Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka Kalanović, danas imamo dve tačke dnevnog reda, kao što je ministarka Kalanović na početku rekla, i to su Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji za „Srbijagas“ i Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu KfW za vodosnabdevanje.
Moram da vam kažem, kada sam video predloženi dnevni red, pošto ova sednica ima 38 tačaka i spaja se sve i svašta, mislio sam da je ovo značajan pomak, iz prostog razloga što smo već imali, kao prvu tačku dnevnog reda, Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist „Banke Inteze“, a opet za „Srbijagas“.
Međutim, kada pažljivo pogledate ta dva zakona, apsolutno nikakve razlike nema između kredita za „Srbijagas“, suštinske razlike, osim što se čini da neko misli da ne znamo da sračunamo da 170 plus 150... 170.000.000 evra je kredit po tački 5. sadašnjeg dnevnog reda i po ovoj dvadeset i nekoj tački dnevnog reda kredit je 150.000.000, u toku rasprave ću govoriti i o jednom i o drugom kreditu, to je u sumi 320.000.000 evra.
Naravno da ste na početku govorili o ekonomiji, a ovo se i te kako tiče ekonomije. Imali smo prilike da prethodnih dana gledamo izveštaje sa Kopaonika. Neću trošiti vreme danas, jer su ministri na najbolji način opisali ekonomsku politiku koju ova vlada vodi i na najbolji način su rekli šta misle kako da će da se izađe iz krize. Svaki ministar je govorio dijametralno suprotnu stvar, što je najbolji dokaz da smo u pravu kada govorimo da Vlada niti ima ideju kako da iz krize izađe, niti ima jedinstvenu politiku.
O jednom kreditu smo raspravljali pre nekoliko dana, i to je 320.000.000 evra kredita za „Srbijagas“. To je više od 3% javnog duga Republike Srbije. Kada se ova dva kredita izglasaju dug Srbije će biti veći za još tri procentna poena.
Mi ćemo se apsolutno složiti da je sve potrebno, tu je moj prijatelj gospodin Čolaković, potrebne su i veće penzije, potrebne su i veće plate, stanje u obrazovanju nije dovoljno dobro. Ministar Đelić je govorio o stanju u nauci, da je potrebno da nauka dobije znatno više sredstava. Upravo u tome i jeste suština. Zato postoje Skupština i Vlada, da se izaberu prioriteti.
Što se tiče Demokratske stranke Srbije, apsolutno smo za to da je infrastruktura jedan od prioriteta, tu se sa vama potpuno slažemo. Postoje i drugi prioriteti. Recimo, godinama je u Srbiji bila ideja da uslugama može da se reši problem. Značajno ulaganje u infrastrukturu, značajna ulaganja u usluge mogu da reše neke probleme. Da li je tako? Upravo je to radila Grčka i sada ima trista milijardi evra spoljnog duga, i, kao što ste čuli pre nekoliko dana u Vašingtonu, postoji opasnost da grčki dug napravi novi talas krize.
Ako nema ekonomske opravdanosti i pravilnog izbora prioriteta, onda to što ćemo reći da nam je sve potrebno ne znači ništa, jer nam je apsolutno sve potrebno i onda je sve prioritet. Postoje nekakvi prioriteti iznad prioriteta.
Ovo su predlozi zakona o dve garancije. Ne zadužuje se direktno Republika Srbija, nego se zadužuju, u ovom slučaju pričamo o „Srbijagasu“, javna preduzeća. U obrazloženju zakona kaže se da će se obezbediti finansijska sredstva. Kolika finansijska sredstva? U ova dva zakona nema ni jednog jedinog slova o tome kakav je kapacitet „Srbijagasa“, kolika je sposobnost „Srbijagasa“ da te kredite vraća?
Često nam u skupštinsku proceduru dolaze zakoni o garancijama. Najčešće se kaže da nije potrebno da se obezbede finansijska sredstva. Kada pogledate izveštaj Ministarstva finansija o izvršenju budžeta, dobili smo preliminarni izveštaj kao članovi Odbora za finansije za prethodnu godinu, otplata duga po aktiviranim garancijama je 3.900.000.000 evra. Očigledno je da postoje preduzeća koja nisu u stanju da vraćaju te dugove. Samo je pitanje dana kada ćemo da priznamo da ta preduzeća to ne mogu da urade i kada će to da uradi Republika Srbija. Onaj čuveni izveštaj DRI, o kome još uvek nismo razgovarali, ukazuje i na tu vrstu problema.
Koliko je situacija ozbiljna videćete ako pogledate samo za šta se ti krediti koriste: krediti kod „Banke Inteza“ – refinansiranje kratkoročnih obaveza prema komercijalnim bankama, finansiranje tekuće likvidnosti, dodatne investicije; kredit kod Evropske banke – refinansiranje kratkoročnih kredita, podzemno skladištenje, povezivanje gasovoda sa Republikom Srpskom, sa Rumunijom, rehabilitacija gasovodnog sistema. To apsolutno nije sporno, ali koliko sredstava ide za koji kredit?
Druga stvar, nema nijednog slova o preduzeću „Srbijagas“. Kada pogledate sajt Agencije za privredne registre, osnovni kapital preduzeća „Srbijagas“ je trinaest milijardi dinara. Preduzeće ima osnovni kapital koji je 130.000.000 evra, a mi treba da prihvatimo garanciju da će da se zaduži za 320.000.000 evra, tri puta više nego što je njegov osnovni kapital!
Kako će to preduzeće moći to da vraća? Ovde ne postoji nijedno slovo analize kako će to krenuti narednih godina. Ili će se možda to rešiti onako kao što EPS ima ideju da poveća plate, kaže, to nema veze sa budžetom, mi ćemo da podignemo cenu, pa ćemo da sračunamo koliko nam je potrebno za plate, pa ćemo kroz povećanu cenu to da platimo.
Kada pogledate, ovo su dugoročni krediti, pod relativno povoljnim uslovima; to je 320.000.000 evra, grejs period od tri, četiri godine i za jedan i za drugi, period vraćanja je desetak ili jedanaest godina. Da nema nijednog dinara kamate, to je trideset miliona evra svake godine kao obaveza da se servisira taj dug. Da li je to preduzeće u stanju da to uradi ili će se to lomiti po leđima poreskih obveznika? To su analize koje su potrebne da bi Narodna skupština mogla relevantno o tome da odlučuje.
Koliko je situacija paradoksalna? Može da zvuči banalno, ali pogledajte samo kredit prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj, naravno, engleska verzija i srpska verzija. Srpska verzija je ukupno na četiri strane, sa proredom; kada se pažljivo prebroji svaki karakter, svako slovo, uključujući interpunkciju, ovde ima pet hiljada karaktera, slova i znakova interpunkcije. Sa pet hiljada slova se traži garancija za kredit od 150.000.000 evra. Svako slovo ovog papira vredi 30.000 evra. To su sva objašnjenja da mi ovde glasamo i da kažemo da je to potrebno.
Da li je Srbiji potreban gasovod? Da. Da li je Srbiji potrebno podzemno skladište? Da. Da li je Srbiji potrebna rehabilitacija? Da. Da li su Srbiji potrebne veće penzije i veće plate? Gospodine Čolakoviću, šta mislite o tome? Da li Srbija može sve to istovremeno ili će Srbija za pet godina da postane Grčka? Da li neko o tome razmišlja?
