Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, u svom izlaganju želim da se osvrnem na zakon o učeničkom i studentskom standardu, pošto je moja koleginica Stojanka Petković govorila o onom prvom zakonu, koji smatram veoma značajnim.
Ovaj zakon i, uopšte, učenički i studentski standard treba shvatiti kao podršku sistema srednjeg i visokog obrazovanja.
Kada govorimo o radu ustanova za učenički i studentski standard, kao i pravu učenika i studenata, to se može regulisati na dva načina. Jedan način jeste da se u okviru sistemskih zakona, Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja ili Zakona o visokom obrazovanju, uredi ova materija. Ono što je ovde predloženo, što je mnogo bolje rešenje, jeste da se donosi poseban zakon. Na kraju krajeva, to je i tradicija u državi Srbiji. Učenički i studentski standard predstavlja specifičnost.
Ono o čemu, takođe, treba voditi jako računa u primeni ovog zakona jeste da postoji potpuna korelacija i saradnja između institucija koje se bave srednjoškolskim obrazovanjem, institucija koje se bave visokim obrazovanjem i ustanova koje se bave učeničkim i studentskim standardima.
Ovaj stari zakon je donet 1992. godine. Izmene i dopune tog zakona su urađene 1993. godine. Tada ništa nije rađeno na ovom zakonu i normalno je da, kada primenjujete zakon, vidite koje su njegove manjkavosti. Čini mi se da je Ministarstvo, verovatno, u saradnji sa svim relevantnim institucijama na koje će se ovaj zakon odnositi, pokušalo da u ovaj zakon ugradi sve ono što se u međuvremenu dešavalo.
U međuvremenu su se dešavale ozbiljne, krupne društvene promene u našoj zemlji. Donete su različite strategije, iz kojih su izvučeni određeni delovi i ugrađeni u ovaj zakon. Donet je, na kraju krajeva, i Ustav, pa smo morali ovu zakonsku materiju usaglasiti i s Ustavom. Čini mi se da je donet i niz zakona gde su određena rešenja morala da se ugrade u ovaj zakon, i to je urađeno.
Posebno i, čini mi se, najznačajnije jeste usaglašavanje s Ustavom. Član 173. stav 4. Ustava je definisao da ustanove učeničkog i studentskog standarda, pored države, mogu da osnivaju autonomna pokrajina, lokalne samouprave, i to sada u zakonu stoji i mislim da je to jako važno.
Ono što ovaj zakon treba u svojoj primeni da omogući jeste dostupnost srednjeg i visokog obrazovanja širokoj populaciji građana, odnosno učenika i studenata, iz prostog razloga, što mreža ustanova učeničkog i studentskog standarda treba da bude raspoređena na celoj teritoriji države Srbije. Ona treba da bude i kvalitetna. Potpuno je jasno da će, ako budu lokalne samouprave i autonomna pokrajina ulagale u ovu oblast, dostupnost biti i šira.
Druga stvar koju ovaj zakon treba da pospeši jeste podsticaj radu uspešnih učenika i studenata. To je nešto što se i danas dešava u Republici Srbiji. Ministarstvo, otprilike, ima 11 hiljada i nešto učeničkih kredita i stipendija, preko 23 hiljade studentskih stipendija i kredita. Možemo razgovarati u ovom trenutku da li su ti učenički krediti i studentske stipendije dovoljno stimulativni. Bolje bi bilo da je naša država bogatija i da te stipendije i krediti budu veći, ali, nažalost, raspolažemo u ovom trenutku sa toliko novca. Ono što je važno, jeste da ih Ministarstvo u poslednjih nekoliko godina redovno isplaćuje i da studenti, odnosno učenici, mogu računati na ta sredstva.
Ono što je takođe važno jeste da će se preko Republičkog fonda za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, koji je definisan u ovom zakonu, naročito povesti računa o razvoju izuzetno nadarenih učenika i studenata i to je nešto o čemu svaka država mora da vodi računa, pa i naša država.
U ovom zakonu je izričito definisano da je zabranjena diskriminacija, definisano je permanentno unapređenje stručnog rada. Ono što, čini mi se, do sada nije bilo, ili je manje bilo izraženo, jeste ostvarivanje potpunog nadzora. Mislim da je tu Ministarstvo u sprovođenju prethodnog zakona imalo određenih problema. Sada se pokušalo da se ti problemi lociraju na adekvatan način, da se ugrade norme čijom primenom će se ti problemi lakše otkloniti.
Ono što hoću posebno da naglasim jeste poglavlje 3, gde se definiše kako se osnivaju, obavljaju delatnost i dobijaju dozvolu za rad ustanove učeničkog i studentskog standarda. Ima jedna stvar koja je tu doneta i mislim da je jako dobra, a to je da one donose razvojne planove i godišnje programe rada. Mislim da je to nešto što jeste važno, jer bez dobrog planiranja nema ni razvoja određene ustanove. Ako stavite, a u zakon je stavljeno, da je to norma koja je obavezna, očekujem da u narednom periodu razvoj ovih ustanova bude brži i kvalitetniji, s resursima koje te ustanove budu imale.
