Vreme. Zahvaljujem.
Gospodin Momir Marković ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, da je ovaj zakon, koji se krčkao sedam godina, kojim slučajem dete, već bi prevazišao ovaj zakon o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, kao i njegove klauzule, i potpao pod ovaj drugi zakon, zakon o učeničkom i studentskom standardu. Već bismo se pripremali za njegovo punoletstvo.
Prvo da kažem da su poslanici SRS-a na ova dva zakona oko stotinak amandmana podneli, pokušavajući da poprave to što se popraviti ne može, jer zakon je u startu takav da je gotovo neprihvatljiv. Znam da vi imate 126 glasova i 126 znači da je i kocka okrugla, odnosno da je lopta četvrtasta, ali moram da ukažem na neke stvari koje ovi predlozi zakona nisu regulisali, a imaju duboku pozadinu, u prošlosti se mnogo štošta dešavalo.
Moram, prvo, ministra da podsetim, znam da je on emotivno vezan za neka davna vremena, iz kojih je u ovaj zakon uneo jednu klauzulu; kaže – prvenstvo kod upisa dece u predškolske ustanove, pa, pored ostalih, i ''zaposlena lica''. Šta ćemo, ministre, to je komunistički, odnosno socijalistički sindrom, sada s ljudima koji su nezaposleni, a deca su im stasala za predškolsko i školsko obrazovanje? Mislim da taj deo morate obrisati jer je to neprihvatljivo.
Što se tiče zakona o učeničkom i studentskom standardu, prvo, da vas podsetim da u Beogradu ima pet učeničkih domova i da su se unazad nekoliko godina velike afere, kriminalne afere, pojavljivale; i dan-danas traje suđenje, ako već nije završeno, ne držite me za reč, direktoru ili jednog od domova ili svih pet domova, ukoliko su jedinstveni. Tu kriminalnu aferu je otkrio učenik koji je bio korisnik tih domova i, kada je pričao o čemu se radi, mislio sam da je to neshvatljivo, međutim, kada je doneo dokumentaciju, shvatio sam da su se i tu, od učeničkog standarda, od učeničkog dinara koji ova država izdvaja, neki debelo obogatili.
Da vas podsetim da se u studentskim domovima i dan-danas preprodaju mesta i sobe, a ovaj zakon nije stao na kraj tome, da se i dan-danas studentima, dobrim studentima koji su iz unutrašnjosti, koji su došli da završe fakultete i da odu kući, da se zaposle tamo, da doprinesu ovoj zemlji, sobe izdaju po dvostruko, trostruko većoj ceni, preprodaju ispod žita.
To morate da zaustavite. Da ima toga u ovom zakonu, SRS bi to oberučke prihvatio, naravno, taj deo, ne mislim na zakon, zakon je loš. SRS verovatno, ukoliko ne usvojite sve naše amandmane, neće glasati za ovaj zakon.
Ishrana u studentskim domovima je, takođe, nezadovoljavajuća. Svi mi imamo ili rođake ili prijatelje koji su korisnici tih studentskih domova i studentskih menzi, verovatno odlazite tamo i videli ste, znate kakav je kvalitet hrane, znate da država mora tu da ulaže, jer samo tamo ulaže u budućnost. Mislim da je zbog toga ovoliko amandmana i podneto.
SRS je imao i ima i sad projekat kako da se ove stvari reše i na tom projektu će istrajavati. Upravo smo delove tog projekta uneli u amandmane. Vi biste, gospodine ministre, morali da oba ova zakona povučete, doradite, da ubacite ovo čega u zakonu nema, da izbacite ono što je nepotrebno, a nalazi se u zakonu, i onda ćete imati podršku SRS-a.
Još jednom vas podsećam na jedan član koji se odnosi na ovaj prvi zakon, o predškolskom obrazovanju. Strana lica će moći da otvaraju obdaništa, da otvaraju vrtiće, da otvaraju ustanove predškolskog obrazovanja. Pitam vas – kako će oni to vaspitavati našu decu? Hoće li naša deca učiti našu istoriju?
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem. Izvinjavam se za ove dve sekunde.

Htela bih samo da vas obavestim da će ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbije biti narodni poslanik Milan Knežević.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)
Gospodin Nebojša Ranđelović ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre, uvaženi  članovi Vlade, pred nama stoje, rekao bih, jako važni zakoni, jer je predmet njihovog regulisanja jedna vrlo osetljiva tema, osetljiva materija. Rekao bih i da nije opšteprihvaćena istina, već da je to aksiom, da je ljudsko društvo 21. veka, u stvari, društvo zasnovano na znanju. Svet se drži toga. Svedoci smo da su karakteristike, odnosno odlike globalnog društva: razvoj komunikacionih sistema, razvoj nauke i tehnologije, ekspanzija međunarodne trgovine.
Treba sebi da postavimo pitanje – gde smo mi u čitavom tom sistemu, odnosno gde je mesto Srbije? Srbiju, nažalost, karakteriše demografski pad, depopulacija sela i najveći broj stanovništva u nedovoljno kvalifikovanim zanimanjima.
