Hvala, predsednice. Uvažena ministarko, koleginice i kolege, mislio da nešto vremena iskoristim i za zakon o izmeni Zakona o porezu na dobit preduzeća, zato što je ovim izmenama propuštena šansa da se da veći podsticaj razvoju civilnog sektora i ulaganju u kulturu, širenjem delatnosti iz člana 15, ali ću o tome govoriti neki drugi put.
Prosto, ne mogu da izbegnem (opet ode gospođa predsednica) priču o ovom kreditu, za koji garanciju treba da damo danas, za "Srbijagas". Pre podne je predsednica Skupštine - oprostite na izrazu - ''odvalila'' da gospodin Bajatović nije u sukobu interesa.
Ponoviću šta su kolege iz poslanike grupe LDP rekle. Zakon važi od 1. januara ove godine i Bajatović i još neki u ovoj sali su u sukobu interesa. Prvi april je samo rok kada treba da se opredele koju će od te dve funkcije obavljati. U ovom trenutku oni jesu u sukobu interesa i ne bi trebalo i oni ne bi smeli da učestvuju u raspravi koja se tiče njihove firme. Kada kažem njihove, u slučaju "Srbijagasa" možemo maltene bukvalno, prema ponašanju direktora, reći da je to njegova firma.
Mi nismo čuli koliki je gubitak te firme, iako je završen završni račun (on je gotov i morao je biti predat), a od nas tražite da damo garanciju za kredit od 170 miliona evra. Sa onih 160, za pokrivanje budžetskog deficita, to je, samo na ovoj sednici, 300 i nešto miliona evra zaduživanja.
Vidite, gospođo Dragutinović, ovaj kredit za "Srbijagas" počeće da se otplaćuje posle tri godine, 2013. godine. To će biti neka druga vlada. Otplaćivaće se do 2021. godine, osam godina. Znači, deca koja sada polaze u osnovnu školu postaće punoletna dok se isplati taj kredit, koji u ovom trenutku, po sadašnjim uslovima, košta oko 5,5%, a svakako će biti skuplji.
Ne znamo nikakve cifre, podatke, ni kako je taj dug nastao ni šta su uzroci. Znamo jedino ono što vidimo, da ima duga. Bajatović je tvrdio ovih dana da je taj dug 170 miliona evra, baš koliki je ovaj kredit.
Uzmimo da je dug 100 miliona evra. To znači da to javno preduzeće, naše preduzeće koje se finansira, između ostalog, kada je u pitanju gubitak, porezima koje plaćaju građani, sve građane, odnosno Srbiju, košta dnevno 250.000 evra, pod uslovom da je gubitak za prošlu godinu 100 miliona, a verovatno je i više.
Mi sve vreme prisustvujemo predstavama, poput onih trubača u čast ruskog predsednika, velike sume novca se troše za medijsko oglašavanje, a ne možemo da dobijemo podatak koliko "Srbijagas" troši tog novca. Ne možemo da dobijemo čak ni prost odgovor na pitanje – šta će monopolisti tolika medijska promocija ili pažnja?
Juče je Bajatović odneo pomoć ljudima ugroženim od poplava u Zaječaru u vrednosti od 15.000 evra, a to preduzeće pod upravom gospodina Bajatovića košta sve nas dnevno najmanje 250.000 evra, a možda i 450.000, ako je stvarno dug 170 miliona evra.
Mnogo je to olako trošenje novca za nešto o čemu, jednostavno, nemamo činjenice da odlučujemo, a vi tu sedite, ćutite i verovatno ćete nam na kraju reći neke informacije. Vi ćete, gospodo iz DS-a, glasati za ovo, nećete razmišljati o tome da zadužujete decu koja će 2021. godine postati punoletna.
Zaista moram da pitam – kako je moguće da takva firma postoji? Kako vi na Vladi dopustite da ta firma, koja ima toliki gubitak, kupuje akcije firmi koje se bave računarskom opremom, da kupuje staklare, da ulazi u poslove osiguranja sa ruskim partnerima? Prosto je neverovatno takvo arčenje.
Razumem cenu koalicije, ali, nekako, morate se složiti, ta cena je mnogo skupa. Kada dodamo još i onih besmislenih 10% povećanja penzija (besmislenih zbog toga što je vrlo brzo, padom dinara, obezvređeno tih 10%), onda je zaista ova cena te koalicije preskupa.
Kada saberemo te gubitaše koje kontroliše ta tročlana koalicija, vaši partneri, gospodo iz DS-a – SPS, PUPS i JS, i kada tu dodamo ''Železnice'', a ona je u nadležnosti ministra Mrkonjića, sa apsolutno fantastičnim gubitkom od milijarde evra, pa onda ovih 170 miliona, ili kol'ko već, "Srbijagasa", onda nam onaj ''Jat'' i njegovih 30-40 miliona izgledaju kao kikiriki.