U poglavlju 4 definisano je da su organi upravljanja ustanova upravni odbori i direktor, a kod doma učenika i učeničkih centara – to je i pedagoško veće. Stvar koja je jako važna jeste da će se direktor ovih ustanova birati na javnim konkursima. Iskreno očekujem da će konkursi biti tako sprovedeni da najkvalitetniji pobede i da budu direktori.
Stvar o kojoj moramo da vodimo računa jeste kakav je vaspitni kvalitet sada u učeničkim domovima. Mislim da on može da se podigne na viši nivo i tu je zadatak Ministarstva da ulaže u obrazovanje i edukaciju tih ljudi. S druge strane, Ministarstvo će morati u narednom periodu da povede računa i o direktorima studentskih centara. Mislim da oni ne mogu da se biraju na taj način da obavljaju poslove prijema studenata, obezbeđivanja studentima da imaju ishranu, smeštaj, toplu vodu, već moraju da budu u narednom periodu pravi menadžeri, a to znači da iz ograničenih resursa, jer u državi imamo ograničene resurse, izvuku maksimum. Čini mi se da će se tu morati povesti računa.
Jutros su neke kolege govorile o materijalnoj strani kada se dodeljuju stipendije i kada se primaju deca u učeničke domove, u studentske centre. Potpuno sam siguran da nije to krivica Ministarstva, već naročito lokalnih samouprava, koje izdaju određene potvrde koje su vezane za materijalno stanje. Ima tu zloupotreba i tu se mora tražiti neko sistemsko rešenje, da ne budu favorizovani oni koji imaju veće materijalne mogućnosti u odnosu na one koji nemaju materijalne mogućnosti. To je nešto što nije krivica Ministarstva, ali moraće se povesti računa, jer to stvarno u današnje vreme u državi Srbiji postoji.
Republički fond za razvoj naučno-umetničkog podmlatka je nešto što je nastavak fondacije koja je do sada postojala. Ono što je dobro, što je i ministar Obradović rekao, jeste da će se tu uključiti tri ministarstva – Ministarstvo prosvete, Ministarstvo za nauku i tehnologiju, koji danas zajednički rade, i Ministarstvo kulture, jer je važno da ta ministarstva zajednički vode računa o umetničkom i naučnom podmlatku.
Čini mi se da nema nijednog razloga da se bojimo da će se prekršiti jedan drugi zakon, a to je zakon koji smo doneli ovde, o ograničavanju broja zaposlenih u državnim organima i lokalnim samoupravama, jer ljudi koji sada rade nastaviće isti posao da rade; prema tome, neće biti prijema novih ljudi i mislim da to jeste važno.
Ono što se ne vidi u zakonu, a sa čim će Ministarstvo u narednom periodu morati da se izbori, jesu finansijska sredstva koja su određena za izgradnju i rekonstrukciju objekata i za poboljšanje kvaliteta života i rada učenika u učeničkim domovima, odnosno studenata u studentskim domovima i studentskim centrima. Potpuno sam siguran da je ono što mi trenutno izdvajamo neki minimum minimuma. Dobro je da se svake godine ta količina novca koja se izdvaja za ove potrebe povećava. Čini mi se da tu lokalne samouprave, naročito kod učeničkih domova, i Ministarstvo zajednički moraju da deluju, da se sredstva koja izdvajaju lokalne samouprave i sredstva koja izdvaja Ministarstvo utroše na adekvatan način, jer je obrazovanje nešto što je najperspektivnije, pa se ono što se uloži višestruko, u godinama koje dolaze iza toga, vraća.
Na kraju, pozitivni efekti ovog zakona odnose se i na učenike, odnose se i na studente, odnose se i na same ustanove učeničkog ili studentskog standarda, odnose se na zaposlene, jer će oni morati da rade na sebi, da budu obrazovaniji i efikasniji, a potpuno sam siguran da ćemo dobiti kvalitetnije mlade generacije, koje će dati puni doprinos privredi i privređivanju, odnosno sredini u kojoj žive.
Sagledavajući sve ovo što je predloženo ovim zakonom, G 17 plus će u danu za glasanje podržati ovaj zakon, a poziva i druge poslaničke grupe da urade isto. Hvala.

Hvala, gospodine Nešoviću.
Reč ima potpredsednica Skupštine, narodni poslanik gospođica Nataša Jovanović.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je prvi zakon koji smo mi, članovi radne grupe, prilikom razmatranja usvojili, s primedbama koje smo dale koleginica dr Gordana Paunović-Milosavljević i moja malenkost na neke članove, odnosno tačke ovog predloga zakona. Zbog toga, on nije jednoglasno prošao ni na radnoj grupi, zbog tih naših primedaba, primedaba koleginice Milice Vojić-Marković i kolege Obradovića.
Možemo da kažemo da je ovaj zakon u tehničkom smislu, o čemu je govorila jutros i naš ovlašćeni predstavnik, gospođa Radica Jocić, dobro urađen, ali imamo suštinske primedbe i zbog toga nećemo moći da glasamo za njega, iako je prvi u nizu šest koje moramo da usvojimo, a koji se tiču oblasti dečijih prava u Srbiji.
