Dame i gospodo, SRS ovim amandmanom predlaže izmenu stava 1. člana 16. kojim je predviđeno da Skupština na prvoj sednici donosi odluku o potvrđivanju mandata narodnih poslanika.
Predlažemo da se ova formulacija „donosi odluku o potvrđivanju mandata“ zameni formulacijom „konstatuje potvrđivanje mandata“. Ako su izbori sprovedeni u skladu sa zakonom, ako su izborne liste dostavile imena narodnih poslanika, ako je Republička izborna komisija izdala uverenje o izboru narodnih poslanika, onda Skupština ima imperativnu obavezu, mora da potvrdi mandat narodnom poslaniku. To ne može da zavisi od dobre volje Skupštine ili skupštinske većine.
Međutim, u formulaciji koja je predložena ovim predlogom zakona – Skupština donosi odluku o potvrđivanju mandata – nema te imperativne obaveze. Po ovom rešenju, kako ja ovo tumačim, Skupština može da potvrdi mandat, a i ne mora da ga potvrdi. Ona donosi odluku o tome, a da li će odluka biti pozitivna ili neće, to nije najjasnije. Sve zavisi od volje skupštinske većine. Po mom mišljenju, to ne samo da je nedopustivo, nego je u suprotnosti sa Ustavom, u suprotnosti sa izbornim zakonom.
Ovde postoje dva mnogo bolja rešenja od ovog što su predložili DS i podnosioci ovog predloga zakona. Prvo rešenje, kako je predloženo amandmanom – Skupština konstatuje potvrđivanje mandata. Drugo rešenje, možda i ponajbolje – Skupština potvrđuje mandate; bez ovoga „donosi odluku“ i bez ovoga „konstatuje“, znači, Narodna skupština potvrđuje mandate narodnih poslanika.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Gospodine, u pravu ste. Juče smo razmatrali vaš amandman i shvatili smo da ste u pravu, ali vaša formulacija nije bila prihvatljiva. Čak smo pokušali telefonom da vas dobijemo i da tražimo od vas da izvršite ispravku amandmana. Kako nismo uspeli da kontaktiramo sa vama, danas je Odbor na sednici upravo u tom smislu intervenisao. Odbor za pravosuđe i upravu je intervenišući u tom duhu u stavu 3. predložio da se reči „donosi odluku o potvrđivanju mandata“ zamene rečima „potvrđuje mandate narodnih poslanika“. Uvažili smo ono što ste hteli da kažete, na način na koji je to bilo moguće. Hvala.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, Odbor za pravosuđe i upravu je, na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika, podneo amandman na član 16. To je amandman o kome je predstavnica predlagača upravo govorila. Po suštini je amandman … Da, prihvaćen je od strane predlagača i podrazumeva formulaciju „potvrđuje mandate narodnih poslanika“.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podnela narodna poslanica Aleksandra Janković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Aleksandra Janković, Sreto Perić i grupa od 21 poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč?

Dame i gospodo narodni poslanici, dva su razloga zbog čega je SRS podnela amandman na član 17. Samo da vas podsetim, član 17. govori o zakletvi koju treba da polože izabrani narodni poslanici.
Prvi razlog je ustavne prirode. Ustav je tačno predvideo koje institucije i koji organi polažu zakletvu. Pošto zakon o Narodnoj skupštini spada u sferu javnog prava, nije moguće uvoditi nove institute, ukoliko to nije već predviđeno Ustavom.
Moram da vas podsetim da to pravo i tu obavezu na osnovu Ustava ima predsednik Republike. U članu 114. stav 3. kaže se: „Prilikom stupanja na dužnost predsednik Republike pred Narodnom skupštinom polaže zakletvu koja glasi: 'Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti'.“ Ovo su reči koje je izgovorio predsednik Republike Srbije ovde pred nama, pred Narodnom skupštinom, prilikom svog izbora.