U Srbiji u ovom trenutku apsolutno ne postoji nijedno telo koje raspravlja o isplativosti investicija, apsolutno nijedno telo koje na pravilan način utvrđuje prioritete i apsolutno nijedno telo koje će da utvrdi na koji način će se ta sredstva vratiti. Da li je to tako?
Setite se koliko ima fabrika koje nikad u bivšoj Jugoslaviji nisu proradile. Da li su i one bile potrebne kada su donošeni zakoni o njihovoj izgradnji? Pa jesu. Sve ono što se uradi tako, bez potrebnih analiza, sve ono što se uradi bez potrebnih prethodnih radnji, ne ukazuje na to da može da bude dobra investicija. Može da bude, ali u ozbiljnim državama se ništa ne prepušta slučaju, nego se o ovakvim stvarima raspravlja na ozbiljan način.
Apsolutno smo zabrinuti za ekonomsku situaciju u zemlji. Ugovori i zakoni koji su kao ovaj apsolutno ne otvaraju prostor da relaksirani gledamo u budućnost. Složićemo se da je infrastruktura u jako lošem stanju, ali ćemo se složiti da izbor prioriteta apsolutno nije adekvatan i da na takav način Srbiju samo još više približavamo nekom grčkom scenariju. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Jovan Nešović.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama se nalaze danas dva zakona: jedan zakon je potvrđivanje ugovora o garanciji koja se daje za JP „Srbijagas“, a drugi zakon je potvrđivanje ugovora o zajmu za finansiranje lokalne komunalne infrastrukture.
Što se tiče prvog zakona, odnosno ugovora o garanciji koja se daje za JP „Srbijagas“, radi se o garanciji prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj, a garancija se daje na 150.000.000 evra. Ta sredstva, po planu, treba da se ulože u nekoliko oblasti. Jedna oblast jeste refinansiranje kratkoročnih obaveza, odnosno kredita koje ima JP „Srbijagas“. Druga je izgradnja podzemnog skladišta u Banatu, skladišta Itebej, kapaciteta oko milijardu kubnih metara gasa. Treći deo je povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije i Republike Srpske, kao i povezivanje gasovodnog sistema Republike Srbije i Rumunije. Četvrti deo se odnosi na rehabilitaciju gasovodnog sistema za transport gasa, a to znači kvalitetno održavanje i unapređivanje gasovodne mreže.
Što se tiče ove prve oblasti, iskreni da budemo, JP „Srbijagas“ prema poslovnim bankama ima kratkoročne kredite i ti krediti su potpuno komercijalni, sa visokim kamatnim stopama. Ovo je jedan način da se jednostavno povuče jedan veći kredit, dugoročni kredit koji će nadomestiti i dati mogućnost preduzeću da vrati te komercijalne kredite poslovnim bankama. Čim je dugoročni kredit, on je povoljniji. Time će se poboljšati likvidnost i poslovanje JP „Srbijagas“, kako sada, tako i u budućnosti. Jednostavno, neće imati tih komercijalnih kredita.
Što se tiče drugog dela, a to je izgradnja podzemnog skladišta kapaciteta milijardu metara kubnih gasa, po projektu je predviđeno da to skladište košta oko pedeset miliona evra. To skladište treba da obezbedi dovoljne količine gasa Republici Srbiji za otprilike godinu dana, da ne dođe do poremećaja u snabdevanju gasom, kao što je bilo pre par godina. Zbog toga što su velike države, Ukrajina i Rusija, imale svoje probleme, u Srbiji su potrošači, kako individualna domaćinstva, tako i toplane, imali problema da li će biti grejanja. Znate koliko je to izazvalo problema u Srbiji.
S druge strane, to skladište može da omogući da država Srbija, odnosno JP „Srbijagas“ kupuje gas u periodu kada je cena gasa na svetskom tržištu niža i da ga sačuva za zimski period, kada je gas skuplji. Samim tim bi se poboljšalo i finansijsko stanje javnih preduzeća i ne bi bilo većih udara, odnosno povećanja cena tokom grejne sezone prema krajnjim korisnicima, odnosno potrošačima.
Što se tiče rehabilitacije gasovodnog sistema, odnosi se na sanaciju gasovodne mreže na onim mestima gde je ona dotrajala. Drugi deo se odnosi na unapređenja koja su vezana za zaštitu životne sredine i za bezbednost gasovodnog sistema. Treći deo se odnosi na nabavku savremene tehnološke opreme za ispitivanje stanja u gasovodnim mrežama. To jeste važno sa stanovišta bezbednosti.
Treba reći da je ovaj kredit zaista povoljan. Uzima se na period od 12 godina, grejs period je četiri godine. Početak realizacije je planiran za 2010. godinu; kamatna stopa je prosečni euribor za šest meseci, plus marža 1%; kada se sve sabere, negde manje od 2%. Zaista, da budemo iskreni, to je jedan od najpovoljnijih kredita koje može javno preduzeće da uzme, godišnja kamatna stopa je ispod 2%, što smatram zaista povoljnim.
Realizacija celog ovog projekta po planu obezbediće da imamo stabilniji gasovodni sistem nego što ga imamo sada, da imamo bolje i sigurnije snabdevanje naših potrošača, naročito u zimskom periodu, kada je i najpotrebnije snabdevanje naših potrošača. Siguran sam da će ovaj kredit omogućiti lakše i bolje finansijsko poslovanje našeg JP „Srbijagas“.
Što se tiče drugog zakona, to je zakon o ugovor o zajmu za finansiranje između KfW Razvojne banke Nemačke i Republike Srbije, za program vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji. Kada govorimo o ovom zakonu zaista je jako važno reći kakve vodovodne i kanalizacione sistema u ovom trenutku imamo u Srbiji, u našim opštinama. Ono što je sigurno jasno, zbog ekonomske krize, koja u Srbiji traje poslednjih dvadesetak godina, malo ili nedovoljno se ulagalo kako u vodovodne tako i u kanalizacione mreže i danas imamo uska grla. To znači nedovoljno vodosnabdevanje za mnoge stanovnike u gradovima i opštinama u Srbiji. Na određenom prostoru u opštinama povećavao se broj stanovnika, nije se radilo na promeni vodovodne mreže i samim tim prečnik vodovodnih cevi, odnosno protok nije dovoljan da opsluži sve te stanovnike koji hoće da se priključe na vodovodnu mrežu.
Druga stvar, koja je takođe važna u državi Srbiji, jeste da su gubici u vodovodnoj mreži veliki, zavisi od opštine do opštine. Neka ispitivanja pokazuju da se gubici u vodovodnoj mrežu u Srbiji kreću između 20% i 50%, što su jako veliki gubici, ako uzmemo da se u EU kreću između 5% i 10%. Razlog za te velike gubitke jeste dotrajalost vodovodnih cevi i dotrajalost svih onih priključnih elemenata koji su vezani za sastavke, ventile i sve ono što prati vodovodnu mrežu na nivou jednog grada odnosno opštine.
