on koštao i vredeo, jer ni penzioneri ni oni kojima je bilo usmereno da nešto dobiju, od toga nisu mnogo dobili, ali imamo situaciju da nam je ovaj rebalans doneo jedan ne nezanemarljiv, nego jedan strašan problem. Lokalnim samoupravama su smanjeni transferi za 15 milijardi dinara. Vi sad mislite da, to što njima niste preneli 15 milijardi, ta obaveza ne postoji. Ali, to što se ne vidi u republičkom budžetu kao obaveza, vidi se u budžetima lokalnih samouprava i gradova. Znate kako se vidi? Kroz neizmirene, a stvorene obaveze prema dobavljačima, izvođačima radova i onima kojima duguje lokalna samouprava.
Sada je Vlada smanjila svoj neuspeh za 15 milijardi, prebacila teret neuspeha i nesposobnosti na lokalnu samoupravu, a u stvari imamo nelikvidna preduzeća kojima stvaramo uslov da ih po ovom novom, "predivnom" zakonu o stečaju, izbrišemo sa liste privrednih društava onako kako brišete zaposlene, odnosno nezaposlene kada to treba prikazati kao vaš uspeh.
Vrlo bitna činjenica, koju želim da ponovim, i molim vas da ozbiljno shvatite taj podatak, jeste da povećanje rashoda za kamate u republičkom budžetu jeste razlog za dobar deo tekućeg deficita ovog republičkog budžeta. Za tu inovaciju se svojevremeno gospodin Cvetković pred nama branio - treba da imamo neke hartije od vrednosti, znate, plitko nam je finansijsko tržište, zato emitujemo te trezorske zapise. Kada smo ga pitali - da li vi znate, gospodine ministre (tada je još bio ministar), koliko to košta budžet Srbije?, on je rekao - rekli su mi da nije mnogo.
Čovek koji vodi finansije mora da zna računicu, a ne da veruje u ono što su mu rekli. E, to što mu je neko rekao, znači da smo plaćali kamatu na kratkoročne državne zapise 14%. Šta je to mogla Vlada da proizvede, da plasira, iz čega će da pokrije ovaj trošak i samo da bude na nuli, da ne kažem da bude pozitivna? Ili, ko u Srbiji danas radi, da ima mogućnost da pokrije ovih 14% i da mu nešto ostane?
Privatna privreda u Srbiji isplaćuje plate onoliko koliko i vrede njene obaveze po kreditima. Kredite ne može da prekine, zaboravi, izbriše gumicom, ali može da otpušta radnike. I to je vaš problem, odnosno to je problem koji ste vi preneli na privredu.
Može neko da se pravi i misli da mi ne znamo, ili da ne možemo da saberemo iz "Službenog glasnika" koliko ima tih zapisa i finansiranja neuspešnosti, neodgovornosti ove vlade, ali se zna koliko je isplaćeno. Isplaćeno je 155 miliona evra za kamate po hartijama od vrednosti. Ljudi, ''Beočinska fabrika cementa'' je svojevremeno prodata za trećinu toga.
Danas svi izigravamo da su to sitne cifre, da to možemo da podnesemo, da ćemo to nadoknaditi. Čime? Ima li još neki "Mobi 63" da se proda? Postoji li još jedna mogućnost za fantastičnu smicalicu, kakvu je svojevremeno smislio Dinkić, dozvoljavajući Šlafu da uloži 34 miliona i da na 34 miliona u zajedničkom preduzeću "Mobi 63", koje nije radilo ni dan, koje nije imalo ni PIB, zaradi 350 miliona evra?
Da li vi uopšte shvatate da neko ovo zna i kaže – da li mogu na jedan dinar da dobijem 10 uloženih, kao što ste omogućili Martinu Šlafu u "Mobiju 63", kada ste mu omogućili da sa državom Srbijom deli u odnosu 70:30 novac od prodatog preduzeća?
Stvarno mislite da ste genijalni i da sada, kada ukidate Akcijski fond, ne postoje dokazi o tome da je bes gospodina Nika Đivanovića u postupku sa "Putnikom" bilo javno dato obećanje u časopisu "Ekonomist", gde je rekao – besan sam, treba ga rasformirati? I vi sad na Vladi usvajate takav zakon?
Mene nije briga što vi usvajate obećanje Nika Đivanovića. Mene se, kao građanina Srbije, tiče što se u Akcijskom fondu nalaze akcije "Politike", "Mostogradnje", "Energoprojekta", pa ćete vi iza zatvorenih vrata u Agenciji, pod čiju šapu sada želite ovo potpuno da stavite, raspolagati imovinom Srbije kao da je to nasledstvo neke tetke koju nikada niste videli i kojoj ne dugujete čak ni da joj krajičkom obraza osvetlate zaostavštinu koju vam je ostavila. Ko vam na to daje pravo?
Došli smo dotle da se finansiramo iz poreza. Nema više šta da se proda. Šta sada, treba da prodajemo zemlju i javna preduzeća koja su preostala? To nas uče. Putujete često u Kinu. Putovala sam i ja, kao poslanik parlamenta, pa sam zapamtila da se tamo zemljište izdaje na 99 godina, ne prodaje se. (Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.) Ugledajte se na svet koji čuva svoju državu i radi u interesu svojih građana.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Vlajko Senić. Želite da govorite o povredi Poslovnika? Pravo na repliku. Izvolite.               