Napraviću jednu malu digresiju kada je u pitanju ova oblast. Rekle su mnoge kolege tokom rasprave u načelu da je Zakon o društvenoj brizi o deci menjan mnogo puta i da potiče iz onog komunističkog real- socijalističkog vremena. Kao stranka koja postoji na političkoj sceni Srbije već 20 godina, insistiramo na tome da prava koja dete stiče svojim rođenjem, pre svega, ustavno pravo svakog deteta da ima dečiji dodatak, što u Srbiji nije slučaj, pa kasnije i pravo jednakosti na obrazovanje i vaspitanje, moraju da budu jednaka, bez obzira na to da li dete živi u urbanoj, ruralnoj sredini, u bilo kom geografskom delu teritorije naše zemlje, i da Vlada RS, jedinice lokalne samouprave moraju mnogo više pažnje da posvete tome.
Između dva svetska rata su postojale dečije ustanove, predškolske. Međutim, prvi zakon koji uopšte tretira ovu oblast u modernoj Srbiji je donet uoči Drugog svetskog rata, a kasnije, kada su komunisti došli na vlast, on je, i sam naziv kaže, zakon o društvenoj brizi o deci, a, u stvari, mnoga deca su bila socijalno izopštena kategorija i taj negativni skor traje i do dan-danas. I sada imamo poražavajuću situaciju. Iako smo pre dve godine izašli iz one decenije, kako je od strane UN-a proglašena – milenijumske borbe za smanjenje siromaštva među decom i omladinom, izašli smo s negativnim podatkom, koji je danas u uvom izlaganju i ministar Obradović saopštio javnosti – da je svega 40% dečije populacije predškolskog uzrasta u Srbiji smešteno, odnosno da ima mogućnost da pohađa predškolske ustanove.
Moram da vas podsetim, to vrlo dobro znate, to je ona mapa dečijeg puta koju je UN usvojio i Strategija koju je donela prethodna vlada, čiji ste vi naslednici, iz 2005. godine, Strategija za borbu protiv siromaštva i Strategija za omogućavanje normalnih uslova i jednakih mogućnosti za decu da se školuju, od predškolskog, pa do osnovnog i daljeg obrazovanja, koje su predvidele da se ti negativni pokazatelji poboljšaju do 2015. godine. Međutim, ništa se bitnije nije promenilo. U 2003. godini, imam taj zvanični podatak, 2003. na 2004. godinu, svega je u Srbiji bilo 1804 predškolskih ustanova. Možda se nešto promenilo, ali ne verujem.
U Kragujevcu, za poslednjih 20 godina, sada se očekuje u naselju Metino brdo otvaranje jedne predškolske ustanove, nije napravljena nijedna nova dečija ustanova, ali ima i svetlih primera. Međutim, kada neki predsednik opštine ili vlast koja deluje u koaliciji napravi takav iskorak, za razliku od ovog poražavajućeg podatka koji je i prikazan u ovoj tabeli koju imam ispred sebe, to je zvanični Vladin dokument, kao što je u opštini Aranđelovac, onda se to sačeka, što bi narod rekao, na nož i napravi se cela hajka i haranga protiv jednog čoveka, kao što je to bio slučaj s prethodnim predsednikom opštine dr Radosavom
Švabićem, srpskim radikalom, koji je za pet godina svog mandata, jedne, pa druge vlasti, u opštini Aranđelovac, a tamo imamo i vanredne izbore zakazane za 25. april, pokrenuo inicijativu i napravljena su dva obdaništa.
Jedno je napravljeno u centru grada, u okviru škole "Miloš Obrenović", i to u godini jubileja grada, 150 godina obrenovićevskog grada, a drugo obdanište u naselju Kolonija, koje je i te kako potrebno za mališane u toj opštini, a nije otvoreno zbog toga što je na dan predizbornog ćutanja, uoči onih famoznih izbora u opštinama Voždovac i Zemun, dr Švabić uhapšen, bez ikakvih dokaza da je bilo šta uradio, osim što je činio dobra dela za decu u svojoj opštini, kao što su ova dva obdaništa.
Želela sam, gospodine ministre, da se osvrnem na ono što je usko vezano s predškolskim obrazovanjem i vaspitanjem u Srbiji, o čemu danas mnoge kolege nisu govorile, a to je koliko siromaštvo utiče na stepen obrazovanja predškolske dece. Naime, danas smo ovde pominjali, neke kolege, romsku populaciju. Ona je sa preko 90% potpuno izopštena ne samo iz predškolskog, nego, u najvećoj meri, osnovnog obrazovanja, ali ta socijalno izopštena deca nisu samo iz romske populacije, nego iz one koja je ekstremno siromašna, pa tako imamo zapanjujući, zabrinjavajući podatak, a to je zbog katastrofalne ekonomske situacije, zato što nam politiku, gde treba da uložimo svaki dinar, kroji MMF, a ne mi sami i tako smo i došli s novim zahtevima i oko mreže škola i drugih ustanova za decu. Imamo 54% onih koji su nezaposleni, koji spadaju u najrizičnije, odnosno u kategoriju najsiromašnijeg stanovništva u našoj zemlji.
Ko treba da pošalje decu od šest meseci pa do polaska u školu u obdanište? Mladi brani parovi, oni koji dobiju prvo ili drugo dete, ako je sreće, onda i treće. Međutim, i oni, takođe, po zvaničnim podacima, u 22% spadaju u ekstremno siromašnu populaciju u našoj zemlji. Onda kako da se pohvalimo, odnosno kako će Vlada da izađe pred građane kada je to užasno poražavajuća situacija?