Zakoni o kojima govorimo tiču se i najosetljivijih delova srpskog stanovništva. Kada govorimo o tome, ne možemo da zanemarimo činjenicu, na primer, da srpsko selo ne postoji, da u trouglu Bosilegrad – Crna Trava – Trgovište ne živi niko. Mi se pitamo kako ćemo se odupreti mnogim problemima koji opterećuju jug Srbije, ali vrlo retko postavljamo pitanje zbog čega u tom delu ne živi niko. Dakle, to nije samo erozija srpskog sela, srpsko selo tamo više ne postoji.
Sada pred sobom imamo zakone koji treba da regulišu tako osetljivu materiju kao što je predškolsko vaspitanje i obrazovanje, kao što je učenički i studentski standard, dakle, nešto što se sasvim logično nastavlja, odnosno, to je zakon koji ima logičan sled normi u odnosu na prvi zakon koji sam pomenuo.
Svedoci smo da su devedesete godine prethodnog veka dovele do jednog opšteg rasula, koje je i te kako uticalo ne samo na depopulaciju sela, već je uticalo da možda najbolje i najjače kadrove izgubimo, zato što, jednostavno, nisu imali od čega da žive u Srbiji. Meni je jako žao što neki sudeonici, a možda i krivci za to rasulo, i danas sede s nama u Narodnoj skupštini.
Ako dozvolite, prešao bih na sam meritum, odnosno na sadržinu ovih zakona. Mogao bi da kažem, uz sve zamerke koje smo čuli, više ili manje opravdane, da pred sobom imamo korektno urađene zakone. Naravno, može se postaviti pitanje kakvi su kapaciteti Srbije da zakone s ovakvom normativom sprovede, ali to pitanje se trenutno ne tiče same sadržine ovih zakona. To pitanje treba otvoriti i treba o njemu ozbiljno razgovarati, ali ne u trenutku kada govorimo o samom meritumu, odnosno o sadržini ovih zakona.
Što se tiče Predloga zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, uz sve što sam do sada naveo, samo bih postavio pitanje, pošto sam nisam primetio, verovatno je to dobro utkano u tekst samih normi koje sadrži ovaj zakon – koliko su korišćena portugalska i poljska iskustva, jer postoje informacije, odnosno egzaktni podaci da je i u Portugaliji i u Poljskoj zaživeo jedan model koji je doneo dobre rezultate?
Što se tiče zakona o učeničkom i studentskom standardu, nadovezao bih se na ono o čemu je govorio ministar. Dobili smo Zakon o učeničkom standardu 1992. godine. On je trajao 18 godina i moram da kažem, bez obzira na to što je taj zakon donesen u nezgodno vreme i što je možda iluzorno govoriti o atributima bilo čijih standarda 90-ih godina, a posebno učeničkog i studentskog standarda, da je taj zakon iz 1992. godine imao neke dobre karakteristike. Te karakteristike se prepoznaju i u tekstu ovog zakona.
Govoriću prvo o dobrim stranama ovog zakona, a kasnije ću postaviti neka pitanja, odnosno nešto što meni deluje kao nejasnoća.
Najpre bih, kao dobru stvar ovog zakona, naveo mrežu ustanova studentskog i učeničkog standarda i nastojanje Ministarstva prosvete da se ta mreža održi i da se poboljša. Tu je i pitanje neravnomernosti održanja mreže učeničkog i studentskog standarda, jer smo svesni da Studentski centar Beograd i, recimo, ustanova studentskog standarda u Subotici niti imaju iste potrebe, niti imaju isti tretman. Za to postoje logični razlozi, ali postoje i razlozi da se ta disproporcija nekako smanji. Takođe, kod studentskih kulturnih centara postoji disproporcija i drastične razlike u mogućnostima i kapacitetima tih ustanova u različitim univerzitetskim centrima. To nijednim zakonom ne može da se reši. To treba da bude proces i to treba da bude politika i strategija Ministarstva prosvete i čitave Vlade.
Smatram da je dobra stvar način rešavanja upravljačkih organa, status i sastav upravljačkih organa ustanova studentskog i učeničkog standarda, od člana 49. pa nadalje. Prethodno zakonsko rešenje je sadržalo odredbe koje su regulisale sastav upravnih odbora. Upravni odbori su imali 18 članova i čak se dešavalo da upravni odbor ima više članova no što ima zaposlenih u samoj ustanovi učeničkog i studentskog standarda. Mislim da je ovim rešenjem broj članova upravnih i nadzornih odbora sveden na pravu meru i to je jedan dobar korak u pravcu racionalizacije i efikasnosti rada ovih organa.
Postavio bih i neka pitanja. Radi se o delu zakona koji obuhvata povrede obaveza učenika i studenata. Najpre se govori o pravima, učeničkim i studentskim, a zatim o povredama obaveza. Moje poznavanje nomotehnike ukazuje da možda nije nužno da se ovaj deo normative stavlja u zakon, već da se te disciplinske mere obuhvate nekim drugim aktima, ali postoji i logika da se to digne na viši standard, zbog svih problema koje su imale ustanove studentskog i učeničkog standarda za vreme primenjivanja zakona iz 1992. godine.
