Reč ima narodna poslanica Milica Radović.

Koristiću vreme poslaničke grupe. Dame i gospodo narodni poslanici, upravo član 11. najbolje govori o tome koliko smo mi kao predstavnici zakonodavne vlasti u senci izvršne vlasti.
Umesto da su predstavnici radne grupe, koji su radili na izradi ovog teksta zakona, smogli snage da kažu da su direktni televizijski prenosi obaveza, oni su se dovijali sa nekim izrazima, koje mogu da pročitam, rekli su da se „javnost rada Skupštine obezbeđuje stvaranjem uslova za televizijske i internet prenose sednica Narodne skupštine“. Znači, ovde čak ne piše da se radi o direktnim prenosima. Ovakvo tumačenje ove odredbe stvara utisak da direktnih televizijskih prenosa neće ni biti.
I ranije sam, u načelnom pretresu, govorila o tome da ovaj zakon ne donosi ništa revolucionarno u pogledu onih prava i obaveza koje mi kao narodni poslanici i uopšte kao ova najviša, najvažnija državna institucija imamo, ali predstavlja dobru osnovu da i ono dobro što smo do sada imali na neki način izgubimo. Kada to kažem mislim upravo na direkte televizijske prenose, koje mi ovom odredbom člana 11. definitivno gubimo. Moram da kažem da su direktni televizijski prenosi nastali 1992. godine, ako se ne varam, kao rezultat višestranačja i kao takvi predstavljaju važan demokratski postulat, koji će na ovaj način, ovim tekstom zakona, biti konačno uništen i ugušen.
Mislim da se mi nalazimo u jednoj vrlo teškoj situaciji. Nismo smogli snage ni hrabrosti da očuvamo dostojanstvo ovog doma i ove najvažnije državne institucije, jer smo mi sami krivi za to što televizijskih prenosa neće ni biti, a neće ih biti zato što nismo imali hrabrosti da to jasno unesemo u ovaj predlog zakona.
Zbog takve situacije i zbog urušavanja svih institucija u državi mi se danas nalazimo u situaciji da nam Javni servis određuje redosled i raspored emitovanja sednica Narodne skupštine, kao prvo, a kao drugo, što imamo priliku da vidimo iz samog teksta zakona, odlučuje o tome da li će uopšte da bude TV prenosa. Mislim da je to jedna žalosna situacija koja, nažalost, ne doprinosi razvoju parlamentarne demokratije.
Mogu samo da kažem da se sve to uklapa u jednu opštu sliku urušavanja najvažnijih državnih institucija u samoj državi. Telo koje bi trebalo da predstavlja, ne samo po svojoj prirodi već i po ustavnom položaju, najvažnije telo u državi, pretvorilo se u slepog izvršioca naloga i na taj način gubi sve ono što je imalo od svog dosadašnjeg integriteta.
Mislim da je ovo žalosno, jer mi sami, kao predstavnici naroda, bilo da je u pitanju vlast ili opozicija, sami sebi na neki način uskraćujemo ono pravo koje smo do sada imali.
Mislim da je ovaj amandman gospođe Janković neophodno prihvatiti ukoliko želimo da sačuvamo minimum dostojanstva ovog doma. Hvala.

Tri minuta i dvadeset pet sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Judita Popović, Nataša Mićić, Ivan Andrić, Vesna Pešić, Zoran Ostojić i Kenan Hajdarević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić.