Na nivou lokalne samouprave, po gradovima i opštinama u Srbiji, od momenta kada je izglasan Zakon o lokalnoj samoupravi i kada je nadležnost i za predškolsko obrazovanje u potpunosti preuzeta od strane lokalnih vlasti, kao i za školstvo i zdravstvo, odnosno primarnu zdravstvenu zaštitu, imate toliko neodgovorne ljude da kod njih, ako im opozicija, kao što je to slučaj u Kragujevcu, predloži da se smanje putni troškovi, da se smanje svi oni megalomanski budžetski izdaci koji ne služe ničemu osim za promoterstvo stranaka na vlasti, i da se to usmeri, eto, u predškolsko obrazovanje, ne nailazite ni na kakvu saradnju.
To je zaista veliki problem i onda se suočavate i s ovim sa čime su pred vas izašli iz sindikata zaposlenih u predškolskim ustanovama, vaspitači i drugi, koji se s pravom bune što lokalna samouprava o njima ne vodi dovoljno računa, pa je ogroman raspon između plata zaposlenih u nekom javnom preduzeću, recimo, "Parking servisu", i onih koji rade u jedinicama lokalne samouprave.
Završiću time da imamo, s druge strane, kao država, čime da se pohvalimo, a to je taj vaspitački kadar. Dolazim iz grada u kome u medicinskoj srednjoj školi "Sestre Ninković", još od onog Šuvarovog doba, postoji smer medicinska sestra-vaspitač i to je nešto na čemu treba da insistiramo do kraja, da ne bi bilo bojazni da neko strahuje posle 20 godina da će s tim zvanjem da izgubi radno mesto, zato što su došla nova vremena, pa su potrebni masteri, pa škole po Bolonji. To su izuzetno dobri i kvalifikovani kadrovi, ali dok se mreža predškolskih ustanova ne raširi geografski tako da i deca u nerazvijenim sredinama imaju tu mogućnost, neće da se poštuje ni Konvencija o pravima dece.
U ovoj godini, kad obeležavamo 20 godina Konvencije o pravima dece, upravo je kršimo, time što ne dajemo mogućnost svoj deci da imaju jednak pristup predškolskom obrazovanju i vaspitanju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik, gospodin Mirko Čikiriz.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je posle jučerašnje svečanosti, posle usvajanja Zakona o Narodnoj skupštini, danas zaista bilo zadovoljstvo biti narodni poslanik i verujem da su građani uživali u jednoj vrlo uljudnoj raspravi svih poslanika koji su uzeli učešće u raspravi o ovako bitnim zakonima.
SPO, kao ta desna strana liste za Evropsku Srbiju, s posebnom pažnjom je pratio javnu raspravu, okrugle stolove, tematske tribine koje su održavane tokom izrade nacrta radnih verzija, sve do ulaska zakona u skupštinsku proceduru.
S obzirom na činjenicu da smo kao stranka izradili i posebnu deklaraciju o porodici, smatramo da je porodica, obrazovanje, odnosno ulaganje u obrazovanje najbolja i najisplativija investicija. Uz niz ostalih ekonomsko-socijalnih i političkih mera koje treba naša država i društvo da preduzmu, nadamo se da ćemo današnje stanje u Srbiji, koje nije na visokom nivou, poboljšati.
Danas se nekoliko poslanika iz Kragujevca prijavilo za diskusiju i možda nije loše podsetiti se da je prva učiteljska škola, iz koje je kasnije nastala Visoka škola za vaspitače, nastala, odnosno osnovana na Svetog Savu, 1871. godine u Kragujevcu, a da je od 1896. godine njeno sedište u Aleksincu i da je čak i 1915. godine, tokom Prvog svetskog rata, služila i kao vojna bolnica.
Zašto sam pomenuo ovu stručnu ustanovu? Zbog toga što, izuzev onoga sa čim se mi u SPO-u slažemo, čini mi se da nije dobra mreža predškolskih ustanova, da su razlozi brojni, pre svega, ekonomske prirode, ali i surove centralizacije svega, pa čak i mreže predškolskih ustanova. Danas su sve poštovane kolege ukazale na tačan podatak da predškolskih ustanova nema na seoskom području, da ih, uglavnom, nema u prigradskom području, a da su i one koje postoje u gradskom području s nedovoljnim kapacitetima. Bez obzira na to što zakon eleminiše diskriminaciju po bilo kojoj osnovi, što je u potpunosti prihvatljivo rešenje, mi danas na terenu imamo drugu situaciju, ali ne zbog ovog ministarstva i ne zbog ovog zakona, jer, čini mi se, ovo je jedan od zakona na koji je bilo najmanje kritičkih tonova usmerenih na njegov tekst.
Kad sam pomenuo Visoku strukovnu školu za vaspitače u Aleksincu, mislim da je potrebno reći da svako od nas ima i privatnih i službenih kontakata i s vaspitačima i s pedagozima, psiholozima, lekarima koji rade ili kao stalno zaposleni, ili kao stručni saradnici u predškolskim ustanovama. Čini mi se da danas nijedna jedina kritička reč nije bila usmerena ka stručnosti tih ljudi generalno, ili kao odnos tih ljudi prema predškolskoj deci, što je pokazatelj da su svi oni iznikli iz ustanove koja ima akreditovani program, koja ima stručni, organizacioni i tehnički kapacitet da iznedri izvanredne kadrove.
