Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik gospođa Snežana Stojanović-Plavšić.

Dame i gospodo, G17 plus se zalaže za razvoj modernog demokratskog društva koje se oslanja na snažnog pojedinca, demokratskog društva koje je spremno da prihvati decentralizaciju kao model upravljanja sobom i svojom okolinom, ali, isto tako, demokratskog društva koje se zasniva, pre svega, na znanju, jer znanje je ono što pokreće svet, vizije, ideje. Snažni pojedinci i snažna podrška izuzetnim pojedincima je ono što daje trajne rezultate i što, na kraju krajeva, predstavlja moderno društvo 20. i 21. veka, društvo koje je zasnovano na znanju, društvo koje kao osnovni resurs vidi čoveka i njegovo znanje i sposobnost.
Međutim, Ciceron je još govorio da kao što njiva, iako plodna, ne može da rađa bez obrade, tako i čovek ne može stvarati bez učenja. Od tada, do danas, učenje predstavlja osnovni resurs svih društava i osnovni preduslov da bi čovečanstvo uopšte moglo da se razvija.
U uslovima globalnog razvoja, kada se beleži vreme veoma brzih i modernih komunikacija, velika ekspanzija međunarodne trgovine i ekonomije, ali isto tako i veoma brz razvoj znanja, nauke i tehnike, mi u Srbiji, nažalost, imamo neke trendove koji u ovoj oblasti nisu povoljni. Naše obrazovanje je, generalno, relativno nisko, beležimo depopulaciju sela i više ne samo sela, nego čitavih područja u našoj zemlji, znači, demografski pad, nizak nivo kvalifikacija, tešku zapošljivost pojedinih kategorija građana i, nažalost, napuštanje, odlivanje iz obrazovnog sistema još uvek nedopustivo velikog broja dece.
Zbog toga je predškolsko obrazovanje i uvođenje obaveze predškolskog obrazovanja bio jedan veliki korak koji smo napravili donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja, ali meni se čini da i ovaj korak koji činimo danas nije manje značajan, jer uređujemo jednu značajnu oblast, kao što je predškolsko obrazovanje, koje direktno utiče na rani razvoj, a to je razvoj, praktično, od rođenja, pa do polaska u školu.
Zašto je rani razvoj važan? Još je Frojd, početkom prošlog veka, rekao da je dete otac čoveka i to je danas ostalo kao poznata maksima, s kojom se, verujem, svi slažemo. Tada smo počeli da razmišljamo o tome da je jako važno ulagati u decu, da deca nisu samo reprodukcija ljudi na nižem nivou, već da deca imaju svoje specifičnosti i specifičnosti svoga razvoja. Isto tako, naglašeno je koliko je važno kako će teći taj rani razvoj i kako će se on podsticati i usmeravati.
Na ovom ranom nivou razvoja ima raznih segmenata o kojima moramo brinuti, tu su i emotivni razvoj, ali i saznajni, takođe, socijalni razvoj. Znači, sve ove komponente i kategorije stvaraju budućeg čoveka i sve one su od neobičnog značaja, briga o njima je od velikog značaja za razvoj budućeg čoveka, ali isto tako i za razvoj čitavog društva, pa i čovečanstva u celini.
Nažalost, roditelji često nemaju dovoljna znanja ili potiču iz sredina u kojima podsticanje ranog dečijeg razvoja nije uobičajeno i ono što društvo mora da radi jeste da roditeljima koji imaju decu ovog uzrasta pomogne u pravilnom oblikovanju njihovog rasta i razvoja.
Nažalost, i u našem društvu se može često čuti, pre neki dan se to dogodilo, da čak i stručnjaci govore o tome kako je ideja vaspitanja, u stvari, potčinjavanje i podređivanje deteta. Ja se oštro suprotstavljam ovakvim stavovima, jer smatram da je to nešto što razara ne samo integritet pojedinca, nego i integritet društva. Jako mi je važno što ovaj zakon sadrži principe koji su direktno suprotni tome, principe koji podstiču kreativnost, individualnost, različitost, ali, s druge strane, i toleranciju i socijalizaciju koja podrazumeva da je naše pravo ograničeno pravima drugih.
Mislim da je jako važno što ovaj zakon donosi izvesne novine koje se tiču marginalizovanih grupa, odnosno mogućnosti njihovog većeg uključivanja u sistem ranog vaspitanja i obrazovanja, pa i nege, jer je to nešto što je od izuzetnog značaja, iz prostog razloga što se društvo ne može razvijati ukoliko sve svoje resurse i sve svoje kapacitete ne stavi u punu funkciju.
Čvrsti naučni dokazi u oblasti ekonomskih, medicinskih i društvenih nauka govore o tome da programi koji promovišu rast i razvoj od rođenja do šeste godine predstavljaju osnovni ljudski kapital i osnovu za dugoročno učenje i socijalizaciju. U svetlu toga, možemo da kažemo da je donošenje ovog zakona jedna od naših najboljih investicija u budućnost našeg društva.
Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju oslanja se na mnoga strateška dokumenta koja je naša država donela, na Strategiju za smanjenje siromaštva, milenijumske ciljeve razvoja, Nacionalni akcioni plan za decu, Strategiju za unapređenje položaja Roma i mnoga druga strateška dokumenta koja naglašavaju da je veoma važno da predškolsko vaspitanje omogući korišćenje svih resursa, uvede alternativne programe, uvede privatne davaoce usluga i angažuje sve kapacitete na lokalnom nivou, uključujući i lokalnu zajednicu, i roditelje, i nevladin sektor.
Kakvo je danas stanje u našem predškolskom obrazovanju? Pripremni program koji se sprovodi prethodne tri godine, po informacijama koje daje Ministarstvo, obuhvatio je oko 96% dece, što se može smatrati relativno dobrim obuhvatom. Bojazni koje postoje su da to možda nije pravo stanje stvari, jer pokazuje da su, recimo, romska populacija, odnosno deca romske nacionalnosti obuhvaćena svega sa 45% ovim programom, a deca sa sela sa oko 50%, dok su deca sa smetnjama u razvoju obuhvaćena svega sa 10%.
Znači, mi u ovom trenutku imamo problem s uključivanjem marginalizovanih grupa u sistem predškolskog vaspitanja i to je sigurno nešto što ovim zakonom pokušavamo da menjamo, nadam se da će on to promeniti. Takođe, ovaj pilot program je povećao obuhvat dece za 30%, što je jako dobar rezultat i trend koji treba nastaviti.
Što se tiče obuhvata predškolskog vaspitanja dece od tri do pet godina, on iznosi 35 do 40% i najniži je u Evropi u ovom trenutku.
Zašto je to tako? Ispitivanja govore da je jedan od problema stav roditelja, odnosno roditelji, naročito iz marginalizovanih grupa, ne smatraju da je posebno važno da deca pohađaju predškolsko, ako im nije neophodno čuvanje dece. Znači, taj sistem da se predškolsko obrazovanje i vaspitanje, pre svega, odnosi na čuvanje dece, jer roditelji koji nemaju gde drugde da čuvaju decu daju ih u vrtić, nešto je što moramo menjati. Mora se menjati svest roditelja o tome koliko je pohađanje ovih ranih obrazovnih i vaspitnih programa od velikog značaja za dalje obrazovanje njihove dece. Kao jednu od prepreka, roditelji navode i udaljenost, cenu, ali i nedostatak mesta. Nedostatak mesta se, uglavnom, odnosi na urbane sredine.
Šta zakon o kome danas raspravljamo donosi pozitivno? To je već uključenost marginalizovanih grupa, širi obuhvat dece u globalu, nove fleksibilne mere, kao što je, recimo, mogućnost da se programi odvijaju i u porodici, ukoliko je to potrebno, mobilni vrtići za ona područja gde ne postoje mogućnosti da budu otvoreni klasični vrtići, ali, isto tako, i razni modeli dodatnih podrški i individualnih programa za decu kojoj je to potrebno. Nešto što je značajno, to je praćenje efekata obrazovnih politika i mera koje se primenjuju.
