Da li izvestilac Zakonodavnog odbora narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Odbora za pravosuđe i upravu narodni poslanik Boško Ristić, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.) Nije prisutan.
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? Pravilo je da reč dobijaju predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa od manje ka većoj poslaničkoj grupi.
U elektronskom sistemu je prijavljen narodni poslanik Tomislav Nikolić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je, mislim, već treći zakon o amnestiji otkako je DOS došao na vlast, o amnestiji koja se primenjuje na lica koja se nisu odazvala pozivu da, kako bismo to mi stariji rekli, odsluže svoj vojni rok u vojsci zemlje u kojoj se nalaze.
Amnestija je zaista akt pomilovanja i obično se primenjuje kada je situacija u zemlji teška, kada broj krivičnih dela preraste mogućnost da se po njima sudi i primenjuju sankcije, ali u ovom slučaju takav razlog ne postoji. Zaista je cinično kada predlagač kaže da traži hitan postupak da bi se otklonile nekakve mogućnosti da dođe do haosa u zemlji, do ovog ili onog.
Dakle, ovaj zakon o amnestiji, koji sada amnestira lica koja su od 2006. godine izbegla da služe svoj vojni rok i potpala pod odredbe Krivičnog zakonika, u stvari predstavlja znak da vi koji vodite zemlju ni u ovoj oblasti ne znate šta hoćete. U tako nedefinisanim odnosima u zemlji Ministarstvo pravde nastupa sa Predlogom zakona o amnestiji. Ovde je trebalo da sedi ministar odbrane, ovde je trebalo da sede predsednik Republike i načelnik Generalštaba i da nam kažu šta žele od Vojske Srbije, da kažu da li će mladići koji ispunjavaju zakonske uslove za to, fizičke, psihičke, godine starosti, služiti vojni rok u Vojsci Srbije ili ne. Mnogo je bolje, mnogo je čestitije, sa mnogo više brige o državi reći – ne mora da se služi vojni rok, onaj ko želi može da se odazove, onaj ko ne želi ne treba.
Vi dovodite u neravnopravan položaj mnoge građane Srbije. Mogao bih da pretpostavljam da ćete uvek da amnestirate one koji ne služe vojni rok, ali to ne sme da bude osnov za moje ponašanje. Ne smem da izbegavam jednu obavezu, koja potpada pod odredbe Krivičnog zakonika, ubeđen u to da ćete vi da me amnestirate. To nema smisla prema građanima Srbije koji odlaze u vojsku.
Svi mi koji smo služili vojsku smo to računali kao izgubljeni deo života. Znači, odvojeni ste od nauke kojom ste se bavili, posla kojim ste se bavili, odvojeni od porodice, odvojeni od izlazaka, od druženja. Potpadate pod disciplinu kakve nema ni pre ni posle vojske. To vam dođe kao jedna epizoda u kojoj ste, smatralo se, postali muško. Pošto se danas ne postaje muško služenjem vojnog roka, pošto je danas Vojska Srbije apsolutno u padu po mnogim ispitivanim karakteristikama, i po ugledu, i po disciplini i po bezbednosti onih koji se tamo nalaze, onda se postavlja pitanje – šta je vaš krajnji cilj sa Vojskom Srbije?
Čovek bi morao da bude veoma okrutan ako glasa protiv zakona o amnestiji. Amnestija je veliko delo i odnosi se uvek na veći broj lica. To nije pojedinačni akt kome pribegava predsednik Republike. To je opšti akt, to je zakon koji donosi Skupština. Ne znam da li će tu biti i koliko će lica biti amnestirano. Ovde nemamo nikakvu analizu o tome koliko je građana Srbije u međuvremenu odslužilo vojni rok, koliko nije, protiv koliko se vodi postupak, koja su lica u pritvoru ili na odsluženju kazne zatvora, koja su lica odslužila celu kaznu zatvora. Njima će samo da se briše ta osuda, ali njima niste dali amnestiju. On je svoje odslužio, on je sada slobodan građanin.
Znači, mnogo moralnih dilema se postavlja pred čoveka koji je za vreme vaše vladavine, od 5. oktobra do danas, tri puta imao priliku da glasa o amnestiji. Krivično delo koje je predviđeno je jednako, po meni, kao i delo vožnje u alkoholisanom stanju, kao i ovo sada - što jurite ove narkodilere. Nema lakših i težih krivičnih dela. Ima ih, ali je sankcija, odnosno kazna odredila šta je lakše, a šta je teže krivično delo. Kada nešto svrstate u dela za koja je predviđena kazna zatvora, onda treba da se razmišlja o tome zašto se izdvaja samo jedno delo, odnosno zašto još uvek postoji kao kažnjivo delo.
Deset godina se ne primenjuju odredbe ovih članova zakona koje ste naveli ovde. Čemu onda odredbe tog zakona? Čemu uopšte krivično delo izbegavanja, ako neprekidno amnestirate sve koji su od 5. oktobra izbegli da se odazovu svojoj obavezi predviđenoj svim zakonima koje donosi Narodna skupština? Zbog toga SNS uopšte ne zna šta da misli o tome koji je krajnji cilj vašeg zakona.
Vi kažete, važi do dana stupanja na snagu, osam dana od dana objavljivanja. Neka to bude, na primer, 20. mart. Šta će biti 21. marta sa onim ko izbegne da služi vojnu obavezu? Vi ćete mi reći – potpada pod odredbe Krivičnog zakona, član taj, taj i taj, a on će reći – već deset godina vi amnestirate za ova krivična dela, ja ću to krivično delo da izvršim, pošto neću da budem kažnjen.
Molim vas da ućutkate poslanike koji me ometaju da razmišljam. Ako sami ne razmišljaju, neka ne sprečavaju druge, koji mogu da razmišljaju, da to čine.
Dakle, kada bih znao da ste pripremili zakon prema kojem će služenje vojnog roka da bude dobrovoljno, glasao bih za ovu amnestiju. Ali, kako znam da će od tog 21. marta, na primer, ponovo da bude lica koja ćete da kaznite, a ona da se nadaju da ćete im dati ponovo amnestiju ili da će promenjeni oblik vlasti da im da amnestiju, onda uopšte ne znam kako da se prema ovom problemu postavim.
