Pet minuta je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Po redosledu, narodni poslanik Žika Gojković. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, posle njega narodni poslanik Zoran Ostojić.

Sudeći po nekim diskusijama, prosto je šteta što ovaj zakon nije ranije donet. Naravno, to misle oni koji smatraju da trenutno pod udar ove vojne obaveze i odgovornosti zbog neispunjavanja vojne obaveze potpada 5.000 naučnika u inostranstvu. Međutim, nema toliko naučnika u inostranstvu.
Ono što je mnogo važnije za ovu diskusiju, to je da mi praktično sa većim brojem ovih zakona o amnestiji u kontinuitetu od 7. oktobra 2000. godine do dana današnjeg imamo nagradu za neispunjavanje obaveza prema državi.
Kada iz ovog doma krene takva poruka, da niko neće biti odgovoran ukoliko ne ispunjava obavezu prema državi, onda nas uopšte ne čudi šta se dešava na ulicama, u preduzećima, onima koja još uvek rade, onda ne treba da nas čude ni štrajkovi, ni demonstracije ni ovo što se naziva gubitkom dostojanstva i osećajem beznađa, sa kojim se bude naši građani. Poruka odavde je ta – ne treba da se poštuje zakon, a država će adekvatno da reaguje.
Sada da uzmemo ono što su ovi koji su predložili ovaj zakon saopštili za proteklih nekoliko meseci u medijima. Pored ove licitacije koliko je ljudi pod udarom ovog zakona, interesantno je da se javni tužilac oglašava u decembru mesecu i kaže nadležnim državnim organima – nemojte da primenjujete propise, ne postupajte po poternicama, ne postupajte po optužnim aktima, sve je u redu. Poruka je – ne primenjujte zakon. Zašto? Jer oni znaju da će ovaj zakon da se donese, samo je pitanje dana.
Onda se postavlja pitanje da li uopšte treba da postoje odredbe čl. 394, 395, 396, 397. i 399. Krivičnog zakonika Republike Srbije? Zašto niste predložili da se ovo izbriše iz Krivičnog zakonika?
Radi javnosti, samo treba da se zna, zaprećene kazne po ovim krivičnim delima su, recimo: 394. član - jedna godina, kvalifikovani oblik tri godine, drugi kvalifikovani osam godina, treći kvalifikovani dvanaest godina; 395. član - zaprećena kazna godinu dana; 396. član - godinu dana i pet godina; 397. član - pet godina, osam godina; 399. član - od jedne do dvanaest godina.
Ima i ovaj što je preskočen, 398. član, a ja mislim da su predstavnici ovog ministarstva i glasnogovornici ovog ministarstva u javnim nastupima izvršili i ovo krivično delo, a to je – protivpravno oslobađanje od vojne službe. Mimo zakona, neko je nekog oslobodio obaveze.
Naravno, to je u konceptu modernog patriotizma. Mi modernim patriotizmom treba da odgovorimo na nešto što se zove globalni izazovi, ključne pretnje i strateški ciljevi. Ako je to opredeljenje ove vlade, onda, molim vas, nismo morali da donosimo onakav Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Zašto je onda vojna obaveza propisana? Zašto je niste izbacili? Doduše, najavljujete da će za godinu dana i to da se izbaci, da ćemo ići na neki novi koncept dobrovoljačke profesionalne vojske, a napuštamo ovaj, teritorijalne odbrambene snage.
Kako bi se ovo opravdalo, koriste se razlozi koji su, pre svega, uvreda države i bruka i sramota predlagača. Kaže se, ima puno ljudi koji zbog ličnih interesa nisu u mogućnosti da ispune javnu obavezu. To bi otprilike bilo: znate, predsednik Vlade ne može da nastupa sa pozicija Vlade jer ima preče lične interese (tako se i dešava), ili predsednik Republike ima jako izražene lične interese i ne može da nastupa sa javnih pozicija, ne može da zastupa javne interese.
Naravno da mi prepoznajemo taj stil tzv. modernog patriotizma. Samo, nikome nije jasno šta je to moderni patriotizam. Prema praksi koja je na delu, vidimo da se narušava porodica, vidimo da se narušava nacija, vidimo da se narušava i religija, vidimo da se narušavaju svi atributi nečega što individualno određuje pojedinca i neku grupu koja ima nešto zajedničko.
Istovremeno, Euleks pravi institucije države nezavisnog Kosova. Dve i po hiljade naoružanih vojnika će biti. Kod nas – razgradnja, i to, vidi se, u kontinuitetu. I, naravno, prema nekom scenariju. Taj scenario je poznat, to je ta nova bezbednosna politika EU i NATO pakta, koja ima svoju metodologiju u tzv. mirnom pretkonfliktnom periodu i postkonfliktnom periodu. Pacifikacija jednog prostora, da se ljudima jednostavno smuči uopšte i pomisao da treba da ispunjavaju obaveze prema svojoj državi.
Ako su obaveze propisane u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, onda bi Krivični zakonik, koji propisuje sankcije za neispunjavanje tih obaveza, morao da se primenjuje.
Ako amnestirate nekog za krivično delo za koje je zaprećena kazna pet ili osam godina, izvinite, molim vas, vi ćete u sledećoj fazi da amnestirate Šariće, vi ćete u sledećoj fazi da amnestirate druge. Pa, isti je stepen društvene opasnosti, zato što je propisana ista kazna zatvora, u istom trajanju.
Od čega zavisi taj vrednosni sud? Od toga da li će neko svoje lične interese da stavi iznad javnih interesa. To je vaš kriterijum. To je tako kada su tajkuni pravili Vladu, kada je Vlada feudalno podeljena i kada svaki sektor prati nešto svoje.
Očigledno, oni koji žele da imaju dominaciju u dijaspori rekli su – ovo se radi zbog dijaspore. Prvo, ne radi se o dijaspori, radi se o ljudima koji su radi izbegavanja vojne obaveze otišli u inostranstvo. Nisu to naučnici, kao što ih neko predstavlja, nego perači čaša u kafićima, istim kao i kod nas ovde. Njih oslobađate. Slažem se, ali da li je to neka tekovina, da li je to u trendu sa nečim što je moderno?
Ne znam zašto država Izrael ili država Švajcarska ne bi bile uzor Srbiji? Po broju stanovnika, po teritoriji tu smo približno. Vojna obaveza je opšta u Švajcarskoj, podležu muškarci, nema amnestije. Kao što i u državi Izrael, koja se na svoj način bori za mesto pod ovim suncem, takođe postoji vojna obaveza, kojoj podležu i muškarci i žene, dve-tri godine se služi. Nikome ne pada napamet da razmišlja o tome da se obaveza prema državi na neki način potisne, pogotovo ne tako što bi se dokazani izvršilac krivičnog dela amnestirao.
Zaslužio je oproštaj, oproštaj od celog društva! Celo društvo mu oprašta što nije ispunio zakonsku obavezu. Onda ovi „genijalci“ kojima je zinulo za pare kažu – dijaspora dovlači pare, pa će na ovaj način, amnestiranjem, doći neke pare.
Evo, da predložim „genijalcima“ koji se „pale“ na pare, postoji i bolji način kako da se privuku pare. Vi znate da trenutno poreski raj, of-šor firme i of-šor lokacije moraju da smanje svoje poslovanje, jer su sve države ovog sveta videle da se radi o nekom kriminalu.