Zar je moguće da firma koja je monopolista pravi takve gubitke? Vi, gospođo Dragutinović, kažete da će od ovih 170 miliona, 120 biti upotrebljeno zarad finansiranja dospelih tekućih komercijalnih obaveza, tj. kredita, koje je ta firma već uzela, ali ne može da ih vrati. Dvadeset miliona su, kažete, dodatne investicije. To je valjda to novo skladište gasa, jer ovo smo, onako velikodušno, poklonili ruskom partneru.
Ali, šokantno je da je 30 miliona namenjeno tekućoj likvidnosti. Nekako mi to izgleda kao da gospodin Bajatović ovde uđe, izađe i gotovo - dobije laki keš. A sa tim lakim kešom, pretpostavljam, hoće da ide u Madrid, sa svojom svitom, da gleda finale Lige šampiona. To mi treba da platimo kroz ovaj kredit.
Koji poslovni interes nalaže direktoru "Srbijagasa" da ide da gleda tu utakmicu? Ili mu to plaćaju, što je još gore. Bolje da mu mi platimo, ako već hoće da gleda tu utakmicu. Ili to plaća neko drugi, recimo ruski partner? Pa i u tom slučaju on mora, po Zakonu o sukobu interesa, da taj poklon prijavi.
Prosto je neverovatno ponašanje čelnika javnih preduzeća. Hajde sad da ne pričam samo o ovome, ali ovo je na dnevnom redu. I vi, gospođo, koja ste zadužena za javne finansije, tako dođete u Skupštinu i kažete – toliko treba, takva je odluka Vlade, a vi glasajte i idemo dalje. Naprosto, ne ide to tako, bar što se tiče nas iz LDP-a.
Podatke zbog čega bismo mi zadužili one koji će 2021. godine postati punoletni nismo dobili (Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno.), ono što vidimo iz ponašanja čelnika te firme nam se ne dopada i, svakako, nismo spremni da takvu ludost učinimo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miloš Radulović, a posle njega narodni poslanik Zoran Antić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Predmet današnje rasprave su i dva zakona o kreditnom zaduženju. Prvi je zakon o davanju garancija Republike Srbije u korist "Banke Inteza", po zaduživanju Javnog preduzeća "Srbijagas" Novi Sad, u iznosu od 170 miliona evra, za refinansiranje kratkoročnih obaveza prema komercijalnim bankama i finansiranje održavanja tekuće likvidnosti i dodatnih investicija. Drugi je zakon o zaduživanju Republike Srbije kod "Erste banke" a.d. Novi Sad, u iznosu od 40 miliona evra, kod "Marfin banke" a.d. Beograd, u iznosu od 100 miliona evra, i kod "Vojvođanske banke" a.d. Novi Sad, u iznosu od 20 miliona evra, za finansiranje budžetskog deficita i refinansiranje duga, što ukupno iznosi, po ovom zakonu, 160 miliona evra.
Oba zakona su ''teška'' 330 miliona evra. Za toliko vi građane Srbije zadužujete po kreditima koji se refinansiraju u odnosu na već uzete kredite i pokrivaju budžetske rupe. Ove kredite, gospođo Dragutinović, uzimate kod komercijalnih banaka, sa kamatama koje ''debelo'' premašuju 5%. Podsetiću vas da je u Evropi praksa da se privrednim subjektima krediti odobravaju sa kamatom od 1,8 do 2 posto. Trošak za ove kredite je, znači, znatno veći, a pri tom njihova namena nije pokretanje proizvodnje, investicionog ciklusa, nego pokrivanje budžetskih rupa i deficita, odnosno za likvidnost pojedinih javnih preduzeća.
Ratifikacijom ovih kredita ste uvećali i javni dug. Svedoci smo i različitih tumačenja koliki je taj javni dug. Vaša procena je bila da je javni dug negde oko 31 zarez nešto posto. Pre neki dan je predsednik države gospodin Tadić izjavio da je javni dug negde oko 35%. Plašim se da će, s ovom dinamikom povećanja kredita, javni dug u ovoj godini preći iznos od 50% društvenog proizvoda.
U ovoj godini ste već uzeli kredit za pokrivanje budžetskog deficita, od 200 miliona dolara. To je tzv. ruski kredit. Činjenica je da sve kredite uzimate upravo za pokrivanje budžetskog deficita i za likvidnost, i bojimo se da će upravo ovi krediti i ova praksa uzimanja kredita za refinansiranje i da se nastavi.
Ove godine nas već očekuje vraćanje kredita po osnovu zajmova koje smo uzeli, u iznosu od 2,6 miliona evra. Privredni subjekti duguju inostranstvu preko 10 milijardi evra, tačnije 10,9 milijardi, a izvoz je u 2009. godini bio 5,96 miliona evra, tako da polovina tih sredstava od izvoza, praktično, treba da ode na servisiranje ovih dugova.
Još je obeshrabrujuće i to da je izvoz u odnosu na uvoz manji za 5,2 milijarde evra i da je u strukturi uvezene robe 53% roba široke potrošnje, a svega 7,8% su sredstva za rad, odnosno oprema.