Mnoge porodice iščekuju ovo. Nekad ste nam to pravdali time da ima građana Srbije koji se nalaze u rasejanju, pa kažu – ne može da dođe za Novu godinu, ne može za Božić, ne može na slavu kod roditelja, preti mu kazna zatvora zato što je izbegao vojnu obavezu. Pretila bi mu i da je ukrao nešto u prodavnici. Mnogi su u inostranstvo pobegli da ne bi služili vojni rok.
Čini mi se da ovaj zakon više razmišlja o onima koji krše zakone, nego o onima koji ih poštuju. Zbog toga kod amnestije uvek treba biti oprezan.
Skupština je po Ustavu vlasna da donese zakon o amnestiji. Mi ćemo ga doneti i ovog puta, verovatno, kao što smo i do sada od 5. oktobra u nekoliko navrata. Samo vas molim da malo dugoročno vodite državu. Nama ne trebaju vatrogasci koji će da ugase požar. Nama treba da do požara ne dođe. Ne treba da se nagomilaju krivična dela do te mere da je nemoguće sprovesti kaznenu politiku.
Znači, ovo krivično delo... Molim vas, pošto ste posekli sve sudije i tužioce, sada možete da se posvetite i pravu, pravosuđu i pravdi. Ovo krivično delo vi lepo da izbrišete, u saradnji sa Ministarstvom odbrane. Neka ono predloži izmene i dopune Zakona o Vojsci, neka predloži da onaj ko želi može da odsluži vojni rok. Svako ko napuni 18 godina, ode i kaže – želim da služim, ne želim da služim. Obavezan je ili nije obavezan, i posao je završen.
Nas ovde dovodite u situaciju da razmišljamo o ljudima koji su izbegli vojnu obavezu, a svaki je slučaj pojedinačan, svako ima svoj razlog, i da mi ovde budemo milosrdni prema onima koji nisu odslužili vojni rok, a nemilosrdni prema onima koji su odslužili, pošto za njih nema ništa. Za njih nema čak ni radnog staža, na primer. Umesto da imaju neku motivaciju, da im država uplaćuje penzijsko, invalidsko i socijalno osiguranje, pa kada su na odsluženju vojnog roka da imaju, eto, to malo radnog staža, ne, oni imaju platu za kutiju cigareta dnevno.
Ako biste tako regulisali odnose, mi bismo bili spremni da vam pomognemo da izglasate takav zakon, jer to je i naša politika, vojska mora da bude profesionalna. Naravno, onome kome je čast, ko je ponosan na to što će da odsluži vojni rok, treba omogućiti da to uradi, na jedan od načina koje ste predvideli, ili prigovorom savesti ili pod oružjem, sasvim je svejedno.
Uostalom, ubeđen sam da Vojska Srbije više nikad neće da ratuje i da treba da spremamo specijalne jedinice koje će da se bore protiv bandi koje ste stvorili od 5. oktobra do danas, koje su se razvile do mere da polovina ministara strepi jesu li pronađene kasete kod Šarića ili nisu. Mnogo nam je važnije da se izborimo protiv tog kriminala, nego da se pravimo kako imamo vojsku, kojoj dajemo amnestiju svake tri ili četiri godine.
Zbog toga je stav Srpske napredne stranke prema amnestiji uopšte pozitivan. Smatramo da je amnestija zaista akt milosrđa i da je narod jedini koji može da da taj akt milosrđa. Ali, prema amnestiji u ovim slučajevima veoma smo oprezni, pošto time amnestiramo vas, lošu vlast, koja se u jednoj oblasti uopšte ne snalazi, u oblasti da li treba braniti zemlju ili ne, da li zemlja zaslužuje da bude branjena ili ne, da li je Srbija u granicama koje su joj navedene u Ustavu u preambuli, znači zajedno sa AP Kosovom i Metohijom, ili ne.
Kao što lutate u mnogim segmentima društvenog života, tako lutate i u Vojsci Srbije. Vi ste kao monopolistu naveli firmu SDPR, u kojoj svako ko je u menadžmentu te firme ima bar dve-tri svoje privatne firme. Iz te firme ste u Ministarstvo odbrane poslali dva menadžera da povežete taj kriminal potpuno i do kraja.
Mislim da je ispitivanje stanja u Vojsci, a na ovaj način izvesno i stanja u odbrani, glavni zadatak jedne dobre, čestite i poštene vlasti. Sredimo sve probleme koje tu imamo, a imate ogromnih problema. Imate naduvavanja cena pri nabavkama, i to naravno niko ne sme da kontroliše, to nije dostupno revizorima i javnosti, to je pod velom vojne tajne, baš kao i policija. Dok tu ne budemo imali potpunu kontrolu, svi ovi zakoni u stvari samo služe tome da se ne podiže previše glasa protiv onoga što u toj oblasti činite.
Vaša je krivica što se vrše ta krivična dela, vaša je krivica ako se ne kažnjavaju; naša će milost biti da to sve oslobodimo, ali nemojte da učite građane Srbije da postoje krivična dela koja mogu da izvrše zato što neće da budu kažnjeni, pošto imamo lošu vlast.
U ovoj Srbiji deset ljudi legne na prugu i vozovi ne idu tri dana. Da je vlast čestita i poštena, da se tu niko nije omastio, da niko od ministara nije učestvovao u tom kriminalu, policija bi mogla da skloni te ljude, ali svaki policajac koji nosi palicu zna da čestiti ljudi leže na pruzi, a kriminalci naređuju da tuku te čestite ljude. O tome vodite računa. Život je jedan i veoma brzo prođe, a onome ko je na vlasti duplo brže prolazi nego onome ko je u opoziciji. Morate časno da izvršite svoje obaveze.
