Poštovani poslanici, poštovane poslanice, poštovana gospođo ministarka, smatram da je opravdano doneti zakon o amnestiji i da su ova obrazloženja koja su data u ovom zakonu verodostojna zato što jeste došlo do određenih promena u samim zakonima o vojsci koje smo doneli ovde oktobra 2009. godine.
Naročito se ova amnestija odnosi na naše državljane koji su na studijama, koje nisu mogli da prekinu pa je zbog toga došlo do izbegavanja vojne obaveze, ili pak one koji su državljani a žive u inostranstvu i nisu izvršavali tu svoju obavezu.
Znam, i kao ambasador, da su imali velike probleme zbog toga što su bili proganjani od strane naših organa vlasti u pogledu služenja vojske, koju oni nisu hteli da služe jer su živeli u drugoj zemlji i više nisu osećali ni potrebu da dolaze, a imali su tu nepriliku da zbog studija ili zbog školovanja nisu mogli da se vrate, jer bi ih policija čekala na granici, hapsila ih i odvodila u zatvore. Mislim da je ovo sigurno dobar razlog da se takvi, po pravilu mladi ljudi oslobode od toga i da mogu da dođu i da se vrate u zemlju.
Međutim, ovi zakoni o amnestiji su zaista privremeni. Obećano je da će se vojska profesionalizovati 2011. godine, kada bi moralo da dođe do ukidanja ovih krivičnih dela, jer u međuvremenu će sigurno opet biti sličnih slučajeva, kao i ovom prilikom o kojoj sada govorimo. Onda će ponovo biti takvih koji će da se amnestiraju, jer će ovo da se nastavi u istom ovom stilu, zato što su se pozvali na te iste zakone. Ovaj zakon je privremen i opet ćemo donositi zakon o amnestiji za slučajeve od današnjeg, znači, sa stupanjem na snagu do profesionalizacije, kada mora doći do ukidanja ovih krivičnih dela.
Zalažemo se za profesionalizaciju vojske, za ukidanje ovih krivičnih dela, ali moramo ukazati na privremenost ovoga, što su i drugi pokazali, da svaki čas moramo, svake treće, pete godine, da donosimo ovakav zakon.
Takođe moram da pomenem da je Nataša Mićić, kao vrhovni komandant vojske, prva uvela civilno služenje vojske, koje jeste uzdrmalo ovu obavezu, to je potpuno tačno. Civilno služenje je vojske je zaista dovelo do toga da mnogi naši državljani, pre svega oni koji žive u inostranstvu, nisu tu obavezu izvršili.
Naravno, nisam očekivala da Ministarstvo pravde to kaže, ali moram da istaknem da razlozi koji su dovodili do izbegavanja vojne obaveze nisu samo življenje u inostranstvu, studiranje itd. Moramo da kažemo da je tokom poslednjih dvadeset godina, a tu je i ovih poslednjih deset godina, dolazilo do velikog pada ugleda vojske i da ljudi iz principa nisu hteli da idu u tu vojsku.
Vi znate i za slučaj Vlada Trifunovića, koji je spasao živote 220 vojnika u Varaždinu kada je herojski branio tu kasarnu i na kraju je uspeo da iz te kasarne izvede vojnike, regrute, molim vas lepo, gde je tek sada Vrhovni sud ukinuo tu presudu, ali nije završeno, on nije oslobođen, nego je samo ukinuta ta presuda.
Mi moramo da se osvrnemo na taj period kada Srbija oficijelno nije bila u ratu, ali su ljudi bili mobilisani, mladi ljudi, regruti, i slati na frontove, odakle su se vraćali u mrtvačkim sanducima.
Takođe moram da kažem da nikad nije bilo odato priznanje tom čoveku koji je te živote spasao. On i dan-danas stanuje u hotelu, nije mu skinuta ljaga i nije... Umesto da bude odlikovan zbog toga što je spasao te živote, on se i dan-danas u Srbiji smatra izdajnikom. Iako formalno Srbija onda uopšte nije bila u ratu, sud ga je maltretirao godinama, to se povlačilo i po vojnim sudovima, a posle toga po normalnim sudovima, običnom sudu, dok na kraju nije došlo do ukidanja te presude.
Znači, ko je bio spreman i devedesetih godina i kasnije da ide u takvu vojsku gde je, samo da napomenem, namerno trebalo da budu žrtvovani ti mladi ljudi, da bude epopeja, dignut spomenik njima, nije trebalo da im dođe pomoć, lažno im je obećavana pomoć, da će navodno biti spaseni, trebalo je svi da izginu... To je tadašnja vlast radila i to je Vojska Jugoslavije, koju je Vojska Srbija nasledila. Taj ugled mi imamo i mi sa tim „neugledom“ treba da izađemo danas na kraj.
Htela bih da kažem da i u ovom drugom periodu, posle petog oktobra nikada nije... To se odnosi i na vaše sudstvo, gospođo Malović, ja sam lično pisala gospodinu Predragu Važiću, kao predsedniku gradskog suda, povodom ubistva dva vojnika u kasarni u Topčideru. Svi znate da je tada uveliko bila demokratska vlast, da nikada nije istraženo, pa je taj predmet slat u Vizbaden, pa je tamo bila nekakva gužva, pa ste onda odugovlačili, nije bila otvorena istraga, pa onda protiv nepoznatog učinioca ništa nije urađeno; mislim da je neki gospodin Lazarević nešto pokušao da uradi, ali je bio onemogućen. Onda je to poslato kod FBI, da on istraži, pa je rekao da to nije moguće, pa je bila ona nezavisna komisija.
Bilo je i drugih slučajeva u ovom periodu da su ljudi odlazili na služenje vojnog roka, a da su se vraćali u mrtvačkim sanducima. Dok, i po vojnoj hijerarhiji, vojska ne izađe sa tim šta se dogodilo sa ta dva vojnika, pošto mi znamo, i sve komisije koje sam sad navela su ustanovile da su oni tamo ubijeni, mislim da morate navesti i to kao razlog zašto mladi ljudi neće da služe vojni rok – zato što je vojska doživela veliki poraz jer se vojnici u mirnodopsko vreme, čak nije bilo ni ratova u okruženju, vraćaju u mrtvačkim sanducima. Hvala.