Hvala. Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, poštovani narodni poslanici, već postaje malo dosadno ovde u Skupštini da slušamo napade SNS-a na G17 plus.
Ne bih gubio vreme ovde dokazujući šta je značila prodaja "Mobtela", kakvi su bili motivi i koliko su građani Srbije bili opljačkani od strane te kompanije do 2000. godine, a i nakon toga, nažalost. I ne treba objašnjavati koliko je sredstava u budžet Srbije došlo tom prodajom i kakvi su projekti pokrenuti zahvaljujući tome što smo, kao Vlada, skupili hrabrost da imovinu građana Srbije vratimo građanima Srbije, a da to ne bude privatna imovina jedne kompanije ili jedne porodice.
Gubili bismo vreme kada bismo mislili da se ovde radi o ekonomiji. Ovde se radi o politici, o već višemesečnoj kampanji ove političke stranke da se kandiduje za ulazak u republičku vladu bez izbora. Želim da obavestim građane Srbije, a i njih, da se to neće desiti, da moramo da sačekamo da se održe naredni parlamentarni izbori.
Ukoliko vam građani budu dali poverenje, ne govorim ni ironično ni cinično ni maliciozno, vi ćete, kao npr. na Voždovcu, biti u prilici da formirate vladu, a do tada će Srbiju voditi koalicija koja je pobedila, ubedljivo, 2008. godine. Kao što vidite, evo, tu sede zajedno sa nama naši koalicioni partneri. Nemojte se nadati da se nešto može promeniti bez izbora i nemojte više gubiti vreme. Nije G17 plus jedina stranka koja čini vladajuću koaliciju.
Pustite nas malo da se odmorimo, i mi od vas i vi od nas, a sa svojom ekonomskom demagogijom nastavite da zabavljate građane Srbije, za koje sam uveren da će nakon naredne, 2010. godine, videti da postoji realan ekonomski program, da je vaš napad npr. na sporazum sa "Fijatom" bila demagogija, da ćemo umesto 500 miliona evra koje su građani izdvajali da bi sačuvali fiktivna radna mesta, mi otvoriti...
Ne mi, ne radi se ovde o jednoj stranci ili o jednoj vladi, otvoriće se perspektiva za zaposlenost građana Srbije. Neće morati 2.000 građana da leži na pruzi u Kragujevcu, nego će moći da radi svoj posao, i zajedno sa njima još nekoliko desetina hiljada ljudi.
Siguran sam da će građani svima nama zajedno zbog toga dati podršku na narednim izborima. Ako ne, neka je daju vama, pa vi vodite zemlju onako kako mislite da je to bolje. Hvala.

Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, pravo na repliku.

Samo da obavestim javnost, ako je neko mogao da stekne dilemu iz onog što je moj kolega govorio, da "Mobi 63" nije prodao Mlađan Dinkić kao član stranke G17 plus, nego kao član Vlade. To jeste problem Vlade i ja imam puno pravo, kao poslanik, da prozivam za nezakonitu radnju, koja ne da nije dobro iskorišćena, nego je nezakonita i za koju ćemo, kakvi god da budu sudovi, jednog dana zaista imati verodostojan izveštaj.
Ono što jeste problem jeste da je "Fijat" bio razlog na kojem su dobijeni izbori. Nakon godinu dana od obećanja da će 700 miliona evra biti uplaćeno, mi imamo najavu uplate 100 miliona evra.
Molila bih gospodina Senića da iznese podatak koliko je iz budžeta Republike Srbije, u koji uplaćuju poreze, takse, neporeske prihode svi građani, uplaćeno u "Zastavu" preko demontiranja opreme, uređenja prostora, onoga čega se grad Kragujevac odriče da bi taj investitor došao, i da li je još neki strani ulagač imao takvo pravo, ili i sada gospodin Dinkić može na uredbama o restrukturiranju, svojim potpisima, bez banke, bez Fonda za razvoj, koji to radi samo komisiono, da deli blizu 50 milijardi dinara. To, gospodine Seniću, nije problem samo moj i građana Srbije, već i Vlade i vaših koalicionih partnera i G17 plus.
Molim vas da činjenice koje iznosim ne prevodite na teren politike. Pričam u kontekstu budžeta, budžetskih rupa i obaveze svih nas da taj budžet punimo, a da ga troše odabrani. Te odabrane vi markirate i dajete im potpis i dokument da su zaista posebni.
Da li na to imate pravo, to će građani proceniti, a ja im omogućavam ovom diskusijom da naprave dobru procenu i zapamte vaše rezultate. To jeste posao opozicionog poslanika i koristim činjenice samo u tom smislu. Hvala.