Najveće učešće u izvozu ima poljoprivreda, u ukupnom izvozu učestvuje sa 23%, a izdvajanja za poljoprivredu iz budžeta su veoma mala. Prošle godine su bila 2,2% od ukupnog budžeta, a ove godine je to nešto oko 3%. Inače, poljoprivreda je jedina u prošloj godini imala suficit, od 700 miliona dolara.
Očigledno je da je najveća razvojna grana, kada je u pitanju izvoz, upravo poljoprivreda, prema kojoj se vi maćehinski odnosite. Država ništa ne čini za 700.000 domaćinstava koja se bave poljoprivredom. Svedoci smo da je u toku prošle godine veliki problem bio upravo cena i otkup poljoprivrednih proizvoda.
Nebriga za građane i nesposobnost su glavna odlika ove vlade, što za sobom vuče nova zaduživanja, novi teret koji moraju da podnesu, a sada je već izvesno da obaveze, pored njih, i njihovi potomci moraju da vraćaju. Kako drugačije da tumačimo, gospođo Dragutinović, izjave članova Vlade da država izlazi iz krize, da već sada u januaru beležimo rast proizvodnje od 3,7%, kada u odnosu na prosečnu proizvodnju u toku 2009. godine imamo pad od 12,1%?
Beležimo i pad direktnih investicija. Da vas podsetim, 2007. godine su direktne investicije bile četiri milijarde evra, a u 2009. godini su nešto više od jedne milijarde, tačnije 1.300.000.000 evra.
Broj privrednih subjekata koji su u blokadi je sve veći. Preko 60.000 privrednih subjekata, tačnije 66.438 privrednih subjekata je u blokadi. Obećavali ste 200.000 novih radnih mesta. Umesto toga, u 2009. godini je 200.000 ljudi ostalo bez posla i, prema dinamici koja je uočljiva i svi parametri pokazuju da u 2010. godini praktično svakog meseca 14.000 ljudi ostane bez posla. Trenutno je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje 723.000 ljudi. Taj trend će samo da se povećava, a pitanje je i koliko je još ljudi bez posla koji se nisu prijavili Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Sve je više i onih koji su siromašni i žive ispod granice siromaštva. Ministar Ljajić je pre neki dan izjavio da preko 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva. Štrajkovi i strah kod većine da će ostati bez posla karakterišu stanje u društvu. Prosečna plata pada u apsolutnom iznosu i već je ispod 300 evra. Podsetiću vas da imamo najmanje prosečne plate u okruženju, da je prosečna plata u Makedoniji 331 evro, u BiH 395 evra, Crnoj Gori 456 evra, u Hrvatskoj 724 evra, u Sloveniji 935 evra. Prosečna penzija je 21.700 dinara, a veliki broj penzionera, odnosno njih 356.000, prima penziju ispod 11.000 dinara.
Za razliku od građana Srbije, koji ''debelo'' osećaju posledice krize i neodgovornosti ove vlade, premijer Cvetković, guverner Jelašić, ministar Dinkić i predsednik Tadić zdušno ponavljaju da Srbija izlazi iz krize i da ćemo ove godine imati rast BDP od 1,5%, a pri tom im mediji pomažu u pokušaju da građanima prikažu neku drugu Srbiju.
Za vas nisu dovoljna upozorenja privrednika da je privreda Srbije daleko od izlaska iz krize, da su ključni razlozi za to prevelika javna potrošnja, kurs, nelikvidnost, pad izvoza i nezaposlenost. Ekonomisti upozoravaju da je rast privrede jedino moguć ako dođe do porasta izvoza, a da je u Srbiji malo toga izvozno orijentisano.
Ovih dana se građani Srbije suočavaju s talasom poskupljenja koje će i te kako uticati na troškove života. Struja je poskupela 11%, benzin je sa 106,6 poskupeo na 111 dinara, kablovska televizija sa 745 na 820 dinara. Poskupeli su mleko i mlečni proizvodi. Od 1. marta poskupljuje telefonska pretplata sa 230 dinara na 458 dinara. Procena je da će povećanje cene energenata dovesti do povećanja cena osnovnih životnih namirnica za 5 do 7 posto.
Standard građana će biti još niži. Kupovna moć će padati pod naletom novih poskupljenja i sa padom ionako malih zarada, uz povećanje broja onih koji će ostati bez posla.
Vladajuća koalicija poručuje da se bolje živi, pokušavajući da zavara građane da žive u jednoj stabilnoj državi. A jedini ko bolje živi u ovoj zemlji ste vi, gospođo Dragutinović, i vladajuća koalicija, tajkuni koji stvaraju ekstraprofite zahvaljujući, pre svega, tome što im vraćate dugove proistekle iz zahvalnosti što su sastavili ovu vladu, od koje korist imaju samo oni i vi.
Gospođo Dragutinović, proizvodnja je u odnosu na prošlu godinu manja za 12,1%, tražnja je opala za 14,3%, a prosečne zarade su manje od 300 evra. Sve je veći broj gladnih i onih koji su bez posla. To su rezultati vaše politike. Najbolje je da što pre raspišete izbore i da na njima građani ocene koliko vredi vaš rad i koliko ste uticali na njihov život.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, posle njega narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na stanje u privredi, standard građana i preko 120.000 otpuštenih radnika u toku prethodne godine, očekivao sam da na ovom redovnom zasedanju imamo znatno ozbiljniji dnevni red od ovog koji je predložila skupštinska većina.