Samo da vas podsetim, gospođo Malović, trenutno je u Italiji u toku postupak poreske amnestije. On je započet oktobra meseca prošle godine. To je treća poreska amnestija. U čemu se zasniva? Da svi Italijani vrate pare iz inostranstva, da operu legalno te pare tako što će da plate šest do sedam posto porez na tu aktivu. Na taj način je, prema prvim podacima, osamdeset milijardi evra vraćeno u Italiju. Po tom osnovu, njihov budžet je uzeo četiri milijarde evra.
Ako vam je toliko stalo do para iz dijaspore, zašto ne preduzmete poresku amnestiju, nego idete na ovu? Pa još izmišljate 5.000 naučnika, 5.000 naučnika nije se odazvalo pozivu da ispuni obavezu.
Gospođo Malović, iz vašeg ministarstva je došla informacija... Vidim da vam je Gašo Knežević predavao na fakultetu. Pa, on je tako primenjivao i Zakon o univerzitetu; on je nacrt zakona primenio kod Vojislava Šešelja. Vidim da i vi... Predlog zakona još nije ušao u skupštinsku proceduru, a vi već dajete izjave kao da je sve to gotovo – slobodno vi prelazite preko granice, nema nikakvih poternica, ni bilo čega, neće ni da se vode postupci, sve je u redu.
Koja je to poruka? Poruka je da se zakon primenjuje „na kilo“ i poruka je da možemo da primenimo i ono što još nije usvojeno u Narodnoj skupštini. Pa, ako se nešto primenjuje faktički, a nije usvojeno u Narodnoj skupštini, onda vi ne poštujete Narodnu skupštinu. Kako je to moguće? Valjda se zakon donosi, pa on stupa na snagu, pa se primenjuje.
Poruka iz vašeg ministarstva, doduše, ne vaša, nego onog čuvenog „otporaša“ Homena, jeste – dogovorili smo se mi sa tužilaštvom i sa sudovima, nema nikakvih postupaka. Kako je to moguće?
Samo da vas podsetim, taj isti vaš sekretar je rekao – vojni obveznici iz dijaspore koji su redovno odlagali služenje vojnog roka podnošenjem zahteva diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije u zemljama gde žive mogu da dođu u Srbiju kad god požele, bez straha da će biti krivično gonjeni i uhapšeni. Šta to znači? Da je država već pokazivala neku blagost prema tim ljudima. Prema kojim ljudima? Prema onima koji su pokazali elementarno poštovanje prema svojoj državi, pa su došli i rekli – nisam u mogućnosti sad da ispunim svoju vojni obavezu, imam neke neodložne poslove, pa su diplomatsko-konzularna predstavništva obaveštena.
Ovde se javlja ona grupa koja nikoga ni o čemu nije obaveštavala ili kojoj su uvažena dva zahteva, pa je trebalo treći da se reguliše. Kako ćete da ih privolite na civilno služenje vojske? Nemate odgovor.
Samo da vas podsetim, gospođo Malović, nije dovoljno da se iz inostranstva uzmu pare da bi se izvršila neka reforma. Vi sad snosite posledice reforme pravosuđa. Uzeli pare, uzeli kompjutere, imamo evropske standarde. I, kada će ročište, kada će pretres? Haos! Ali, tiho se vi ložite na toj vatri sa gospodinom Ristićem. To je vaš problem. Mi vam rekosmo što vam rekosmo, još pre godinu i po dana.
Međutim, koje su to pretnje kod nas? Terorizam, prodaja oružja za masovno uništenje, regionalni sukobi, neuspeh država. Evropa i taj vaš NATO pakt kažu – četvrta ključna pretnja po stabilnost je neuspeh države. Da li vi mislite da ovim zakonom o amnestiji demonstrirate uspeh države? Ne, nego dokazujete da je u ovoj državi sve moguće, ali ne po zakonu, nego po volji onoga ko vrši vlast.
Taj što vrši vlast je u stanju da sve predstavi modernim patriotizmom. Šta je to moderni patriotizam? Bio je nekada neko ko je rekao da je za njega patriotizam kad možeš da uzmeš pasoš i da putuješ u svet. Samo kod njega je to bilo, i navukli se posle ovi iz Demokratske stranke pa samo to ponavljaju.
Gospođo, peta pretnja je organizovani kriminal. To je bilo 2003. godine. Znate li šta se desilo 2009. godine? Promenio se redosled tih bezbednosnih pretnji, pa je sada prva borba protiv nelegalne trgovine oružjem za masovno uništavanje, na drugom mestu je međunarodni terorizam, ali on sve više prerasta u nešto što se zove organizovani kriminal. Regionalni konflikti više nisu pretnja, sada je na njihovo mesto došao sajber kriminal. Problemi koje oni mogu da izazovu se odnose na saobraćaj, informacije i snabdevanje energijom. Nove oblasti interesovanja: energetika, klimatske promene i zabrana širenja nuklearne energije.
Evropa pretežno demilitarizovana. Hvale se evropskom bezbednosnom politikom, kaže – u klasičnom smislu smo sposobni samo da reagujemo na trećim područjima. Ali, sad se to smanjilo, posle ove „ekskurzije“ zvane Irak i Avganistan. Bivši generalni sekretar Roberts pre neki dan reče – NATO je na ivici propasti. Sukob između EU i NATO pakta, dve, po svojoj prilici komplementarne, bezbednosne politike, puca. Novoprimljeni članovi EU pre će da podrže SAD u bezbednosnoj i spoljnoj politici, nego, navodno, zajedničku politiku EU.
Gde vi nas to vodite? Šta nam to promovišete kao vrednost? Znate li šta bi se desilo sa ovakvim predlogom zakona u Švajcarskoj ili u Izraelu? Ne biste smeli da izađete ispred sale.
Možete vi da tumačite ove moje reči kako god hoćete, ali vi u ovom delu narušavate jedan vrlo važan element definicije države, a to je mogućnost da se neko odbrani i da obezbedi bezbednost na svojoj teritoriji. Na šta ste srozali vojsku­? Na šta ste srozali bezbedonosne strukture?
Ima to svoju predistoriju, počevši od ove gospođe Nikol Bol, koja je 1988. godine najavila nešto, pa preko ove Kler Šort, kada je reforma tzv. sektora bezbednosti postala modni trend za uništavanje država. Zato mi dižemo glas. Mi smo mali narod, mala država. Ako se mi ne zaštitimo, ako se mi ne organizujemo, onda svako može da radi šta god hoće sa nama. Već rade šta god hoće sa nama. Zato mi dižemo glas. Prekršili ste sve moguće mere. Prešli ste preko svih mogućih podnošljivih principa. Vodite državu, trudite se da ta država postoji na celoj svojoj teritoriji, a ne radi fotelja, opstanka na vlasti. Prihvatate sve i svašta.
Naravno da niko sa Zapada neće da vas kritikuje zbog ovih mera. Ne želi. Zašto? Rekli su 2008. godine – Zapadni Balkan je stabilan. Kako? Euleks formira državu, NATO pakt formira državu. Ovde je srozano sve. Ne postoji nikakav izazov, nikakva pretnja. Sve je urađeno. Na vlasti su ljudi koji promovišu moderni patriotizam. Šta su posledice modernog patriotizma? Urušava se država. Urušavaju se funkcije države. O tome mi pričamo.