Stvar koja je takođe loša u državi Srbiji jeste da je naplata vode niska. Ona se ovom trenutku kreće, zavisno od opštine i grada, između 50 i 80%. S jedne strane, ekonomska situacija je takva da jednostavno ljudi nemaju dovoljno sredstava da plaćaju vodu, ali ima još jedna druga stvar, koja je jako važna, kod nas je voda još uvek socijalna kategorija, a ne ekonomska kategorija. Prema tome, cena kubika vode u državi Srbiji u skoro svim opštinama je niža nego što bi trebalo da bude, ali ako dođete do povećanja cena vode, onda imate problem naplate. Politika koju vode javna komunalna preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem je osetljiva i mora se voditi dosta računa.
Naša javna komunalna preduzeća zavise od subvencija, da li od lokalnih samouprava koje su njihovi osnivači ili od subvencija koje dolaze od države, jer je finansijsko poslovanje tih preduzeća ugroženo velikim gubicima i slabijom naplatom. Ona u ovom trenutku dosta zavise od priliva iz budžeta, kako države, tako i iz budžeta lokalnih samouprava.
Poseban je problem kanalizacione mreže u opštinama i gradovima Srbije. Danas u Srbiji mali broj gradova i opština ima postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda; otpadne vode se direktno iz kanalizacionih cevi ispuštaju u vodovodne sisteme, odnosno reke ili određene kanale, tako da sa stanovišta zaštite životne sredine i zaštite vodotokova imamo ozbiljne probleme.
Ovaj program se odnosi na osam opština i gradova u Srbiji, to su gradovi: Kraljevo, Loznica, Pančevo, Šabac, Sombor, Sremska Mitrovica, Vršac i Smederevo. On ima dva dela. Jedan deo je već završen, to je deo koji se sprovodio u poslednje tri godine i u tom delu je država... Odnosno, ova javna komunalna preduzeća u ovih osam gradova i opština su dobila donaciju u iznosu od deset miliona evra. Ta donacija je utrošena za izgradnju novih bunara. To znači, za dobijanje novih količina vode za gradove i opštine. S druge strane, utrošeno je za zamenu dotrajalih cevi. Znači, išlo se na smanjenje gubitaka u vodovodnim sistemima, kao i na zamenu vodomera i pumpi, sve ono što prati tu vodovodnu infrastrukturu.
Kažem, deset miliona čiste donacije je utrošeno i na ovaj način delimično je poboljšano vodosnabdevanje u ovim opštinama. Svaka opština dobila je između 600.000 i 1.200.000 evra, što mislim da je jako važno za te komunalne sisteme.
Ovaj drugi deo o kome danas govorimo jeste nastavak ovog prvog dela i on se takođe sprovodi u ovih osam opština. Sada se tu uključilo i Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, preko koga će ići ceo ovaj projekat. On će se nastaviti na ovaj prvi deo. Sredstva od ukupno 43.000.000 evra, sada govorimo o ovom zajmu, trošiće se na investicije za proširenje izvorišta, a to znači dobijanje novih količina vode za opštine i gradove koje sam malopre pomenuo. S druge strane, utrošiće se na poboljšanje kvaliteta vode. Danas se u državi Srbiji još uvek koriste azbestne cevi. Te azbestne cevi treba da se zamene i zamena tih cevi dovešće do boljeg kvaliteta vode. Potpuno sam siguran da će naši građani piti ispravniju vodu.
Veliki deo sredstava otići će na investicije za rehabilitaciju vodovodne i kanalizacione mreže. Ono što je takođe važno, ide se na proširenje površina na kojima će biti obuhvaćene vodovodne i kanalizacione mreže. Danas u ovih osam opština u Srbiji čak neka prigradska naselja, a kamoli seoska naselja, nemaju vodovodnu i kanalizacionu mrežu. Ovim će se proširiti broj korisnika jedne i druge mreže.
Ono što je takođe važno jeste da će se utrošiti određena sredstva za poboljšanje funkcionisanja javnih komunalnih preduzeća. Kad kažem javnih komunalnih preduzeća, mislim na upravljačku, odnosno na menadžersku strukturu tih javnih komunalnih preduzeća.
Kad se sve sabere, broj stanovnika koji će imati direktne koristi od realizacije ovog zajma je oko 800.000, toliko ljudi će imati bolje vodosnabdevanje u narednom periodu, nego što su do sada imali.
U svojoj diskusiji sam rekao da je ukupna vrednost ovog zajma 43.000.000 dinara, 25.000.000 dinara je kredit Razvojne banke Nemačke KfW, četrnaest i nešto miliona je bespovratna pomoć od nemačke vlade preko njihovog resornog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj, a dva i nešto miliona je tzv. doprinos Evropske unije, takođe bespovratna sredstva. Kad se sabere sve ono što smo dobili kao bespovratna sredstva u prvom delu i u drugom delu, to je ukupno 27.000.000 evra bespovratnih sredstava, koja će se uložiti u naša komunalna preduzeća, vodovodna preduzeća u ovih osam opština i gradova, a kredit je 25.000.000 evra.
Ono što je takođe važno reći, ovaj kreditni zajam se uzima na petnaest godina. Kad se sve sabere, kamata će biti 6,17%. Mislim da će na neki način to biti veliki podstrek za lokalne samouprave koje razmišljaju o razvoju vodovodne infrastrukture i uopšte o razvoju infrastrukture.
Takođe treba imati na umu da realizacija ovog programa znači veliki obim građevinskih radova. Potpuno sam siguran da će i lokalna građevinska operativa imati mnogo koristi zato što će morati da izvodi radove u ovim opštinama. To će, s druge strane, značiti zapošljavanje ljudi na realizaciji tih projekata, što će imati i taj finansijski efekat koji se odnosi na plate tih ljudi koji će raditi na ovim poslovima. Ono što je planirano jeste da će ovaj projekat krenuti sada, odnosno 2010. godine i nastaviće se u narednom periodu.
Znači, realizacija ovog zajma treba da omogući mnogo bolje vodosnabdevanje. Kad kažem mnogo bolje vodosnabdevanje, to znači povećanje količine vode, povećanje kvaliteta vode koju koriste građani u ovih osam opština i gradova. Treba da se poboljša i kvalitet kanalizacione mreže, odnosno da se razmišlja o nekim stvarima koje su vezane za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.
Na kraju, razvoj infrastrukture jednog društva predstavlja osnovu da svima bude bolje. Razvoj infrastrukture je nešto što omogućava i zapošljavanje ljudi u obavljanju tih poslova, ali predstavlja i osnovu da privučete investitore, koji će doneti novu tehnologiju i otvoriti nova radna mesta. Jednostavno, bez dobre infrastrukture, potpuno sam siguran, u gradovima i opštinama, i u državi uopšte, investitori beže iz tih gradova, opština, a na kraju i iz države.
Sve ovo što je vezano za razvoj infrastrukture i investicije u infrastrukturu G17 plus će, kao poslanička grupa, uvek podržati. Ovo su dobri predlozi i u danu za glasanje G17 plus će podržati oba ova zakona i očekuje od drugih poslaničkih grupa da urade isto. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović.

Dame i gospodo, prvi ugovor je zaključen sa Nemačkom razvojnom bankom i interesantno je da je potpisan 21. decembra 2009. godine, nakon potpisivanja pisma o namerama koje su guverner, ministar finansija i predsednik Vlade uputili MMF-u 3. decembra 2009. godine, ako se ne varam.