Na kraju bih samo dodao da su tekstovi zakona uglavnom korektni, a postavio bih pitanje i sebi i ministru i svima prisutnima – kakvi su kapaciteti za njihovo sprovođenje i da li možemo da imamo viziju o mogućnosti njihovog sprovođenja, s obzirom na to da nam mreža studentskog i učeničkog standarda nije takva da u potpunosti, odmah nakon usvajanja zakona, može da se primeni? Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Nikola Krpić.

Poštovana predsednice, radno predsedništvo, uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama se nalazi jedan temeljit, seriozan, sveobuhvatan i dobar zakon, kako o predškolskom vaspitanju, tako i o studentskom i učeničkom standardu. PUPS je duboko i svesno razmatrao ovaj zakon, poklonio mu je dosta pažnje i mislim da možemo pohvaliti ovakav zakon, koji posle duže vremena dolazi u Skupštinu i pred narodne poslanike.
Prvo, podržavamo i pohvaljujemo borbu protiv osipanja dece, uključivanjem dece koja nisu bila uključena u predškolsko obrazovanje. U ovom predlogu zakona se vidi da je učinjen veliki napor da nam sva predškolska deca budu obuhvaćena jednom vrstom, ili vidom smeštaja u dečja obdaništa i druge institucije predškolskog karaktera.
Smatramo da je uzrast učenika posle predškolskog, kada krene u školsko obrazovanje, najvulnerabilnije godište, pa bi trebalo nešto učiniti da predavači, pedagozi, socijalni radnici, medicinske sestre, budu bez cigareta u školi i da naše škole budu bez duvanskog dima, jer učitelji i ostali prosvetni radnici koji rade u školi daju loš primer učenicima i uluda je naša borba protiv narkomanije, alkoholizma. U tim godinama se sve to proba, pa predlažemo da se nešto učini u tom smislu.
Bela kuga je, svakako, veliki problem naše zajednice i naše zemlje, ali visok procenat obuhvata dece predškolskim vaspitanjem je uspeh i Vlade i Ministarstva prosvete. Naše škole bez duvanskog dima će biti veliki uspeh čitave zajednice.
Mislim da je ovim predlogom zakona Ministarstvo obrazovanja uspelo da sistematizuje svu problematiku o učeničkom i studentskom standardu u Republici Srbiji. Zbog zdravstvenog dela vaspitanja, predlažemo da se kod učeničkog i studentskog standarda razmišlja i o medicinskom standardu, iz prostog razloga što mnogi učenički domovi i studentski nemaju organizovanu zdravstvenu zaštitu. U Beogradu postoji Studentska poliklinika, ali u ovim drugim delovima Srbije je jako teško devojčici od 12, 13 ili 15 godina da ode i potraži pomoć ako ima ginekoloških problema i da ode tamo gde ide odraslo stanovništvo. S tim u vezi, mislim da u takvim institucijama treba organizovati stomatološku, pedijatrijsku ili ginekološku zaštitu.
Na kraju, poštovani gospodine ministre, uveravam vas da će PUPS, u danu za glasanje, glasati za ove odlične predloge zakona o predškolskom, učeničkom i studentskom standardu. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Miletić Mihajlović ima reč.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, gospodo saradnici ministra, poštovani narodni poslanici, Poslanička grupa SPS-JS izražava zadovoljstvo što na dnevnom redu imamo još dva nova sistemska zakona koja uređuju važna pitanja iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, uz podsećanje da smo prethodno, u prošloj godini, još dva zakona doneli i polako sklapamo jedan mozaik koji je potpun i kojim se legislativa u oblasti obrazovanja upotpunjuje.
Očekujemo da će u ovoj godini blagovremeno stići na dnevni red i novi zakon o visokom obrazovanju, koji će upotpuniti ovaj mozaik i rešiti veoma važna pitanja u celokupnom sistemu našeg obrazovanja.
Kao što je u članu 1. zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju rečeno, reč je o tome da ovaj zakon uređuje pitanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja u okviru jedinstvenog sistema obrazovanja i vaspitanja. To je veoma značajno, jer u ranijem periodu to nije bio slučaj, a naročito nije bio slučaj s ovom dimenzijom obrazovanja i vaspitanja u predškolskom uzrastu. Donošenjem novog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, približili smo se tom konačnom cilju stvaranja celovitog sistema.
Prvi zakon, koji je donet 2003. godine, o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, krenuo je putem da smo imali situaciju da su delatnosti koje se pojavljuju u predškolskom dobu, vaspitanje, obrazovanje, nega, ishrana, preventivna zdravstvena zaštita, socijalna zaštita, bile u ingerenciji tri ministarstva: Ministarstva prosvete, Ministarstva za socijalna pitanja, Ministarstva zdravlja, pa ovako podeljene ingerencije nisu obezbeđivale efikasnost u ovoj karici obrazovanja, u ovoj oblasti. Smatramo da će ovom promenom i ovim zaokruživanjem, donošenjem ovog zakona, to konačno doći u red, u smislu jedne efikasne delatnosti koja je veoma značajna za naše društvo.