Ono što izdvajam je mogućnost, odnosno davanje prednosti pri upisu u vrtić deci iz socijalno ugroženih kategorija i marginalizovanih grupa.
Kao što sam rekla, individualizovani programi. Veoma pozdravljam uvođenje pedagoškog asistenta kao dodatnu podršku i pomoć onima koji nisu u stanju da savladaju na klasičan način program predškolskog vaspitanja, ali, isto tako, i mogućnost upisa dece bez državljanstva. Želim da kažem da u Srbiji živi oko 700 hiljada ljudi koji nemaju državljanstvo, zbog otežanih procedura dobijanja dokumenata ili dokaza o, recimo, prebivalištu i potrebnim drugim podacima, tako da je među njima veliki broj dece. Ukoliko deca bez državljanstva budu isključena iz sistema, ona će trajno ostati na marginama društva, što je nešto što mi ne želimo.
Posebno želim da naglasim član 34. koji govori o deci sa smetnjama u razvoju. Sada imamo mogućnost da se deca sa smetnjama u razvoju uključe u sistem ranog obrazovanja i vaspitanja. Predviđeno je da ne može da ih bude više od dvoje u grupi, što znači da nema segregacije, da se neće formirati posebne grupe za ovu decu, i naravno, dodatni program i podrška njima, što smatram da je izuzetno značajno, kako bi se omogućili i obuhvat, i uključenost, i jedan inkluzivni pristup, za koje se naše društvo opredelilo i u obrazovanju, kao i u svim drugim oblastima.
Imala sam neke sugestije, koje verujem da ćemo to dogovoriti s Odborom i Ministarstvom, zbog jako dobre saradnje koju, inače, imamo, to moram da naglasim. Predlažem da prednost pri upisu, pored predviđenih kategorija, imaju i samohrani roditelji, da se kao jedan od zadataka obrazovanja uvede i tolerancija različitosti. Ne sumnjam da će se to dogoditi, s obzirom na to da će deca sa smetnjama u razvoju već biti prisutna u grupama, tako da verujem da niko od kolega nema ništa protiv tolerancije različitosti. Mislim da je samo potrebno da se ona naglasi kao princip. Takođe, verujem da tamo gde nije moguće da postoji mobilni vrtić, može da postoji putujući vaspitač.
Imali smo jednu terminološku dilemu. U zakonu se trenutno kaže da opština treba da obaveštava o deci koja su…, imam malo vremena, moram da skratim.
O ovim primedbama ćemo razgovarati naknadno, jer želim da kažem nešto i o zakonu o učeničkom i studentskom standardu, zato što i njega smatram veoma značajnim. Zašto? Zato što je veća dostupnost srednjeg, a posebno visokog obrazovanja svima onima koji žele da se obrazuju, takođe, od neobičnog značaja za naše društvo i društvo inače.
Strategija za mlade govori o tome da je veoma važno da se u društvu, želim da naglasim da su ovo sugestije samih mladih koji su učestvovali u procesu donošenja Strategije, prepoznaju i uvažavaju potencijali mladih kao važan društveni resurs i ova strategija kazuje da treba ukazati veće poverenje i podršku mogućnostima mladih. Verujem da je ovo jedan od zakona koji tretira ovu oblast, koji podržava mogućnost visokog školovanja.
Mnoga istraživanja i u svetu i kod nas govore o tome da, nažalost, postoji društveni jaz između nekih kategorija društva koje imaju pristup resursima, kvalifikacijama, novcu, pa i životnim šansama, i onih koji taj pristup nemaju. Nažalost, ovo se ne odražava samo na decu ranog uzrasta ili na osnovnoškolski uzrast. Čak i oni koji ne ispadnu iz sistema i dođu do visokog obrazovanja, još uvek su njihova postignuća u velikoj meri zavisna od toga iz kakve sredine dolaze i koliko podsticaja njihova porodica može da im pruži. Tu mislim i na finansijsku, obrazovnu i razne druge vrste podsticaja obrazovanja.
Postoji jaka korelacija između uspeha na studijama i porekla, odnosno porodice iz koje studenti dolaze. Zbog toga mislim da dobar sistem podrške studentima treba da balansira između potreba koje oni imaju, finansijskih, materijalnih, raznih drugih, i njihovih zasluga, odnosno onoga što oni postižu na fakultetu. Mislim da tu postoji prostor za poboljšanje ovog zakona, ili prostor za njegovu kritiku.
Kakva je situacija sada? Stipendije se dodeljuju od druge godine studentima koji imaju izuzetno dobre rezultate u učenju. Prosečna ocena onih koji sada dobijaju stipendije je 9,04. Za kredit mogu da konkurišu svi studenti, uključujući i prvu godinu, što nije moguće kod stipendija, i njihova prosečna ocena je 8,20. Međutim, ono što je zabrinjavajuće, to je da, po podacima koje sam dobila, od 100 mogućih poena koji se dobijaju za kredit, samo sa dva poena utiče materijalni položaj studenta. Mislim da to nije dobro rešenje i da to treba menjati.
Pored ovog fonda koji se formira ovim zakonom, postoji još Fond za mlade talente od 2006. godine, Fondacija za naučni podmladak i stipendije koje daje Ministarstvo za nauku i tehnologiju za međunarodna takmičenja, stipendije siromašnim srednjoškolcima, a studentima ne, ako se ne varam. Pokrajinski i lokalni nivoi vlasti, takođe, daju stipendije.
Verujem da je to trebalo na neki način objediniti, da bismo lakše upravljali time i da bismo znali kakvi su efekti svih tih davanja i da bi se usaglasili kriterijumi. Treba povesti afirmativnu akciju i možda razmišljati o tri kriterijuma, odnosno tri grupe mogućih stipendija. Verujem da se ovo može urediti podzakonskim aktima i u tom smislu govorim. Znam da sada nije moguće to promeniti u zakonu, da jedan od kriterijuma za stipendije bude uspeh.
Jako je važno da najbolje nagrađujemo, to je nešto što pokreće društvo, kao što sam rekla, ali isto tako je važno, imajući u vidu korelaciju između materijalnog položaja i uspeha na studijama, da možda deca iz marginizovanih grupa teže postižu tako visoke rezultate, pa ih treba dodatno motivisati i dati mogućnost da ih država podrži materijalno, kako bi oni te rezultate ostvarili, kako se ne bismo stalno vrteli u tom začaranom krugu manjeg uspeha onih koji su siromašni.
Verujem da stipendijama treba podržati i one koji imaju slabiji materijalni položaj, takođe, i one koji dolaze iz područja gde postoji depopulacija. Ukoliko studenti dolaze iz nerazvijenih područja, nerazvijenih regiona, treba im dati stipendiju ukoliko će se kasnije vratiti u to područje i svojim sposobnostima i snagama ga razvijati. Verujem da na taj način podstičemo i podržavamo i ravnomerniji regionalni razvoj naše zemlje.
Što se tiče povraćaja kredita, moje pitanje je da li mogu da vraćaju kredite ako se nisu zaposlili? Da li se to na neki način može vezati sa zapošljavanjem, jer, u protivnom, jako teško mogu da vrate kredit? Isto tako, mislim da treba omogućiti da siromašniji studenti ne vraćaju kredit, i ako imaju nešto niži prosek ocene. Mislim da je predviđeno preko devet, ne mogu tačno da se setim, 8,5, ali, opet kažem, u kontekstu ove povezanosti, možda treba za studente koji imaju slabiji materijalni položaj spustiti malo taj kriterijum, pa omogućiti da ne vraćaju kredit iako možda nisu postigli vašu ocenu 8,5.
To su, otprilike, moje sugestije. Na kraju, želim da kažem da je Nikola Tesla dva puta konkurisao za stipendiju u Matici srpskoj…
(Predsednik: Vreme.)