Smatram da je na dnevnom redu, pre svega, trebalo da budu zakoni koji bi pomogli privredi da prebrodi ovu tešku ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi, a ne zakoni koji, kao što je carinski zakon, faktički nastavljaju s politikom liberalizacije trgovine, s carinskom politikom koja je započeta još 2000. godine.
To, naravno, ne znači da SNS ima nešto protiv liberalizacije trgovine, potpuno smo svesni da je ona danas neizbežna, da je neophodno da se uključimo u međunarodnu podelu rada, ali je za SNS u ovom trenutku od nastavka liberalizacije trgovine bitnije da se, pre svega, prilagodi brzina kojom se krećemo ka liberalizaciji i da se sinhronizuje sa formiranjem novih institucija koje bi omogućile našoj privredi da, uz takvu liberalizaciju, i preživi.
Znači, želeo bih da kažem da je, čini mi se, bilo mnogo važnije od ovog carinskog zakona da se ispravi sve ono što je do sada loše urađeno (ima toga dosta u procesu liberalizacije spoljnotrgovinskog režima) i da se sve ono na šta ukazuju ljudi od struke, a što se odnosi na propuste i loše strane što ekonomske politike, što same liberalizacije, analizira i s tim izađe pred poslanike.
Jer, obrazloženje koje ste dali nakon ovog carinskog zakona je izuzetno šturo. Rekao bih da čak i ne sadrži neke ozbiljne razloge zbog čega se zakon koji smo usvojili 2003. godine u 2010. godini menja i rekao bih da je potrebna ozbiljna analiza dosadašnje politike liberalizacije spoljnotrgovinske razmene.
Zahvaljujući toj politici, ali i, pre svega, politici kursa koja je vođena od 2000. godine naovamo, dobar deo izvozne privrede smo uništili. Danas nismo u situaciji da možemo da se pohvalimo da imamo ozbiljan izvozni sektor, da smo u procesu tranzicije faktički izvršili deindustrijalizaciju Srbije. Jako smo loše odradili posao kada je u pitanju struktura naše privrede i nivo razvoja srpske industrije nije ni približan onom koji smo svi očekivali, a pre svega onom koji ste vi obećavali kada ste dolazili 2000. godine.
Imamo, a imali smo i pre ove ekonomske krize, jako malu industrijsku proizvodnju. Ta industrijska proizvodnja doživela je pad naročito u ovoj 2009. godini. Veliki je problem prerađivačka industrija. Tu imamo pad oko 17%, što znači da se vrši kontrakcija srpske privrede i da ulazimo u dosta neizvesnu 2010. godinu, bez obzira na sve optimističke prognoze koje stižu od strane Vlade.
Mislim da broj izgubljenih radnih mesta treba, pre svega, da pokrene jednu ozbiljnu akciju, ozbiljnu izmenu ekonomske politike s kojom Vlada treba da izađe pred građane. Kao što rekoh, preko 120.000 radnih mesta je izgubljeno u 2009. godini. Samo u Pomoravlju smo u 2009. godini izgubili 4.782 radna mesta. To je oko 8% u odnosu na ukupan broj radnih mesta, što uopšte nije zanemarljivo.
Kakvo je stanje u srpskoj privredi i kakva je ekonomska politika vođena u prethodnom periodu, mislim da najbolje možemo da vidimo kroz indeks konkurentnosti, koji je dat u 2009. godini i po kome se Srbija nalazi na 93. mestu od 133 zemlje koje su uzete u razmatranje, da u Evropi lošije mesto od nas ima Albanija, na 96. mestu, i Bosna i Hercegovina, na 109. mestu.
Kada je u pitanju efikasnost tržišta, zauzeli smo katastrofalno 112. mesto, zahvaljujući, pre svega, ozbiljnim monopolima koji postoje na našem tržištu, zahvaljujući, dobrim delom, jednom uvozničkom lobiju, koji je i te kako krojio ekonomsku politiku i utiče na politiku i Narodne banke Srbije, znači na ukupnu monetarnu politiku, pre svega politiku kursa, nastojeći da neke profite, neke rente koje je ostvarivao u nekom prethodnom periodu, od 2000. godine naovamo, i dalje zadrži.
Kada su u pitanju problemi srpske privrede, možemo najbolje da vidimo kroz indeks konkurentnosti da to, pre svega, jesu korupcija, politička nestabilnost, pristup finansijskim sredstvima i neefikasnost državnog aparata. Iza svih tih problema, koji bitno utiču na ekonomsku situaciju u Srbiji, stoje država i neuspešne reforme.
S obzirom na to da mi vreme ističe, dozvolite samo da kažem da mi se čini da ste ovim zakonom, koji ste predložili Narodnoj skupštini, faktički nastojali da se dodvorite delimično EU, delimično uvozničkom lobiju i da, nažalost, sam zakon neće ništa dobro i ništa bitno doneti privredi u nekom narednom periodu. Hvala.