SPO je posebno zadovoljan činjenicom da zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju predviđa da, pored Republike Srbije, AP i jedinice lokalne samouprave, strana država i strana fizička i pravna lica mogu da osnuju predškolsku ustanovu. Ako smo rekli da je nedovoljan broj predškolskih ustanova, onda je to sasvim u redu. Pretpostavlja se, a znamo iz života, ako je, recimo, osnivač strana država ili strano fizičko ili pravno lice, da će uslovi za prijem, odnosno boravak u tim ustanovama biti u finansijskom smislu oštriji, da će, uglavnom, ljudi s dubljim džepom moći svoju decu tamo da šalju.
To je dobro. To je tržišna ekonomija. Za sve ostale grupe koje to danas ne mogu da priušte, a njih je ogromna većina u Srbiji, verujemo da će i država i jedinice lokalne samouprave dati svoj doprinos da se mreža predškolskih ustanova raširi i da se ostvaruje u tom delu. Mi kod svake teme pričamo o toj decentralizaciji, verujte da je potrebna decentralizacija i predškolskog obrazovanja i vaspitanja, jer je mreža predškolskih ustanova takva kakva je.
Što se tiče Predloga zakona o učeničkom i studentskom standardu, mislim da na taj zakon nije bilo nikakvih ozbiljnih primedaba, što se tiče same sadržine i onoga što zakon reguliše. Izneti su jasni i pravedni kriterijumi za korišćenje kredita, dobijanje stipendija. Svideo mi se predlog nekoliko kolega da se razmisli, ima tih amandmana, da studenti koji u redovnom roku završe studije budu oslobođeni vraćanja studentskih kredita, jer bi to bio veliki stimulans najboljima; to je jedan od oblika priznanja za završetak visoke škole u redovnom roku.
Zbog svih razloga koje su iznele kolege sa liste ZES, zbog svih razloga koje je iznela i opozicija, a, kažem, nije imala nekih oštrijih kritičkih osvrta na ova dva predloga zakona, SPO će ih u danu za glasanje podržati. Hvala.

Hvala, gospodine Čikiriz.
Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani predsedavajući, mnogo toga je rečeno o ovim predlozima zakona, a ovim ćemo, kao jedan zaključak, ponoviti, mislim da se ministar tu u potpunosti slaže, da je zaista šteta što svi prosvetni zakoni nisu dobili jedno plenarno zasedanje i što nije o svima zajedno diskutovano, što nisu analizirani, popravljani i usvajani. To je nešto što se iz ove diskusije svih poslanika, i opozicije i pozicije, vidi.
Prosveta je, već to rekoh, najvažniji resurs, resurs u ljudstvu, resurs u znanju i resurs naše budućnosti i zaslužuje ovakav pristup, pogotovo što znamo da je ovo ministarstvo jedno od onih ministarstava u kojima se u kontinuitetu radi. Ovi predlozi zakona su već odavno bili pripremani, verovatno i popravljani, pre nego što su došli u Skupštinu. Sa mnogima smo se mogli upoznati i već su sada na sajtu Ministarstva i oni predlozi koji nisu u skupštinskoj proceduri.
Dakle, za neku budućnost, praksa bi trebalo da bude da zakoni koji se tiču jedne ovako životne oblasti, važne i velike oblasti, zakoni koji ne mogu da se donose na mah, zakoni kojima se mora nešto uređivati u narednih nekoliko decenija, u kojima svaka promena kasnije vrlo ozbiljne posledice ostavlja, moraju da se donose upravo tako, u jednom globalnom pregledu, u apsolutnom angažovanju svih političkih faktora u ovoj zemlji, kako bismo mogli da imamo pravu državnu strategiju prema prosveti i obrazovanju.
Sada imamo oblast kojom se uređuje predškolsko vaspitanje i obrazovanje i oblast kojom se uređuje učenički i studentski standard. Rekla sam na početku današnjeg izlaganja da na same zakone nema mnogo primedaba u tehničkom smislu. Imali smo primedbe koje smo stavili u amandmane. Dobili smo sugestije sindikata i, koliko mogu da vidim, Ministarstvo je prilično ispoštovalo već ranije te sugestije u Predlogu koji je došao pred poslanike.
Dakle, konstatovali smo one bolne tačke društva koje se tiču prosvete, obrazovanja i naše budućnosti koju vidimo u svojoj deci, a koje nisu posledica rada ovog ministarstva. Iz ovih zakonskih predloga i iz ove naše diskusije možemo da tražimo da proizađe jedna opšta, drugačija politika, da Vlada primeni drugačiju politiku prema deci, obrazovanju i prosveti u ovom društvu.
Dugo smo se rvali, oko dve decenije, evo, konstatujemo i u ovom zakonu, odnosno ovim zakonima, da se stalno nešto ograničava i da su novac i sredstva ograničavajući faktor. Onda to proizvodi jednu diskriminaciju prema onima koji na različite načine nemaju mogućnosti da uživaju u svemu onome što pružaju neke zakonske mogućnosti. Dakle, deca na selu, deca u nekim drugačijim društvenim okruženjima nisu u istom položaju kao deca u gradu.