… u Novom Sadu, prvi put, 14. oktobra 1876, a zatim 1. septembra 1878, i nikada nije dobio tu stipendiju, iako je septembra 1892. godine dobio priznanje engleskog Udruženja inženjera i naučnika, a odmah nakon toga i počasni doktorat Kolumbijskog univerziteta. Kada je krajem 1892. godine konkurisao, nije izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.
Želim, ipak, da ga citiram. On je rekao ovako: "Tolika je moć čoveka, da nebo odjekuje a zemlja drhti od samog zvuka njegovog glasa, ali ono što najviše usporava ljudsko kretanje je neznanje".
Dame i gospodo, pružimo šansu našoj deci da svojim znanjem pokrenu našu zemlju...
(Predsednik: Hoćete li, molim vas, da privedete kraju. Interesantno je, ali ste već u drugom minutu.)
… ovo je poslednja rečenica, da svojim znanjem pokrenu našu zemlju i pružimo im priliku da njihov glas odjekne čovečanstvom. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik gospođa Donka Banović ima reč.

Hvala, gospođo predsednice.
Iskreno se nadam da će ljudi koji budu radili u ovom budućem fondu, a i oni koji rade u sadašnjem Fondu za mlade talente, imati više sluha za studente koji podnose aplikacije, da se ne bi desilo to što se Nikoli Tesli desilo u prošlom veku. No, i to je dokaz da se nikad ne zna zašto je nešto dobro. Pitanje je šta bi bilo da se zaposlio tu gde je nameravao.
Danas imamo na dnevnom redu dva predloga zakona iz oblasti obrazovanja i ovaj treći je predlog sporazuma koji je pre nekoliko godina potpisan. Tek je sada došlo na dnevni red da se ovde i ratifikuje.
Još od 2003. godine, kada je donet onaj prvi zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji prosvetari u žargonu nazivaju ''krovnim'' zakonom, postoji potreba da se svi segmenti kada je u pitanju obrazovanje urede posebnim zakonom.
Čini mi se da se na zakonu o predškolskom vaspitanju i obrazovanju radi još od 2006. godine. Godine 2007. je Predlog zakona o bio u skupštinskoj proceduri. Čak je prošao i neke faze, kao što je rasprava na Odboru, razmatranje amandmana koji su tada bili podneti. Nažalost, taj predlog zakona nikada nije došao na dnevni red. Posle te godine, čini mi se da je pala Vlada, tako da se, praktično, na ovom zakonu radi skoro četiri godine.
Prema tom krovnom zakonu se očekuje još, na primer, zakon o srednjem obrazovanju. Koliko znam, taj zakon bi mogao da bude u drugoj polovini ove godine, takođe, na dnevnom redu.
Kasni se mnogo, posebno s ovim zakonom o predškolskom obrazovanju. Međutim, ne mogu da kažem da je za to kašnjenje odgovoran sadašnji ministar. Odgovorni su i ministri koji su bili na čelu Ministarstva prosvete pre njega. Mogu čak da kažem da je ovo ministarstvo u poslednje nepune dve godine prilično produktivno. Zajedno s ova dva zakona, imamo tri zakona iz oblasti obrazovanja o kojima ovde razgovaramo. To pokazuje da su sektori i službenici koji rade u tom ministarstvu odgovorni i vredni.
Ne smatram da je ovaj ministar odgovoran za kašnjenje zakona, ali ga u svakom slučaju smatram odgovornim, zato što je član Vlade Republike Srbije na čijem čelu je Mirko Cvetković, koja je veoma odgovorna za jako loše ekonomsko i privredno stanje u Srbiji danas. On je član i ministar u socijalno veoma neodgovornoj Vladi. Vlada koja je u trenutku kada je osnivana sama sebe nazvala socijalno odgovornom, za nepune dve godine je uspela da veoma loše utiče na standard življenja svih građana. Posebno se siromaštvo, nažalost, polako vraća u porodice, a naročito u porodice s decom.
Skoro dve godine su zamrznute plate u javnom sektoru. Zamrznute su penzije. Onog trenutka kada je Vlada formirana i kada je gospodin Jovan Krkobabić, odnosno zamenik predsednika Vlade, izjavio da će učiniti sve da penzije rastu i da standard penzionera poraste, od tog trenutka je sve zamrznuto kada su u pitanju penzije, tako da ga ja, a verovatno ga i penzioneri mole da više ne daje takve izjave. Posle njegove izjave se penzije više nisu mrdnule.
Cene rastu ovih dana, a imamo i najave da će rasti i poskupeti svi energenti. Struja je skuplja od 1. marta. Najavljuje se poskupljenje naftnih derivata. Broj nezaposlenih je trenutno u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, prema njihovoj evidenciji, 750.000, što je skoro 3% u odnosu na decembar 2009. godine.
U ovakvoj ekonomskoj i privrednoj situaciji su ugroženi svi sistemi. Ugrožen je i zdravstveni sistem, a samim tim je ugrožen i sistem obrazovanja i vaspitanja, prema tome, i sistem predškolskog vaspitanja. To se može proceniti i na osnovu toga kolika su izdvajanja iz budžeta, uopšte, za obrazovanje.
Prethodnih godina, nikada ta izdvajanja nisu bila nešto naročito velika i prosvetari nisu nikada bili zadovoljni. Međutim, ono što zabrinjava jeste da je stalno ista situacija i da, od tog novca koji se izdvaja za obrazovanje, 95% ide na plate zaposlenih.
Nema novca za ulaganja, nema novca za ulaganja u nove objekte. Nema novca za nova nastavna sredstva, didaktička učila i, možda, ono što je najgore, to je da ne postoji novac koji bi se iskoristio za stručno usavršavanje i obuku nastavnog kadra.
Izvinjavam se, malo sam prehlađena. Ceo obrazovni sistem je ugrožen upravo ovakvom ekonomskom situacijom.
Kao što je ovde nekoliko puta rečeno, predškolski period predstavlja okosnicu celokupnog daljeg razvoja pojedinca. Naučno je dokazano da sve što se u ovom periodu preskoči ili zanemari, teško se može nadoknaditi na starijim uzrastima.
Zamoliću da na kraju dovršim ovo izlaganje, da sledećih 10 minuta koristim kasnije. Hvala.

Ostalo je još 12 minuta, tako da ćete imati toliko vremena.
Reč ima narodni poslanik, gospođa Radica Jocić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je konačno jedan od zakona koji smo jako dugo čekali da bude pripremljen i, kada je urađen, trebalo je skoro godinu dana da dođe na dnevni red.
Jako je teško urediti neku oblast kada nemate osnovni zakon. Veoma je osetljiva oblast predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Sve do donošenja zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja, ova oblast bila je regulisana u okviru sistema društvene brige o deci, tj. Zakonom o društvenoj brizi o deci. U tom periodu, predškolsko vaspitanje i obrazovanje je kao nahoče lebdelo između tri ministarstva – ministarstva nadležnog za socijalna pitanja, ministarstva nadležnog za prosvetu i ministarstva nadležnog za zdravlje.
Ovako komplikovana zakonska regulativa je jako otežavala ostvarivanje delatnosti, sve dok nije postalo jasno da treba objediniti nadležnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja u okviru jednog ministarstva, izdvajanjem predškolskog obrazovanja i vaspitanja iz domena društvene brige o deci i objedinjavanja u jedinstven sistem obrazovanja i vaspitanja u okviru tadašnjeg Ministarstva prosvete i sporta.
Kada je ova skupština prošle godine donela Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, završeno je, konačno, normativno objedinjavanje delatnosti predškolskih ustanova u okviru delatnosti obrazovanja, čime je trebalo da se obezbedi veća efikasnost i unapređivanje rada predškolskih ustanova, kao i unapređivanje prava dece koja im garantuje Konvencija Ujedinjenih nacija.
Prvi put, posle mnogo komplikacija, ceo sistem obrazovanja je počeo od predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja, stavljen je pod okrilje jednog zakona. Međutim, zbog svih promena nastalih u raznim društvenim sferama, zbog promena u porodici, u načinu odrastanja i slično, pokazalo se da Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja nije dovoljan i da on samo nameće potrebu donošenja novog zakona kojim će se preciznije regulisati oblast predškolskog obrazovanja i vaspitanja.