Vi ste preuzeli obavezu da stojite ispred onih koji vode Ministarstvo pravde. Zato neki vaši pomoćnici tamo, ili kako se već zovu, objašnjavaju strategiju Ministarstva pravde, a vi, kao ljupka žena, majka, vi ste zaduženi da date svoj lik, a oni daju svoje delo. Vi u tome ne učestvujete uopšte.
Dakle, što se nas tiče, ovlašćeni ste, imate većinu, vodite ovu zemlju kako god mislite da je najbolje, razmišljajte o tome šta se na ulici dešava, šta se dešava u svakoj kući pojedinačno. Akt milosrđa ne može da spasi Vladu, ali možda može da spasi nekog građanina Srbije koji je bio ubeđen da će taj akt milosti da dobije. Više bih voleo da svako ko izvrši krivično delo dok ga čini razmišlja o kazni, a ne o amnestiji, ne o pomilovanju, ne o aboliciji. Hvala vam.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Saša Dujović.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege, treći zakon o amnestiji koji ova skupština donosi odnosi se na period od 2006. godine do danas, tj. do momenta počinjanja važenja ovog zakona.
Ono što meni teško pada u ovom zakonu, to je sama reč amnestija, o kojoj treba pričati kada su u pitanju vojska i krivična dela iz vojske, tj. pojedina krivična dela koja su ovde jasno navedena.
Prethodne dve amnestije odnosile su se na opraštanje građanima zbog neučestvovanja u odbrani države i izbegavanja vojnih obaveza, izbegavanja onoga što su mnogi mladi ljudi, tj. mnogi građani Srbije prihvatili kao svoju obavezu i radili, tj. branili državu.
Nije lako govoriti sa pozicije nekoga ko je učestvovao u odbrani države i tek tako prihvatiti da je neko spreman da ne učestvuje u najsvetlijoj tradiciji ovog naroda, a to je služenje vojnog roka. No, kako je to inače svojstveno nama, moramo da razmišljamo o budućnosti i o svemu onome što nam predstoji, a to je praštati i ovakve stvari, iako one možda nisu za praštanje.
U svakom slučaju, ovo se odnosi na izbegavanje služenja vojnog roka u momentima kada je vojska zaista dovedena na najniže moguće grane na koje je mogla da bude dovedena. Međutim, kad se u fazi transformacije vojske približavamo polako profesionalizaciji vojske i profesionalizaciji ili stvaranju jedinica koje će, nadamo se više nikada u ratu, u miru služiti za odbranu države, u tom smislu, profesionalni vojnik treba da bude neko ko zaista izvršava svoje dužnosti u skladu sa Ustavom i sa zakonima ove države. Naravno, treba da ostavimo prostor da ne možemo da imamo sve same „suve“ profesionalce, već da i neki koji žele da služe vojni rok to mogu da urade.
Oprostiti ili amnestirati, što je pravni termin, nije loše, pitanje je samo šta mi postižemo tim? Ljudima koji su izbegli služenje vojnog roka i počinili određena krivična dela koja su navedena u ovom zakonu predstoji da u narednom periodu dokažu, vrate se u ovu državu, ako su već iz nje izbegli, jer su im kazne oproštene, jer ćemo im mi oprostiti.
U razgovorima koje sam vodio sa mnogim svojim kolegama i sa građanima o tome šta znači ovaj zakon o amnestiji, a apatija je uhvatila pre svega sve naše kolege, moje kolege ratnike, oni su rekli – oprostimo i njima, nek se vrate, neka rade, neka privređuju, ako su već učili za ovu državu, ne moraju po belom svetu da budu, neka dođu ovde.
To je jedan od motiva da napokon stavimo tačku na priču o vojsci, na priču o dezerterima, na priču o takozvanim, narodnom rečju rečeno, pobeguljama iz vojske i da već jednom profesionalno postavimo stvari na svoje mesto, a to je da imamo savremenu, modernu vojsku, a da one koji žele da se vrate amnestiramo, da ih pustimo da stvaraju za dobrobit ovog društva.
To je jedan od motiva zbog kojih ću ja sa svojim kolegama glasati za ovaj zakon. Nadamo se da u narednom periodu neće biti nekih novih amnestija, da neće biti nekih novih stvari, već da ćemo svi zajedno raditi na tome da ova naša država i naše društvo u celini napreduje i ide dalje.
Sa ovog mesta mogu da pozovem te mlade ljude da se posle donošenja ovog zakona vrate ovde i da sve svoje znanje koje su stekli ulože u savremeni razvoj ove države, a mi smo spremni i uvek ćemo biti spremni da im damo priliku za to. Ovaj zakon i donošenje ovog zakona je upravo prilika da to uradimo. Stoga pozivam sve narodne poslanike, sve kolege da svi zajedno damo dodatni doprinos i pozovemo tu omladinu da se vrati, a mi da usvojimo ovaj zakon. Hvala.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, mi ćemo glasati za ovaj zakon i pružiti mu podršku, ali mislim da moramo iskoristiti ovu priliku kako bismo razgovarali o suštini problema. Dosta onoga što su neki prethodni govornici rekli na prvi pogled zvuči logično; zašto bi neko bio amnestiran i izuzet od sankcionisanja zbog nepoštovanja zakona, a neko drugi bi silom tog zakona bio prinuđen, recimo, da uradi nešto protiv svojih uverenja? To je samo na prvi pogled dilema i ona naravno nije lažna, ali na tome se ne može graditi argumentacija koja bi nas dovela do toga da kritikujemo ovaj zakon.
Ako se pogleda čitav proces amnestiranja onih koji su izbegavali vojnu obavezu, koji su otišli iz zemlje zbog toga što nisu želeli da učestvuju u ratu, onda će se videti da se taj broj smanjuje. Mi sad govorimo o grupi od oko 5.000 ljudi, koji u najvećoj meri ne žive u Srbiji, žive negde u inostranstvu, koji su zbog prirode tog života prosto doneli odluku da prekrše Zakon o vojnoj obavezi i da nastave da žive očekujući da će se u jednom trenutku pronaći rešenje za problem koji iz toga proizilazi.