U praksi se osećao veliki nedostatak zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, ali ''krovni'' zakon, ili osnovni zakon, koji, takođe, uređuje važna pitanja u ovoj oblasti, bio je samo osnova. Sada se konačno ova pitanja uređuju na detaljan način. Međutim, lokalni budžeti, mislim na lokalne samouprave, u nekim područjima su veoma restriktivni, tako da ne obezbeđuju dovoljne pretpostavke za potpunu opremljenost, zatim za pokrivanje potrebnih materijalnih troškova, naravno, i zarada koje se očekuju.
Imali smo u prethodnom periodu, na osnovu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, bez ovog osnovnog zakona koji pokriva ovaj sektor, različitu primenu, različitu praksu i različite efekte u ishodima vaspitanja i obrazovanja. Trebalo bi ovim zakonom da se to pitanje ujednači koliko je god moguće, ili bar da taj okvir ne bude toliko različit i da postoje velike razlike u onome što su i opremljenost, i primanja, i standardi, i obuhvat dece itd.
Značajna novina jeste inkluzija, tj. preduzimanje mera za veće uključivanje i obuhvat dece iz ugroženih grupa po bilo kom osnovu, pa i dece sa smetnjama u razvoju. To uvodi nove oblike rada u okviru vaspitnih grupa, uz dodatnu podršku, individualni vaspitno-obrazovni plan, zatim razvojne grupe uz, prvenstveno, korišćenje individualnog vaspitnog plana. Važno je da se ovim zakonom tretira materija isključivanja diskriminacije, što je veoma značajno, u smislu stvaranja što boljih pretpostavki za uključivanje ove dece koja su ugrožena po nekom osnovu, da uhvate korak sa decom koja nemaju ovakvu vrstu problema.
Ovakav princip uključivanja celokupne populacije u ovu kariku obrazovanja i vaspitanja učinilo je da će i lepeza u kadrovskom pogledu, kadrova koji će raditi u ovoj delatnosti, biti raznovrsnija i kvalitetnija, što podrazumeva angažovanje vaspitača, medicinskih sestara vaspitača, defektologa, zatim, stručnih saradnika, pored pedagoga, psihologa, još i logopeda. Zatim, pedagoga za likovno, muzičko i fizičko vaspitanje ili za neke posebne i specijalizovane programe u oblasti predškolskog vaspitanja i obrazovanja i angažovanje drugih kadrova.
Međutim, u vreme velike ekonomske krize i restriktivnih budžeta u lokalnim samoupravama, teško je očekivati primenu novih normativa koji proizilaze iz ovih zakona. Ovim dolazimo do toga što jeste fakat, a to je veliki raskorak između normativno utvrđenih standarda i stvarnog stanja u kome se nalaze naše lokalne samouprave. To dovodi u pitanje implementaciju ovog zakona.
Zato, kao Poslanička grupa SPS-JS-a, pozdravljamo stav Ministarstva prosvete i Vlade da treba učiniti sve da se uvedu dodatne mere za pomoć i potpunu logistiku siromašnim opštinama, koje imaju veoma mala sredstva za ovu oblast. S obzirom na to da je reč sada o jedinstvenom sistemu obrazovanja i vaspitanja, koji se obezbeđuje donošenjem ovog zakona, logično bi bilo da na celoj teritoriji Srbije postoje jednaki standardi, jednaki uslovi i jednake pretpostavke, kako kadrovske, tako i materijalne, tako i one koji se odnose na zarade zaposlenih u ovoj karici obrazovanja i vaspitanja.
Pitanje je koliko su te dodatne mere takvog obima, tako da kažem, da će učiniti da bar približno ta primanja i svi ti uslovi u predškolskim ustanovama budu isti.
Za pohvalu su mnoge aktivnosti i istraživanja koja se već javljaju i postoje u okviru Ministarstva prosvete, iza kojih stoji Ministarstvo prosvete i njemu srodne asocijacije, organi i službe. Recimo, bilo je reči nedavno o tome da se vrši jedno ispitivanja o tome šta bi učinilo da naša školska populacija bude više zainteresovana za nastavne sadržaje, da deca ne budu tako indiferentna prema onom što se pojavljuje u školi. Ti rezultati će učiniti korak u pozitivnom pravcu.
Želim da ukažem i na neke diskusije i istraživanja, rasprave koje se pojavljuju i u drugim asocijacijama, drugim službama i organima. Recimo, pomenuću i da je Srpska akademija nauka i umetnosti, tačnije rečeno, Odbor za obrazovanje je imao jednu raspravu, naučni skup na kome je razmatrao pitanje efikasnosti i kvaliteta obrazovanja seoskog stanovništva.