Ono što smatramo da još može da se do usvajanja ovog zakona uradi, to je da se nešto od članova u zakonu popravi amandmanima. Znam da ministar uvek ima dobru volju da interveniše i da će svaki dobro obrazložen amandman biti uvršten u ispravku zakona.
Ni ovi zakoni neće do kraja biti savršeni, ali, u svakom slučaju, očekujemo da još mnogo toga u diskusiji u pojedinostima iskristališemo i da ovi zakoni, bar u sledećoj deceniji, ne dožive nikakvu bitniju promenu, da se primenjuju, da se njihova primena na terenu ili u životu strogo kontroliše i da to bude jedna od oblasti u kojoj nema improvizacija, nema nikakvog direktatizma, ništa se ne čini popreko, brzo ili neodgovorno. Ako u taj deo našeg života uložimo i ako ozbiljno budemo sprovodili ono sve što uložimo u prosvetu, nećemo morati da ulažemo u policiju i u zatvore. Hvala lepo.

Reč ima gospođica Marina Raguš.

Gospodine Novakoviću, gospodine ministre, dame i gospodo i, iznad svih i pre svih, građani Srbije, trudiću se da budem koncizna, ne bih volela da se ponavljam. Danas smo imali prilike da čujemo kolege iz različitih stranaka i svako je vrlo temeljno prišao ovoj temi koja je izuzetno značajna za Srbiju ovakva kakva jeste, a trebalo bi da bude.
Volela bih, gospodine ministre, da vas pitam – zašto donosimo ovaj zakon danas, posle sedam godina priprema, ili možda više?
Ono što bi trebalo da bude prava dilema svih nas koji učestvujemo u ovom procesu, jeste da li ćemo sve ove zakone, zajedno sa svima vama u izvršnoj vlasti, dovesti do one mere da budu primenjivi i da unaprede život onih na koje se zakonska rešenja odnose. Jeste prosta, ali vrlo bolna dilema, da li će taj zakon biti sprovodiv? Šta to znači? Da li postoje resursi da se ovakva zakonska rešenja sprovode? Ukoliko resursi ne postoje, šta mi onda ovde radimo?
Da li mi želimo samo da se približimo nečemu što sada deluje više kao iluzorna ekonomska oligarhija, očigledno, samo nekoliko centara moći, zvana EU, tako što ćemo se samo normativno približavati, ili želimo da ispunimo određene standarde koji će značiti unapređenje života i rada u Srbiji? Ako je ovo drugo, onda nemate problem sa SRS-om. Mi se za to zalažemo, mi to želimo, ne samo deklarativno, nego pokušavamo da s ove pozicije koja nam je data damo svoj doprinos, da učestvujemo argumentovano u raspravama, ne bi li se zaista popravio svakodnevni život građana Srbije.
Recite mi, gospodine ministre, koliko je dece siromašno u Srbiji? Recite mi koliko je predškolske dece, kada govorimo o ranijim kategorijama društva, uključeno u institucionalne okvire? Recite mi kakve su perspektive za njih?
Mi smo imali jednu vrlo zanimljivu analizu pre nekoliko meseci, možda godinu i po dana, da budem preciznija. Jedna nevladina organizacija je pokušala da da odgovor šta je život dostojan čoveka u Srbiji, računajući šta bi to trebalo da spada u okvir potrošačke korpe. Kada su to preveli numerički, to je trebalo da košta hiljadu evra. Otprilike je cifra ostala, tu i tamo s određenim poskupljenjima, i to opet cena koje kontroliše Vlada. Pazite cinizma – znači, za nekih 300 do 500 evra je poskupela potrošačka korpa za život dostojan čoveka, a nominalno su zarade pale. U tom kontekstu, ja vas pitam šta mi radimo ovde s ovim zakonima i da li je ovaj zakonski predlog sprovodiv?
Da li je Ministarstvo, mi nemamo tu informaciju, možda grešim, vi ćete me svakako ispraviti, razmišljalo o društvenom, ekonomskom kontekstu usvajanja ovakvog zakonskog rešenja? Ako pođemo od toga, neću se puno baviti intelektualnim floskulama, da je dete otac čoveka i da su ovo najranjiviji periodi u odrastanju i sazrevanju jedne ličnosti, recite mi šta Srbija može da očekuje za 10 godina, u odnosu na predškolski kadar sada?
Šta je to što država može da ponudi u smislu materijalno-tehničkih pretpostavki za decu predškolskog uzrasta? Ili, u kontekstu drugog predloga zakona, na koji način mislite da unapredite standarde učeničke i studentske populacije?
Neki od nas svakodnevno borave među tom studentskom populacijom. Tvrdim vam da ti mladi akademski građani u velikoj meri, u procentu iznad 70%, žive na granici opstanka, tako što ne mogu da očekuju podršku svojih roditelja, uglavnom rade ne bi li sebe izdržavali u velikim gradskim centrima, a onda od učenja i kvaliteta studiranja skoro da nema ništa.