Ugovor je u vrednosti od četrdeset dve milijarde evra. Vrlo je interesantno ono što se navodi već u preambuli tog ugovora. Navodi se da su osnova ugovora pregovori između Savezne Republike Nemačke i Srbije od 14. aprila 2005. godine, 11. oktobra 2006. godine, 19. novembra 2007. godine, 17. oktobra 2008. godine. U preambuli ugovora se pominje i Evropska komisija. Znači, već vidimo da tu samo nisu ekonomski elementi, već ima i političkih.
Takođe, pominje se i Razvojna banka Saveta Evrope i ponovo se, kao i u drugim ugovorima koje smo ovde imali prilike da analiziramo, govori o nekakvim dodatnim troškovima. Šta je to konkretno, opet ne znamo, možemo samo da nagađamo da su to strani eksperti koji će graditi taj vodovod, koji će učestvovati u rešavanju tih komunalnih problema.
Konkretno zajam ima vrednost od 25.000.000 evra. S druge strane, čak i KfW daje takozvanu bespovratnu pomoć od 14.850.000 evra. I, naravno EU, koja je navodno dobronamerna prema Srbiji u ekonomskom, političkom i svakom drugom smislu, daje oko 2.600.000 evra.
U tom kontekstu, već u članu 4. se vidi da se ne radi ni o kakvom dobrotvornom ugovoru, niti o poklonu, niti o nekoj vrsti donacije, jer u članu 4. se navodi – ako se zajam ne isplati u roku, provizija je oko 0,25%. To je faktički kazna.
Takođe, ako se u ovim opštinama koje ste naveli posao ne organizuje onako kako treba, možemo imati takođe 0,5% kazni od ukupnog iznosa zajma. To nisu mala sredstva i to je trebalo navesti.
Naravno, i član 5. ovog ugovora pokazuje da se radi o nepovoljnom kreditu, a posle ću vam reći i da je politički štetan za ovu zemlju, ne samo ekonomski, jer kamata na zajam iznosi 6,17%. Zajam treba da se vrati do 2024. godine, a u članu 6. se navode takse za prevremenu otplatu.
U članu 7. se navode zatezne kamate. To već malo da ima veze sa tim dobrotvornim motivima EU i Nemačke razvojne banke, jer ta zatezna kamata iznosi 300 vazdušnih poena iznad kamatne stope godišnje nemačke centralne banke. Vidite da je to vrlo ozbiljna kazna.
Naravno, kao i u svim prethodnim ugovorima, u članu 9. piše da sve troškove u vezi sa otplatom i isplatom zajma snosi Republika Srbija, zajmoprimac.
Ponovo se u članu 10. ovog ugovora sugeriše, opet nema detaljnih naznaka ko će to raditi, da li naše ili strane firme, da za pripremu programa u vezi sa ovim ugovorom treba angažovati nezavisne inženjere i kompetentne firme, a ugovore za robu i usluge treba dodeliti putem međunarodnog, nacionalnog ili ograničenog nacionalnog postupka javne nabavke. Ovo uopšte izaziva jednu vrstu nedoumica. Voleo bih da grešim i da će to naše firme dobiti, da će to biti naši eksperti, međutim, dosadašnje iskustvo ne daje razlog za optimizam.
U članu 10. se navodi i osnovna svrha ovog ugovora, između ostalog, a osnovna svrha ovog ugovora sa Nemačkom razvojnom bankom, iza koje stoji Evropska komisija i EU, jeste propaganda. Zašto? U članu 10. se navodi da je nužno da se obezbede publikacije i informacije koje imaju logotip EU i koje pokazuju da EU finansira ove projekte.
Znate, kada dajete nekome poklon ili imate humanitarne motive ili dajete donacije, sa moralne tačke gledišta malo je neprikladno da se ističe ko je to uradio, a ako bismo hteli da kažemo da postoji jedna vrsta zlonamernosti od strane Brisela i Evropske komisije, onda bismo rekli da je to jedna vrsta političkog lobiranja i propagande u jednoj zemlji koja nije članica EU.
S druge strane, sa pravne tačke gledišta, ne samo sa ekonomske, može se reći da se u članu 11. navodi jedna odredba za koju ozbiljni pregovarači, koji nemaju jednu vrstu kompleksa (ne mislim na vas lično) niže vrednosti u odnosu na Brisel, ne bi dopustili da bude u tom ugovoru. U članu 11. se navodi da se Ugovor može raskinuti ako neka informacija, po mišljenju Nemačke razvojne banke, nije tačna. Šta to znači konkretno? Ne znači ništa. Oni imaju diskreciono pravo da bilo koju informaciju proglase ključnom i u tom smislu će se raskinuti Ugovor, plaćaće se zatezne kamate i ponovo će Republika Srbija imati štete.
Takođe, u članu 11. zaključuje se da Nemačka razvojna banka može, bez ikakvih detaljnih naznaka, da zaključi da se ekonomska situacija u Srbiji pogoršala. Šta to znači sa njihove tačke gledišta? Šta to znači sa naše tačke gledišta? To je vrlo diskutabilno.
Dokazaću vam pomoću sledećih članova da je Srbija ovim ugovorom došla, i sa pravne i sa ekonomske tačke gledišta, u nepovoljnu situaciju jer je arbitraža odrađena u Frankfurtu.
Na postdiplomskim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu postoji predmet koji se zove Međunarodno privredno pravo. U tom udžbeniku na tom smeru ima čitava jedna oblast koja se naziva arbitražno pravo. Prve lekcije u toj oblasti su da je najpoznatija, najsigurnija arbitraža u Evropi, a verovatno i u svetu, ona u Parizu, iza koje stoji Međunarodna trgovinska komora. Ona je osnovana 1923. godine. Preko sedamdeset-osamdeset godina rešava sporove između država, banaka i upravo ove sporove koji se mogu desiti na osnovu člana 11. i ostalih članova u ovom ugovoru.
Međutim, mi smo odabrali arbitražu u Frankfurtu. Ne vidim zašto se na taj način favorizuje Nemačka razvojna banka kada je postojala varijanta… Takođe sigurno znate da i u Cirihu postoji arbitraža, još starija od ove u Parizu, iz 1911. godine, takođe ugledna, sa velikim brojem rešenih slučajeva.
Naravno, ugovor sa Nemačkom razvojnom bankom se mora posmatrati u širem kontekstu. Znate, kada nešto posmatrate u ekonomiji i politici onda možete da tvrdite bilo šta. Naravno, to je jedna vrsta poluistine.
Podsetiću vas, vi to sigurno znate, i vaša koleginica Diana Dragutinović, da su 1991. i 1992. godine Nobelove nagrade za ekonomiju date ljudima koji su insistirali da se u ekonomskoj nauci koristi metod koji uzima u obzir i kontekst. Ne citiram antiglobaliste, niti bilo koga, nego upravo ljude koji su radili u Čikagu, u toj školi gde je neoliberalni koncept zastupljen. Geri Beker tvrdi, na primer – kada odgovorna vlast smišlja i bira društvene aranžmane potrebno je da uzme u obzir ukupan efekat. Kakav je ukupan efekat naše saradnje sa EU, sa Nemačkom razvojnom bankom, sa Nemačkom? Nije velika mudrost da se dokaže da je negativan, a daću vam primer.