Mislim da se rešenja pronalaze, ali ne samo kroz amnestiranje, nego i kroz činjenicu da se menja pozicija vojske u našem društvu, da se menjaju okolnosti u kojima živimo, da je uspostavljena nova vrsta odnosa između građana i te važne institucije, a svakako je vojska nešto tako. Mislim da danas naša vojska nema onu reputaciju i imidž koji je imala pre pet ili deset godina. Konkretni podaci govore o vraćanju poverenja u vojsku u našem društvu. Danas se ne odlazi u vojsku kao što je to bio slučaj, recimo, 2006. godine, kada definišemo trenutak od kada počinjemo da primenjujemo ovaj zakon o amnestiji.
Gde je problem? Problem je u nereformisanoj državi. Ne možemo u 21. veku primenjivati pravila običajnog prava ili se pozivati isključivo na tradiciju. Danas društvo ne funkcioniše tako što neko ima pravo da pozove bilo koga od nas u rat i oduzme mu život zbog toga što se samo po sebi podrazumeva da takvo pravo nekome pripada, pa makar to bila i država. Zato nam je potrebna profesionalna vojska, zato nam je potrebno članstvo u NATO paktu, zato su nam potrebne one reforme od kojih se distanciramo.
Veliki su paradoksi i često se sa njima srećemo u poslu koji radimo. Ne možemo da budemo slepi pred hiljadama invalida iz ratova koje Srbija nije vodila; ne možemo da budemo slepi pred patnjom svih onih koji su brinuli za svoje koji su otišli u te ratove, ali isto tako ne možemo ignorisati činjenicu da je to samo posledica jednog pogrešno organizovanog društva.
Danas, u 2010. godini, mi pred sebe treba da postavimo izazov profesionalizacije vojske. Zbog toga ova amnestija ne treba da plaši nekoga argumentacijom da će se zahvaljujući činjenici da je 5.000 izuzeto iz poštovanja zakona pojaviti nekih novih 5.000. Neće. Danas amnestiramo mnogo manje ljudi nego što je to bio slučaj prošli put. Danas je mnogo veći procenat onih koji odlaze u vojsku nego što je to bilo ranije. Sve to govori da smo na dobrom tragu, ali taj posao treba dovršiti.
To praktično znači da treba profesionalizovati našu vojsku, treba stvoriti ekonomske preduslove za tako nešto, pa će onih 5.000 ljudi koji nisu želeli da služe vojsku raditi svoje poslove. Ko zna koliko je među njima najobrazovanijih kadrova koji su nam danas potrebni. Ko zna koja je cena izgubljene studentske godine ili radnog iskustva u najproduktivnijem dobu. Mi o svemu tome treba da razmišljamo. Znači, ekonomski preduslovi moraju biti stvoreni. To treba da bude naša obaveza.
Potom, treba napustiti ta ritualna pravila koja formatizuju naše društvo i reći da je vojska servis, kao i mnogi drugi koji postoje oko nas, i da smo dužni da kao država omogućimo našim građanima sve koristi jednog takvog servisa, a da pri tom ne očekujemo od njih da oni budu njegov sastavni deo, kao što ne očekujemo od građana da se sami leče, nego da budu sposobni da plate svoje zdravstveno osiguranje, a država će omogućiti sistem zdravstvene zaštite.
Isto tako, država mora učiniti efikasnijim sistem bezbednosti, pa kroz njega i poziciju same vojske, kroz profesionalizaciju. Ako smo usvajali Strategiju odbrane, ako smo upoznati sa tim planskim dokumentima, onda znamo rokove u kojima se planira ta profesionalizacija, ona je na korak od nas.
Zbog toga bi praktično produžetak agonije bilo ignorisanje činjenice da 5.000 ljudi u ovom trenutku predstavlja problem i za samu državu. Šta bi bilo kada bi se svi oni pojavili i kada bi ova država trebalo da ih odvede negde, na izdržavanje, recimo, zatvorske kazne, ukoliko su sudski procesi završeni, ili da započne sudske procese? Koliko bi to koštalo, koliko bi to bilo besmisleno?
Hajde da stavimo tačku na jednu posledicu pogrešnog organizovanja države, ne sa ambicijom da nakon dve-tri godine ponovo donosimo novi zakon o amnestiji, nego sa ambicijom da uklonimo uzroke takve anomalije. Oni zapravo leže u činjenici da ovde život jako malo vredi i da se podrazumeva da država ima pravo da nam zakuca na vrata i da nas pozove u neki rat ili u vojsku, da zatraži od nas našu decu, a da pri tom nemamo nikakvo pravo da postavimo pitanje smisla takve organizacije i mogućnosti da se ona promeni.
Želeli bismo da živimo u zemlji u kojoj ćemo biti sigurni da svoju decu hranimo i gajimo da bi ona radila poslove koje žele, koje želimo mi, a ne poslove koje propisuje država. Neka u tim poslovima budu uspešni i neka plate cenu onima koji se staraju, recimo, o njihovoj bezbednosti, a to su profesionalni vojnici i oficiri. To je jedan red ka kojem treba težiti, a ovim se tako nešto omogućava i to je ono što je dobro.
Mislim da postoji taj osećaj dvostrukih aršina, ali dužni smo da objasnimo onima koji su poštovali zakon da, prvo, cenimo taj njihov gest i da, s druge strane, ne omalovažavamo njihovu spremnost da poštuju zakon tako što navodno favorizujemo neke koji su taj zakon kršili. To nisu iste situacije, potpuno su suprotne, iako na prvi pogled te analogije koje su uspostavljene i kroz nastup jednog od prethodnih govornika izgledaju logično.
Mislim da ta argumentacija na kojoj insistiramo neće dobiti težinu ako kažemo da smo mi poštovali Zakon o vojnoj obavezi, kao većina ljudi u ovoj zemlji. Naprotiv, to nas baš obavezuje da pokažemo razumevanje prema onima koji iz svojih uverenja ili zbog nemogućnosti nisu bili u prilici da učine tako nešto.
Ovaj zakon polazi od pretpostavke da smo svi isti i da svi imamo iste obaveze. To nije tako. Nema puno takvih zakona u našem pravnom sistemu, zakona koji vas osuđuju na identičnu poziciju, bez obzira na tu veliku istinu da nismo isti i da postoji nešto što nas međusobno razlikuje.