Na toj tribini je zaključeno, recimo, da se iz statističkih podataka vidi da oko 41%, skoro 42% stanovništa živi u seoskim ili prigradski sredinama i da tamo standard obrazovanja nije na istom nivou kao u gradskim sredinama. Prvo, predškolsko vaspitanje i obrazovanje u ovim sredinama ima obuhvat samo 15% dece, što je veoma malo i zabrinjavajuće. Jedna četvrtina dece nije obuhvaćena pripremnim predškolskim programom, a zakonska je obaveza da bude potpuna obuhvatnost. Jedna petina seoske dece ne upiše osnovnu školu, što je još jedna gora činjenica. Na kraju, kvalitet obrazovanja u ustanovama na selu je lošiji. Opremljenost obrazovnih ustanova na selu je, takođe, lošija, u odnosu na opremljenost i prostorne, tehničke i pedagoške uslove u gradskim sredinama.
Imamo i određene paradokse. Na primer, u nekim sredinama u istočnoj Srbiji imamo prisutan visoki lični standard porodica, zbog njihovog rada u zapadnoevropskim zemljama, tako da su njihove kuće opremljene tehničkim sredstvima, kompjuterima, aparatima i drugim pomagalima itd., a da ta deca, kada odu u školu, nemaju ni osnovna, elementarna sredstva koja bi parirala onome što imaju kod kuće. Druga činjenica jeste da na jugu Srbije imamo jednak loš lični standard i taj opšti standard u školskim ustanovama.
Dalje, pred nama je još jedan problem, ili jedna obaveza, da tako kažem, koju ne možemo da izbegnemo, a svakako je potrebna. To je racionalizacija obrazovnih ustanova u narednom periodu. Ako bi se racionalizacija vršila po finansijskim merilima, kao kriterijumom, onda bi se učinilo da se broj obrazovnih ustanova, škola, pa i vrtića, još više smanjuje u seoskim sredinama, što bi dodatno doprinelo raslojavanju našeg stanovništva i migracijama ka velikim centrima.
Drugi jedan princip, koji je Zakonom osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja određen, jeste finansiranje u budućnosti, mislim od 2014. godine, po glavi učenika, što je veoma diskutabilno i veoma će teško pogoditi ako se bude slepo primenjivao u ovim sredinama.
Naravno, postoje dodatne mere koje će voditi računa o ovome i to se i u zakonu i pominje, ali SPS-JS insistira i očekuje da će i Ministarstvo prosvete, a i drugi resori, pa i Vlada u celini, imati dovoljno sluha da ovo na adekvatan način urede, kako ne bi bilo faktor daljeg raslojavanja i gašenja sela i stvaranja pretpostavki za nizak obrazovni nivo u seoskim sredinama.
Ovo su problemi koji nisu indukovani, odnosno nisu proizvedeni zakonodavstvom ili delatnošću samog Ministarstva prosvete. Naprotiv, Ministarstvo prosvete zaista ulaže značajne napore u jednom drugom pravcu, ali ovo je jedno interresorsko pitanje, strateško pitanje, i potrebno je da, pored ukazivanja narodnih poslanika na tu potrebu, i Ministarstvo prosvete, a mi mislimo i da hoće, bude ofanzivnije u pravcu rešavanja ovih pitanja na adekvatan način.
Kada je reč o zakonu o učeničkom i studentskom standardu, zaista je zadovoljstvo da pred sobom imamo jedan kompletan i, po našoj oceni, veoma kvalitetan zakon, koji se bavi pitanjima organizovane delatnosti kojom se u oblasti obrazovanja i vaspitanja obezbeđuju uslovi za dostupnije, efikasnije, kvalitetnije obrazovanje i vaspitanje učenika i studenata.
Ciljevi ovog zakona jesu stvaranje materijalnih, kulturnih, socijalnih, zdravstvenih i drugih uslova i pretpostavki za sticanje obrazovanja, za potpunu društvenu uključenost mlade generacije, odnosno učenika i studenata, i za svestrani razvoj ličnosti mlade generacije, što je ispravna koncepcija naše vlasti i našeg društva.
Razlozi za donošenje ovog zakona su, pored ostalog, i usklađivanje s Ustavom Republike Srbije, zatim, s novim zakonom, a to je temeljni, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, s razvojnim strategijama Vlade i sa standardima u EU.
Kada je reč o strategijama, strategije predstavljaju podlogu ili temelj za donošenje dobrog zakona, jer one usmeravaju i upozoravaju na ono što je važno u jednoj oblasti. To su strategije o smanjenju siromaštva, o unapređenju položaja Roma u Republici Srbiji, o razvoju, o socijalnoj zaštiti i nacionalna strategija za mlade.
Ovo govori da Ministarstvo prosvete i naša vlada vode računa o socijalnoj dimenziji kada je reč o pokrivanju zakonom ovih oblasti, u smislu stvaranja što boljih i jednakih, ili približno jednakih uslova za celokupnu populaciju studenata i učenika. Ovim zakonom se i otklanjaju problemi koji su identifikovani u praksi u ranijem periodu, pre svega, uslova za ostvarivanje prava učenika u oblasti studentskog standarda.
Ono što bih još rekao jeste činjenica da i u ovoj oblasti imamo obraćanje pažnje zakonodavca na jednu veoma važnu oblast, a to je tretiranje osetljivih grupa studenata i učenika, kojim se oni stavljaju u ravnopravan položaj s ostalima koji nemaju takvu vrstu problema.