Mi smo, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, u prvih jedanaest meseci 2009. godine imali spoljnotrgovinsku razmenu sa svetom u vrednosti od oko petnaest milijardi evra. Uzeo sam 2009. godinu, kriznu godinu. Od toga je uvoz iznosio deset milijardi evra, izvoz oko 5,4 milijardi evra. Znači, preko pet milijardi evra je otišlo ili se transferisalo iz Srbije ka svetu.
Naš najveći spoljnotrgovinski partner je Evropska unija. To, uostalom, vlast i svi oni koji se zalažu za nerealnu politiku EU bez alternative ističu kao argument. Međutim, ako uzmemo taj argument u obzir, doći ćemo do zaključka da je za prvih jedanaest meseci 2009. godine iz Srbije ka EU otišlo preko 2,5 milijardi evra. Sada tvrditi da je taj ugovor od 25.000.000 evra sa Nemačkom razvojnom bankom presudan, da će doneti blagostanje u Srbiji, ako znate da sa druge strane 2,5 milijardi evra odlazi ka EU, videćete da taj argument ne stoji.
S druge strane, konkretno za Nemačku, koja je navodno toliki darodavac i toliko je dobronamerna prema Srbiji u ekonomskom smislu, može se reći i sledeće: od tih 2,5 milijardi evra koje odlaze ka EU, najveći deo ide ka Nemačkoj. Zašto? Zato što je Nemačka posle Kine najveći izvoznik u svetu, Nemačka 63% svog izvoza usmerava ka evropskim zemljama. Uostalom, i nemački bankari ne kriju da je njihov najveći prijatelj upravo izvoz.
Robna razmena Srbije i Nemačke od 2001. godine, neću uzeti 2000. godinu kao godinu koja je nastupila posle promene režima i zbog lakšeg spoljnotrgovinskog poslovanja posle 2000. godine, ukupna razmena u 2001. godini je dovela do toga da smo imali deficit u trgovini sa Nemačkom od 319.000.000 dolara, a 2008. godine 1.562.000.000 dolara. Pogledajte kakav je to negativan uspon deficita u našoj razmeni sa Nemačkom.
Kada saberemo sve te podatke od 2001. do 2009. godine, dolazimo do činjenice da je u tom periodu iz Srbije ka Nemačkoj (ovo je neutralno, bez ikakve ostrašćenosti i političkih primesa, samo upoređivanje cifara) transferisano 5.800.000.000 evra.
Naravno, ovu činjenicu treba sakriti. Kako ćemo to uraditi? Samo pomoću izvlačenja iz konteksta jednog ugovora, koji ima neke svoje korisne delove, ali kada pogledate da je 5.800.000.000 evra otišlo iz Srbije u Nemačku za ovih osam godina, a da dobijamo navodno neke donacije (veliko je pitanje kako se one iskorišćavaju) od deset do dvadeset miliona evra, dobijamo ugovor u vrednosti od 25.000.000 evra, videćete da je u tom smislu ekonomska saradnja sa Nemačkom štetna za Srbiju. To pokazuje transfer novca. To stanje se sve više i više pogoršava.
Takođe, ne mogu da razumem da se posle ove krize i svega ovoga što se desilo makar formalno nije promenila retorika vladajućih stranaka, jer čak se i u Evropskoj komisiji, koja je dobila novog komesara za trgovinu i finansije (Mišel Barnije) preti (ne slažemo se sa tim izrazima, to koristi ova suprotna strana) gvozdenom pesnicom pri nadziranju bankara.
Kod nas je potpuno drugačija situacija. Kod nas je moguće da banke, strane banke, zapadne banke imaju godišnje kamate koje prevazilaze iznos od 25% do 30%. To je neverovatno.
Takođe, novi evropski komesar za finansije je izjavio da je on pristalica protekcionizma. Kod nas se dešava suprotan proces, prihvata se Prelazni trgovinski sporazum, tj. jednostrana primena tog trgovinskog sporazuma, u suštini, uništavaju se prihodi od carina.
Može se reći da je ovo samo prelazna stanica na putu ka EU, da moramo da pokažemo dobru volju, da moramo da sarađujemo sa Nemačkom i sa EU da bi se to vratilo preko višestruke koristi kada Srbija, mada smo mi protiv toga, iz ekonomskih i političkih razloga, jednog dana uđe u EU. Međutim, i taj argument može da se ospori.
Bugarskoj je za period od 2007. do 2013. godine uskraćeno 6,4 milijarde evra od tzv. programa pomoći. Opravdanje je bilo da je u Bugarskoj korupcija, da je u Bugarskoj veliki kriminal. Moguće je da je tako, ali to su dvostruki standardi. Navešću vam samo nekoliko činjenica. Tačnije, to je opravdanje za uskraćivanje pomoći Bugarskoj. Piter Mendelson, bivši komesar za trgovinu EU, oličenje je korupcije. Isto se može reći i za visoke funkcionere vodećih zemalja EU Tonija Blera, Alena Žipea itd.
S druge strane, sinonim za kriminal i korupciju je verovatno jedna od najrazvijenijih zemalja zapadne Evrope – Italija. Videli ste, u Napulju je sto hiljada tona smeća mesecima bilo na ulicama zbog problema koje je izazvala kriminalna organizacija koja je kontrolisala reciklažu tog smeća. Ti standardi su dvostruki i primenjuju se samo na zemlje istočne Evrope.
Takođe, komisija bugarskog parlamenta je iznela da je u periodu od 2007. godine do ove godine utrošeno samo 1,3% tzv. pomoći iz programa EU, oko dvesta miliona evra. Obećali su im nekoliko milijardi evra, oni su dobili oko dvesta miliona evra. To je praksa EU i to su činjenice.
U isto vreme, naš sused Bugarska, koja bi trebalo da nam bude uzor na putu ka EU, zabeležila je samo u prošloj godini porast nezaposlenosti za 3%, pad industrijske proizvodnje za 14%, deficit platnog bilansa šest milijardi dolara, spoljnotrgovinski deficit preko šest milijardi dolara.
Sada ponovo dolazimo na ovaj ugovor i na temu koja je bila na početku ovog izlaganja. Znate li vi ko je glavni spoljnotrgovinski partner Bugarske? Upravo Nemačka.
Ta jednostrana politika da Evropska unija nema alternativu i da treba ispunjavati sve ekonomske zahteve je dovela do toga da Bugarska, koja se po broju stanovnika, ekonomiji, radnoj snazi, komunističkoj prošlosti može upoređivati sa našom zemljom, ima pedeset milijardi dolara duga na dan 31. 12. 2009. godine.
S druge strane, može se izneti argument da ćemo primenjivanjem ovih evropskih standarda i evropskih kredita doći u položaj da možemo da izvozimo na tržište EU od petsto miliona stanovnika. To nije tačno, takođe. Naš najveći ekspert za spoljnotrgovinsku razmenu i necarinske barijere sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu Predrag Bjelić tvrdi da će od ukidanja carinskih barijera u trgovini sa EU najviše koriti imati uvoznici i da će faktički monopolisti koji drže ovo tržište, uvozničko, određivati cene.
