Naravno da želim. Pokušaću da budem nešto jasniji, ukoliko me niste razumeli, gospodine Cvetkoviću.
Potpuno se slažemo sa vašom konstatacijom da u normalnim društvima pojedinačne primere korupcije i kriminala rešavaju za to nadležne institucije. Ukoliko postoje neke ozbiljne anomalije, onda se time bavi sistem, tako što dođe u parlament, zatraži podršku za neki poseban zakon i to je samo po sebi za nas apsolutno prihvatljivo i sve zakone koji su bili usmereni u tom pravcu smo podržali.
Pokušavam nešto drugo da vam kažem. Za nas nije normalno, gospodine Cvetkoviću, da mi kao društvo u fokus svog dnevnog delovanja, u fokus aktuelne politike stavimo kriminalnu strukturu neke druge države, koju mi tako doživljavamo, a ne postavimo pitanje strukture naše same države. Za nas je veoma važno pitanje, svakako važnije pitanje od toga gde je danas Šarić, pitanje kako je on uopšte postao državljanin ove zemlje. Reći ću vam zašto, pošto se vi ne bavite politikom, vi ste ekonomista, nikada niste imali političku ambiciju – zato što je u korenu svakog našeg problema kriminalna prošlost naše zemlje, politika koja se ostvarivala kriminalnim sredstvima. Sada kriminalizujemo susednu državu kroz optužbe koje se iznose svakodnevno, a da pri tom ne postavljamo pitanje odgovornosti onih koji su nas doveli u jednu takvu poziciju.
Kako će gospodin Mrkonjić da realizuje projekat privatizacije Luke Bar ako su čelni ljudi, po našem doživljaju i definiciji, susedne Crne Gore tesno povezani sa korupcijom i kriminalom? Da li ste odustali od tog projekta, gospodine Mrkonjiću, ili ne? Kako će gospodin Dinkić da sprovodi privatizaciju u zemlji, ukoliko je svaki čovek koji je ušao u tu privatizaciju sumnjiv zbog kriminalaca kojima je to nesmetano omogućeno?
Usvojili smo 2001. godine najbolji Zakon o privatizaciji koji je bio moguć i realan u datim uslovima, na osnovu iskustava češke privatizacije, ruskog modela privatizacije, i taj zakon se dobro primenjivao. Sa problemima smo počeli da se suočavamo nakon rušenja Vlade Zorana Đinđića, 2004, 2005, 2006. godine. Ne možemo to da ignorišemo. Zato nam je veoma važna politika koja će se baviti uzrocima, a ne posledicama.
Ne morate vi da znate za Šarića. Mnogi nisu znali. Oni kojima je posao da to znaju i te kako su znali o čemu se radi. Znali su vrlo dobro zašto daju državljanstvo takvim ljudima.
Mislim da je naša dužnost da mi kao parlament o tome ozbiljno raspravljamo. Ne da počinjemo nacionalne dnevnike informacijama o sednici Odbora za bezbednost u Crnoj Gori, nego o našim sednicama. Kada to pitanje u potpunosti otvorimo, kada vidimo kakva je politička pozadina tog klana, onda ćemo videti vezu između te političke pozadine i one političke pozadine koja nikada nije rasvetljena, a govorim o 12. martu i ubistvu predsednika Vlade Zorana Đinđića 2003. godine. Zašto je to važno? Zato što samo na takav način možemo izgraditi kredibilnu državu, državu koja se neće suočavati sa poniženjima sa kojima se danas suočavamo.
Pristali smo na privatizaciju NIS-a zbog toga što nam je garantovano da će od toga naše društvo imati koristi. Sada plaćamo cenu vojvođanskog gasa; vojvođanski gas ima cenu kao da je uvozni, iz Rusije. Plaćamo najskuplji benzin u regionu, najskuplji gas. Pri tom, vrlo dobro znamo da nam klizi kroz prste „Južni tok“ i da je taj projekat danas više nego neizvestan zbog političkih promena u Ukrajini i ambicija Ukrajine da dozvoli privatizaciju svog energetskog sistema, koja je bila uslov Rusije pre nego što je započela projekat „Južni tok“.
To je nešto o čemu moramo da razgovaramo i čemu moramo da se posvetimo. Zato dolazimo do tih paradoksalnih podataka koje pregovori sa MMF-om toliko kompromituju da potpredsednik Vlade izađe sa jednom informacijom, a onda ga MMF demantuje.
Zbog toga, gospodine Cvetkoviću, vama postavljam pitanje i o Šarićima, Srebrenici, privatizaciji NIS-a, jer sve to govori o strukturnoj slabosti vaše politike. Dajte nam viziju.
Izađe vaš ministar odbrane, pomene NATO. Posle toga sedam dana se vodi kampanja protiv vaše vlade. Ko vodi tu kampanju? Ko stoji iza svega toga? Ko su oni koji kriminalizuju danas vladajuću politiku? Kome je to važno? O tome želimo da razgovaramo.
Kakvi su interesi? Nama ministar iz jedne od stranaka vladajuće koalicije kaže da postoje neformalni centri moći, koji ruše jednu stranku vladajuće koalicije. Koji su to centri? Sa kakvim interesima?
Otvoreno je pitanje Srebrenice. Nismo ga mi otvorili, kao opozicija, nego predsednik države. Danas vidimo da je to pitanje otišlo u drugi plan, što pre svega govori o nemoći vladajuće većine da suštinski menja ovu zemlju. Nama se to ne dopada, jer mi nismo zainteresovani da se Srbija menja tako što će propadati, nego tako što će se menjati u pozitivnom pravcu.