Ne želim da pomislim da je za donošenje ovog zakona bila presudna rečenica iz obrazloženja, koju je dala Vlada, da se zakon donosi sa ciljem približavanja i usklađivanja sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Republici Srbiji sa sistemom predškolskog vaspitanja i obrazovanja u EU, ali je činjenica da je ovaj zakon neophodno doneti, koliko god on bio loš, pa ga kao predlog menjati amandmanima, a kasnije, možda, i izmenama i dopunama, sve dok se ne uskladi s onim što nam treba u praksi da bi sistem obrazovanja i vaspitanja funkcionisao.
Zakon u celini sadrži mnogo nepreciznih navoda, koji ostavljaju prostor za pogrešna tumačenja. Ako, sprovodeći zakon u praksi, moramo stalno da tražimo tumačenje Ministarstva, to samo ukazuje koliko je zakon nejasan.
Već u članu 2, kada se radi o ostavljanju mogućnosti da se delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja može obavljati i u školi, upotrebom izraza "izuzetno", ne definišu se jasno uslovi kada se i iz kojih razloga ova delatnost može obavljati i u školi. Jasno je da je ova odredba preuzeta iz Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kojom se školi daje mogućnost da ostvaruje pripremni predškolski program, ali je bilo neophodno da se precizno definišu slučajevi kada i iz kojih razloga treba pribegavati ovakvom rešenju.
Nije prvi put da se SRS u diskusijama zalaže za poštovanje svih prava nacionalnih manjina u našoj državi koja im garantuje Ustav i zakon, čak mislimo da se ta prava mnogo više poštuju nego u nekim zemljama koje su već duži niz godina članice EU. U ovom zakonu, za odredbe koje se tiču upotrebe jezike nacionalnih manjina smatramo da su u redu, ali mislim da je preterivanje omogućiti stranim državama, stranim pravnim i fizičkim licima da u našoj državi osnivaju predškolske ustanove i u njima, naravno, predškolski program ostvaruju na stranom jeziku i, čak, kako je ovde predviđeno, da upotrebu jezika regulišu samo statutom ustanove.
SRS smatra da, čak, treba pooštriti uslove i sve provere prilikom odobravanja pravnim ili fizičkim licima da osnuju predškolsku ustanovu. Jasno je nama da broj predškolskih ustanova čiji je osnivač država ili lokalna samouprava nije dovoljan, ali to nije razlog da država dozvoli da nam se događaju slučajevi kao što je ovaj o kome je pre desetak dana pisala štampa, da je jedan od vrtića vlasništvo Lane Popović, od koje je, u finansijskoj istrazi protiv pljevaljskog narko-bosa Darka Šarića, oduzet stan od 76 kvadrata. Naime, u finansijskoj istrazi protiv Šarića, osumnjičenog za šverc 2,7 tona kokaina iz Južne Amerike, utvrđeno je da je njegovim novcem, na ime Lane Popović, kupljen stan koji je odlukom Specijalnog suda stavljen pod meru privremene blokade. Kuća u kojoj je vrtić, s fiskulturnom salom i velikim dvorištem, u kojoj je dugo vreme bilo puno dece, takođe bi mogla da se nađe pod blokadom. U istrazi je Lana Popović navedena kao lice u dugogodišnjoj vezi s Darkom Šarićem.
Da li to mi dolazimo u situaciju da se novac od šverca kokaina i drugih narkotika, kako bi se popularno reklo, pere preko vrtića i predškolskih ustanova? Da li je moguće da ćemo zbog krize i bede, ali ne samo ekonomske, već i moralne, dozvoljavati i takve stvari?
Još na Odboru za evropske integracije, kada su obrazlagali ovaj zakon, predstavnici Ministarstva su istakli da je mreža predškolskih ustanova naročito loša u južnoj Srbiji, ali to nije razlog da država dozvoli da svako ko ima nešto para može svaku kuću da pretvori u predškolsku ustanovu. To ne bi trebalo da budu samo mesta gde se šalju deca da bi se odmorili roditelji, već ustanove u kojima se neguje svest i integritet novih ličnosti, razvijaju pozitivne osobine, počinje obrazovanje na tradicionalnim, kulturnim i osnovnim vrednostima. Pa, zar da se i one grade novcem od šverca droge?
Određenih nepreciznosti ima i u delu kojim se reguliše priprema predškolskog programa. SRS smatra da je predškolski program temelj i osnova rada predškolskih ustanova i da je zato trebalo da se precizira da u njegovoj izradi učestvuju stručna lica, u najvišem stručnom rangu u ustanovi, pedagozi, psiholozi, defektolozi, vaspitači, i da obavezno, pre njegovog donošenja od strane nadležnih organa, treba pribaviti mišljenje saveta roditelja.
Takođe, smatramo da je, kada su u pitanju posebni i specijalizovani programi, izraz "drugi programi i oblici rada i usluga" veoma uopšten i da je neophodno, da nam se tu ne bi provukli razni programi pod uticajem raznih organizacija, da i na taj deo mišljenje obavezno daje savet roditelja, pre nego što ih propiše ministar.
Zbog potrebe potpunog obuhvata dece u sredinama u kojima nema prostornih kapaciteta, u ovom predlogu zakona je novina da predškolska ustanova može da ostvaruje predškolski program u putujućem vrtiću, što podrazumeva namenski opredeljene autobuse za decu uzrasta od četiri godine do polaska u školu.
Mislimo da je ovo, iako je kao inicijativa pozitivno, pomalo neozbiljno i da se na ovaj način, od ozbiljne ustanove kakva je predškolska ustanova, pravi putujući cirkus, da ne kažem da mi je kada sam ovo prvi put pročitala prva asocijacija bio jedan naš kultni film gde se sve aktivnosti odvijaju u autobusu, kako u vožnji, tako i na pauzama.
Ako smo svi zajedno svesni da je mreža predškolskih ustanova loša, mnogi od nas se više ne sećaju kada su u našim mestima otvarane nove predškolske ustanove, Srbija, kao ozbiljna država, treba da učini nešto da se mreža ustanova popravi, da čim odvoji pare za kojekakve edukacije u obliku raznih radionica, odmah na drugu stranu odvoji pare za bar dva nova obdaništa, a ne da predlaže ovako neprecizna rešenja u ozbiljnim zakonima.
Imam primedbu i na deo organizacije rada s decom. Smatramo da deca prilikom boravka u ustanovi moraju da imaju humane uslove i da vaspitnom osoblju treba dati mogućnost da se u pravom smislu te reči posvete radu sa decom. Složićete se sa mnom da u uzrastu od četiri godine do polaska u školu, u kojem se predviđa broj od 24 dece, s ostavljenom mogućnošću da bude 20% veći, to neće biti baš uvek moguće. Znam da će ministar ovde pomenuti, verovatno, fenomen dolazećeg deteta i naglasiti da se retko dešava da su u prostoriji sva deca koja su upisana u grupu, ali mi ne možemo prilikom određivanja broja dece polaziti od takve pretpostavke.
SRS smatra da je broj od najviše 15 dece maksimalan, ako se žele pravi efekti vaspitno-obrazovnog rada, i da taj broj dece treba dodatno umanjiti u slučajevima kada su u grupu upisana i deca sa smetnjama u razvoju, jer ona zahtevaju posebnu pažnju vaspitača, dodatno vreme i angažovanje vaspitača i stručnih saradnika.
Značajne primedbe imamo i na deo koji reguliše obrazovanje vaspitača. Opet reč "izuzetno" u članu 39. Predloga zakona. "Izuzetno, u nedostatku vaspitača sa znanjem jezika nacionalne manjine, može se, uz vaspitača koji ne ispunjava uslove zbog nepoznavanja jezika, angažovati pomoćni vaspitač sa znanjem jezika i najmanje srednjim obrazovanjem".