Ovde dolazimo i do konkretnih imena, do gospodina Miškovića, koji je, ne znam po kom osnovu, učestvovao na Ekonomskom forumu. On će imati, pošto je monopolista, to nije naš podatak, to je podatak gospođe koja je predsednik Komisije za zaštitu konkurencije, najviše koristi od tzv. saradnje sa Evropskom unijom.
Ne držimo ni njemu stranu, niti, kao neki iz vlasti, stranim bankama, niti ulazimo u taj sukob. Smatramo da su i strane banke i monopolisti podjednako štetni za privredu i za građane ove zemlje. Smatramo da, ako se već mora ulaziti u kreditne aranžmane, jedini pravi izbor, koji ima ekonomsku logiku, jeste davanje kredita preduzećima koja izvoze, izvoznih kredita, podsticaja i ulaženje u kreditne aranžmane sa zemljama koje nas neće politički ugrožavati i koje neće tražiti da se postavljaju table, da se prizna nezavisnost Kosova, da se jedna politička opcija forsira po svaku cenu, bez obzira na to da li je kvalitetnija za zemlju ili ne, već će se jednostavno prema konkretnim projektima određivati.
U tom smislu, time završavam, indikativna je izjava ruskog amabasadora, koji je rekao da naše vlasti nisu dostavile u predviđenom roku nijedan projekat za dobijanje ruskog kredita. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, neprijatno mi je da u ovom parlamentu raspravljam o zaduženjima, kreditima, kreditnim linijama, a u Srbiji se ništa ozbiljno ne događa. Sredstva se uzimaju, zadužujemo se, ali, verujte, tih ozbiljnijih investicija nema.
Slušali smo ovde puno puta priče o skladištu gasa. Razgovarali smo na tu temu. Rečeno je da fali nešto sredstava iz NIP-a za opremu, da se to privodi kraju i da treba da se završi. Sad pričamo o nekom kreditu koji je izuzetno veliki, ogroman, da se ti ljudi u „Srbijagasu“ ponašaju kao pijani milijarderi, razvratnički, rasipnički, sponzorišu sve i svašta, rade bukvalno šta hoće, poskupljuju gas, odjednom 60%, 30%, sad najavljuju novo poskupljenje itd. Tako bahato ponašanje nigde nismo videli. Upravni odbor ćuti, svi ćute. Da li u ovom parlamentu može da se raspravlja jednom o poslovanju preduzeća?
Ako je ceo NIS prodat, u privatizaciji, napravljeni su neki ugovori, ja se odlično sećam šta se sve dogovorilo što se tiče „Banatskog Dvora“ i svega, jer sam taj ugovor i potpisao u Moskvi, bio sam potpisnik. Sada se „Srbijagas“ odmetnuo. Bukvalno, radi šta hoće. Oni vode neku svoju ličnu politiku i evo gde nas dovode – u tolika zaduženja.
Više niko u Srbiji neće da uvodi gas. Pogledajte po gradovima, ljudi isključuju gas. Traži da im se isključi jer je skup. Sve je jeftinije od gasa. Zašto? Zašto je gas toliko skup? Kolike su plate u „Srbijagasu“? Sponzorstva? Kolike su plate članova Upravnog odbora? Takvo rasipništvo nigde ne postoji.
Danas smo razgovarali o nekim javnim preduzećima, i sve to moram da ponovim, koja se toliko bahato i rasipnički ponašaju. Slušamo ministre koji dolaze, koji su deo tog bahatog sistema koji bukvalno radi šta hoće.
Kada su bili izbori u Vrbasu „Srbijagas“ je bio glavni tamo u Odžacima; „Srbijagas“ zakupi hotel, „Srbijagas“ sponzoriše, „Srbijagas“ plaća. Dele se sada u Negotinu šporeti, farmerice. Ministri dele farmerice. Ljudi, da li smo mi normalan svet? Šporete dele. Šleperi šporeta su došli na trg i dele se šporeti, radi te šačice vlasti. Sve to mora sad neko da plati.
Sada mi moramo da zadužimo Srbiju da bi se to društvance u Vojvodini tako bahato ponašalo, da bi rasipalo. Postavio bih im direktora „Srbijagasa“ sa juga Srbije da ih malo utegne, da ih malo učepi.
Ovaj kapitalni fond Vojvodine je uzeo silna sredstva za završetak „Banatskog Dvora“, vodotokove da sredi. Za Pančevački most kompletna sredstva su povukli i trebalo je da ga završe, rekonstruišu, sve je to potrošeno.
Samo se vi smeškajte i troškarite, ali jednog dana će morati računi da se polože ovde u parlamentu. Neko će doći ovde da položi račune i to će morati da bude veoma brzo.
Igrate se sa revizorom. Revizor je svetinja u jednoj državi. Kada nešto kaže, to ide na raspravu. A vas baš briga. Trošila neka deca tamo, imali savetnike, imali šta god su hteli. I, šta su uradili? Zašto se kasni sa „Banatskim Dvorom“? Zašto se ne poštuju ugovori iz sporazuma? Zašto se „Srbijagas“ odmetnuo i bukvalno radi šta hoće? Članovi Upravnog odbora dobili dobre platice, sede tamo i baš ih briga šta se događa.
Prema tome, taj kapitalni fond Vojvodine je progutao milijarde ove države. Uzeo je banku. Pazite, Vojvodina ima banku, „Vojvođansku banku“, čuvenu u ovoj državi, dobru banku. Ali, oni su našli „Metals banku“, banku koju su osnovali najveći kriminalci ove države i počeli da rade sa njom. Muljanje, muvanje, ne znam sada čija će to biti banka, ali me baš interesuje kada su krenule ove istražne radnje, pa da se to pronađe, ko je gazda te banke? Čiji je to kapital unutra? Zašto Pajtić drži tamo tolike pare? Kako se troše tolike pare? Ko odlučuje o tim parama?
Zašto nisu sređeni vodotoci za koje su izdvojene pare? Zašto, gospodo, tolike kredite uzimamo i guramo tom veselom društvu iz kapitalnog fonda? Sada, 80% kredita koje uzimate gurate Pajtiću i njegovom društvu tamo. Kako se to troši? Dajte kredit da nam napravite autoput. A kada ovde dođu, kažu – ne damo naše novce, a vi iz Srbije, preko Dunava i Save, dajte naše novce, plaćajte nama kredite, mi umemo to da troškarimo mnogo dobro i lepo.
Gospodo, ovo ne vodi na dobro. Tolika zaduženja nisu zabeležena. Zašta postoji NIP? Imaju li tamo para, gospođo ministre? Za šta vi tamo sedite? Od čega živi to ministarstvo? Zašto je ono napravljeno? Da troši neke pare racionalno, za investicije u Srbiji, nova zapošljavanja, infrastrukturu itd. Vi se zadužujete, sve uzimate, kredite, ali ne vi, nego država.
Pazite jednu stvar, mi nijedan problem nismo rešili. Imamo tri puta viša zaduženja nego što je ukupan kapital „Srbijagasa“. Da li razmišljate o tome kako ćemo izaći iz ovog problema? Tražimo opet poskupljenje gasa. Ko će da ga plati? Na koji način? Doći će Dulić, kao što je juče došao, da nađe firmu „Nuba invest“, da joj da posao bez licence, bez ičega, da radi optički kabl, a EPS je podigao kredit na 32.000.000 evra i ugradio ceo sistem optičkih kablova koji su dovoljni za čitavu Srbiju i povezuju nas sa svim zemljama u okruženju. EPS trenutno ima 80% slobodnih kapaciteta.