O kvalitetu obrazovnog procesa, koji je izgubio svoju pedagošku dimenziju, ovaj put namerno neću. Ovaj put, s vama, pred očima javnosti, jer ovo je jedina prilika da se vlast i opozicija susreću, ne maliciozno, pozdravljam ovaj poduhvat Ministarstva. Ovo je sjajan potez, samo želim da vas pitam da li je sprovodiv?
Da li ste vi, kada ste pripremali ovako dobar predlog, uz manje ili veće izmene i dopune koje ćemo, nadam se, pokušati amandmanima da damo, razmišljali o tim pretpostavkama koje su nužne da učinimo ovo društvo društvom jednakih mogućnosti za početak, društvom u kom će se znati da svako dete, kada se rodi, ima jednaku mogućnost da bude normalna osoba, koja živi životom dostojnim čoveka u Srbiji? S druge strane, da oni koji se staraju o toj deci, u predškolskim ili bilo kojim drugim obrazovnim ili pedagoškim ustanovama, budu motivisani da, takođe, žive životom dostojnim čoveka?
Vi imate užasne, začarane ''olimpijske krugove'' siromaštva u Srbiji. Vi imate porodice koje su nestabilne, frustrirane jer ne mogu da zadrže svoja radna mesta, samim tim ne mogu ni svojoj deci da pruže život dostojan čoveka, i ta frustracija se samo uvećava i množi.
Kada razmišljamo o predlozima zakonskih rešenja, uvek razmišljamo o onome šta to znači direktno u realnosti.
Vrlo često, kada se rasprave odigravaju pred očima javnosti koja nas je dovela u ovaj dom, dešava se da argumentacija ode u nešto što se zove politikantstvo. Recimo, određene stranke ili partije pokušavaju da uzmu jeftine političke poene, pa koriste rečnik koji je više ravan neargumentovanoj raspravi, da budem pristojna, ali vrlo utemeljena konkretnim činjenicama.
Od SRS-a nećete to čuti ovaj put, zato što je reč o vrlo osetljivom zakonu, zato što je reč o vrlo osetljivoj oblasti, gde nemamo prava da se igramo, niti da koristimo ili očekujemo jeftine političke poene.
Da li vam je lako? Nije. Mi mislimo da vam je užasno teško. Ali, s druge strane, dozvolićete, gospodine ministre, vi ste preuzeli odgovornost da unapredite ili, makar, pružite nadu onima na koje se odnose zakonska rešenja, da postoji neki okvir, da je to ostvarivo, da neće čekati reforme, neka druga, bolja vremena i ko zna da li će ta druga bolja vremena doći.
Ono što očekujemo tokom ove rasprave da čujemo, bez namere da zalazim u pojedinosti, jeste šta ste konkretno osmislili da predškolske ustanove geografski budu raspodeljene kako treba, da nema čekanja, da postoje normalni uslovi, dakle, resursi koji će pružiti detetu u tom osetljivom periodu normalno odrastanje, i kakve su perspektive?
Mi se vrlo često u ovakvim raspravama, pogotovo o ovako osetljivim temama, oslanjamo, nećete zameriti, nadam se, ali smo očekivali neku vrstu pretpostavki s vaše strane, makar u vidu informacije, ali i određene radove naučnih radnika, koji, čak, i ne gravitiraju desnici. Naprotiv, za neke od njih može da se kaže da gravitiraju levici ili centru. S namerom to radimo, kako bismo sebi dali perspektivu objektivnosti prilaska temi.
Meni bi, takođe, bio zanimljiv podatak o tome koliko nosilaca vlasti svoju decu upisuje u privatne škole i deca kojih nosilaca vlasti su u okviru državnog sistema obrazovanja? Zašto? Zato što je to pravi primer prakse.
Ukoliko verujete da je naše školstvo dobro i ukoliko verujete da je ovaj zakon sprovodljiv, onda vaša deca idu u državne škole. Ukoliko ne verujete, onda vaša deca idu u privatne škole. Tu prestaje svaka dalja priča, ili počinje neka sasvim druga rasprava. To je ona rasprava koja treba da se odvija u ovom parlamentu.
Mi ovde ne smemo da slušamo da živimo sjajno i da su perspektive sjajne. Znamo kako izgleda naš bruto društveni proizvod, znamo šta ne funkcioniše, znamo da je stopa inflacije visoka i znamo da idemo ka periodu koji će biti težak za tranziciju u Srbiji.
Ono što nam je dalo jedan poseban, novi okvir, jeste rad dr Emine Kopas-Vukašinović, koja radi u Institutu za pedagoška istraživanja. Pretpostavljam da ste imali u rukama ovaj naučni rad. Nama je dao samo delimično sliku. Pretpostavljam da skoro nije izvršeno empirijsko istraživanje u smislu predškolskih ustanova ranjivih kategorija društva, o procentu obuhvaćene dece, makar je nisam uspela da dođem do toga. Očekivala sam da uoči ove rasprave dobijemo neku vrstu informacije, makar statističke ili u smislu nekog empirijskog istraživanja koje je radila Grupa 484, da imamo makar sliku, da možemo da vidimo i da osetimo kako to izgleda u realnosti i šta bi to trebalo ovaj predlog zakona da popravi.