Mislimo da pojam "pomoćni vaspitač sa znanjem jezika i najmanje srednjim obrazovanjem" otvara mogućnosti da na tim mestima radi osoblje koje nimalo nije stručno.
Da li ćete, gospodine ministre, dati saglasnost da samo zato što znaju jezik, kao pomoćni vaspitači rade i izrađivači gornjih i donjih delova obuće, mesari, frizeri, kovači i slično? Mislim da je ovo neozbiljno. Mi smo reagovali amandmanima da, koliko je moguće, ovde popravimo odredbe Predloga zakona.
Prilikom ostvarivanja posebnih i specijalizovanih programa, predviđeno je da ustanova može da ima i druge saradnike. Nigde nije propisano kakve i s kojom stručnom spremom, čak je kao njihov zadatak navedeno da oni treba samo da doprinose ostvarivanju i unapređenju kvaliteta vaspitno-obrazovnog rada.
Složićete se da doprinos može biti veći ili manji, ili čak veoma mali, a njihov zadatak bi morao da bude da su dužni da obezbede kvalitetan vaspitno-obrazovni rad.
Što se tiče saradnika, samo još jedna primedba, tiče se pedagoškog asistenta. Znam da su i pojedini sindikati tražili da se pedagoški asistenti brišu iz zakona, da ne kažete da smo mi uvek za najradikalnija rešenja. SRS je tražila amandmanom da stručna sprema pedagoškog asistenta bude jasno definisana i da se zna da ustanova može imati samo određen broj pedagoških asistenata.
Čitajući zakon, nekako sam stekla utisak da se broj saradnika vezanih za rad u grupama stalno uvećava, prvo, pomoćni vaspitači, sada, pedagoški asistenti. Plašim se da je ostavljena mogućnost da na svakog vaspitača dođe još dva do tri neka saradnika. Deca više neće znati kome da se obrate. S obzirom na veliki broj nezaposlenih u našim sredinama, a u vezi s težnjom da svi dobijaju radno mesto na budžetu, kao i na veliki broj svastika, sestara i drugih rođaka lokalnih funkcionera, plašim da će jednog trenutka u grupi biti više saradnika nego dece.
Moje kolege će više govoriti o zakonu o učeničkom i studentskom standardu. Samo želim da kažem da je, i pored svega što Ministarstvo čini, nivo učeničkog i studentskog standarda u Srbiji na veoma niskom nivou i da je, takođe, obuhvat učenika i studenata jako nizak.
Smatram da kriterijumi za prijem učenika i studenata u domove moraju biti toliko jasni da spreče zloupotrebe, a da se smanji broj potrebnih dokumenata za konkurisanje. Takođe je potrebno da prava na dodelu stipendija i kredita i uslovi pod kojim se oni vraćaju, ili se učenici i studenti oslobađaju vraćanja kredita, moraju da budu jasni i precizni.
Odredbe kojima se regulišu obaveze i odgovornosti učenika i studenata u ustanovi i odredbe koje regulišu povrede obaveza učenika i studenata, takođe, treba dopuniti. Naš stav je da učenik ili student kome je izrečena vaspitno-disciplinska mera za težu povredu obaveze, a u to, da podsetim, spada upotreba alkohola, unošenje oružja i slično, ne treba više da imaju mogućnost ni da konkurišu za smeštaj u domu, a ne da im se, kako je navedeno u članu 17, samo broj bodova umanji za pet.
U delu zakona – zabrana diskriminacije, nasilja i zlostavljanja u ustanovi, treba posebno voditi računa da se ne pređe u drugu krajnost i da mere uvedene radi postizanja pune ravnopravnosti i zaštite napretka lica, odnosno grupe lica koja se nalaze u nejednakom položaju, dovedu do ugrožavanja lica koja su, navodno, u ravnopravnom položaju.
Složila bih se s prethodnim izlaganjima da je osnivanje Republičkog fonda za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka samo još jedan pokušaj za široku i komplikovanu koaliciju da zadovolji sve apetite i da će, verovatno, ići na uštrb talentovane dece koja pokazuju izuzetne rezultate, a o ostalim odredbama govorila bih kasnije. Pet minuta ću ostaviti da prokomentarišemo ono što budemo čuli.

Reč ima narodni poslanik Milan Knežević, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbijo. Izvolite.

Poštovani predsedavajući i poštovane kolege narodni poslanici, i sami smo u materijalu na Odboru juče videli da je Zakon o učeničkom i studentskom standardu donet još 1992. godine i dorađen 1993. godine. Sigurno da su se ovih 20 godina promenili mnogi uslovi, bilo u pravnom sistemu zemlje, bilo u drugim segmentima i da je bilo potrebno doneti novi zakon koji će da prati vreme koje je danas u pravnom sistemu naše zemlje.
Međutim, nezavisno od toga, donošenje zakona koji se odnose na prosvetu i obrazovanje uvek imaju taj stručni naučno-metodološki pristup, koji ne sme da zavisi od vremena. Tako, obrazovanje i vaspitanje, predškolsko obrazovanje, kao i osnovno, srednjoškolsko i visokoškolsko, imaju svoje stručne, naučne i druge metodološke pristupe koji ne zavise od okolnosti sistema i države u kojoj se ostvaruju. Razlika je jedino da je finansiranje u bogatijim društvima mnogo sigurnije, bezbednije i stvara druge pogodnosti, ali ove osnovne norme obrazovanja na svim nivoima su svuda iste.
Prilikom donošenja i razmatranja ovakvih zakona, stavovi različitih političkih partija moraju u nekom delu, koji se odnosi na metodologiju i naučni i stručni pristup problemu obrazovanja, odnosi se to i na nauku, da se zasnivaju na tim bazičnim, krucijalnim metodologijama i stručnim pristupima u tim oblastima, tako da, bez obzira na primedbe koje ćete da čujete i koje čujemo, to su primedbe koje se kreću u granicama poštovanja osnovnih metodoloških pristupa oblasti.
Primedba je naša, isto kao i drugih kolega poslanika, što poslednjih godinu i po dana parcijalno donosimo jedan po jedan zakon. Zakon koji se odnosi na obrazovanje i prosvetu čini jednu celinu. Praktično, svi zakoni, tj. predškolsko obrazovanje, osnovno, srednje, visoko, vezani su mehanizmom povratne sprege.
Napredak, poboljšanja, novi metodološki pristup u osnovnom ili srednjem obrazovanju ima povratni uticaj na predškolsko, tako da je prava stvar bila donošenje svih ovih zakona u paketu. Bez obzira na to koliko možemo da ih čitamo i pratimo, uvek se bolja slika sagledava kada se ceo paket zakona donosi, od predškolskog do visokoškolskog, zajedno, i na taj način se povezuju oni segmenti koji jedan drugog povlače i gde način pristupa predškolskom obrazovanju poboljšava osnovno obrazovanje, odnosno srednje i visoko, i obrnuto.
Osnovna primedba, što se tiče zakona koji se odnose na prosvetu, obrazovanje, jeste da je trebalo u paketu da ih donosimo, da bismo sagledali sve probleme koji se odnose na donošenje ovih zakona. Uostalom, u svakoj državi, prosveta, obrazovanje i nauka čine pokretačku snagu društva i da bismo postigli bolji i kvalitetniji ekonomski i društveni život u našoj zemlji moramo da ulažemo u obrazovanje, jer se to uvek vraća višestruko, ali je činjenica da je to jedan spor proces, koji traje duže, i da u tom delu treba raditi na duge staze i seriozno da bi rezultati bili višestruko isplativi.
Što se tiče zakona o učeničkom i studentskom standardu, Republički fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka nalazi se pri kraju zakona. Sam naziv – Fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, jeste lep, odnosno treba da iskaže brigu društva i sve mehanizme i sisteme jednog društva kako će da vodi računa i brigu o tim talentovanim mladim ljudima, koji uz to, pored talenta, da bi bili kvalitetni, ulažu i ekstremno veliki rad. Sam talenat nije dovoljan, nego uz njihov talenat ide i veliki trud i to ih odvaja, sigurno, od njihovih vršnjaka, ali ne možemo svi da budemo podjednako kvalitetni ni u poslu, pa ni u učenju.