Ko je Dulića ovlastio da da posao nekome bez licence RATEL-a, ko ima na računu tri hiljade evra, bez ijednog direktora, bez ijednog zaposlenog? To nije normalno. Juče mi on objašnjava da je to normalno. Objasnite da li je to normalno ili nije normalno. Mi ćemo milijarde evra gurati nekim belosvetskim kriminalcima, da guraju u svoje džepove, da se bogate, a zemlja će se zaduživati. Mi smo u taj optički kabl uložili, zadužili se u ovom parlamentu kao država, 32.000.000 evra i sad je on našao rupu na saksiji da da nekom privatniku da to preuzme, a svi znamo da je to kovnica para. Ko je gazda firme?
To bi bilo kao da dođete vi da taksirate: podnesete zahtev da otvorite taksi službu, on vas pita – dajte mi vozačku dozvolu. Vi kažete – nemam vozačku dozvolu, hoću da budem taksista. On kaže – ne može, čoveče. Ne može ni taj da radi u telekomunikacijama kada nema licencu, nema dozvolu RATEL-a. Ne može. To je lično ministar... I on juče sebe hvali kako je on u ovoj državi ugurao pet miliona evra putevima, da je on lično išao do preduzeća i da je pokupio te saglasnosti. Jeste, ali da li je dobio saglasnost...
(Predsednik: Gospodine Iliću, izvinite, vratite se, molim vas, na temu.)
Vraćam se na temu. Tema je vrlo interesantna. Prema tome, da li vi znate, što se ovog drugog kredita tiče, da u 21. veku Srbija nema vodu za piće? Pozdravljam inicijativu da se podignu ova sredstva i da se ljudi dovedu u situaciju da imaju vodu za piće. Da li vi znate da 15.000.000 treba za vodovod u severnoj Mitrovici, da ljudi nemaju vodu da piju i da ova vlada nije htela budžetska sredstva koja su planirana da im prebaci, već su potrošili te pare koje su bile namenske, za kampanju u Leposaviću, a evo sada i u Mitrovici itd. Nije urađen vodovod, a u budžetu za prošlu godinu, gospođo Kalanović, bilo je predviđeno 15.000.000 evra da se to završi, da ljudi na severnom Kosovu piju vodu.
Da li vi znate da ceo Banat nema vode za piće? Da li znaju poslanici iz Banata da nemaju vodu da piju? Koliko to košta? Rečeno je iz NIP-a, odlično se sećam, kada je NIP napravljen i kada je Đilas bio na čelu NIP-a, rečeno je da će prva investicija biti vodosistem za snabdevanje Banata. Šta je bilo od toga? Ništa. Gde su pare? Nema para.
Prema tome, da li vi znate da pet opština, Čačak, Milanovac, Lučani, Arilje, Požega, nemaju vode celo leto da piju? Zašto? Nemaju branu, već se pije direktno iz vodozahvata. Čim su vrućine, suša, nema vode za piće. Ta investicija košta 60.000.000 evra, da se završi. Nekad je započeta, ali nije završena. Ljudi nemaju u 21. veku vodu da piju.
Da ne pričam o drugim gradovima, gde su azbestne cevi, gde ima hiljade problema itd.
Ovde neko iz sveta hoće da nam pomogne, ali se boji da se opet te pare ne potroše na slične načine. Ako ovi momci iz kapitalnog fonda Vojvodine dograbe ovo što pripada Vojvodini, nema od toga ništa. Oni su aždaje za pare. Odlično se sećam, evo, i Pančevački most, da li su ga uradili? Nisu. Da li može da se uradi Gazela? Ne može. Zašto? Zato što grad Beograd nije hteo. Potrošene su pare koje su bile planirane za to raseljavanje. Pet puta je do sada moglo da se reši, uradi itd.
Prema tome, zaduženja, gospođo ministre, samo zaduženja i mi ćemo doći u jednu vrlo tešku situaciju. Tvrdim da se neće daleko doći sa ovolikim zaduženjima.
Vi sada izlazite ambiciozno, četiri autoputa, mostovi.. Evo, slušam juče Dulića, on priča. Ljudi, naučite nešto, pročitajte. Hajde da napravimo ovde, mi poslanici ćemo da organizujemo jedan seminar za ministre, da osnovne stvari naučimo. Mi se dobrovoljno javljamo da vam održimo nekoliko predavanja, da vidite o čemu se radi, pa ćete da ukapirate šta su problemi.
Ne možete vi da pričate koliko košta kilometar asfalta u ravnom delu Vojvodine ako je neko uradio infrastrukturu tog autoputa. Znate li vi koliko košta Temerinska petlja? Pedeset miliona evra, gospođo. Znate li koliko košta novosadska raskrsnica samo? Trideset miliona, gospođo. Most Beška – 56.000.000 evra, batajnička petlja – 60.000.000 evra. Kada se sve to uradi, onda vi spojite te komade i kažete... A znate koliko nadvožnjaka je urađeno, podvožnjaka, prelaza itd., kablova, ograda i svega onoga što propisi nalažu, pa struja, elektrifikacija itd?
Vi samo sad kažete – koliko sam ja jeftino uradila kilometar asfalta u Vojvodini, a koliko su oni potrošili, na primer, na obilaznicu ili na drugi deo vojvođanskog puta. Jeste, ali kada se radi pun profil autoputa infrastruktura autoputa je skuplja nego sama izgradnja trake i trase. Prema tome, to morate da naučite i to morate da znate.
Mi u Srbiji imamo mnogo loše puteve. Zašto? Zato što, gospodo, imamo najlošiji bitumen u Evropi. Država tera putare da kupuju bitumen, koji je izrazito lošeg kvaliteta pa put ne može da sastavi ni tri godine, da bi rafinerije poslovale.
Mi sada očekujemo da se nešto dogodi zbog prodaje NIS-a. Kompletna sredstva koja su dobijena od NIS-a ne mogu da pokriju, maltene, sredstva koja su potrebna „Srbijagasu“, u jednom deliću da stane na noge. Vidite vi koliko zadužujemo tu firmu. Kako će ona da posluje? Oni će da razrežu 60% poskupljenja, još jedno, 80%.
Ne mogu da smatram za ozbiljno da izađe direktor ili ministar ili neko i da predloži poskupljenje nečega odjednom za 60% ili 80%. To je nenormalna stvar! Nijedan normalan čovek u jednoj ozbiljnoj državi ne sme da izađe pred parlament i da predloži. Vi ste pendžetirali obraze i samo gurate. Nema veze, ulaziti sa vama u replike, a raspravljati se, to je gubljenje vremena.
Ovo sam hteo da vam kažem i zato mi je drago da sam vam rekao, a vi radite šta god hoćete. Zadužujte vi ovu državu, ali neko će pitati sutra zašto je zadužen EPS, ako Dulić paralelno pravi sada drugi sistem. Kako će EPS da vrati kredit ako to neće da se koristi? Kako će NIS, odnosno „Srbijagas“ da vrati kredit? Kako će da se vrate pojedini krediti? Zašto je u vezi s romskim naseljem izgubljeno toliko vremena da bi se dokazalo da je neko u pravu, a radovi su u međuvremenu poskupeli za 34.000.000 evra?