Iznosimo kritiku u odnosu na ovo, a kritikovali smo vas i 2000. godine, i 2006. godine i 2001. godine, kada ste oslobađali one kriminalce, 25% smanjivali kazne zatvora. Uvek smo vas kritikovali zbog ovakve vrste amnestije i govorili šta će kao krajnju posledicu da ima takva vrsta amnestije. Neodgovornost. Kako možemo pričati o nekom društvu koje demonstrira ovaj stepen neodgovornosti? Vi pozivate ljude na neodgovornost – nećeš trpeti zakonske posledice.
Ako ne trpiš zakonske posledice tamo gde je propisana kazna od godinu do dvanaest godina, mene uopšte ne iznenađuje da sutra amnestirate i ove, kako ih danas nazivate, tajkune i ove koji su na čelu organizovanog kriminala i ove što ceo svet proganja.
Vodite računa, ova država mora da sačuva svoje dostojanstvo.

Iskorišćeno je dvadeset minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić, posle njega narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite.

Hvala potpredsednice. Koleginice i kolege, LDP podržava zakon o amnestiji, jer u središtu naše politike uvek su bili ljudi. Dostojanstvo države čuva se politikom koja od države pravi zemlju u koju ljudi dolaze sa raznih strana, jer je u toj zemlji bolje nego u njihovim matičnim zemljama, a neodgovorna politika pravi od države zemlju iz koje ljudi odlaze.
Sećamo se svi devedesetih i ovih balkanskih ratova na kraju 20. veka na ovim prostorima, koji su od jedne vojske, treće ili četvrte u Evropi, sa 250.000 oficira i vojnika napravili šest ili sedam vojski, a 5.000 ljudi samo od 2006. godine nije želelo da služi vojsku. Kada se setimo početka tih događaja sa početka devedesetih godina, Vukovara i svega toga, sasvim je jasno; kada se setimo događaja posle 5. oktobra i pogibije vojnika, od Topčidera, o čemu je pričala Vesna Pešić, Leskovca, jasno je zašto ti ljudi nisu želeli u vojsku.
Na pravi bezbednosni izazov moguće je odgovoriti samo kolektivnom bezbednošću. Mi u Liberalno-demokratskoj partiji smo uvereni da će ova vlada – ako ne ova, onda svakako sledeća, u kojoj će LDP voditi glavnu reč – takvu politiku sprovesti. Okruženi smo NATO zemljama i jedino kolektivna bezbednost može da garantuje bezbednost Srbiji, očuvanje dostojanstva.
Pet hiljada ljudi ne može da dođe u zemlju zato što su pod krivičnim progonom, ljudi koji u inostranstvu imaju posao ili studiraju i svakako da mi kao narodni poslanici moramo da vodimo računa o njima. To su ljudi koji možda žele da unesu kapital ili znanje ovde, a ne mogu da dođu.
Nadam se da ćemo posle ovog zakona o amnestiji usvojiti bar još jedan koji će amnestirati one koji će izbegavati služenje vojnog roka od donošenja ovog zakona do ukidanja obavezne regrutacije i obaveznog služenja i suspenzije, kako je to ministar odbrane rekao, i da ćemo preći na profesionalnu vojsku.
Neko se ovde poziva na tradiciju. Pa, tradicija je lepa stvar, ali se svet promenio u proteklih sto godina. Pre sto godina, na početku 20. veka i u prvim balkanskim ratovima žene nisu imale pravo glasa, nije postojao internet, drugačije vreme je bilo. Moramo da prihvatimo izazov vremena. Izazov vremena kaže – biti vojnik je posao kao svaki drugi, s tom razlikom da onaj ko se opredeli za to ima samo jednu firmu gde može da radi jer svaka država ima samo jednu vojsku. Ta vojska je bolja nego regrutna vojska. To su pokazale i sve zemlje u okruženju i idući u susret atlantskim integracijama i sistemu kolektivne bezbednosti, koju obezbeđuje NATO pakt, svakako da i Srbija mora da uvede profesionalnu vojsku.
Nadam se da će ministar odbrane ispuniti obećanje da će se to desiti tokom 2011. godine i onda će ove priče biti bespredmetne. Uvek će biti ljudi koji žele taj posao da obavljaju. Nadam se da će ta profesionalna vojska imati mnogo veći ugled nego ova vojska sada ili ona iz koje je ova sadašnja izašla.
Setimo se samo početka ratova, devedesetih godina, operacija u Vukovaru. Možete to da pročitate u knjizi Bore Jovića, kada je general Adžić referisao Kadijeviću i Miloševiću, Bori Joviću i izgovorio sledeću rečenicu: „Na Vukovaru je prava katastrofa. Valjevci su kompletno pobegli. Radi se o ortodoksnim srpskim nacionalistima“.
Ta konfuzija koja je tada postojala dovela je do toga da ovih 5.000 ljudi neće ni u ovu vojsku. Usvojimo ovaj zakon o amnestiji i omogućimo im da budu slobodni građani, da daju doprinos ovom društvu. Uvedimo profesionalnu vojsku, to je pravi put za bezbednost i dostojanstvo ove zemlje. Hvala.

Iskorišćeno je pet minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima gospodin Nemanja Šarović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, žao mi je što se niste odlučili da se malo više uključite u ovu raspravu. Smatram da nije dovoljno ono vaše uvodno izlaganje, jer onaj ko je pažljivo pratio mogao je primetiti, možda građani ispred malih ekrana nisu, ali mi koji smo se pripremali za raspravu o ovom zakonu svakako jesmo, da ste vi u većem delu svog izlaganja zapravo samo pročitali ono što je poslanicima već dostavljeno kroz obrazloženje zakona.
To, u najmanju ruku, sa vaše strane nije korektno. Možda jeste prema predstavnicima vladajuće koalicije, koji verovatno nisu ni pročitali ovaj predlog zakona, a glasaće zbog stranačke discipline za taj zakon, ali smo od vas očekivali da tokom same rasprave odgovarate na ova pitanja koja su prethodni govornici i ovlašćeni predstavnici političkih stranaka postavili.
Jasno je, pre svega, da je ovaj zakon možda trebalo da se zove zakon o izmeni Krivičnog zakonika, jer niko ne može opravdati postojanje ovih članova zakona za koje sada dajete amnestiju ukoliko u prethodnom periodu dužem od deset godina nije postojala sankcija za takvo krivično delo.
Onda se potpuno opravdano postavlja pitanje postoji li i dalje društvena opasnost od ovoga dela, da li mi i dalje želimo da štitimo te društvene vrednosti koje se štite i koje smo štitili tako što smo prepisali ova krivična dela ili mi odustajemo od tih društvenih vrednosti?
Vi niste odgovorili ni koliko ima, što bi bilo primereno i neophodno da znamo da bismo se upustili u nekakvu raspravu, lica koja su pravosnažno osuđena po ovim krivičnim delima za koja sada dajete amnestiju, da vidimo da li neko zaista jeste pravosnažno osuđen, koliko je takvih, da li je neko upućen na izdržavanje kazne, da vidimo kakva je bila kaznena politika za sankcionisanje ovih krivičnih dela. To bi nam možda omogućilo da na bolji način sagledamo o čemu se zaista ovde radi, u kom obimu postoji problem izbegavanja vojne obaveze.