SPS-JS će podržati ove zakone i smatramo da je učinjen kvalitetan iskorak u regulisanju ovih oblasti.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, prošli put kada smo govorili o zakonima koji se bave prosvetom i obrazovanjem, rekla sam, i to ću ponoviti, da je prosveta najvažniji resurs ne samo ove države, nego svake države. To je jedini resurs u koji se može investirati na duge staze i da ta investicija bude sigurno isplativa i sigurno profitabilna u onom istorijskom i u svakom drugom smislu.
Govorim o tome da ministar prosvete u ovom trenutku treba da zna da je ministar najznačajnijeg, najbogatijeg i nedovoljno odgovorno tretiranog ministarstva u ovoj zemlji. Kroz istoriju se, inače, pamte samo dve vrste ministara, to su ministri finansija i ministri prosvete. Biti u nizu jednog Dositeja Obradovića, svakako je velika čast, velika odgovornost i mislim da je za gospodina Obradovića lično i veliki izazov.
Ono što suštinski zameram ovim zakonima jeste da se, mada su mnogo ranije pripremani i pripremljeni, dugo već nalaze na sajtu Ministarstva, da svi zakoni, ili bar većina zakona koji se tiču prosvete nisu zajednički, objedinjeno donošeni u jednoj raspravi ovog visokog doma, gde bismo mogli da sagledamo strategiju države prema ovom najvažnijem resursu države.
Prosveta je najvažniji resurs jednog društva, države i naroda i tretirana je tako u svim ozbiljnim zemljama u svetu. Treba da se ugledamo malo na EU koju toliko rado citiramo, a ne da prepisujemo najvažnije postulate koje ona primenjuje, kako se tamo odnose prema prosveti.
Međutim, moram da kažem da prosveta, ipak, prilično dostojanstveno, bez obzira na to koliko je dugo pokušavana njena devastacija, u svakom pogledu opstaje, zahvaljujući, pre svega, ličnom dostojanstvu, ugledu i moralu prosvetnih radnika i prosvetnih pregalaca, jer je to njihovo osnovno i, vrlo često, glavno nastavno sredstvo.
Obrazovanje i sve ono što omogućava obrazovanje u jednom društvu, u jednom narodu, treba da bude suštinsko i tome se treba posvetiti.
Formalno obrazovanje nije često identično sa suštinskim i prošle nedelje smo u jednoj diskusiji o jeziku mogli da vidimo da su to dva različita pojma u ličnim primerima nekih ljudi.
Ovo su dva zakona koja su vrlo važna. Rekla sam da smo zabrinuti, kao poslanička grupa, što nisu doneti u paketu sa svim ostalim zakonima koji se tiču prosvete, pogotovo što znamo da su dugo pripremani, da su vrlo odgovorno pripremani i da su se bavili osetljivim temama.
Za one podatke koje je ministar iznosio, moram da ga pohvalim, čitav školski čas nam je obrazlagao ova tri zakonska projekta, pogotovo prva dva. U ova dva zakonska predloga odredićemo se prema osetljivim grupama u ovom društvu, prema jednom resursu budućnosti, to su predškolska deca i njihovo vaspitanje i obrazovanje, a drugi deo se tiče, takođe, jednog ozbiljnog, ali ovoga puta materijalnog resursa, to su učenički i studentski standard. O tome ćemo više govoriti kada budu amandmani. Nadam se da će biti dovoljno sluha da se neki amandmani usvoje.
Kod prvog zakona koji se tiče predškolskog vaspitanja i obrazovanja, mi smo stavili suštinski amandman na veličinu grupe dece. Smatram da veliku uštedu nećemo ostvariti ako grupe dece ne smanjimo. Mnogo je veći doprinos ako su grupe dece s kojima se radi, koje su objašnjene u članu 30. ovog zakona, manje, pogotovo kod dece koja su na bolničkom lečenju a pri tom se traži veći broj vaspitača.
Stavili smo amandmane još na neke članove. Nije mi jasno kod podele na one koji će biti angažovani u predškolskim ustanovama, saradnici, vaspitači saradnici. Sve je to članovima od 40. do 46. objašnjeno. Postoji jedan član koji zaista nisam shvatila, ko će to da bude na terenu i u praksi, to je pedagoški asistent. Prvo, ne objašnjava se uopšte kakvu stručnu spremu treba da ima pedagoški asistent. Kaže se ovako: "Pedagoški asistent pruža pomoć i dodatnu podršku deci, u skladu sa njihovim potrebama", vrlo je širok pojam šta su njihove potrebe, "sarađuje s vaspitačima i stručnim saradnicima, roditeljima, odnosno starateljima, a zajedno s direktorom sarađuje sa nadležnim ustanovama, organizacijama i udruženjima i jedinicom lokalne samouprave i obavlja i druge poslove, u skladu sa Zakonom".
Nije mi jasno da li će to biti neka polupolitička funkcija. U svakom slučaju, kada neko ima ovako širok domen svojih radnih zadataka i obaveza, prvo, ne može da ih radi kvalitetno, ili je to, kako kod mene u Bačkoj kažu, ''Katica za sve''. Znamo kako izgledaju poslovi koje ''Katica za sve'' može da obavi.