Da li je to danas tako, da li građani Srbije žive u blagostanju? Da li Kosovo i Metohija, po mišljenju predsednika, odnosno da li se predsednik dovoljno zalaže za očuvanje teritorije Republike Srbije? Možda se vi sa mnom nećete složiti, ali odgovorno tvrdim da predsednik Republike Srbije ne poštuje ovu zakletvu koju je dao.
I Vlada ima obavezu da položi zakletvu, na osnovu člana 128. stav 2. Ustava Republike Srbije.
U članu 17. kaže se da narodni poslanici treba da polože zakletvu, koja glasi: „Zaklinjem se da ću dužnost narodnog poslanika obavljati predano, pošteno, savesno i verno Ustavu, braniti ljudska i manjinska prava i građanske slobode i po najboljem znanju i umeću služiti građanima Srbije, istini i pravdi“.
Služiti istini i pravdi. Ovo je u odnosu na prethodni tekst, koji se odnosi na predsednika Republike, neuporedivo po značaju i po kvalitetu, i ako to ne poštuje predsednik Republike i to ga ne obavezuje, šta onda očekujemo da će dovoljno motivisati narodne poslanike koji polože ovakvu zakletvu?
Samo da vas podsetim da je jedan broj narodnih poslanika, koji su to bili ranije, položio zakletvu i u crkvi, pa je nije poštovao. Šta će ga obavezivati na ove reči, koje nisu ni dovoljno precizne, ni dovoljno jasne? To su neki pojmovi koji nisu dovoljno određeni.
Na kraju, da li će i ovaj saziv biti u obavezi da nakon stupanja na snagu ovog zakona položi zakletvu?
Najbolje rešenje je prihvatiti amandman SRS i ovaj član 17. brisati, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što nema ustavnih mogućnosti za uspostavljanje te kategorije, odnosno zakletve. Hvala.

Minut i dvadeset devet sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Nemanja Šarović je prijavljen. Izvolite.

Dame i gospodo, javio sam se u vezi sa amandmanom Srpske napredne stranke kojim traže da se briše ovaj član zakona, a time se traži brisanje zakletve koju bi prilikom potvrđivanja mandata polagali narodni poslanici.
Ono što je izostalo, to je obrazloženje. Očekivao sam da će oni sada izneti sve te argumente zbog kojih je ovo neophodno. Nažalost, koliko vidim, niko od njih nije raspoložen za sličnu priču. Ne znam da li je Ćirko u međuvremenu prošao pa im je zabranio da pričaju, ali moje mišljenje je da je to pre svega zbog toga što se u toj poslaničkoj grupi nalaze lica koja su obesmislila i zakletvu položenu u crkvi.
Podsetiću vas na neke reči te zakletve. Oni su se zakleli u crkvi, pred Bogom, da će poštovati volju Centralne otadžbinske uprave Srpske radikalne stranke. Ovo su reči zakletve: „Zaklinjem se kao narodni poslanik, zaklinjem se svemogućim Bogom, zaklinjem se svojom pravoslavnom verom, zaklinjem se svojim imenom i čašću, zaklinjem se slavom svojih predaka i budućnošću svojih potomaka, mojim poslaničkim mandatom u svakom trenutku će raspolagati Centralna otadžbinska uprava Srpske radikalne stranke i njenoj volji ću se bezuslovno pokoravati. Kako ja ovu zakletvu poštovao i ispunjavao, tako i meni Bog pomogao“.
Još ću samo reći, vezano za to, nama se dešavalo i prethodnih godina i u prethodnim mandatima da nam neki drugi ukradu i kupe po kojeg poslanika. Jedan takav slučaj dogodio se 2005. godine, negde početkom aprila meseca. Tada je gospodin Bogoljub Karić kupio jednog nebitnog gospodina, Živadina Lekića, i Tomislav Nikolić je poprilično žestoko tada reagovao na to. Rekao je da mandati moraju pripadati strankama. Jedan od argumenta koje je upotrebio, kaže ovako – ako neko od 250 poslanika sutra umre, čiji je taj mandat? Jer, ako je njegov mandat, može li da ga prepiše sinu, može li suprugu, da žena zameni muža ili muž ženu u Skupštini? Kaže – zašto se onda obraćaju meni kao nosiocu liste da dam novo ime? Otkud meni pravo? Evo, naš poslanik je tragično preminuo pre tri meseca, obratili su se meni da dam mandat.