Rekli ste da postoji oko 5.000 krivičnih postupaka i da se oni uglavnom vode protiv onih koji su u inostranstvu, ali se postavlja pitanje šta je sa onima koji su u Srbiji i koji ovde izbegavaju odsluženje vojnog roka? Kada ste formirali biračke spiskove za inostranstvo, veoma mali broj ljudi je upisan. Odakle onda vama mogućnost da protiv 5.000 ljudi, koji su navodno vojno sposobni, koji su u toj starosnoj dobi da od njih očekujemo da se odazovu vojnoj obavezi, vodite krivične postupke? Zaista je neverovatno.
Ako ste upisali 20.000 ili 30.000 ljudi u biračke spiskove u inostranstvu, a u Srbiji ima 6,5 miliona birača, neuporedivo veći deo tih koji izbegavaju vojnu obavezu bi morao biti u Srbiji. Kako se desilo da do toga nije došlo, ili postoji državna politika da se protiv onih koji su u Srbiji ne vode krivični postupci, već krivične postupke vodite samo protiv onih za koje znate da naše pravosuđe do njih ne može doći?
Gospođo Malović, da li ste raspisali ijednu poternicu za onima koji su bili dužni da dođu na odsluženje vojnog roka ili su se samovoljno udaljili za vreme odsluženja vojnog roka, pa pobegli u inostranstvo, što je, u skladu sa Krivičnim zakonikom, teško krivično delo? Da li je protiv bilo koga od počinilaca ovih krivičnih dela raspisana poternica? Ukoliko nije, dajte da vidimo zašto nije. Koji su to kriterijumi na osnovu kojih odlučujete protiv kojih izvršilaca krivičnih dela ćete raspisati poternicu, a protiv kojih nećete? Jedini kriterijum može biti visina zaprećene kazne, odnosno društvena opasnost od tog dela.
Ovo je, praktično, treći put da amnestirate one... Mada bi pravilnije bilo da se kaže da je zakon o amnestiji i aboliciji, jer su to pravno dva instituta. Amnestiranje se odnosi na ona lica koja su već pravosnažno osuđena, dok se abolicija odnosi na one protiv kojih je u toku krivični postupak, pa čak i na one koji su izvršili delo, ali protiv kojih nije ni pokrenut postupak, za koje postoji mogućnost da se pokrene postupak. Vi sve te kategorije amnestirate i abolirate. Mogli ste i primerenije da nazovete ovaj zakon.
Što se tiče obrazloženja koje ste dali za donošenje ovog zakona, moram primetiti da je ono potpuno besmisleno i da se tri četvrtine ovog teksta apsolutno ne odnose na razloge za donošenje zakona. Vi tu kažete kako amnestija predstavlja jedan od instituta krivičnog prava itd. To što je amnestija institut krivičnog prava nije razlog za donošenje zakona.
Razlozi za donošenje ovog zakona su pre svega političke prirode i jedino ste u ovom malom pasusu, mada je i polovina ove umanjene strane odvojena samo za razloge, svega jednu jedinu rečenicu suštinski posvetili nekakvim kvazirazlozima i rekli da su „u našoj zemlji usvojena nova zakonska rešenja u oblasti krivičnog zakonodavstva i prihvaćeni međunarodni standardi u oblasti izvršavanja krivičnih sankcija...“. Pa šta? Kakve to veze ima sa amnestijom? Dalje kažete: „... kao i nova zakonska rešenja u pogledu izvršavanja vojne obaveze“.
Dakle, imate novo zakonsko rešenje, pa znači da ono prethodno ne važi. Postoji li bilo kakav pravni kontinuitet u ovoj državi? Kada donesete novi poreski zakon, zašto ne kažete da prethodni zakon više ne važi, pa ko nije platio porez, nema veze? Dakle, u svakoj državi mora postojati kontinuitet i država mora biti ozbiljna u sprovođenju svakog zakona, a posebno kada su u pitanju krivični zakoni i posebno kada su u pitanju teška krivična dela za koja je zaprećena višegodišnja kazna zatvora.
Dalje, postavlja se pitanje zašto donosite amnestiju baš za ova krivična dela, zašto ne za neka druga krivična dela, zašto ne za neke prekršaje? Nedavno ste, kada ste doneli Zakon o bezbednosti saobraćaja, propisali izuzetno visoke kazne, pa je danas izgleda gore da sa slušalicama na ušima pređete pešački prelaz nego da kao ministar potrošite milijarde suprotno Zakonu o budžetskom sistemu, bez ikakve kontrole. Ministar finansija gospođa Dragutinović je priznala da ne zna kako je potrošeno nekih trinaest milijardi. Ali, za ta teška dela su, umesto krivičnih prijava, podnete prekršajne prijave, pa će neko biti kažnjen, možete misliti, sa pet, šest ili deset hiljada dinara ili drakonski možda neko sa dvadeset, zato što je milijardu ili dve potrošio suprotno zakonu.
Ovaj zakon je usmeren na dalje rastakanje, pre svega, vojske, pa samim tim i čitave Republike Srbije. Postavlja se pitanje da li uopšte ima opravdanja da i dalje imamo vojsku. Vi ste najavili, najavljujete već duže vreme, sada za 2011. godinu, a pogledao sam i stenograme onoga što ste pričali 2006. godine, tada ste garantovali da ćemo imati potpuno profesionalnu vojsku i da građani neće više služiti vojni rok najkasnije do 2010. godine.
Nemojte nam pričati o visokom rejtingu vojske. Što je manje vojske, to je rejting viši. Zašto je rejting vojske navodno povećan? Pa, zato što je nema. Kažete da je visok odziv. Šta to znači? Da li to znači da je Srbija vojno sposobna da odgovori svakoj pretnji? Da li smo mi, poput Hrvatske, sposobni da ispunimo svoju ulogu garanta Dejtonskog sporazuma? Ili to znači da su vam puna pozorišta, porodilišta i ne znam ni ja koje ustanove? Vi ste časnu srpsku vojsku, kojom se nekada narod ponosio, nekada je bio ponos i čast ići u vojsku, pretvorili u nekakvu vojsku ljudi koji menjaju pelene, koji opslužuju pozorišta, izigravaju kurire i služe civilno u institucijama za koje niko normalan nikada ne bi ni pomislio da imaju potrebu za civilnim služenjem vojnog roka.
Ovaj zakon apsolutno se mora posmatrati mnogo šire od ovoga što vi pokušavate da predstavite u okviru celokupne društvene situacije u kojoj se danas nalazi Srbija. Mora se posmatrati i u okviru rezolucije o Srebrenici. Kako mislite da neko sutra brani državu ukoliko, s jedne strane, srpske heroje, one koji su državu branili, isporučujete Haškom tribunalu, s druge strane proglašavate Srbe genocidnim narodom, a s treće strane, one koji su tu najsvetiju obavezu prema državi izbegli proglašavate onima koji su ispali najpametniji, amnestirate i kažete – nema nikakve veze, vratite se vi lepo kao da se ništa nije dogodilo?
Već deset godina stvarate takvu klimu. Neshvatljivo je da se više brine o onima koji su iz države pobegli u vreme kada je država ugrožena, nego o onima koji su u državi ostali i koji su svoj kućni prag i tuđe kućne pragove branili!