Ono što je jedna od pozitivnih novina, koja je za svaku pohvalu, to je taj putujući vrtić. Dobro je da je to napokon u zakonu predviđeno. Pitanje će biti – sredstva. Ne znam kako će se uopšte iznaći sredstva. O sredstvima Ministarstva prosvete ću još govoriti.
Drugi zakon, koji govori o učeničkom i studentskom standardu, takođe je sistemski, bio nam je veoma važan i neke stvari uređuje bolje, mada, kažem, u prosveti je i do sada bilo solidnih zakona i hvala Bogu da u prosveti ne počinje sve od ovog saziva Ministarstva, nego je to mnogo ranije uređivano vrlo ozbiljno i vrlo odgovorno.
U učeničkom i studentskom standardu, ministar je pomenuo koliki je broj korisnika kojih će se ovaj zakon ticati, to je jedan omanji grad, oko 30.000 korisnika, ali postoji nešto što moram da kažem ovde i što ne odobravam kao čovek koji radi u prosveti, koji zna koliko je svaki dinar u prosveti tanak, teško se do njega dolazi, najređe se odobrava.
Lično sam, kao poslanik, uvek podnosila amandmane i nikada mi nisu bili usvojeni, kada je bio zakon o budžetu ili rebalansu budžeta, da se dodatna sredstva odobre, odnosno da se skinu sa nekih stavki o kojima sam govorila, čak tražila odgovor od Vlade, pa nisam dobila, jer smatram da su sredstva neodgovorno trošena pri nekim kabinetima. To su one neke famozne stavke gde se ugovaraju kojekakvi nedefinisani poslovi. Znamo koliko oni služe za uzimanje novca mimo nekih ozbiljnih kriterijuma i odgovornosti. Dakle, da se odatle samo neka skromna sredstva, recimo, tri miliona dinara, prebace u Ministarstvo prosvete i povećaju sredstva za učenička takmičenja, odnosno upravo za ovaj podmladak koji se tretira glavom 6. u ovom zakonu, članovima od 70. do 80 – Republički fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka.
Nikada nijedna vlada nije imala sluha ni za obrazloženje da su to deca koja treba da nose neku budućnost, da su to budući generatori razvoja društva, da u njih treba uložiti, a znam koliko se i škole i roditelji zlopate i koliko je često skupo, ponekad se čak i odustaje da jedno dete, na primer, iz Sombora, dođe u Beograd na republičko takmičenje i da se vrati.
To su stvari gde nije bilo razumevanja, a sada se uvodi Republički fond za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka i to jako lepo zvuči. To je divno i to na prvi pogled svi prihvataju kao jednu fantastičnu instituciju, jer misle da će tako rešiti problem. Moram da pitam samo, iz čega će se finansirati?
Šta mi se sve tu ne dopada? Kaže se da se osniva taj fond, njegovo sedište je u Beogradu. Fond ima svojstvo pravnog lica, ima direktora, ima upravni odbor, govorim o novim administrativnim mestima, vrlo skupim, on će imati i prostor i telefone, sve ono što treba, a stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe Fonda obavljaju zaposleni u Fondu.
Mi već imamo pri prosveti, pri ovom ministarstvu, Nacionalni prosveti savet koji se finansira, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Kao neko ko je skoro blizu tri decenije profesor eks katedre, sa kredom u ruci, nikakve koristi od ovih zavoda nemam. Tu ima preko 40 zaposlenih koji troše sredstva Ministarstva, a budžet Ministarstva gotovo 97% svojih sredstava mora da odvoji za plate prosvetnih radnika, za, moram tako reći, one rudare koji na terenu, u učionicama, svakodnevno neumorno rade, s najvećim entuzijazmom, s našom decom.
Recimo, znam da su ti zavodi neki evropski standard. Da li je baš Evropa zamislila da ti ljudi primaju platu kao neki stručnjaci, a da se svaki projekat plati dodatnim sredstvima i angažuju ljudi sa strane, govorim o redu veličine između 3.000 i 4.000 evra po projektu, po 20.000 evra se tu godišnje odvoji, mimo plata?! Za šta oni primaju platu ako čak i oni, kada rade projekat, naknadno ga naplate?
Proverite, gospodine ministre, neka vam podnesu svoje finansijske izveštaje, jer svaki put, valjda se plata podrazumeva, kad podignu dodatno olovku, to mora da se plati. Samo u jednoj godini, slučajno sam bila u prilici da to vidim, hrana i piće jednog od zavoda je 10 miliona dinara. To je devetomesečni obračun, a ovde nećete da odvojite tri miliona više na celoj teritoriji Republike Srbije da se da deci za takmičenje.