Bojazan i moja i naše poslaničke grupe jeste da se ovako lep naziv i cilj – vođenje brige o mladim perspektivnim kadrovima, ne pretvore u jedan administrativni fond koji obavlja posao kao neka agencija koja obavlja razne administrativne poslove. Zato su i naši komentari da ovo osnivanje fonda ne bude puko uvećavanje administracije i samo na papiru vođenje brige o mladima, koja se ogleda samo u davanju studentskih stipendija.
Imamo objašnjenje, i jasno mi je, da, u stvari, formiranjem ovog republičkog fonda, prestaje postojanje, tj. formiran fond će da preuzme arhivu i obaveze ranijeg Republičkog fonda za razvoj naučnog podmlatka, koji je formiran još 1987. godine. Taj fond, koji je formiran 1987. godine, ovih 20-ak godina, nažalost, deklarativno je malo učinio za razvoj tog naučnog i umetničkog podmlatka, iako se tako zove.
U prethodnom periodu, mi koji smo u sferi nekog obrazovanja, bilo srednjoškolskog ili visokoškolskog, znamo da su se, nažalost, intervencije ovog fonda ogledale u davanju stipendija dobrim i vrednim studentima, eventualno, u pomaganju u njihovim putovanjima na neka takmičenja, mada kažem – eventualno, jer kad god su naši studenti išli na takmičenja, morali smo da jurimo donatore i sponzore, a verovatno takva iskustva imaju i drugi prosvetni radnici u srednjem i osnovnom obrazovanju.
Mnogo puta je bilo u medijima, bilo na javnim tribinama ili slično, da nastavni radnici ističu da taj naučni i umetnički podmladak ne sme da se rešava deklarativnim zakonskim formulacijama. Kad se pogledaju ovde ove o Fondu, imamo zadatke Fonda, to je član 72, onda pogledate – nadležnost Upravnog odbora. On ima veće neke druge zakonske regulative, a praktično donosi odluku o bližim uslovima i kriterijumima za stipendije i raspisivanje konkursa za dodelu stipendija.
Stoga, mene ovaj član 72, gde ste rekli i lepo napisali čime sve treba da se bavi taj fond, obeshrabruje onim praktičnim delovima, tačno definisanim funkcijama Upravnog odbora. Zato je bojazan naša da ovaj fond ne nastavi praksu koja je bila i dosad, praksu samo dodeljivanja studentskih stipendija, davanja olakšica u studentskim domovima, i da se na tome završi.
Sam ministar prosvete zna da je briga o talentima mnogo kompleksniji i seriozniji problem. Nije samo stipendija, nije samo dom. Ako jedanput, kao društvo i država, po ugledu na druge države u Evropi i svetu, na pravi način počnemo da ulažemo mnogo više u razvoj ovog naučnog fonda, onda ćemo sigurno imati i mnogo bolje rezultate. Ranije i dugoročnije ulaganje u razvoj talentovanih mladih ljudi daće mnogo veće i višestruke rezultate, pogotovo što bi u ovom fondu, ako ste ga formirali, trebalo da budu i elementi medijske promocije ovakvih stvari.
Samo zakonski članovi, određeni broj članova zakona za ovu problematiku, nisu dovoljni. Potrebna je promocija brige o mladima, ona ima i druge, socijalne i sociološke efekte, pozitivan uticaj na prave puteve, kompeticije mladih ljudi u učenju, da ne ulazimo u sve detalje.
Što se tiče razvoja naučnog i umetničkog podmlatka, ponavljam, potrudite se da u svom mandatu mnogo više učinite ovde, ne samo stipendijama, nego da se, možda, dodatnom zakonskom regulativom da suštinski pristup razvoju naučnog i umetničkog podmlatka.
Ovo je sve deklarativno i formalno-pravno, ne samo kod vas u ovom zakonu, nego i u onom zakonu pre 15 i 20 godina. Svi se zaklinjemo u brigu o talentovanoj mladoj deci, a u praksi smo svi svesni da je to stvarno minimalno ulaganje. Kada pogledamo budžet, kad ga usvajamo, uvek smo imali u Odboru za prosvetu primedbu da se malo sredstava odvaja za taj umetnički i naučni podmladak. Uvek smo pominjali te cifre koje su u budžetu kao zanemarljive, male i nedovoljne. To je evidentan problem što se tiče ovog dela zakona.
Prokomentarisao bih još neke stvari. U ovom članu 4. su ti opšti uslovi za ostvarivanje prava u oblasti učeničkog i studentskog standarda. Ako vodimo računa o studentskom standardu, ishrani studenata, vi u stavu 2. člana 7. kažete da pravo na ishranu, od jednog obroka dnevno, imaju studenti koji ispunjavaju opšte uslove iz člana 4. i čije je prebivalište u mestu studiranja. Samo da bude jasno, ovi koji su u domu i sa strane imaju pravo na tri obroka, oni koji su u mestu studiranja, imaju jedan.
Sad bi tu možda trebalo da nađete mehanizam da ovaj član povežete sa članom 4. i s ovim stavom gde se priča o osetljivim društvenim grupama. Nažalost, imamo slučaj da studenti ili učenici u samim mestima stanovanja imaju način ishrane mnogo gori iz ovih osetljivih grupa, iako su možda u porodici, nego oni koji su sa strane.
Možda bi trebalo dati mogućnosti ovim osetljivim kategorijama, po određenim kriterijumima, da mogu da dobiju tri obroka u studentskoj menzi, jer ih ima na ivici gladi, gladnih učenika i studenata, bukvalno, koji žive u mestu gde studiraju i gde uče školu. Imaju, čak, veoma loše uslove za učenje, nekad i lošije nego što su u studentskim domovima, a pri tome su nekad, nažalost, i gladni.
U članu 10, koji govori o pravu na studentski kredit, a tu su pravila igre jasna, kažete da se korisnik studentskog kredita koji je postigao prosečnu ocenu najmanje 8,5 i nije gubio nijednu godinu oslobađa od vraćanja kredita. Za stipendije je, isto, jasno. Međutim, možda bi trebalo ovde, i to je naša primedba, da damo mogućnost da se oslobode od vraćanja kredita i studenti koji su u roku završili fakultet. Kao profesor na fakultetu, verujte, verovatno i vi znate, meni je nekad i prosek 6,2 veoma dobar za studenta koji je završio medicinu za šest godina i tri meseca, znači, u onom apsolventskom roku, ili ako je završio prava.
Možda bi trebalo, mimo prosečne ocene, koja ukazuje na veći trud i veći rad, možda i na veću inteligenciju, to ostvariti, ali i ovaj trud studenta koji nije gubio godinu i koji je svoj fakultet završio u roku, treba vrednovati. Ako mu se semestar završio u maju, onda imamo one koji diplomiraju do oktobra, a zna se da je apsolventski rok šest meseci. Trebalo bi intervenisati i u ovom delu, da i ovi studenti koji u roku završe fakultet budu oslobođeni od vraćanja kredita.
To bi bila motivacija na jednom drugom nivou, a korisna i značajna, jer nekad i prosečna ocena ima mnogo varijabli. To je i trud i rad, ali jedan je trud i rad za nekog ko je u lošim socijalno-ekonomskim uslovima, a drugi u boljim. Isti napor i isto učenje kod ovog se sigurno prezentuje manjom ocenom, zato što ima mnoge druge probleme. Mislim da treba da ubacimo redovno studiranje u roku, bez gubljenja godine, da bude isto oslobođeno.
Pošto imamo dve pokrajine, u članu 13, kod ovih aktivnosti, a to su takmičenja, treba navesti da postoje pokrajinska, regionalna i republička takmičenja.
Što se tiče drugih delatnosti i člana 23. ovog zakona, koji je isto značajan, svi smo mi svesni da na letnjem raspustu, studenti koji sa strane studiraju odlaze u svoja mesta i da studentski i učenički domovi budu prazni ili poluprazni, tako da postoje slobodna mesta.