Kažete – kako se oseća onaj ko ne može da dođe u Srbiju za Novu godinu? Šta mislite kako se osećaju oni čiji su očevi, majke, braća, sestre, deca poginuli braneći svoju otadžbinu? Kako se osećaju vojni rezervisti koji su i ove zime po minusu hodali, protestovali i štrajkovali, tražili da ostvare svoja prava? Imate li vi moralno pravo da donosite zakon o amnestiji onih koji su izbegavali vojnu obavezu, a da niste čak ni finansijske obaveze prema onima koji su državu branili ispunili? Da ne govorim o moralnoj obavezi, o zahvalnosti koja mora biti iskazana na svakom koraku, o društvenoj prihvaćenosti tih ljudi, koja postoji u državama u okruženju koje od svojih ratnika prave heroje, pa makar oni bili zločinci i zlikovci, a vi od naših heroja pravite zlikovce i zločince.
Da li ste procenili, morao je tu sedeti ministar vojske gospodin Šutanovac, kakav će ovo uticaj imati na borbenu gotovost Vojske Republike Srbije?
Doneli ste zakon kojim ste amnestirali najpre one koji su dezertirali do 2000. godine, i to je važilo do 6. oktobra, pa ste onda doneli zakon koji je važio za one koji su vojnu obavezu izbegavali od 7. oktobra 2000. godine do 17. aprila 2006. godine, pa danas poklapate i period od 18. aprila 2006. godine, do dana stupanja ovog zakona na snagu.
Vi u kontinuitetu dve decenije ne štitite krivična dela protiv vojske, a krivična dela protiv Vojske Republike Srbije su po svojoj suštini krivična dela protiv same Republike Srbije. To je valjda nešto što je danas svima jasno.
Razumem da vi šaljete poruku da možda nije bitno to što ni najviše državno rukovodstvo nije služilo vojsku, pa ne mora predsednik države, ne mora ministar da služi vojsku, ne mora gradonačelnik da služi vojsku, ali, dozvolićete, mislim da to nije baš normalno. Uporedite se sa Švajcarskom. Veoma cenite i volite da se poredite sa tom zemljom. Tamo niko ko nije služio vojsku ne može napredovati u državnoj službi. Jedan od osnovnih motiva da se postane oficir jeste upravo to.
Ako ste se već odlučili na ovaj korak, na amnestiju, postavlja se pitanje zašto se niste odlučili da ostane neka sankcija za ove koji su nesumnjivo izvršili jedno teško krivično delo, koji je to razlog zbog koga ste se opredelili da se briše iz kaznene evidencije da je neko izvršio to i to krivično delo i da je pravosnažno osuđen ili da je krivično gonjen, pa je u toku postupka izvršena abolicija?
Mogli ste, poput nekih drugih država, propisati odredbu da onaj ko je izbegavao vojnu obavezu trajno ne može da se zaposli u državnim organima, poput nekih evropskih država koje to čine. Zašto smo gori od njih? Mislite li da je tim državama koje su članice NATO potrebnija vojska nego nama?
Da li bilo ko danas može da tvrdi da Srbiji nije potrebna vojska, a donošenjem ovakvih zakona upravo ubijate svaku mogućnost da sutra neko stane na branik otadžbine, ukoliko, ne daj Bože, dođe do takve potrebe? Niko od nas ne želi da ratuje, ali najmoćnija država na svetu, SAD, ima najveću vojsku, iako su, kada pogledate teritorijalno i geostrateški, oni najmanje ugroženi, ali oni imaju interes i vojnika na svakom pedlju zemljine kugle. Svuda postoji interes koji će oni braniti. A za Srbiju, koja se bori da održi Kosovo i Metohiju unutar svojih granica, za Srbiju, prema kojoj druge susedne države imaju teritorijalne pretenzije, šaljete poruku da nam vojska nije potrebna i da građani Srbije ne treba da služe tu vojsku.
Danas nam neki kažu, evo, i danas smo iz jedne od vladajućih partija imali tu poruku povodom 9. marta, da Srbija više nije na Kosovu i Metohiji, da Kosovo i Metohija ne pripada Srbiji, zato što tamo, Bože moj, procentualno živi malo Srba. Znate li, gospodo, kakva je situacija u drugim rubnim opštinama u Srbiji? Sve manje Srba i uopšte građana Srbije živi u Preševu, Bujanovcu, Surdulici, Bosilegradu, Dimitrovgradu, Crnoj Travi, Beloj Palanci i Pirotu. Sve rubne opštine u Srbiji polako odumiru. Ne da ste ih oslobodili od vojske, nego ste ih oslobodili tokom ovih prethodnih deset godina i od stanovništva. Da li će se i sutra naći neki Vuk Drašković koji će reći – nije ni Bela Palanka Srbija, nije ni Bosilegrad Srbija, tamo živi dva ili tri procenta srpskog življa?
Ponovili ste nekoliko puta da je jedan od razloga za donošenje zakona i briga o onima iz inostranstva, kako kažete, da ne izgube posao, da ne izgube godinu na fakultetu. Šta je sa onima u Srbiji? Valjda i u Srbiji neko ko je mlad ima pravo da radi, pa mu to odsluženje vojnog roka može zasmetati? Isto tako i neko u Srbiji može izgubiti godinu na fakultetu, ali, dopustite, pa i mi smo svojevremeno ponosno odlazili u vojsku i gubili tu godinu na fakultetu i to je bilo nešto potpuno normalno.
Nekada se u Srbiji nije smatrao normalnim onaj ko nije odslužio vojsku, pa se nije mogao ni oženiti, a kamoli... Evo, na primer, ja sam od sredine 1993. do sredine 1994. godine služio vojsku i bilo je nekih, iako je bio tada manjak vojske, tada su u toku bili ratovi... Upisao sam Pravni fakultet i otišao na odsluženje vojnog roka. Tada su nekoliko mojih, da kažem, kolega hteli da vrate. To su bili ljudi iz ruralnih delova Srbije. Oni bi pre umrli i poginuli, nego što bi se vratili kući bez odsluženog vojnog roka, jer bi se pitali sutra po selu ko su normalni. Ko bi dao sutra svoju kćer za onoga ko ni vojsku nije sposoban da služi? Jer, vojsku po pravilu u svim državama sveta služe samo oni koji su potpuno zdravstveno sposobni.
Amnestija je donošenjem ovog zakona postala pravilo. To je nešto što je definitivno utvrđeno. Nekada ste govorili o ratovima, navodno zbog kojih ste donosili zakone o amnestiji, pa je neko bežao zbog zlog Miloševićevog režima. Danas sa njegovim najgorim učenicima sedite u Vladi. Kada pogledate diskusije iz 2006. godine, oni koji danas podržavaju zakon tada su bili izričito protiv zakona koji je donet u aprilu 2006. godine.
Ne može amnestija biti pravilo. Amnestija može biti samo izuzetak i amnestija može biti određena samo u izuzetnim slučajevima. Vi na ovaj način samo poručujete da vam vojska ne treba.
Ovaj zakon će biti usvojen za desetak dana i jedno od krivičnih dela za koja dajete amnestiju je samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz Vojske Republike Srbije. Postavlja se pitanje kako planirate da narednih deset ili petnaest dana, dok zakon ne bude donet, održite disciplinu u kasarnama? Šta će sprečiti bilo koga ko je trenutno na odsluženju vojnog roka da lepo kaže – znate šta, ljudi, odoh kući na petnaest dana, deset ili petnaest, gledaću Skupštinu, pratiću kada će biti glasanje o ovom zakonu, pa kada se primakne lepo ću da se vratim i da kažem ne možete mi ništa, pošto će i oni potpasti pod ovu kategoriju onih koji dobijaju amnestiju?