Iskorišćeno je vreme poslaničke grupe "Napred, Srbijo". Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić, posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono o čemu su se saglasili i predstavnici i Vlade i opozicije, barem ako je verovati izjavama ministra finansija Diane Dragutinović s kraja prošle godine, jeste činjenica da je postojeći sistem poreza na dohodak građana zaista komplikovan i neprimenjiv u ekonomskoj stvarnosti u kojoj se nalaze država i građani Srbije, te da je neophodna jedna zaista suštinska, a ne samo kozmetička, reforma ili promena.         Evidentno je, dakle, da važeći sistem poreza na dohodak građana, praktično, ne ispunjava nijedan od onih bitnih parametara na osnovu kojih se i vrši vrednovanje modela oporezivanja dohotka građana.
Takođe, siguran sam da delimo mišljenje i da je reforma poreskog sistema možda i najznačajniji segment sveobuhvatnih reformi ekonomskog sistema Republike Srbije. Ovim aktuelnim Zakonom o porezu na dohodak građana praktično nije izvršen nikakav suštinski ili radikalni zaokret u politici oporezivanja, već je, zapravo, na sceni prisutan nekakav kombinovani sistem oporezivanja, koji se danas, istini za volju, a to pokazuju i podaci, veoma retko sreće u savremenim poreskim sistemima u svetu. Ovde je možda jedino logično objašnjenje da je Srbija država u kojoj ništa nije logično.
Mi u SRS ističemo da je za suštinsku reformu poreske politike neophodno uzeti u obzir nekoliko bitnih činjenica, a to je da se stvarni ekonomski i socijalni efekti primene određenog oblika oporezivanja mogu u značajnoj meri razlikovati od predviđanja koja se mogu naći u ekonomskim teorijama. Znači, neophodno je uvažiti, pre svega, karakteristike privrede Srbije, njene eventualne razvojne ambicije, performanse poreske administracije i neizbežan nivo poreskog morala.
Kada je o slici privrede Srbije reč, tu je najvećem broju građana sve i te kako jasno i poznato. To pokazuju podaci o zaduženosti zemlje, o industrijskoj proizvodnji i svi ostali parametri koji ukazuju na to da je sveobuhvatna makroekonomska situacija u kojoj se nalazi država Srbija i te kako teška.
Takođe, prilikom analize postojećeg poreza na dohodak građana, kao i prilikom planiranja ili projekcija poreskih reformi, neophodno je uzeti u obzir i podatke koji se tiču strukture poreskih prihoda po vrstama dohotka, a ti podaci kažu da prihodi od rada čine 90% registrovanog oporezivog prihoda građana u Srbiji, dok je nekih 10% prihoda po osnovu kapitala. Pri tom, zarade zaposlenih čine preko 80% registrovanog oporezivog dohotka i predstavljaju ujedno i najznačajniju i najvažniju kategoriju prihoda građana u Srbiji.
Dakle, ono što je krucijalno pitanje bilo koje reforme poreza na dohodak građana, biće svakako taj poreski tretman koji će imati zarade zaposlenih u Srbiji, kojih je, istini za volju, iz dana u dan sve manje. Ti zvanični statistički podaci su i poražavajući i zabrinjavajući istovremeno, jer 63% zaposlenih ostvaruje zaradu manju od prosečne, polovina radnika prima manje od 75% prosečne zarade, svega 8% je zaposlenih koji primaju zaradu koja je viša od iznosa dvostruke prosečne zarade, a skoro petina ljudi danas u Srbiji prima onaj tzv. minimalac, odnosno minimalnu zaradu.
Ako se, dame i gospodo narodni poslanici, zna da primena bilo kojeg poreza ima za posledicu i pojavu određenih troškova, pošto to uvek imamo u svakom predlogu zakona, dakle stavku koja se tiče svih poreskih obveznika, onda treba istaći da za poresku administraciju, kroz troškove naplate i kontrole, postoje troškovi ujedno i za poreske obveznike, kroz podnošenje poreskih prijava, prateće dokumentacije, vođenje evidencije itd.
Ono sa čime se mi u Srbiji danas suočavamo jeste jedno opšte pravilo da su troškovi primene poreza veći što je poreski sistem komplikovaniji, a upravo je takav danas na sceni u Srbiji. Da razjasnimo stvari, poreski oblik u okviru kojeg se primenjuje veći broj poreskih stopa, iako postoje brojnija oslobađanja i olakšice, ujedno je i komplikovaniji.
Pretpostavljam da je svima vama veoma dobro poznato da u uslovima visoke međunarodne mobilnosti kapitala i visina poreza na dohodak predstavlja jedan od faktora te međunarodne konkurentnosti zemlje, a očigledno da je i tu pozicija Srbije prilično loša. Naravno, pri tom je za sve one potencijalne investitore, bilo da je reč o domaćim ili stranim, kojih je sve manje i manje, bitno i ukupno fiskalno opterećenje određenog faktora proizvodnje, a ne samo to opterećenje koje nastaje porezom na dohodak.