Uveli smo služenje civilnog roka, to je ono što je dobro; u međuvremenu je porastao broj vojnika koji se odlučuju za civilnu službu. Mislim da nas to takođe upućuje na to u kom pravcu treba nastaviti sa reformama vojske, jer se ne može ignorisati ta 2010. godina, u kojoj živimo, ili 2011. godina, koja je pominjana kao godina u kojoj će se započeti koncept profesionalizacije naše vojske. Tu je dolazilo do nekog prolongiranja.
U svakom slučaju, ovaj zakon nam je bio potreban i treba ga podržati zbog ljudi koji trpe, zbog njihovih porodica i zbog toga što on aktuelizuje jedan problem o kojem se ne govori toliko. Mi na rešavanju tog problema insistiramo – profesionalizacija vojske po standardima karakterističnim za društva poput našeg. U Hrvatskoj više ne postoji vojna obaveza, kao što je to slučaj ovde kod nas; u Crnoj Gori isto tako; u Makedoniji isto tako. Bosna i Hercegovina je specifična država zbog svoje unutrašnje organizacije, ali je to trend u kojem se ona kreće. To je nešto što treba i mi ovde da prihvatimo i da u tom smeru dalje delujemo, a ovo je svakako korak koji nam tako nešto omogućava. Zbog toga ćemo podržati zakon i otvoriti mogućnost normalnog života za te ljude i njihove porodice, uz poštovanje prema onima koji su zakon poštovali.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? Reč ima narodni poslanik Sreto Perić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, iako onima koji su se bavili ovim predlogom zakona izgleda da danas imamo jednu laganu temu (naime, ovaj zakon ima samo jedanaest članova), ipak se iz diskusija mojih prethodnika vidi da su stvari mnogo komplikovanije, složenije i odgovornije.
Način na koji ste vi to pokušali da iznesete, to je vaš stav, vaš politički stav, i na to neću da se osvrćem.
Pravo da vam kažem, razmišljao sam kako da počnem svoju diskusiju vezanu za ovaj predlog zakona, a onda mi je gospođa Malović pomogla u tome, kaže – nepravedno je pripisivati krivicu samo njima. Naravno, ona misli na onih oko 5.000 ljudi koji bi došli pod udar Krivičnog zakona zbog izbegavanja služenja vojne obaveze, ali sada postoji mogućnost da se njima to oprosti.
Gospođo Malović, retko se sa vama u potpunosti slažem. Ne da je nepravedno pripisivati krivicu samo njima, nego su oni najmanje odgovorni za to, ali se postavlja pitanje ko onda jeste odgovoran? Ako se krši zakon, neko mora biti odgovoran – da li zakonodavac, da li izvršna vlast, da li onaj ko krši zakon.
S obzirom na to da smo se saglasili da su oni najmanje odgovorni, odgovoran je vladajući režim, odgovorna je vlast, i to ona vlast od 5. oktobra 2000. godine. Videli ste da se po treći put donosi ovakav zakon, gde su otprilike obuhvaćena ista krivična dela. Dakle, mala odgovornost, odnosno neuporedivo manja odgovornost je na onim počiniocima krivičnih dela, nego što je na Vladi Republike Srbije.
Ko je danas ovde trebalo da bude prisutan umesto vas? Ali, vi ste to pravno obradili. Pokušaću da u svom izlaganju govorim o pravno-teorijskoj instituciji amnestije i pomilovanja. Interesantno je povezati i taj deo, iako postoji suštinska razlika, ako ništa drugo, ono bar u organima koji će doneti jednu ili drugu odluku o ovom. Pre svih, trebalo je da ovde bude predsednik Republike, trebalo je da bude ministar odbrane i, po nekima, predstavnici NATO pakta. Po nama, sigurno ne. Vi ste tu samo tehnički, da se sprovede ovaj zakon.
Da li je SRS za profesionalizaciju vojske? Svakako. Mi želimo da imamo najsavremeniju i najmoderniju vojsku na svetu, ako je to moguće. Kako se do nje dolazi? Dolazi se delom do profesionalnog sastava te vojske i potrebom i mogućnostima da svako ko želi (a mi smatramo da to treba da bude i obaveza) služi vojni rok. Neka on bude u optimalnoj dužini trajanja, koliko je potrebno za najnužniju odbranu, samo odbranu, jer Srbi i srpska vojska nikada nisu bili osvajački narod i nikada nisu napadali druge, nego su branili sebe. Dakle, kombinacija profesionalnih vojnika i naše obaveze da odslužimo vojni rok, da se osposobimo optimalno, koliko je potrebno za prvi udar i da pošaljemo poruku da ćemo svoju zemlju braniti na ozbiljan, dostojanstven i patriotski način.
Ovde neki zaboravljaju jednu dimenziju vojske. Možda su ti ljudi sada u penziji ili pred penzijom; mnogi su se zahvaljujući služenju vojnog roka osposobili i završili neke zanate. Da li su to bili vozači, pekari, krojači ili neka druga zanimanja, nije bitno, ali vojska je bila jedna vrsta škole za određen broj građana Srbije i to ne treba zaboraviti.
U pravnoj teoriji amnestija i pomilovanje izučavaju se zajedno, čak se vrše i upoređivanja. U pravnoj praksi ta dva instituta su odvojena. U suštini, ne postoji velika razlika, osim organa koji donosi taj pravni akt. Amnestiju, u principu, donosi predstavnički organ, tj. skupština, i ona se odnosi na poimenično neodređen broj lica na koja se ima primeniti, dok se pomilovanje odnosi na tačno naveden broj lica.
Kada je u pitanju amnestija, ona može da bude potpuna, naziva se još i abolicija, a potpuna je kada prestaje ili kada se, rekao bih, stavlja u depozit, stavlja u zaborav izvršeno krivično delo. Ona je potpuna ako se prestaje za gonjenjem, ako se prestaje sa izdržavanjem kazne na koju je prekršilac bio kažnjen i ako dolazi do brisanja iz kaznene evidencije o izdržanim kaznama zatvora. Nepotpuna bi bila ako se ublažava kazna ili se menja nekom drugom.