Brojni su načini na koje vi uništavate Vojsku Republike Srbije, uništavate moral i čast, što su najvažnije etičke kategorije na kojima je zasnovana vojska. Neki kažu – ako ode čast, ako se izgubi čast, izgubljena je i vojska.
Jedan od načina ponižavanja vojske je i dodela oficirskih počasti onima koji ih ni po čemu ne zaslužuju. Jedan od takvih primera je dodela oficirske sablje gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu od jedne nevladine organizacije. Mač je simbol vojničkog poziva, vrlina, neustrašivosti i snage. Kao simbol oficirske časti i dostojanstva mač (ili sablja, kako se različito naziva) uveden je u sve armije sveta i ima gotovo kultnu vrednost. Oficirska sablja je u našoj vojsci imala izuzetno dugu tradiciju i poseban značaj, i sve cenjene, slavne srpske vojvode se od svoje sablje do kraja života nisu odvajale.
Neki su rekli, da su znali kada su je uzimali kakva sve odricanja ta oficirska sablja traži, kakve moralne i časne zahteve, da je možda u ruke ne bi ni uzimali.
Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj se oficirska sablja nalazi u slobodnoj prodaji i firma „Status stil“ je prodaje kao da se radi o kilogramu mesa, kao da se radi o parfemu, penkalu ili nekom drugom poklonu koji bi možda bio prigodan!
Sablja je poseban predmet i simbol oficirskog poziva i u skladu sa profesionalnom vojnom etikom ne može se nikome van oficirskog kora poklanjati niti uručivati. Sablja se može nositi samo uz oficirsku ešarpu i niko je ne može staviti uza sebe na nekakvu krpenu, kožnu ili bilo kakvu drugu vezu.
Nažalost, tada nije bilo mogućnosti da se reaguje, ali je bilo krajnje degutantno gledati Dragana Đilasa kako prima tu sablju, iako se zna da mu ta sablja apsolutno ni po čemu ne pripada.
Sada ću navesti nekoliko citata iz knjige gospodina Radeta, odnosno pukovnika Radeta Rajića, koji je napisao trilogiju o časti. Ovo je jedna od tih knjiga. On je bio i predavač na Vojnoj akademiji. Dobro bi bilo da ste i vi ovu knjigu pročitali. Dobro bi bilo da se ova knjiga nalazi u biblioteci u svakoj vojnoj školi, jer biste onda možda drugačije shvatali i procenjivali šta vam jeste, a šta vam nije činiti. Onda biste možda shvatili koliko je važno čuvati svoju zemlju i u tom slučaju verovatno ne bismo ni imali priliku da ovakve nakaradne zakone kritikujemo.
Kako kaže gospodin Rajić, „najstariji i najznačajniji oblik službene časti je vojna čast. Ona je posebno značajna zbog toga što je njen ideal najčešće usmeren i vezan za vitalne interese nacije, države i otadžbine. Njen osnovni ideal posmatrano u etičkom smislu je otadžbinski ideal, koji se obično iskazuje odbranom slobode i časti naroda, odnosno slobode otadžbine. Kod osvajačkih vojski ne može se govoriti o ovoj vrsti ideala.
Za vojnu službu karakteristično je to da je ona vezana za svoju državu i vojsku, u kojoj se polaže zakletva na vernost. U tom smislu, ne može oficir koji radi u jednoj vojsci otići u drugu državu i tamo tražiti posao kao oficir. Svaki vojnik je dužan da služi vojni rok u svojoj državi. To su sve države predvidele svojim ustavom kao nacionalnu, građansku, patriotsku dužnost, pravo, ali i obavezu. U svim armijama sveta vojnici polažu vojničku zakletvu na vernost. Kroz sve te zakletve se zahteva vernost i odanost do smrti.
Vojna čast, dakle, za razliku od drugih službenih časti, nameće požrtvovano ispunjenje svojih dužnosti u najtežim uslovima u kojima se uopšte može naći država i narod.
Sledeća bitna karakteristika je da vojnu službu u principu obavlja samo zdrava muška populacija, i to kroz profesionalnu službu, služenje redovnog vojnog roka i naknadne obaveze vojnog obveznika u rezervi. Ova obaveza je ustanovljena vojničkom zakletvom, a vojnička zakletva po svojoj prirodi ne prestaje posle odsluženja vojnog roka, nego ima važnost do kraja života .
Sankcije za izdaju vojničke zakletve su mnogo strože nego za druge profesije ili službe. Izdaja vojničke zakletve je uvek najsramniji čin koji se može u vojsci, a posebno u ratu, učiniti. Ona se redovno najstrože kažnjava.
S druge strane, priznanja za junačka dela u ratu u vidu odlikovanja, a posebno medalja časti, oduvek su u srpskom narodu izazivala divljenje i poštovanje.
U poslednjih nekoliko godina, odnosno u poslednjih nekoliko decenija 20. i početkom 21. veka deo našeg naroda se odricao i udaljio od svog korena, čestite tradicije, svetitelja srpskih, velikih Srba, Obilića junaka, hrabrih pokolenja, slavnih bitaka, kosovskih zaveta, vidovdanske etike i stradanja srpstva.
Za pouku, a u ime časti, da se više ne ponovi, kako opominje Antonije Đurić, da nam zabluda bude bliža od stvarnosti, zagonetka od rešenja, slepilo od jasnog vida, magla od čistog horizonta, da samo nama mogu biti bliži ljudi neznanog korena i neispitane prošlosti od ljudi sa imenom, prezimenom i srednjim slovom oca i majke, da samo mi damo veru za neveru i umlje za bezumlje.
Zato, kada god kao narod poimanje časti kao moralne, etičke, a posebno zavetne obaveze ocenimo nedovoljno značajnim, prevaziđenim i anahronim vremenu, idealističkim ili praznim, zalazićemo u mreže stranputice i krizu morala, lažnih vrednosti, bezverja, skorojevićke svesti, potrošačkog egoizma, anacionalnog duha i mlitavog kosmopolitizma, belosvetskog beskorenjaštva i politikantskih nadmudrivanja.
Ali, i tada kada je čast potisnuta, zanemarena ili čak obezvređena, ona će ostati nepomirljivi stražar i posmatrač, kritičar i sudija, orijentir i svetionik, i put i snaga na koju ćemo se moći stalno oslanjati i kao takvu poštovati. Ona će u srpstvu, kao i kod drugih ponosnih i velikih naroda, uvek nalaziti dostojne ljude, koji će činiti velika i patriotska dela za opštenacionalno dobro, u ime časti, a za vaskrs i ponos otadžbine“. Hvala.

Hvala vama. Od vremena poslaničke grupe je iskorišćeno 28 minuta i 50 sekundi.
Reč ima gospodin Đorđe Milićević. Preostalo vreme je dvanaest minuta.

Sasvim je dovoljno, gospodine Novakoviću. Poštovano predsedništvo, poštovana ministarka gospođo Malović, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o amnestiji. Pokušaću da budem veoma kratak. Smatram da je dosta toga već rečeno.