Povodom člana 11, mislim da se ocene ovog zakona u potpunosti potvrđuju – umesto da podignemo ugled Skupštine, gde god smo to mogli relevantno da učinimo, mi to praktično nismo učinili.
Ja bih ovaj zakon, koji smo mi sami uradili, a radimo ga dve godine, nazvala klin-čorbom. Samo da objasnim šta je to klin-čorba: to je kad se pravi čorba bez mesa, samo brašno i zaprška. Znači, gde god je mogla da se pokaže naša sposobnost, pre svega zakonodavna sposobnost... Vi znate da mi ne moramo da čekamo samo Vladu da nam dotura zakone, nego da možemo sami da pišemo zakone i da rešavamo ključne probleme. Recimo, da donesemo zakon o vraćanju imovine opštinama.
Ovakvim pisanjem zakona smo pokazali da nismo sposobni da pišemo ozbiljne zakone, jer kada smo ovo donosili videlo se da ovaj zakon uopšte nije ni bio potreban. Za ono što smo mislili da nam je potrebno, kad smo radili Poslovnik rekli su – biće u ovom zakonu. Sada kad imamo ovaj zakon, sad neće biti tu, nego će biti u Poslovniku.
Sada ću se koncentrisati na ovaj član koji dokazuje tu površnost i tu mast sa zaprškom, a bez ikakvog mesa i bez ikakve sadržine.
Pogledajte, mi smo predložili jedan veoma opravdan amandman, koji nije usvojen. U članu 11, a povodom uvida javnosti u to šta radi Skupština, na jednom mestu se kaže: „uvid u stenografske beleške i zapisnike sa sednica Narodne skupštine“. Umesto toga, mi smo predložili da stoji: „omogućava pristup informacijama u posedu Narodne skupštine, u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja“.
Mislim da je ovo moderniji način, znači, to su potpunije informacije. Mogla bih da navedem ovde čitav spisak šta bi sve moglo da bude na našem internetu, pa čak i rasprava sa ove sednice. Međutim, to nije uzeto u obzir, nego se ostalo pri tom uvidu u dokumentaciju. Moraju sve preko Rodoljuba Šabića, ili da prete Rodoljubom Šabićem, pa onda da im se te informacije dostave, a mogli smo unapred da se uskladimo sa ovim zakonom i da omogućimo uvid javnosti bez ikakvih teškoća.
Druga stvar koju smo stavili kao amandmansku primedbu jeste isključenje javnosti, znači, da je moguće sa određenih sednica isključiti javnost. Umesto toga, mi smo dali jednu mnogo bolju formulaciju, predložili smo da bude privremeno ograničenje javnosti.
Zašto je ovo važno? Ovo je važno zbog toga što ova prva formulacija može da podrazumeva ne samo da ne može da se gleda televizijski prenos, nego da se onemogućava pristup i dokumentima sa takve sednice, što bi zadiralo u propis kojim se utvrđuje tajnost podataka.
Znači, umesto da se kaže „privremeno ograničenje“, ovde se upotrebljava to starovremensko „isključenje javnosti“, gde se implicira da postoji nekakva tajna, gde zadiremo u ovaj drugi zakon.
Konačno, možda izgleda da je jezička primedba, ali nije, nego se vidi taj nemar o kome govorim: „Novinarima akreditovanim za praćenje rada Narodne skupštine omogućeno je praćenje...“. „Omogućava se“. Znači, ništa od ovih korisnih primedaba koje smo dali.
Naravno, slažem se sa prethodnom raspravom da se ovde televizijski prenos uslovljava, što znači da može da se kaže da se nisu stekli uslovi da se ukine. Ono što je suština, javnost rada ove skupštine nije obezbeđena članom 11. Hvala.

Dva minuta su iskorišćena od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, ovlašćena predstavnica predlagača.

Želim samo, javnosti radi, da kažem da smo mi razmatrajući ovaj amandman sa koleginicom Juditom Popović razgovarali o tome da je prvi deo ovog vašeg amandmana potpuno prihvatljiv.
Jedino što nije prihvatljivo jeste stav 2. u istom članu – „privremeno ograničiti javnost“. Jer, moram da vam kažem da postoje zakonom, nekim drugim zakonima utvrđene državne tajne i posebna postupanja u tim slučajevima. Mi ne možemo ovim zakonom derogirati ili suspendovati odredbe zakona kojima se to reguliše, pa smo molili da se izvrši ispravka amandmana, u kome bi ostao prvi stav.
Naravno da nam nije problematičan stav – „omogućava se“, mislili smo da to takođe treba da ostane. Dakle, samo smo molili da se iz ovog amandmana izostavi ovo „privremeno ograničava javnost“ i onda je taj amandman za nas prihvatljiv. Ali, pošto to nije učinjeno, upravo zbog ovog privremenog ograničenja javnosti nismo mogli da prihvatimo ceo amandman.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

U ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 11. Mislim da je ovo klasičan primer kršenja demokratskih principa, parlamentarizma i višestranačja, jer je odredba kojom se definiše javnost rada a koja ne uključuje direktne televizijske prenose apsolutno kršenje najvažnijeg demokratskog principa, a to je javnost rada najviše državne institucije.
Ovako kako ste vi napisali ovo ne bi napisao ni student prve godine pravnog fakulteta. Kažete ovako: „Javnost rada Narodne skupštine se obezbeđuje stvaranjem uslova za televizijske i internet prenose sednica Narodne skupštine...“. Šta znači stvaranje uslova? Pa, da li ima televizijskih prenosa ili nema, da li je obaveza ove institucije i informativne delatnosti kao takve da obaveštava o radu na najeklatantniji način, a to je televizijski prenos?
Šta znači stvoriti uslove za televizijske prenose, koji su to uslovi? Finansijski uslovi? Pa, u budžetu Republike Srbije obezbeđena su sredstva. Medijski uslovi? Znamo ko sprovodi medijske uslove, mediji su prisutni, da li je to Drugi program Javnog servisa ili neki drugi. Raspišite tender i videćete da ima mogućnosti, i drugi medijski operateri će se uključiti ovde, dati sigurno jeftinije prenose i postići ćemo ono što je neophodno, a to je javnost rada. Ovako kako ste napisali – stvaranjem uslova obezbedićemo javnost rada – nećemo nikada.
Pravna formulacija, normativna formulacija, kao što ste naveli ovde, sakriva stvarnu suštinu – izbegavanje javnosti rada. Način kako vi radite prenose sednica, prenosi sednica u repriznom smislu u tri, četiri, pet ujutru, ne doprinosi ni u kom slučaju javnosti rada.
Začuđujuće je da na ovakav način pokazujete svetu demokratičnost srpskog parlamenta i da se ovakva pravna formulacija nalazi u našim zakonskim propisima. Kako će je tumačiti vrli direktor Aleksandar Tijanić mi to znamo. Reprizno, u dva i tri sata. Ko to gleda? Da li na taj način postižemo javnost rada? Sigurno ne postižemo.
Ovo je greška, ispravite to. Mislim da je primereno da građani Srbije koji žele da prate rad najviše državne institucije imaju direktan prenos, a ono što ova država i ovaj narod kroz poreze i doprinose uplate u budžet zaslužuje pravu, adekvatnu javnost rada, direktne televizijske prenose. Vi ovakvom pravnom formulacijom automatski brišete direktne televizijske prenose i utičete na to da nemamo adekvatnu javnost rada. Kršite i Ustav, kršite i zakon. Hvala vam.

Iskorišćeno je minut i dvadeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, sve dok Skupština ne bude imala svoj skupštinski kanal ona obezbeđuje uslove za TV prenose. Dakle, ne postoji drugačija formulacija, koja bi mogla biti tačnija.
Činjenica je da od 2000. godine, od kada se stranke koje su tada pobedila na izborima staraju o javnosti rada ove skupštine, Skupština ima direktne televizijske prenose. Dakle, 90% onoga što mi radimo ide u direktnom prenosu, a možda i manje od 10% ide u odloženim terminima, što moramo uzeti u obzir, jer Javni servis ima i nekakve svoje prioritete.
Dakle, prosto ne stoji činjenica da se ovakvom zakonskom odredbom na bilo koji način jedno pravo, za koje smo se mi izborili protiv vas, pokušava suspendovati. Naprotiv, želimo da se ovim zakonom obaveže Skupština da stvara uslove. U jednom trenutku možda ćemo imati skupštinski kanal, to neće imati veze sa RTS-om, i na taj način ćemo rešiti ovaj problem. Ono što smo mi hteli ovde da zakonom definišemo jeste da Skupština ima obavezu da stvara uslove da imamo televizijske prenose. Hvala vam.