Bilansna izdašnost poreza na dohodak građana je u Srbiji relativno niska. Učešće poreza na dohodak u BDP Srbije iznosi oko 5%, što je čak i u poređenju sa zemljama članicama Evropske unije, koja nam je, inače, vodilja svih ovih zakonskih projekata i reformskih poduhvata, znatno niže. Jasno je da je to rezultat apsolutno nepovoljnog delovanja makroekonomskih činilaca, poreskih mera koje je vlast preduzimala u proteklom periodu, kao i stepena naplate, za koji znamo na kom je nivou.
O činjenici da je još uvek prisutna i u priličnoj meri rasprostranjena siva ekonomija, već je govorio i kolega Milorad Buha. To je problem sa kojim se država mora suočavati, jer se prisustvom sive ekonomije umanjuju i prihodi od oporezivanja dohotka od rada, kao i prihodi od oporezivanja dohotka od kapitala.
Nama je, gospođo Dragutinović, kao građanima države Srbije, potrebna temeljna reforma ne samo poreskih propisa, već i kompletne poreske uprave. Ono što smo mi u SRS isticali kao nužan korak, a na osnovu nekakvih dosadašnjih iskustava, pre svega vezano za zemlje u tranziciji, sa stanovišta te nekakve ekonomske efikasnosti jedan od najpogodnijih vidova bi u ovom trenutku bio taj tzv. proporcijalni porez na dohodak. To je porez koji su već primenjivale zemlje poput Rusije, Slovačke, Češke itd.
Očigledno je, suočeni sa problemima kakvih Srbija evidentno danas ima, a sa željom da se koliko-toliko zadovolje neki od onih osnovnih parametara kada je reč o reformi poreza na dohodak građana, u ovom trenutku, kada se budete odlučili za zaista suštinsku reformu kompletnog poreskog sistema, barem kada je reč o porezu na dohodak, jasno da je upravo ovaj model najprihvatljiviji. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je osam minuta i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić, koji je ujedno i poslednji  prijavljeni govornik na listi prijave za reč narodnih poslanika. Poslanička grupa SRS ima na raspolaganju 41 minut. Izvolite.

Dame i gospodo, već u uvodnim delovima Predloga carinskog zakona, koji je prvi na ovoj listi, jasno i iskreno se navode pravi ciljevi za donošenje ovog zakona. Tačnije, u drugom delu obrazloženja se kaže da su ciljevi olakšavanje međunarodne trgovine, usaglašavanje sa regulativom EU, da je zakon u funkciji otvorene tržišne ekonomije, liberalizacije prometa roba i usluga, kao i ekspanzije međunarodne trgovine.
To je, svakako, tačno i mi ne sporimo da su to glavni ciljevi zakona. Međutim, trebalo je možda dodati i to da je zakon rađen ne samo u saglasnosti sa EU i uslovima koji su potrebni za Svetsku trgovinsku organizaciju, već i sa Pismom o namerama MMF-a.
Vi ste rekli u uvodnom izlaganju da su ovih pet zakona, faktički, jedna vrsta dodatnih mera na prihodnoj strani budžeta, a u tom kontekstu, u Pismu o namerama, u petom pasusu, to je strana 2, doslovno se kaže da će se Vlada Republike Srbije konsultovati sa MMF-om pre usvajanja takvih dodatnih mera, u skladu sa politikom MMF-a.
Dakle, nema nikakve sumnje, ako znamo da je Pismo o namerama upućeno 3.12.2009. godine, da su ovi zakoni doneti u tom kontekstu. Međutim, već u prvom pasusu tog famoznog Pisma o namerama faktički se demantuje obrazloženje carinskog zakona i iznosi da su u pojedinim sektorima efekti globalne finansijske krize na našu privredu bili veći od prognoziranih. Međutim, u carinskom zakonu se tvrdi da nije tako.
Takođe, u carinskom zakonu se govori o nekakvom momentu ekspanzije međunarodne trgovine. Nisam ubeđen da je tako. Dovoljno je samo pogledati kako je pala naša spoljnotrgovinska razmena, da ne pričam dalje o globalnim okolnostima, i videćete da to nije tačno. To nas dovodi do zaključka da je ovaj carinski zakon ipak malo zastareo tekst, jer, kao što znate, Vlada ga je podnela 16. marta 2009. godine. U tom smislu, verujem da je MMF više u pravu nego oni koji su pisali taj zakon.
Međutim, postavlja se još jedna ekonomska dilema u smislu ovog i ovih zakona. Iskoristio bih priliku što ste vi ovde da izrazim jednu dilemu, u ime SRS i u svoje lično ime, koja glasi – da li je tačno da se Harod-Domarov model primenjuje od strane Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, dakle svih ''naših partnera'', a u stvari poverilaca? To su upravo ovi poverioci koji u najvećoj meri utiču na našu ekonomsku politiku.