Možda bi ovaj stav 2. člana 23. trebalo nekim kriterijumima ograničiti, procentom kapaciteta kojim može ustanova da pruža usluge i trećim licima. Primedbu nemam na stav 3. I do sada je bilo, tako i treba da bude, da preko leta, kad postoji letnja praksa i letnja razmena studenata raznih fakulteta i škola, unutar zemlje ili iz drugih zemalja, i profesora i studenata u toj studentskoj stručnoj razmeni ima, da im budu obezbeđena mesta u tim domovima. U ovom ekonomskom delu, koji će sigurno da pomaže domu, treba na odgovarajući način to pružanje usluga trećim licima svesti na neke procentualne procene, kvantifikovane kapacitete, preko kojih ne bi trebalo da se pređe da ne bi došlo do zloupotrebe.
Ima dosta članova gde postavljate uslov da se nešto dostavi. Recimo, u članu 40 – obaveza da se donese razvojni plan, ali ne postoji rok. Član 45 – vođenje evidencije. Član 67 – oko oduzimanja licenci o kojima ustanove treba da obaveste Ministarstvo. Znači, vi ste stavili obavezu dostavljanja godišnjih planova, evidencija, obaveštenja, ali niste rekli rok, i vezano za to, kasnije, u onim kaznenim odredbama, nema predviđenih sankcija za prekršioce tih rokova koje ste im vi sami zadali.

Profesoru Kneževiću, prošlo je 20 minuta. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jon Magda.

Uvažena gospođo predsednice, gospodo predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dopustite mi da ukažem na nekoliko generalnih pozitivnih stvari ova dva zakona o kojima danas raspravljamo. Iz obrazloženja kolega poslanika koji su dosad uzimali reč, možemo videti da nije bilo ozbiljnijih primedaba na ove zakone. Prema tome, možemo reći da ste doneli pred Skupštinu dobre predloge zakona.
Globalizacija i tehnološki razvoj imaju ogroman uticaj na formiranje i razvoj ljudskog kapitala za društvo 21. veka, društva zasnovanog na znanju. U drugoj polovini 20. veka i u 21. veku, u globalnim razmerama posmatramo razvoj i rast uticaja političkih institucija, ekspanziju međunarodne trgovine, razvoj komunikacionih sistema, razvoj nauke i tehnologije, ali i širenje raznih bolesti, zagađenje, kriminal.
U isto vreme, Srbiju karakteriše demografski pad, depopulacija sela i najveći broj stanovništva nedovoljno kvalifikovan znanjem. Jedan veliki deo populacije vrlo rano napusti obrazovni sistem, ostavljajući tako i sebe i društvo bez benefita koje duže obrazovanje donosi.
Strateški okvir ovog zakona predstavljaju sledeći strateški dokumenti Vlade Republike Srbije: Strategija za smanjenje siromaštva, Milenijumski ciljevi razvoja, Nacionalni plan akcije za decu, Nacionalni plan integracije u EU, Strategija održivog razvoja, Strategija unapređenja položaja osoba s invaliditetom, Akcioni plan za obrazovanje Roma. Donošenje ovog zakona predviđeno je prevashodno novim zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ali i Strategijom za smanjenje siromaštva i Nacionalnim planom akcije za decu.
Čvrsti naučni dokazi iz društvenih, ekonomskih i medicinskih nauka pokazuju da se promovišu rast i razvoj dece od rođenja do šest godina. Najbolja investicija za razvoj ljudskog kapitala neophodnog za ekonomski rast je da donosi ogromne lične, javne i društvene koristi u dugoročnom periodu, zato što pomaže doživotnom učenju i socijalizaciji.
Predškolsko obrazovanje i vaspitanje omogućava deci bolju osnovu za početak osnovnoškolskog obrazovanja, utiče na povećanje stope upisa dece u školu, kasnije doprinosi boljem školskom uspehu dece, sprečavanju socijalnog isključivanja, smanjenju stope osipanja dece iz škola itd. Naročito je važno za decu iz marginalizovanih grupa i socijalno-kulturno deprimiranih sredina, koja u svom okruženju nisu imala dovoljno podsticaja za razvoj i koja zbog toga mogu da zaostaju i da brzo napuste školovanje.
Donošenjem zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju ukazuje se da je investiranje u raniji rast i razvoj dece danas najbolja investicija u razvoj našeg društva u budućnosti. Donošenjem Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja, delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja bila je uređena u okviru sistema društvene brige o deci, Zakon o društvenoj brizi o deci iz 1992. godine, s izmenama do 2003. godine, tako da je predškolsko vaspitanje i obrazovanje bilo u nadležnosti tri ministarstva: Ministarstva za socijalna pitanja, Ministarstva zdravlja i Ministarstva prosvete, što je otežavalo ostvarivanje predškolske delatnosti.
U toku primene tog zakona, promenile su se okolnosti, uslovi i zahtevi za ostvarivanje prava na predškolsko vaspitanje i obrazovanje. Zakonom o osnovama sistema na jedinstven način uređene su osnove sistema, predškolsko, osnovno, srednje obrazovanje i vaspitanje, i to: ciljevi vaspitanja i obrazovanja, principi obrazovanja i vaspitanja, opšti ishodi i standardi obrazovanja i vaspitanja i institucije za obezbeđivanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Nacionalni prosvetni savet, zavodi itd., mreža ustanova, uslovi za osnivanje, početak rada i obavljanje delatnosti ustanove. Ovim zakonom su na jedinstven način uređeni uslovi za direktora predškolske ustanove, nivo obrazovanja, uslovi za prijem u radni odnos, dozvola za rad i dozvola za vaspitača i stručnog saradnika, norma neposrednog rada sa decom.
Zakonom o predškolskom vaspitanju i obrazovanju uređuju se ciljevi i zadaci vaspitanja u predškolskim ustanovama, način obavljanja delatnosti u predškolskoj ustanovi, organizacija rada predškolskih ustanova i rad izdvojenih odeljenja, sadržaj osnova predškolskog programa vaspitanja i obrazovanja, vrste programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja i usluga, organizacija rada sa decom, poslovi i zadaci vaspitača i stručnih saradnika, nivo njihovog obrazovanja.
Sada ću o pojedinačnim rešenjima ovog zakona. Delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja definisana je kao delatnost od neposrednog društvenog interesa čijim se obavljanjem zadovoljavaju potrebe dece i porodice. Delatnost vaspitanja i obrazovanja ostvaruje se kod vaspitanja i obrazovanja dece predškolskog uzrasta, od šest meseci do polaska u školu. Delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja obavlja se u predškolskoj ustanovi, izuzetno u školi, u skladu sa Zakonom o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja i u skladu s ovim zakonom.
Članom 5. Predloga zakona propisana je upotreba jezika, kako za decu koja vaspitno-obrazovni rad ostvaruju na srpskom jeziku, tako i za decu pripadnika nacionalnih manjina, kojima se obezbeđuje ostvarivanje vaspitno-obrazovnog rada na maternjem jeziku, dvojezično ili na srpskom jeziku, ako se za to opredeli 50% roditelja, odnosno staratelja dece.
Data je mogućnost da se deo programa ili program u celini ostvaruje i na stranom jeziku.
Članom 8. do 11. Predloga zakona uređuje se osnivanje predškolske ustanove, koju može da osnuje Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao i drugo pravno ili fizičko lice, u skladu sa zakonom.
Odredbama čl. 13. i 14. Predloga zakona uređen je upis dece u predškolsku ustanovu. Propisano je da prioritet pri upisu imaju deca iz osetljivih grupa, deca sa smetnjama u razvoju, deca iz hraniteljskih porodica, deca iz socioekonomski ugroženih sredina.