Ustavni osnov, kao i razlozi za donošenje ovog zakonskog predloga veoma su precizno i jasno navedeni u obrazloženju zakonskog predloga. Ne želim o tome da govorim, osim što ću reći da su oni prihvatljivi za poslanički klub SPS - JS.
Ono što želim da kažem na samom početku jeste da sam ubeđen (mislim da je to, između ostalog, i rečeno u uvodnom izlaganju gospođe Malović) da su zapravo na izradi ovog zakonskog predloga, koliko sam shvatio, radila tri ministarstva – Ministarstvo odbrane, Ministarstvo pravde i Ministarstvo za dijasporu. To je ono što je potpuno logično, imajući na umu, pre svega, sadržaje i razloge za donošenje ovog zakonskog predloga.
S druge strane, uvažavajući stavove, predloge, sugestije koje su uputile moje kolege iz poslaničkog kluba SPS - JS, još jednom želim da istaknem i ono što su oni zaključili – da će poslanički klub SPS - JS u danu za glasanje podržati ovo zakonsko rešenje, odnosno Predlog zakona o amnestiji, jer smatramo da treba pružiti priliku mladim ljudima koji nisu regulisali svoju obavezu i za koje postoji osnovana sumnja da su učinili krivično delo, i to od 18. aprila 2006. godine do dana stupanja na snagu Zakona, da konačno reše svoj status, i to u skladu sa zakonom.
Ovim zakonskim predlogom država je na određeni način pružila ruku, dala priliku svim mladim ljudima, našim državljanima koji nisu regulisali vojnu obavezu, da to učine u skladu sa zakonom. Mi iz poslaničkog kluba SPS - JS podržavamo ovu nameru.
Suštinski gledajući, ovaj zakonski predlog, kao što je između ostalog rečeno, podrazumeva oslobađanje od krivične odgovornosti, ali ne i od obaveze služenja vojnog roka. Kao što je između ostalog konstatovano, to zapravo znači da svako ko se nije odazvao pozivu ili je napustio državu može da se vrati u državu, on neće biti gonjen zbog prekršaja, ali vojna obaveza ostaje i ona će morati da bude regulisana u određenom vremenskom periodu, jer ona je regulisana Zakonom o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi.
Smatramo da treba da učinimo sve što je u našoj moći da mlade ljude koji rade u dijaspori vratimo u Srbiju, jer i oni mogu na određeni način pomoći Srbiji.
Želimo da verujemo da postoji određeni broj ljudi koji žele da dođu u Srbiju, da investiraju u svoju zemlju, pokrenu biznis u svojoj državi, ali to do sada nisu bili u mogućnosti jer nisu regulisali vojnu obavezu.
Ovo zakonsko rešenje je svakako na određen način i svrsishodnije, i celishodnije i bolje od onoga što je realnost i što danas imamo, a to je činjenica da mladi ljudi neće da dolaze u Srbiju zbog neregulisane vojne obaveze i da zbog toga traže ispis iz državljanstva.
Takođe, imajući ono na umu što je već više puta do sada konstatovano, kada je reč o potpunoj popunjenosti kapaciteta Ministarstva odbrane, kao i najavu profesionalizacije vojske, smatramo da je ovaj zakonski predlog u tom kontekstu dobro prelazno rešenje.
U uvodnom izlaganju gospođe Malović između ostalog se moglo čuti, koliko sam mogao da zapazim, da ima čak 154.000 građana Srbije koji žive u inostranstvu, a nisu regulisali vojnu obavezu i nisu u mogućnosti da dođu u svoju državu. Smatramo da ovim ljudima treba pružiti šansu, dati priliku i mislimo da je ovo dobar predlog da se ovo pitanje na najbolji mogući način reši, u skladu sa zakonom.
Dakle, suštinski gledajući, time želim da završim, dve su alternative: ili ćemo usvojiti ovaj zakonski predlog ili ćemo dozvoliti da ovi ljudi prilikom dolaska u svoju državu budu pohapšeni. Mi iz poslaničkog kluba SPS - JS zalažemo se za ovu prvu opciju i zato ćemo podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Milićeviću. Reč ima gospodin Mirko Munjić, pa posle njega gospodin Žika Gojković.
Preostalo vreme Poslaničke grupe SRS je petnaest minuta i četrdeset sekundi. Izvolite, gospodine Munjiću.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, govoreći o ovom Predlogu zakona o amnestiji pokušaću da dam svoj skromni doprinos želji i nastojanju SRS da se ozbiljno pozabavi ovim problemom, ovom ozbiljnom temom i da iskaže svoj politički stav kada je Predlog ovog zakona u pitanju.
Na početku svog izlaganja ću ipak dati jednu kratku genezu problema kroz prizmu novije srpske istorije, fokusirajući se pri tom malo više na većinski, dakle, srpski narod, a ne sporeći nijednog trenutka činjenicu da se sve ono što se odnosi na ovo što ću reći za većinski narod u stvari može primeniti i na ostale narode na prostorima bivše Jugoslavije, a sada i na prostorima Srbije.
U jednom svom delu prof. dr Laza Kostić piše otprilike ovako – Srbi koji napuste srpstvo i prihvate jugoslovenstvo ne samo da nisu time zaštićeni od ostalih, kako on kaže, jugoslovenskih grana, već, naprotiv, postaju time njihova omiljena tema napada. Druge grane ih još uvek smatraju Srbima. One ih čak izdvajaju iz jugoslovenske mase, kako piše profesor Kostić, i onda ih ubijaju kao Srbe. Dakle, bivaju, kako on kaže, ubijani od onih zbog kojih su bili voljni da žrtvuju svoju narodnost. On dalje kaže – dogodilo se nešto slično pokrštenim i ponemčenim Jevrejima u Nemačkoj.
Tako je, dakle, bilo u ne tako davnoj srpskoj istoriji. Ali, ovo je samo jedna strana medalje, ovo je samo jedna vrsta stradalnika tokom naše novije istorije. Ako samo zakratko povučemo paralelu sa najnovijim periodom, današnjim periodom, i postavimo pitanje kome to smeta današnja Srbija, upravo u onim trenucima kada želi da očuva svoje vitalne nacionalne interese – a jaka vojska, dame i gospodo, jesu vitalni nacionalni interesi Srbije, ne samo Srbije, i svake druge države, ne postoji jaka država bez jake vojske – možda bismo odgovor na ovo pitanje mogli najbolje da vidimo iz samo jedne rečenice dr Vojislava Šešelja iz njegovog kapitalnog dela „Ideologija srpskog nacionalizma“, gde on kaže, citiram: „Najmračnijim silama ovoga sveta mi Srbi smetamo što smo Sloveni slični Rusima, što smo pravoslavci, nacionalno svesni, solidarni, nepokorni i što naseljavamo važan geopolitički prostor gde se ukrštaju strateški ciljevi velikih sila“.
Dakle, evo nam ovde i neke druge kategorije stradalnika, Srba ponovo. To su oni Srbi koji su u datom trenutku novije istorije bili u potpunosti nacionalno opredeljeni, i to nacionalno opredeljeni u punom smislu te reči. To su oni Srbi čiji je prkos i inat bivao sve nesalomiviji kako je neprijatelj bivao sve jači, sve moćniji, sve okrutniji. Dakle, opet se radi o najnovijoj srpskoj istoriji.