Da li je to tačno? A tačno je, navešću vam i dokaz. To je udžbenik koji se primenjuje na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, čiji ste vi autor i koju sam sa zadovoljstvom čitao, izvanredna je. Ako se ne varam, na 50 i nekoj strani u njoj piše da je taj Harod-Domarov model štetan i, parafraziram, vi iznosite primer Zambije, gde se tačno kaže da je upravo zbog primene tog modela, umesto da se ta afrička zemlja pretvori u visokorazvijenu zemlju, ona dovedena do toga da je jedna od najsiromašnijih.
U tom kontekstu izražavam dilemu. Ako vi, kao uvaženi doktor ekonomskih nauka, predavač i profesor na Ekonomskom fakultetu, pišete u vašoj knjizi da to ne valja, a s druge strane MMF, Evropska banka za obnovu i razvoj i Svetska banka to primenjuju, onda se kod mene javlja jedna vrsta dileme šta je u stvari istina.
Mislim da je istina ovo što piše u vašoj knjizi i da je upravo taj model, koji primenjuju MMF, Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj, katastrofalan za našu zemlju i da nas može dovesti na put kojim je krenula ova afrička zemlja. Inače, knjiga je izvanredna, nema nikakve sumnje.
S druge strane, carinski zakon se, kao što je navedeno u obrazloženju Predloga zakona, donosi zbog usklađivanja sa regulativom EU. Međutim, kao što smo već rekli, tekst je donet 16. marta 2009. godine, a u međuvremenu se desilo to da je 7. decembra 2009. godine odmrznut Prelazni trgovinski sporazum od strane Saveta ministara EU. Znači, došlo je do jedne velike promene što se tiče našeg carinskog sistema, jer, kao što znate, taj Prelazni trgovinski sporazum, pre svega, reguliše ukidanje i smanjivanje carina u međusobnoj trgovini sa EU.
Vi ste, ako se ne varam, izjavili u decembru 2008. godine da će gubici zbog te jednostrane primene biti negde oko 260 miliona evra. Naravno, u međuvremenu se, upravo zbog ovog pada spoljnotrgovinske razmene, došlo do mnogo manje cifre. Ako se ne varam, gospođa Milica Delević govori o 60 miliona evra.
Međutim, kako god okrenete, to je gubitak, posebno u ovim teškim trenucima za našu ekonomiju. To, uostalom, priznaje i Piter Senfej, vodeći ekonomista Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je u izveštaju koji se tiče Srbije izjavio da je to bila hrabra odluka, međutim da donosi gubitak. Dakle, nema nikakve koristi od Prelaznog trgovinskog sporazuma, osim političke, ali to se odnosi, pre svega, na vlast i ove kvaziopozicione partije.
Da bi se pokušala prikriti ili zamaskirati ta štetna odluka, govori se o tome da ćemo navodno dobiti pristup tržištu EU od 500 miliona ljudi. Međutim, podsetiću vas da je taj pristup odobren još u novembru 2000. godine, ako se ne varam, ali od 2000. do 2008. godine spoljnotrgovinski deficit ne samo da se nije smanjio, a znate da nam je EU glavni spoljnotrgovinski partner, već se čak i povećao (2008. je iznosio oko 12 milijardi dolara).
S druge strane, tvrdi se da smo za tih sedam-osam godina od ukidanja carina prema EU navodno dobili negde oko 1,2 milijardi evra. Dovoljno je samo uporediti tu cifru sa spoljnotrgovinskim deficitom za jednu godinu i podeliti je sa ovih 50 i nešto posto spoljnotrgovinske razmene koja ide sa EU i videćete da novac, u stvari, ide od Srbije ka EU, a ne u obrnutom pravcu.
Možemo sada da fraziramo, možemo da pričamo da je EU naša budućnost, ali ekonomski podaci, neutralni, bez ikakve ideologije, pokazuju da EU faktički iskorišćava Republiku Srbiju. To se ne može demantovati nikakvim frazama, nikakvom ostrašćenošću, to je činjenica.
S druge strane, prosto izražavam nevericu, da Vlada Republike Srbije, posebno taj ekonomski deo, s tolikim poverenjem razgovara sa šefom misije Albertom Jegerom, koji je imao katastrofalne rezultate u Ukrajini, u Rumuniji i u svim drugim zemljama gde je bio šef Misije. Daću vam samo jedan primer, da je najveći pad, ako se ne varam, izuzimajući baltičke zemlje, BDP-a bio u Ukrajini, oko 15%, a upravo je gospodin Jeger bio 2004-2007. godine šef Misije MMF-a u toj zemlji.
Dakle, on nema nikakve rezultate u praksi, a ovde je dočekan maltene kao da je nobelovac, kao da je Štiglic. On je dve nedelje vodio nekakve razgovore. Ne znam kakvi su to razgovori koji traju dve nedelje. Videli smo da je posećivao i neke vinarije itd., ne bih sada ulazio u detalje, ali to je prosto neverovatno, posebno zato što on nikakve rezultate nije pokazao u svom dosadašnjem radu u Istočnoj Evropi.