Posebna pažnja posvećena je programima vaspitanja. Novinu predstavlja odredba kojom je propisano da predškolska ustanova može da ostvaruje predškolski program u putujućem vrtiću, u namenski opremljenom autobusu, za decu uzrasta od četiri godine do polaska u školu. Time se obezbeđuje potpuni obuhvat dece u sredinama u kojima nema prostornih kapaciteta.
Pripremni predškolski program je ustanovljen kao poseban deo predškolskog programa. On se ostvaruje u predškolskoj ustanovi, a izuzetno u školi. Ostvarivanje predškolskog pripremnog programa je besplatno.
Čl. 27. i 28. Predloga zakona predloženo je da se program predškolskog vaspitanja i obrazovanja ostvaruje u celodnevnom trajanju, od devet do 12 sati dnevno. U poludnevnom trajanju, pripremni predškolski program je četiri sata dnevno, u poludnevnom trajanju – šest sati dnevno, do tri puta nedeljno, i u višednevnom trajanju – dužem od 24 sata.
Deca sa smetnjama u razvoju ostvaruju pravo na predškolsko vaspitanje i obrazovanje u vaspitnoj grupi, uz individualni vaspitno-obrazovni plan. Predviđeno je da se dete sa smetnjama u razvoju uključuje u vaspitnu ili razvojnu grupu prilikom upisa ili pohađanja predškolskog programa.
Članovima 36. do 46. Predloga zakona uređeni su zadaci i nivo obrazovanja lica koja obavljaju delatnost predškolskog obrazovanja i vaspitanja – vaspitača i stručnih saradnika, kao i lica koja obavljaju delatnost u funkciji ostvarivanja vaspitanja i obrazovanja kojom se obezbeđuje nega, ishrana, preventivna, zdravstvena i socijalna zaštita.
Odredbom člana 47. propisano je da zaposleni u predškolskoj ustanovi ostvaruju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom, pod uslovom da se obezbedi minimum procesa rada za vreme štrajka.
Pozdravljam napore Ministarstva prosvete i Vlade Republike Srbije da pronađu rešenje za definisanje donje granice za plate zaposlenih u predškolskom obrazovanju i vaspitanju.
Nadam se da ćemo u toku nedelje, gospodine ministre, imati neku odluku i moći ćemo u Odboru, kada budemo raspravljali o amandmanima, da predložimo amandman, pa da u raspravi u pojedinostima to prihvatimo.
Nekoliko reči o Zakonu o učeničkom i studentskom standardu.
U prvom redu, razlog za donošenje novog zakona jeste i u potrebi da se važeći zakon usaglasi s Ustavom Republike Srbije. Prema važećem zakonu, pravo da osniva ustanove učeničkog i studentskog standarda ima samo Vlada Republike Srbije. Međutim, Ustavom Republike Srbije, u članu 137. stav 4, propisano je da javne službe mogu osnovati Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.
Učenički i studentski standard jeste podrška sistemu srednjeg obrazovanja i vaspitanja i sistemu visokog obrazovanja. Praksa je pokazala da je učenički i studentski standard specifičan i da kao sistem treba da ostane izvan opšteg, odnosno posebnog zakona koji uređuje sistem srednjeg obrazovanja, odnosno sistem visokog obrazovanja, a radi skladnog funkcionisanja ustanova učeničkog i studentskog standarda.
Nekoliko ciljeva ovog zakona. Ovim zakonom se obezbeđuje dostupnost srednjeg i visokog obrazovanja po najpovoljnijim uslovima svim učenicima i studentima na teritoriji Republike Srbije i, bez ikakve diskriminacije, podsticanje uspešnih učenika i studenata, sistematsko i organizovano praćenje i briga o razvoju izuzetno nadarenih studenata i učenika za naučni i umetnički rad, osnivanjem i uređivanjem organizacije i rada Republičkog fonda za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, omogućavanje učenicima i studentima iz osetljivih društvenih grupa da ostvaruju prava u oblasti učeničkog i studentskog standarda po povoljnijim uslovima, uspostavljanje sistema ustanova učeničkog i studentskog standarda, s jasno definisanim uslovima za osnivanje i rad ustanova, nadležnostima organa ustanove i obavezom zaposlenih da se stručno usavršavaju. Zatim, zabrana diskriminacije, sprečavanje negativnog ponašanja u ustanovama i briga o bezbednosti u ustanovi, unapređivanje stručnog rada u domu učenika i učeničkom centru, ostvarivanje potpunog nadzora nad radom ustanova i inspekcijski nadzor i nadzor nad zakonitošću rada ustanova, posebno stručno-pedagoški nadzor nad radom ustanova učeničkog standarda.
Poglavljem 1. Predloga zakona uređene su osnovne odredbe. Članovima od 1. do 5. uređuje se predmet zakona, cilj učeničkog i studentskog standarda, prava učenika srednje škole i studenata u oblasti učeničkog i studentskog standarda, opšti uslovi za ostvarivanje prava u oblasti učeničkog i studentskog standarda i obavljanja delatnosti učeničkog i studentskog standarda. Posebno za učenike i studente iz osetljivih društvenih grupa, predviđena je afirmativna mera da ostvaruju prava iz ovog zakona pod uslovima utvrđenim zakonom i primenom blažih kriterijuma, koje propisuje ministar.
Predlog zakona uređuje prava, obaveze i odgovornosti učenika i studenata, i to pravo učenika i studenata na smeštaj i ishranu, pravo studenata na ishranu, pravo studenata na vaspitni rad, pravo na učenički kredit, pravo na studentski kredit, pravo na učeničku i studentsku stipendiju, pravo učenika i studenata na odmor i oporavak i pravo na kulturne, umetničke, sportske i rekreativne aktivnosti, vaspitno-disciplinska odgovornost učenika i disciplinska odgovornost studenata.
Ovim zakonom uređuju se vrste ustanova, delatnost pojedinih ustanova, obavljanje druge delatnosti, osnivanje ustanova, mreža ustanova, uslovi za osnivanje, početak rada i obavljanje delatnosti ustanova, organizovanje radne jedinice ustanove.
Za razliku od važećeg zakona o učeničkom i studentskom standardu, kojim nije predviđena kategorizacija ustanova za smeštaj i ishranu, odnosno ustanova za odmor i oporavak učenika i studenata, kao i standarde ishrane, ovaj zakon je prepoznao potrebu da se trenutno stanje u ustanovama na odgovarajući način verifikuje, radi objektivnog sagledavanja stanja, kako bi se stvorila polazna osnova za unapređenje uslova za smeštaj, odmor i oporavak, kao i ishranu učenika i studenata prema priznatim standardima.
Tu bih se zadržao na osnivanju ustanova, jer je to novina u ovom zakonu. Daje se mogućnost za osnivanje ovakvih ustanova i autonomnoj pokrajini i lokalnim samoupravama. Znamo da imamo nedovoljan broj ustanova učeničkog i studentskog standarda, a mogućnosti u lokalnim samoupravama postoje i normalno je da će lokalne samouprave naći mogućnost da realizuju ovakve projekte, znači, da osnuju ustanove učeničkog i studentskog standarda.
U poglavlju IV Predloga zakona uređuju se organi ustanova, čl. 47. do 59. Ustanove imaju upravni odbor i direktora, a u domu učenika i učeničkom centru, i pedagoško veće, kao i stručni organ. Predlog zakona uređuje i pitanja koja se odnose na zaposlene u ustanovi, a posebno na vaspitače i stručne saradnike, psihologe i pedagoge u ustanovama učeničkog standarda.
U raspravi u pojedinostima, detaljnije ćemo obrazlagati ove zakone. Dogovor je i na Odboru za prosvetu bio da komuniciramo dobro s Ministarstvom i da očekujemo saradnju. Verovatno će biti prihvaćeni neki od amandmana koje su podneli kolege poslanici, tako da je moje mišljenje da su ovi zakoni dobri. U ime Poslaničke grupe ZES, mogu da kažem da ćemo podržati ceo set ovih zakona, a preporučujem i ostalim poslaničkim grupama da to isto urade, zato što je to u interesu naše dece i u interesu budućnosti Republike Srbije.