Između prvih i drugih, dakle, između onih koji su prihvatili jugoslovenstvo a stradali kao Srbi, i onih koji su u prvom momentu, odmah bili nacionalno opredeljeni našli su se u stvari neki koji su možda i predmet zakona o amnestiji, prvo nekih ranijih zakona o amnestiji, a evo nam sada i novog zakona o amnestiji.
Naravno, opet kažem, tu ima i drugih narodnosti, drugih nacija, koje su takođe bile predmet ovih zakona o amnestiji, ali ovde se fokusiram uglavnom na ovaj problem. Tako se za neka krivična dela protiv Vojske Srbije sada ovim Predlogom zakona o amnestiji predviđa amnestija, koja obuhvata oslobođenje od krivičnog gonjenja, oslobođenje od izvršenja kazne, kao i brisanje osude. Za amnestiju se, kako vi kažete, može reći da je čist akt političke volje vladajuće većine. Dakle, vaš akt političke volje u odnosu na izvršioce krivičnih dela, krivičnih dela koja su propisana pozitivnim zakonodavstvom Republike Srbije.
Predlagač to ovde pravda činjenicom da su se u državi Srbiji promenile okolnosti, da su se promenile društvene, ekonomske i političke okolnosti. Da li je to baš tako ili je istina nešto drugačija?
Pod direktnim uticajem i po nalogu velikih svetskih centara moći cilj je da se obezvredi sve ono što je nacionalno i tradicionalno, da se srpski narod utopi u jedno more već porobljenih i nacionalno obezličenih i dezorijentisanih naroda, da se svoja istorija i svoje najveće vrednosti žrtvuju za račun nekih lažnih, obično finansijskih, obećanja.
Projektanti svega ovoga znali su da i na ovim prostorima imaju svoju ciljnu grupu. Ta ciljna grupa upravo je predmet nekih ranijih zakona o amnestiji, a sada i ovog Predloga zakona o amnestiji. Dakle, neki svesno, a neki nesvesno, neki iz straha, a neki iz namere, neki bezazleno, neki zlonamerno, neki opet iz nekog iracionalnog straha od služenja, a neki zarad ispunjenja tuđih ciljeva i interesa, postali su izvršioci određenih krivičnih dela koja su predviđena pozitivnim zakonodavstvom Republike Srbije, kao što su npr. izbegavanje vojne obaveze, bekstvo iz vojske, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i neka druga krivična dela.
Odlazeći iz zemlje Srbije mnogi od tih ljudi nisu ni bili svesni da će ikada biti predmet, odnosno subjekt nekog zakona o amnestiji i da će ikada biti amnestirani. Mnogi od ovih mladih ljudi, gospođo ministre, bili su upotrebljeni ili možda bolje reći zloupotrebljeni, i to prvenstveno od strane države koja nema svoju istoriju, a koja bi i našu istoriju da ukine. Upravo ta država, pozvao bih se na citat našeg prof. dr Vojislava Šešelja, nas tretira, kako on kaže, kao obične magarce. Dalje kaže – ona zna da se magarac medom ne pothranjuje, pa nas često, vrlo često šiba batinom za neposlušnost i tvrdoglavost, a nekada nas hrani šargarepom kada smo poslušni.
Šta se u stvari želi postići? Da potpuno razbiju i razore državnu organizaciju, da onesposobe privredni sistem za samostalno funkcionisanje i samostalan život, da narod zalude praznim obećanjima, da siromaštvom sruše moral našeg naroda, da potpuno uruše nacionalne vrednosti i, na kraju, da odstrane političke autoritete koji drugačije misle.
Kroz ovaj projekat i projekat ovog predloga zakona na neki način oni hoće da spoje crno sa belim, da spoje i pomire ono što je teško pomirljivo, da probude osećaj bola u jednom delu srpskog naroda kod koga su ratne rane vrlo teške i još nisu zarasle. Istovremeno, žele da probude osećaj pravde ili pravičnosti u drugom delu našeg naroda, kome žele da prikažu da je to njihov akt dobre volje, političke volje prema njima. Seme razdora u ovome biće posejano, a žetva se očekuje tek naknadno.
Oni bi da nam uruše vojsku. Prema njima, najbolje bi bilo da naša vojska potpuno nestane. Oni bi da se svako dezerterstvo proglasi za patriotski čin. Pitam ja vas, gospođo ministre, da li se u nekim drugim zemljama bekstvo iz vojske, bekstvo iz oružanih snaga, nesluženje i izbegavanje vojnog roka smatra patriotskim činom, u bilo kojoj zemlji na čije se tradicije vi pozivate? Da li se to kod njih zove dezerterstvom ili nekim drugim imenom? Dame i gospodo, dezerterstvo se nigde u svetu ne nagrađuje.
Ovde se kao teorijsko, a možda i ne samo kao teorijsko, već i jako praktično, postavlja jedno drugo pitanje. Mnogi od tih mladih ljudi koji su u ovom periodu na koji se odnosi ovaj Predlog zakona o amnestiji u jednom periodu svog života učinili neko krivično delo predviđeno pozitivnim zakonodavstvom RS sada su već zreli, odrasli ljudi; mnogi od njih stvorili su svoje porodice, mnogo njih obezbedilo je svoju egzistenciju i egzistenciju svojih porodica. Država zasigurno ima preciznu evidenciju, čuli smo od vas koliko krivičnih predmeta se vodi u odnosu na ova lica.
Međutim, pitam ja vas, gospođo ministre, nije li se moglo razmisliti i predvideti (možda ne ovim zakonom, možda nekim drugim) da na akt dobre volje od strane vas, vladajuće većine, od strane države, ti ljudi kojima se oprašta to izvršeno krivično delo koje je predviđeno u pozitivnom zakonodavstvu RS takođe odgovore nekim svojim aktom dobre volje?
Gospođo ministre, vrlo dobro znate da je u državi Srbiji puno beskućnika, mnogo je invalida iz proteklih ratova; u državi Srbiji je zaista mnogo porodica koje nemaju svoju imovinu, koje žive u uslovima koji nisu dostojni čoveka. Da li je bilo potrebno razmisliti malo i o tim ljudima? Zar se nije možda moglo, to dajem kao svoj primer, razmisliti da takva dva ili tri čoveka, koja će biti subjekt ovog zakona o amnestiji, urade nešto za te beskućnike koji su na teritoriji Republike Srbije, a ovi tamo su dobro situirani? Zar nisu mogli da bar njih dvoje-troje izgrade ili kupe jednu, najmanju montažnu kuću kako bi se oni zbrinuli?
Time biste kao vladajuća većina pokazali da primenjujete zakon, da primenjujete propise ne selektivno, već prema svima isto. Time biste pokazali da brinete kako o onima koji su u jednom periodu svog života uradili neko krivično delo, i vi im aktom dobre volje, kao što kažete, oprostili za to krivično delo, oprostite im, ali time biste pokazali svoju brigu i za ove druge, za ove beskućnike kojih je u državi Srbiji tako mnogo.
Međutim, selektivnom primenom zakona, tako što dajete amnestiju nekima koji su učinili krivično delo, a ovamo vrlo malo brinete ili uopšte ne brinete o ljudima koji nemaju imovinu, svoje domove, koji bez svoje krivice to nemaju, pokazujete u stvari kakvu politiku vodite. Zahvaljujem.