Šta je još karakteristično? Kada se na amnestiju odnose i neke sporedne kazne, ukoliko su one postojale, prestaje i ta sporedna kazna. Ovde imamo predloženu amnestiju za pet krivičnih dela, ali zanimljivo je podsetiti kolika je zaprećena kazna za ta krivična dela. Ona iznosi tri meseca, godinu dana, pa čak do dvanaest godina. Mislim da ovakav olak pristup i jednostavan predlog da pokušamo da donesemo ovaj zakon nije u redu.
Zbog čega sam rekao ko bi trebalo da bude prisutan danas prilikom donošenja ovog zakona i pomenuo predsednika Republike i ministra odbrane? Na ovakav način šaljemo poruku svim budućim regrutima da ne treba da idu u vojsku, iako je predviđeno kao krivično delo. Vi ovde dovodite u zabludu sve one koji od dana stupanja na snagu ovog zakona, a to najdalje može da bude za mesec dana, treba da se odazovu služenju vojnog roka. Krivičnim zakonikom predviđeno je da onaj ko se ne odazove čini krivično delo. Vi njih dovodite u zabludu i šaljete im poruku da mogu da se nadaju istoj sudbini koju će imati, za sada, oko 5.000 ovih lica.
Šta će se desiti ukoliko neko posle stupanja na snagu ovog zakona nije obuhvaćen ovim zakonom, a bude pozvan na služenje vojnog roka? Da li se spremate da u nekom narednom periodu predložite ponovo zakon o amnestiji, sa istim krivičnim delima, oslobađanjem od izvršenja istih krivičnih dela?
Bilo bi mnogo jednostavnije da pošaljete onakvu poruku kakvu zapravo i želite, da želite da uvedete Srbiju u NATO pakt, čemu se mi i SRS izričito i potpuno jasno suprotstavljamo.
Možda je neko trebalo da bude ovde, da nam objasni šta će se postići sa tim i zašto uvek pokušavate da usmerite amnestiju (ili opraštanje ili oslobađanje), da li kroz formu zakona ili na bilo koji drugi način, primenom zakona, izricanjem krivičnih sankcija, individualizacijom kazne zatvora, na one slojeve našeg društva koji su u ekonomskom smislu bogatiji. Da li ćete nekada razmišljati da oprostite nekom učesniku u saobraćaju za nevezivanje pojasa? Naravno da nećete.
Pokušaćete na ovaj način da pošaljete poruku mnogim građanima da ne treba da služe vojsku, a onima koji su se već ogrešili o Krivični zakonik da ih neće stići sankcija koja je trebalo. Već ste deset godina na vlasti, zašto niste doneli takav zakon u kojem ćete reći, ako imate većinu i ako to želite, da služenje vojnog roka ne da nije obaveza, nego da uopšte ne treba niko da se odaziva?
Zanimljivo je da se amnestija traži za lica od 18. aprila 2006. godine, kada je donet Ustav, koji je ostavio mogućnost prigovora savesti. Član 45. je rekao da se može istaći prigovor savesti.
Kolega Dujoviću, razumem vašu potrebu da se obratite određenom broju građana u Srbiji i da im kažete na koji način to vidite i šta su po vama svrsishodni razlozi za donošenje ovakvog zakona. Verujem da ste razgovarali sa građanima Srbije, kao što sam i ja razgovarao, o ovoj temi, ali kako objasniti vašim prijateljima, građanima Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost, koji su bili spremni da se odazovu i da se stave pod komandu Vojske Srbije i da brane svoju otadžbinu, onima koji nisu bili spremni (iako mi nismo za takvo služenje vojnog roka) ni da civilno služe vojni rok?
Nije tačno da se svi ovi sada nalaze u inostranstvu, neki od njih se nalaze i u Srbiji. Mi nemamo ovde podatak, niti ste vi vršili analizu, koji broj lica je osuđen za otprilike četiri godine, koliko je izdržalo kaznu zatvora. Kada sam rekao da je Vlada odgovorna za to, pa i Ministarstvo pravde, ne samo u vašem mandatu, nego i pre vas... Šta za one koji su izdržali kaznu zatvora, ako je takvih uopšte bilo? Oni će se sad brisati iz krivične evidencije, ali su možda bili osuđeni na kaznu zatvora od dve godine, pošto ste videli ovde da je maksimum i 12 godina za vršenje ovih krivičnih dela. Kako njima objasniti zbog čega ste to učinili?
Ne iznosimo ovakav naš stav zbog toga što se nešto ranije desilo, pa uvek tako treba da se dešava. Mi smo politička stranka koja teži i ima za cilj da građani Srbije žive bolje, da određene stvari koje je moguće menjati menjamo, ali nismo za to da našu tradiciju, naša duboka osećanja menjamo preko noći, i da neka uopšte i menjamo.
Gospođo Malović, mislim da vaš odnos prema ovom problemu nije korektan. Prihvatili ste, i to jeste u nadležnosti vašoj, po Zakonu o Vladi i ministarstvima, ali da li ste vi otvorili raspravu sa vašim kolegama u Vladi o ovom pitanju, da li ste vi zahtevali da se pored vas još neko pojavi ovde?
Institut amnestije – nemamo ništa protiv takvog instituta, ali u vezi s ovim krivičnim delima ovde je trebalo krajnje oprezno da se govori. Postoje određeni članovi koji su ovde ubačeni forme radi. Amnestija ne dira u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi. Ovde nije bilo prava trećih lica, osim možda po članu 397, gde je neko izvršio krivično delo ranjavanjem, onesposobljavanjem ili na neki drugi način uperen protiv ličnosti ili života, ali na zahtev tog lica, da bi izbeglo služenje vojnog roka. U drugim situacijama nema oštećenja trećih lica. Ovo je direktno upereno protiv same države.