Zato sam protiv tog fonda, jer taj fond vidim kao jedan takav isisivač, ne usisivač, novca iz budžeta, gde će se zaposliti nova administrativna grupacija ljudi čije reference ne znamo, ali biće direktor, biće upravni odbor. Već se vidi iz kojih političkih grupacija će biti upravni odbor u ovom sazivu, u nekom drugom će neki drugi dati te ljude. Svi će oni primati plate. To građani Srbije i ovi mladi talenti moraju da znaju. Njihove plate teku već 30 dana po usvajanju ovog zakona, znači, za mesec dana, a u ovom trenutku nemate pare za ove talentovane učenike, nadarene učenike, jer su učeničke stipendije i krediti za novembar isplaćeni krajem februara, a to su vrlo skromne svote. Kada ta deca ne bi imala mogućnost da im neko drugi pomaže, odnosno da ih neko drugi donira, teško da bi završili fakultet oslanjajući se, pogotovo, na ovakvu instituciju.
Smela bih da se kladim, slobodno da kažem, ko će sve biti zaposlen, jer imate te kuloarske priče ko već čeka mesto u Fondu itd., a dobro znamo da smo u januaru doneli Zakon o smanjenju republičke administracije, o smanjenju opštinske administracije. Ništa od tih zakona nije primenjeno. Ovi iz MMF-a su bili i svašta su rekli baš na tu temu, da su nezadovoljni, da mi tu javnu potrošnju ne da ne smanjujemo, nego tražimo svaku mogućnost gde ćemo je povećati.
Ako govorimo o standardu, hajde da taj standard ničim ne ugrožavamo. Mi smo i do sada mogli i imali mogućnost, kroz ovo ministarstvo, i ovo ministarstvo jeste nadležno, da našu posebno nadarenu decu, talentovanu decu, s izuzetnim kvalitetima, nagradimo. Nismo zauzeli strategiju.
Zašto govorim o tome da država nijednom nije odredila šta hoće od onih koji su izuzetni, koji su ekskluzivni, onih koji nas zaista predstavljaju u svetu, kao što su ovi mladići iz Matematičke gimnazije koji su svetski prvaci? Umesto da na medijima ide kajron s njihovim imenima, da se pojavljuju na svim naslovnim stranama i da to bude strategija države, a znamo kako se može uticati na medije, da to bude vaspitni i podsticajni motiv svima ostalim, jer ne možemo zanemariti koliko mediji utiču, oni su se negde skromno pojavili. Svaka trećerazredna folk pevačica ima od njih desetostruko veći prostor svuda, a da ne pričam o nekim problematičnim televizijskim programima.
Dakle, ako se država ne odredi tako da oni koji su izuzetni, koji su najbolji, prvo treba da budu favorizovani, da se njihovi uspesi svima nama svakodnevno prezentuju kao nešto što je stimulativno, i ako se mediji više budu bavili nekim problematičnim situacijama u školama, kod dece i kod mladih ćemo podstaći jedan negativan primer i mogućnost da se kroz negativno delovanje, u stvari, postaje popularan, poznat i afirmisan, a ne kroz pozitivno.
To su sve stvari o kojima treba ovo ministarstvo i Vlada da zauzmu stav i da se ozbiljnije njima bave. Ne mislim da ministar do sada to nije ozbiljno radio, ali da se još odgovornije i direktnije time pozabave. Dakle, taj uticaj mora postojati.
Zbog toga smo stavili niz amandmana. Mislim da smo možda jedina poslanička grupa koja je tražila da se amandmani koji se odnose na Fond i ovu administraciju brišu, s tim da sve ono što se tiče studenata i učeničkog standarda, njihovih prava, njihovih izuzetnih zalaganja, podržavamo i smatramo da za to u ovom ministarstvu i sada ima prostora. Uvođenjem ovog fonda tog prostora će za njih biti daleko manje. Ovde se otvara veliki prostor za još veće trošenje skromnih sredstava i onemogućava se da ovi mladi ljudi, koji su jedina naša šansa u budućnosti, uspeju i budu još uspešniji.
Ono što ovaj zakon, kako ministar kaže, jasno definiše, jeste položaj, ali čiji? Njih u ovim članovima zakona ne vidim. Sve ostalo je manje ili više solidno uređeno, dugo se na tim zakonima radilo, ali Fond koji se bavi razvojem naučnog i umetničkog podmlatka je jedno takvo licemerje, da neću moći, bez obzira na to koliko navijam za Ministarstvo prosvete uvek, jer je to jače od mene, pripadam toj branši i ceo život ću biti u toj branši, da podržim ovakav predlog zakona.
Volela bih da jednom u okviru Ministarstva prosvete vidimo ove rashode i efekte potrošača budžeta. Često se događa da vidimo ono što se želi prezentovati od strane medija i obično su ministri ti koji su prozivani. Mnogi više potrošača i isisivača budžeta i budžetskih para ima u nekim drugim administrativnim telima koje mi ovde hotimično izaberemo; postave se neki ljudi, njih niko ne proziva, njih niko ne vidi, a oni nas skupo koštaju. Njihovi često i katastrofalni rezultati nikada ne budu kažnjavani, njihovi rezultati poslovanja ne budu preispitivani, a moram vam reći da se radi o prilično ozbiljnim i velikim ciframa.
To je ono što za sada želim da kažem o ovim zakonskim projektima, a kada budemo imali raspravu o amandmanima, pokušaću da vas ubedim da neke od amandmana, koje smo zaista dobronamerno podneli, prihvatite. Hvala.