Znači, mandat pripada poslaniku u nekim okolnostima, a pripada Tomislavu Nikoliću u drugim okolnostima. Kako okolnosti mogu da određuju kome pripada mandat? Valjda se ne obaziremo na okolnosti, obaziremo se na izborne rezultate. To je ono što Ustavni sud neće nikome moći da objasni. To je ono što Tomislav Nikolić danas, sa pozicija na kojima je tada bio Ustavni sud, ne može da objasni.
Komentarišući tog, kako kaže, nesrećnika, koji je prešao u drugu stranku, on kaže da je to potpuno nebitno. On kaže ovako (to je izašlo u novinama „Danas“ 19. maja 2005. godine): „Smeće obično ide u kantu za smeće“. Sa gospodinom Nikolićem, moram reći, u potpunosti se slažem. Rekao je još jednu stvar za tog gospodina koji je ukrao mandat: „On nije potpisao blanko ostavku, već se zakleo u crkvi da njegov mandat pripada Srpskoj radikalnoj stranci, pa neka sada razmišlja o svojoj deci, porodici i unucima.“
Moram se složiti sa gospodinom Nikolićem, ali moram reći i to da je nakon ovakvog obesmišljavanja mnogo ozbiljnije zakletve, položene pred Bogom u crkvi, zaista bespredmetno da sa ovakvim ljudima raspravljamo da li bilo kakva laička zakletva može doći u obzir i imati bilo kakvu vrednost. Hvala vam.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta i deset sekundi.
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Radovan Radovanović.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Amandmanom na član 17. za danas završavamo pretres u pojedinostima o amandmanima na Predlog zakona o Narodnoj skupštini.
Određujem pauzu do 16.00 časova kada će, na osnovu Poslovnika Narodne skupštine, ulaskom predsednika Vlade i članova Vlade započeti sednica poslaničkih pitanja. Hvala vam.
(Posle pauze – 16.05)

Poštovani narodni poslanici, s obzirom na to da je danas poslednji četvrtak u mesecu, u skladu sa članom 200. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pristupamo postavljanju poslaničkih pitanja u vremenu od 16.00 do 19.00 časova.
Pre nego što pređemo na postavljanje poslaničkih pitanja, dozvolite mi da vas podsetim na odredbe Poslovnika Narodne skupštine koje se odnose na način postavljanja poslaničkih pitanja: narodni poslanik ima pravo da postavi poslaničko pitanje pojedinom ministru ili Vladi, iz njihove nadležnosti, u skladu sa članom 199. stav 1. Poslovnika. Poslaničko pitanje mora biti jasno formulisano, a izlaganje narodnog poslanika koji postavlja pitanja ne može da traje duže od tri minuta.
Predsednik Narodne skupštine upozoriće narodnog poslanika koji postavlja poslaničko pitanje, ako pitanje nije postavljeno u skladu sa odredbama ovog poslovnika, odnosno ako nije upućeno nadležnom organu.
Na usmeno postavljeno poslaničko pitanje Vlada, odnosno ministar moraju odmah usmeno odgovoriti. Ako je za davanje odgovora potrebna određena priprema, oni to odmah moraju obrazložiti, a odgovor narodnom poslaniku dostaviti u pisanom obliku u roku od osam dana od dana kada je pitanje postavljeno, što je u skladu sa članom 201. stav 1.
Takođe, prema članu 202. Poslovnika, posle datog odgovora na poslaničko pitanje, narodni poslanik koji je postavio pitanje ima pravo da, u trajanju od najviše pet minuta, komentariše odgovor na svoje pitanje ili da postavi dopunsko pitanje. Po dobijanju odgovora na dopunsko pitanje, narodni poslanik ima pravo da se izjasni o odgovoru u trajanju od najviše pet minuta.