Zbog čega ovde niste probali sa pomilovanjem? Jeste razlika kod amnestije za poimenično neodređen broj lica, ali ako predsednik Republike može da kaže, ne pitajući Vladu – želimo da damo gas Bosni i Hercegovini u nekom periodu, zašto se sad nije isprsio i rekao – želimo da pomilujemo ta lica, a da ne dovodi u zabludu gospodina Sašu Dujovića, u zabludu ili možda u potrebu, zbog toga što...
Izvinjavam se što polemišem sa kolegom, ali prosto, da bi bolje shvatili problematiku, u njemu vidim predstavnika jedne kategorije građana Srbije koji su na najbolji način odužili svoj dug; ne odužili svoj dug prema otadžbini, nego se ponašali na jedini mogući i ispravan način. Zašto onda predsednik Republike nije rekao – dajmo pomilovanje tim i tim licima? Zašto ubuduće ne rešavamo na taj način, ako neko pretpostavlja da posle ovog zakona o amnestiji više nećemo imati takvih lica koja će kršiti Krivični zakonik u onim krivičnim delima koja se odnose na obaveze prema Vojsci Republike Srbije?
Nikakve štete prema trećim licima, u koja bi ona zadirala, ovde ne postoje. Ovde je karakteristično da sada, ako bi neko imao interes da se vodi krivični postupak da bi dokazao svoju nevinost po nekim od ovih krivičnih dela, ukoliko se donese zakon o amnestiji, on više nema ni takve mogućnosti. Pretpostavljam da je veoma mali broj lica iz ove grupe od pet hiljada koja bi bila zainteresovana da se ovaj postupak vodi do kraja, da bi dokazala svoju nevinost, ali kada se donese zakon o amnestiji oni na to više nemaju pravo.
Veoma je interesantno šta ste naveli u obrazloženju zbog čega ovaj zakon treba doneti po hitnom postupku. Između ostalog, kaže se da se zakon donosi po hitnom postupku iz razloga što bi njegovo nedonošenje po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice za bezbednost zemlje.
Gospođo ministre, ako vam nije problem, objasnite nam – ukoliko se ovaj zakon ne bi doneo po hitnom postupku, koje su to štetne posledice za Srbiju? Za prava građana može da nastupi šteta, tu mogu da se saglasim sa vama; eto, ako je tačno da neko želi da dođe u Srbiju, a ne može zbog toga što nije siguran da neće biti uhapšen na granici, za njega možda da, ali štetnih posledica za našu državu zbog nedonošenja ovog zakona po hitnom postupku apsolutno nema. Čućemo na kraju šta vi o tome mislite, da li stvarno ima ili nema.
Moram da kažem da za donošenje zakona o amnestiji postoji utemeljenje u Ustavu; u članu 99. stav 1. tačka 12. u okviru nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije kaže se da, između ostalog, daje amnestiju za krivična dela. Takav zakon donosi se većinom glasova svih narodnih poslanika. Možda će neki narodni poslanici koji su duboko protiv nekih krivičnih dela iz ove oblasti, ne kažem zakona u celini, morati u danu za glasanje da kažu da su i oni u potpunosti za ovakav zakon.
Rokovi u kojima treba brisati iz krivične evidencije, predvideli ste... Potpuno sam siguran, da se radi o drugim krivičnim delima za koje treba doneti amnestiju, da je nemoguće ovo uraditi. Mi iz Srpske radikalne stranke upozoravali smo vas mnogo puta da kada predlažete neke zakone predlažete takve rokove u kojima je zaista moguće vašu ideju sprovesti u praksi. Vi vrlo često dajete neke nerealne rokove, a onda ubrzo tražite produženje tih rokova da bi se taj zakon primenjivao.
Ovde postoji još jedna opasnost, što se tiče generalne prevencije. Ne posmatram ovaj predlog zakona samo u odnosu na ova krivična dela i u odnosu na ovu grupu, uslovno upotrebljavam ovu brojku od pet hiljada, jer ste je vi pomenuli; ne odnosi se samo na ova lica, nego će generalno slabiti prevencija kažnjavanja. Uostalom, znate da kažnjavanje nema samo represivnu ulogu, nego ima i ulogu i značaj da sve buduće, potencijalne počinioce bilo kojeg krivičnog dela odvrati od vršenja krivičnih dela. Ako već tri puta za deset godina po istim krivičnim delima donosimo zakon o amnestiji, onda mi sigurno pretimo institutu preventivnog delovanja krivičnih sankcija.
Potrebno je da se još jednom razmisli o ovom predlogu, da se razmisli o Vojsci Republike Srbije i da ne pristupate predlaganju ovih zakona na ovakav, rekao bih paušalan, način.
Na samom kraju moram još jednom da vas podsetim da Srbija nije kocka šećera koja može da se istopi u šoljici vode. A da se ne bi istopila, mora da ima ozbiljnu, modernu i savremenu vojsku, sa kojom neće moći svako da se poigrava, o čijoj sudbini i perspektivi, pre svih, pre bilo kojeg ministra i bilo kojeg predsednika, i Republike i Vlade, treba da odlučuju njeni građani, a ministar, predsednik Republike i Vlada u celini treba da rade u interesu svojih građana.
Gospođo ministre, nemam priliku da se obratim ministru poljoprivrede, ali možete mu preneti, u vezi je možda sa bezbednošću naše države, nije mali broj poljoprivrednih proizvođača koji kažu da se uredbama, koje realizuju oko 4% onog što se obećava za subvencije, samo 4%... koji gledaju šta se dešava u Hrvatskoj i kažu da čekaju malo toplije dane. Hvala.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa  želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Uvažena ministarka pravde, dame i gospodo narodni poslanici, amnestija kao krivičnopravni institut jeste nešto što je opšta tekovina savremenih pravnih sistema. Ona kao takva predstavlja civilizacijsku tekovinu.
Amnestija je ustavnopravni institut koji egzistira u našem pravnom sistemu, ne samo u ovom Ustavu, nego i u onom prethodnom iz 1990. godine i u nekim prethodnim periodima.