Prema tome, sve su to problemi koje ovaj narod mora da plati. Pogledajte kolike su obaveze, pogledajte sada zašto se ne gradi kanalizacija i ostalo što je vezano za legalizaciju. Nema narod pare za legalizaciju. Možda bude i 50 evra, ali nema pare, nestalo. Go se ne svlači, gospodo, a nema odakle da se plati jer narod ne radi, nema posla. Firme ne rade, otpuštanja su maksimalna.
Vi ćete opet ovde doći, doneti paket zakona sa novim zaduženjima i, bogami, veoma brzo ćemo stići Grčku i ove ostale, nismo daleko. Nemojte se toliko zanositi da možemo nešto uraditi bez para, bez posla i bez krvničkog rada. Vladajuća koalicija mora da shvati, da bi opstala na vlasti mora da zaposli radno sposobno stanovništvo. Po tome se meri uspešnost vladajuće koalicije. Za vladajuću koaliciju koja svakodnevno otpušta radnike sa posla ne može se reći da je uspešna, a državu zadužuje, zadužuje i zadužuje. Nijedna investicija nije potegla.
Gde su pare od prodaje „Mobtela“, gospođo? Kada smo mi odlazili, ona vlada, ostavili smo punu kasu, tri milijarde evra, od „Mobtela“, od „Robnih kuća“ i od trećeg operatera. Sigurno, pitajte ministra Cvetkovića, postoje papiri o tome. Potrošili ste na najskuplju kampanju u istoriji Srbije. Obećali ste avione, kamione, „Banatski Dvor“ samo što nije proradio. Tada ste u kampanji rekli da treba 20 miliona evra da proradi „Banatski Dvor“, samo za opremu, a sve je drugo spremno. Sada trebaju krediti. Dokle tako?
Prema tome, radite šta hoćete, ali jednog dana ćete polagati račune ovde u parlamentu za sve ove promašene investicije. Koliko je samo otišlo za neka skijališta tamo koja stoje u koprivama, u koje niko ne dolazi, ne prilazi? Zašto je Kopaonik sada najskuplji u Evropi? Kako vam Kole, vaš bivši direktor Demokratske stranke, funkcioniše na Kopaoniku? Koliko imate gostiju gore? Zašto su svi pobegli u druge zemlje? To su pitanja o kojima morate malo da raspravljate. Samo možete vi da se šetate na Kopaonik i da držite neke vaše simpozijume, seminare, forume, kako već to nazivate. Dok god vam Mišković sedi u prvom redu, nema od vas ništa, to vam ja garantujem. Hvala vam puno.

Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe PUPS, G17 plus, DSS i SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Miroslavi Pejici.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, svoje današnje izlaganje želim da posvetim Predlogu zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu i finansiranju između KfW banke i Republike Srbije.
Smatram da je program namenjen podršci merama modernizacije i revitalizacije vodovodne i kanalizacione infrastrukture u opštinama i gradovima srednje veličine od posebnog značaja za mnoge lokalne samouprave. Njegove povoljnosti se zasnivaju na finansijskim olakšicama koje donosi.
Od navedenih 42,5 miliona evra, Republika Srbija kao zajmoprimac bespovratno dobija petnaest miliona evra u obliku finansijskog doprinosa, kao i doprinos Evropske unije od preko 2,5 miliona evra. Samim tim, smatram da deo od 25 miliona evra i kamata na taj iznos dobija vid jednog povoljnog načina zaduživanja.
Kako i sam naslov programa kaže, njegova namena je usmerena prema gradovima i opštinama srednje veličine. Pošto dolazim iz Loznice, koja je tipičan primer takve sredine, znam da takvi problemi postoje u toj oblasti.
Uzroci problema najpre počivaju u zastarelosti vodovodno-kanalizacione mreže, koja je stara preko četrdeset godina. Pored efekata koje donosi zastarelost, a koji se uglavnom ogledaju u ogromnim gubicima za javna preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem i u njihovim negativnim rezultatima poslovanja, brojni su i problemi koji su nastali usled neplanskog priključivanja velikog broja korisnika na postojeće infrastrukture. Sve to ukazuje na neophodnost urgentne rehabilitacije postojećih sistema vodosnabdevanja.
Kako je danas na dnevnom redu rasprava o prihvatanju druge faze ovog programa, moram napomenuti da je Loznica jedan od gradova koji su bili obuhvaćeni i prvom fazom. Želim da iskoristim ovu priliku da vas upoznam sa svrhom i značajem ovog projekta koji je realizovan u još sedam gradova i opština.
Cilj ove faze sastojao se u osiguranju kontinuiranog i higijenski prihvatljivog snabdevanja pijaćom vodom, kao i poboljšanju odlaganja kanalizacionog sadržaja. Pri tom, pored poboljšanja životnih uslova stanovnika, posebna pažnja je posvećena tome da cene koje pokrivaju nastale troškove imaju socijalno prihvatljiv karakter, što znači da cene usluga javnih preduzeća koja se bave ovom delatnošću ne smeju ni u kom slučaju prelaziti iznos od 5% prihoda koje građani, korisnici ostvaruju.
Radovi koje je podrazumevala prva faza sastojali su se u rešavanju problema na samom terenu. Pored već pomenute sanacije mreža, zamene vodomera, obuhvatila je takođe izradu studije izvodljivosti i implementacije dodatnih mera.
Pored direktne koristi koju su imale lokalne samouprave obuhvaćene prvom fazom, svakako da se ne smeju zanemariti indirektni efekti, koji su se uglavnom ogledali u značajnim sredstvima oslobođenim na ovaj način i rasterećenim opštinskim budžetima. Ta sredstva su opštine preusmerile na rešavanje nekih drugih problema koji su u tim sredinama od strane građana i nadležnih određeni kao prioriteti.
Pošto je u prvoj fazi ovog pilot-projekta obuhvaćena realizacija u osam opština, na zadovoljstvo KfW, Vlade Republike Srbije, koju je predstavljalo Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, i lokalnih samouprava, svuda su se videli jako dobri rezultati i pozitivna iskustva slična onima u mom gradu. Izražavam zadovoljstvo što se danas pred nama nalazi potvrđivanje ugovora o drugoj fazi ovog programa, u koji je pored dosadašnjih osam gradova uključeno još šest gradova i opština.
Osnovna vrednost kontinuiteta ovog načina finansiranja i kreditiranja počiva u tome što podrazumeva implementaciju studije izvodljivosti urađene u prethodnoj fazi, što znači da je ova faza pored mera revitalizacije i sanacije postojeće vodovodno-kanalizacione infrastrukture obuhvatila i izgradnju potpuno novih kapaciteta, za koje znam da su primarna potreba svih ovih sredina.
Bitan argument koji govori u korist potpisivanja ovog ugovora o zajmu i finansiranju je svakako i to da je realizacija svih ovih projekata koje ovaj program obuhvata nezamisliva samo iz sredstava lokalnih samouprava, a bez podrške kako Republike Srbije tako i razvojnih fondova EU.
Na kraju ovog mog izlaganja želim da kažem da će u danu za glasanje poslanički klub G17 plus podržati ovaj zakonski predlog.