U toku trajanja postavljanja pitanja i davanja odgovora shodno se primenjuju odredbe Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, s tim što nisu dozvoljene replike i ukazivanja na povredu Poslovnika, a što je u skladu sa članom 211. Poslovnika.
U skladu sa tim, molim narodne poslanike da podnesu prijave za postavljanje pitanja, ako to već nisu učinili.
Istovremeno vas podsećam da će redosled postavljanja poslaničkih pitanja biti utvrđen prema dosadašnjoj praksi, tako što će naizmenično najpre reč dobijati narodni poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, zatim narodni poslanici od najmanje prema najvećoj poslaničkoj grupi.
Sada ćemo preći na postavljanje poslaničkih pitanja.
Dajem reč predstavniku PUPS-a, ako ima pitanja. (Nema.)
Poslanička grupa manjina, da li ima pitanja? (Ne.)
Poslanička grupa Nova Srbija, da li ima pitanja? Imate. Izvolite.
Nemate pitanja? Zahvaljujem. Gospodin Markićević ima pitanje, ipak? Gospodine Markićeviću?
Gospodin Markićević je zamolio da damo reč najpre poslanicima LDP-a.
Da li poslanici LDP-a imaju pitanja?
Gospodin Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine Cvetkoviću, poštovani ministri i ministarke, važno je za nas što ste došli u ovom sastavu danas u parlament zbog toga što mislimo, makar mi iz Liberalno-demokratske partije, da nije dobra ona zemlja u kojoj vlada statira ili sa distance posmatra ključne političke procese.
Lako ćemo se složiti sa jednim od vaših prioriteta, koji se vezuje za ekonomsku politiku. U toj oblasti Vlada je bila dosta aktivna. Gospodine Cvetkoviću, mi ne možemo da se složimo sa ambicijom Vlade da vodi novu ekonomsku politiku u nasleđenom i pogrešnom sistemu. Zbog toga prvo želim da vam kažem da mi apsolutno podržavamo Vladu u borbi protiv korupcije i kriminala, ne zbog toga što smo stranka koja to radi zato što pruža podršku na nivou Beograda, nego zbog toga što mislimo da Srbiju ne možemo promeniti ukoliko tolerišemo ono što je loše i pogrešno u njoj.
Ali, upravo zbog toga nas interesuje šta će Vlada učiniti kako bi na prvom mestu ona počela da se bavi korumpiranim političarima i kriminalnom politikom u Srbiji, a tek potom korumpiranim političarima i kriminalnom politikom u regionu? Za nas je zato veoma važno, a reći ću vam zašto je to neizostavno povezano sa ekonomijom.
Pitanje je da li je Vlada učinila bilo šta, da li ste vi kao predsednik Vlade to tražili... Sada je tu ministarka pravde, mada to formalno nije njena nadležnost. Da li ste bilo šta učinili kako bi se utvrdila odgovornost onih koji su kriminalcima omogućili da postanu državljani Srbije bez ikakvih problema? Mislim na slučaj narkokartela braće Šarić, sve ono što obeležava poslednjih nekoliko nedelja našeg političkog života u zemlji. Svaka rečenica u javnom životu je nezamisliva u poslednjim nedeljama bez pominjanja tog narkokartela.
Nama nije jasno to veliko ćutanje o političkoj pozadini okolnosti koja je za svaku osudu, okolnosti koja opisuje Srbiju kao zemlju u kojoj je u jednom trenutku bilo moguće uraditi ono što nije bilo moguće u matičnoj zemlji – postati državljanin, postati vlasnik velike imovine, kompromitovati privatizaciju, samim tim i privatne inicijative i suočiti državu sa problemima sa kojima se ona danas suočava.
Istovremeno, mi smo toliko puta do sada kritikovali ekonomsku politiku upravo zbog toga što nije bilo spremnosti da se ekonomske prilike u zemlji menjaju tako što će se menjati političke okolnosti u kojima živimo.
Recite mi, gospodine Cvetkoviću, da li je za vas Srebrenica genocid, težak zločin, događaj iz prošlosti koji nam je ostao ovde u nasleđe, pa ne znamo šta ćemo sa njim?