Po svojoj biti, amnestija predstavlja u suštini akt političke volje države kojim ona daje određene pogodnosti za određenu grupu lica. Time država sebe lišava ekskluzivnog prava na krivični progon i prava na kažnjavanje određene grupe učinilaca krivičnih dela.
Za razliku od pomilovanja, koje predstavlja akt šefa države, kod nas je to predsednik Republike, amnestija je po pravnoj prirodi zakon kojim se učinioci određenih krivičnih dela izuzimaju od krivičnog progona ili se oslobađaju od kazne ili se vrši rehabilitacija, sprovodi rehabilitacija, odnosno brisanje iz kaznene evidencije.
Amnestija jeste delikatno pitanje, ali moramo reći da se o amnestiji govori uvek kada se pojave neke društvene determinante koje stavljaju na dnevni red pitanje celishodnosti krivičnog gonjenja za određenu grupu krivičnih dela. Podsetiću vas, mada su to i kolege poslanici koji su govorili pre mene apostrofirali, koje su to okolnosti i u pravnom i u društvenom ambijentu koje su se promenile.
To su, pre svega, izmene u oblasti krivičnog zakonodavstva. Dakle, prethodnu godinu u radu parlamenta obeležio je jedan aktivan rad na revolucionarnoj, rekao bih, reformi krivičnog zakonodavstva, naročito u oblasti sankcija, naročito u oblasti izvršenja krivičnih sankcija.
S druge strane, usvojili smo najvažnije strateške dokumente u oblasti odbrane, usvojili smo Zakon o radnoj, materijalnoj i vojnoj obavezi i to je, dakle, ta pravna, politička i društvena determinanta koja jednostavno zahteva da se pitanje amnestije za ovu grupu krivičnih dela, a to je ukupno pet krivičnih dela iz Krivičnog zakonika, krivična dela protiv Vojske Srbije, stavi na dnevni red i da se o tome raspravlja.
Podsetiću da sem člana 99. Ustava Republike Srbije, koji govori o nadležnosti Narodne skupštine, naš Krivični zakonik daje jedan širok spektar mogućnosti kroz koje se konzumira praktično pravo na amnestiju, a to su: obustavljanje krivičnog progona u svim fazama, od istrage, glavnog pretresa, postupka po pravnim lekovima, dakle, prekid krivičnog progona, ukidanje pritvora, oslobađanje od kazne ili oslobađanje od dela kazne, ukoliko je osuđeno lice počelo da izdržava kaznu, rehabilitacija osuđenog lica i brisanje iz kaznene evidencije.
Ovim zakonom o amnestiji koji se nalazi pred nama, dame i gospodo narodni poslanici, predviđeno je oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazne i brisanje osude. Dakle, tri mere koje se ovom amnestijom daju su: oslobađanje od gonjenja, što znači da se za lica za koja postoji osnovana sumnja, ili je već pokrenut postupak, da su izvršila neka od ovih pet krivičnih dela taj krivični postupak obustavlja.
Zakon sadrži procesne norme, jasno definisane u pogledu stvarne nadležnosti sudova, odnosno organa koji će sprovesti ovaj akt amnestije.
Ono što je bitno, to je kolega Perić opservirao i rekao da je pro forme ugrađen u Predlog zakona jedan član da se amnestijom ne dira u prava trećih lica. Moguće je, dakle, ne samo teoretski nego i praktično, da je određenim krivičnim delima prouzrokovana šteta. Kakva šteta? Materijalna ili nematerijalna, trećim licima. Bitno je reći, dakle, da se amnestijom ta prava tih trećih lica ne anuliraju, odnosno ne ugrožavaju.
Želim samo da kažem da Poslanička grupa ZES podržava ovaj zakon o amnestiji. Ovo je drugi zakon o amnestiji, nakon pet godina, koji se nalazi pred parlamentom. Da li tu grupu lica čini četiri ili pet hiljada ljudi, ne znam tačno, činjenica je da većina lica koja su obuhvaćena ovim zakonom predstavlja našu dijasporu, naše mlade ljude u dijaspori, koji što zbog neobaveštenosti, što zbog lošije komunikacije sa nadležnim organima u Ministarstvu, od 2006. godine pa naovamo nisu ispunili obavezu služenja vojnog roka.
Po meni, ovaj zakon će imati pozitivne efekte u tom smislu da ćemo mi kao država poslati poruku tim mladim ljudima, našoj dijaspori, prvenstveno u zemljama zapadne Evrope, da neće biti krivičnog progona, ali time ne šaljemo nikakvu poruku, niti implicitnu niti eksplicitnu, da krivična dela treba vršiti.
Naprotiv, ovim mladim ljudima šaljemo poruku da su oni državi Srbiji potrebni, da je država Srbija potrebna njima ili da su oni poželjni građani na teritoriji Republike Srbije, ne samo da posete svoje porodice i svoje najbliže, nego da se vrate u svoju državu i da ovde započnu život ili da nastave nešto što su već započeli, ili da investiraju u razne projekte, bilo da su ekonomski, politički ili bilo kakvi drugi.
Iz svih tih razloga, podržavamo ovo obrazloženje koje je dala ministarka pravde. Ne smatram da je potrebno prisustvo ministra Šutanovca ovde, ministra odbrane.
Usvojili smo najvažnije akte iz oblasti odbrane upravo u ovom domu, i to ne tako davno – Strategiju odbrane, Zakon o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi.
Podsetiću vas da nikada u poslednjih dvadeset ili trideset godina odziv regruta nije bio u tolikoj meri visok kao u poslednje dve godine.
Profesionalizacija vojske je jedna nova okolnost, koja takođe ide u prilog tome da ovakav zakon treba usvojiti. Potpuno ćemo profesionalizovati vojsku u toku 2010. i 2011. godine. Imaćemo jednu savremenu i modernu vojsku.
Naravno, imamo Zakon o radnoj, materijalnoj i vojnoj obavezi, ali ono što je na kraju bitno reći jeste da se amnestija odnosi na jedan određeni, manji broj lica i njima se šalje jedna jasna poruka, jedna pozitivna poruka od strane države Srbije.
Zahvaljujem se.