Ovaj rad je objavljen prošle godine. Nećete zameriti zato što to nisu ažurirani podaci. Nemamo sveže podatke. Ono što je ona primetila to je da je vrlo teška situacija kada je reč o implementiranju određenih strategija koje su određene međunarodne institucije usvojile, a u sklopu Strategije smanjenja siromaštva, pa se samim tim odnose na ovaj predškolski deo.
Ono što je za mene bio vrlo frapantan podatak iz ankete o životnom standardu stanovništva iz 2002. godine, jeste da je 10,6% stanovnika na teritoriji Srbije, tada se već računalo bez Kosova i Metohije, evidentirano kao siromašno. Pojedinci su svrstani u siromašne jer je njihova dnevna potrošnja iznosila manje od 2,4 američka dolara. Pitam vas, koliko dnevna potrošnja iznosi danas, sedam godina kasnije i posle svetske ekonomske krize?
To je vrlo značajan podatak. Možda sam vas zbunila, ali u kontekstu tog podatka možemo da razmišljamo o sprovodivosti ovog zakona. Taj podatak govori o slici društva, bez namere da sipamo državi optimizam, jer to nije pozicija opozicije. Trudićemo se da uputimo vrlo korektnu i argumentovanu kritiku, s namerom da toj deci bude bolje i da poradimo na tome da sva ta deca imaju jednaku mogućnost kao i sva ostala deca da žive životom dostojnim čoveku.
Ono što je vrlo značajna činjenica, koja je nas frapirala, jeste da izvestan procenat dece u Srbiji odrasta u porodicama koje nisu egzistencijalno obezbeđene, nemaju mogućnosti, s obzirom na nizak nivo obrazovanja, da steknu dovoljno materijalnih sredstava za život, i ta deca najčešće nisu u sistemu institucionalnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja, već se nalaze u grupi, verujem da i to znate, sociolozi to u poslednjih nekoliko godina koriste umesto termina ''osiromašene kategorije'', društva socijalno isključenih; nekako se vezuje jedno s drugim, a deluje i pristojnije.
Prema podacima iz 2002. godine, u Srbiji je evidentirano 250.000 siromašnih domaćinstava. Koliko smo imali prilike da saznamo, ove godine oko 700.000 ljudi živi ispod donje granice siromaštva.
Hajde da vidimo kakav je podatak za decu, kako deca tih ljudi žive, kako izgleda jedan njihov prosečan dan u godini.
Sada pokušavam, u vremenu koje mi je dato u okviru grupe, samo da nabacim neke teme o kojima bi valjalo popričati, da bismo shvatili da li će ovaj zakon biti sprovodiv u narednih pet ili narednih 15 godina i da li će naša deca bolje živeti u narednih pet ili možda u narednih 15 godina.
U saradnji sa Republičkim zavodom za statistiku, UNICEF je sačinio izveštaj o siromaštvu dece, njihovoj socijalnoj isključenosti, na osnovu pokazatelja za 2006. godinu. Žao mi je, gospodine ministre, što ne mogu hronološki da idem, ali vreme mi ne dozvoljava, znam da ćete steći sliku, a imate tu, koliko vidim, zaista adekvatan kadar da vam pripomogne u ovome što pokušavam da odmotam kao film pred očima javnosti u Srbiji. Dakle, na osnovu pokazatelja za 2006. godinu, istaknuta je potreba da se stvore uslovi kako bi se ostvario sve veći obuhvat dece u sistem predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji. Među strateškim ciljevima u oblasti obrazovanja, Nacionalnim planom akcije za decu određeno je povećanje njihovog obuhvata kvalitetnijim predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, s posebnim merama za decu socijalno isključenih grupa.
Imajući u vidu činjenicu da se propušteno u predškolskom periodu teško može u starijim uzrastima nadoknaditi, ova tema je vrlo ozbiljna, vrlo osetljiva i niko nema prava da se politikantski odnosi prema njoj. Zato se nadam da će rasprava biti potkrepljena samo činjenicama.
Preliminarni rezultati anketnog istraživanja višestrukih pokazatelja, nastavlja ovaj stručnjak, položaja žene i dece u Srbiji, pokazuju da preko 90% najsiromašnije i 96% romske dece nije obuhvaćeno predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem. Kada znamo da je među siromašnima najviše onih koji su na najnižim nivoima obrazovanja, sigurno je da ovu oblast društvenog života možemo da odredimo kao jednu od ključnih za implementaciju Strategiju za smanjenje siromaštva u Srbiji.
Ovde ću da napravim pauzu, viđaćemo se ovih dana. Vreme nam je uskraćeno, a moje kolege hoće da iz neke svoje perspektive daju doprinos ovome. Ako ga nemate, mogu vam dostaviti rad gospođe Emine, vrlo je kvalitetan; koristila se podacima do kojih je mogla da dođe, posebno na osnovu empirijskog istraživanja Grupe 484.
Gospodine ministre, nadam se da smo se vi i ja, kao i vaše kolege, savršeno dobro razumeli. Pretpostavljam da će se s tim složiti sve ostale kolege, zato što nam je svima cilj da ovoj deci koja dolaze omogućimo kontekst u kome će, za razliku od nas, imati jednaku šansu za život dostojan čoveka. Hvala vam.

Hvala vama. Sedamnaest i po minuta od vremena Poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Vreme vaše poslaničke grupe je jedanaest minuta i deset sekundi.