Videli ste šta je postigao u Rumuniji – 100.000 radnika u državnoj administraciji je otpušteno. Oni na površini koja se može uporediti s bivšom Jugoslavijom ima samo oko 200 kilometara autoputa. Kako je to moguće? Ogroman je spoljnotrgovinski dug. Vaš kolega iz rumunske vlade je čak predložio apsurdan i morbidan porez na sahrane, to ste verovatno pročitali u našoj štampi.
Vidite kako je tamo ekonomsko očajanje, kako je tamo loša situacija, a to nije samo zbog loše politike tih vlasti, nego upravo zbog saveta gospodina Jegera, misije MMF-a i svih onih koji se ovde prikazuju kao neki, tobože, spasioci.
Što se tiče drugih zakona koji predviđaju zaduživanja kod stranih banaka koje rade na teritoriji Srbije, opet tu vidim vezu sa Pismom o namerama, gde se doslovno, ako se ne varam, na 20. strani iznosi da treba, parafraziram, likvidirati državno vlasništvo u domaćim bankama. Prvo, to je za mene zastrašujući izraz. Drugo, to pokazuje šta čeka Komercijalnu banku i druge preostale domaće banke.
U tom smislu mislim da je i ovaj carinski zakon daleko od samog problema, a problem je u tome što MMF, koji se pokazao kao neuspešan u Istočnoj Evropi, vodi ekonomsku politiku ove zemlje.
Daću vam još jedan primer na kojem zasnivam ovu tezu. Pogledajte Grčku. Imaju negde oko 200-300 milijardi evra duga. Svi zvaničnici EU, od Žan-Klod Junkera pa do nemačkog ministra finansija, vašeg kolege, doslovno govore da ne dolazi u obzir da MMF pomaže Grčkoj. Ni pomoću saveta, a kamoli što se tiče kredita. Kako je to moguće? Grčka je zemlja koja se, po broju stanovnika, može upoređivati sa nama, bez obzira što je u EU.
U slučaju Kalifornije, znate da je i tamo bio ogroman deficit u budžetu, Amerikanci nisu hteli koriste usluge MMF-a. Ni u SAD, ni u zapadnom delu EU se ne koristi MMF, čak se sa indignacijom odbacuje, ali se zato za Istočnu Evropu i zemlje koje planiraju da budu članovi EU koristi nešto što je neuspešno, nešto što je uništilo ekonomije zemalja kao što su Ukrajina i Rumunija. Prema tome, mislim da treba da se izvuku pouke iz toga. Ne možete reći da je Grčka u dobrom stanju i da joj ne treba pomoć, ali, ponavljam, MMF se ni u jednoj varijanti ne pominje.
Što se tiče carina kao jedne vrste zaštite, za koju ste vi, ako se ne varam, rekli da su prevaziđene i da svetska trgovina ide ka globalizaciji, potpuno se slažem. Ali, s druge strane, vi imate mnogo savršenije metode delovanja od carine. To su razne administrativne zabrane, vancarinske metode.
Znate ko najviše primenjuje te metode? Evropska unija. Evropska unija, faktički, primenjuje jednu novu vrstu protekcionizma, koja ne uključuje carine, a siromašne zemlje, kao što su Srbija, Bugarska i Rumunija, mogu se braniti samo pomoću starih metoda i carina.
Pogledajte kakve standarde nameće Evropska unija. Pogledajte broj tih standarda. To je nekoliko hiljada, nekoliko desetina hiljada, i više. O tome je pisao vaš kolega Predrag Bjelić, ako se ne varam, sa Ekonomskog fakulteta. Objavio je odličnu knjigu, gde na argumentovan način pokazuje da su upravo te vancarinske metode osnovno sredstvo preko kojeg EU brani svoje tržište.
Tako da ona fraza da ćemo mi, navodno, u nekoj slobodnoj trgovini, u nekoj slobodnoj ekonomskoj utakmici dobiti neke privilegije na tom tržištu od 500 miliona, nije realna i samo je pitanje vremena kada će to biti većinski stav u ekonomskom delu naše javnosti i među stanovništvom.
Možemo da fraziramo, možemo da obmanjujemo narod (naravno, ne mislim na vas, nego na taj blok koji zastupa tezu - EU po svaku cenu, bez alternative), ali je činjenica da ljudi žive gore i da se od strane MMF-a, koji ide ruku pod ruku sa EU, vrši, i to ćemo otvoreno da kažemo, strahoviti udar. Ne na javnu potrošnju, nego na penzionere, zaposlene u državnim službama, sve ugrožene kategorije i, pre svega, na nezaposlene.
U tom smislu, mislim da MMF radi protiv vas, bez obzira na lepe želje i lepe fraze gospodina Jegera. Mislim da radi, pre svega, protiv naših penzionera. Jer, zamrzavanje penzija nije tačan izraz. Zamrzavanje penzija pri inflaciji od 7% može da znači samo njihov pad.
Mi nismo radosni što će vreme pokazati da smo u pravu, ali će ekonomska politika koju vodi MMF i EU zajedno sa MMF-om, pošto znate da prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, član 117, Evropska unija uslovljava Srbiju da sluša savete MMF-a, dovesti do još gore situacije nego što je sada. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Miroviću. Reč ima gospodin Zoran Krasić. Izvolite.