Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 5. Predloga zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju odnosi se na upotrebu jezika na kome se izvodi vaspitno-obrazovni rad u predškolskim ustanovama.
Zvanično, u upotrebi je srpski jezik, osim za pripadnike nacionalnih manjina, kojima ovaj član omogućuje upotrebu maternjeg jezika; ili, ako je dvojezična nastava, u slučaju da se 50% roditelja i više izjasni za to. Moguća je i ta varijanta da se deo programa predškolskog vaspitanja ili ceo program izvode na nekom stranom jeziku.
Vidimo da ovaj član 5. daje čak četiri različite mogućnosti za upotrebu jezika. Kada bi se pustilo da svaka vaspitno-obrazovna ustanova ponaosob odlučuje o tome na kom će se jeziku izvoditi program, to bi bilo krajnje neracionalno i nepraktično. Stoga sam predložio da se posle stava 4. doda novi stav 5. koji bi glasio: „Na deo statuta predškolske ustanove kojim se utvrđuje jezik na kome se ostvaruje vaspitno-obrazovni rad saglasnost daje Ministarstvo.“
Smatramo da ne treba pojedinačno svaka predškolska ustanova da odlučuje o tome na kom će se jeziku realizovati program, nego da saglasnost treba da da Ministarstvo, kao nadležna institucija.
Malopre je gospodin ministar, kada je dao obrazloženje zašto su neki amandmani odbijeni, između ostalog rekao da neki nisu u skladu sa Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, drugi nisu u skladu sa Ustavom. Dodao bih da je ovaj stav 5, koji predlažem da se umetne u zakon, potpuno u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Podsetiću vas, član 10. Ustava Republike Srbije izričito propisuje da je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji srpski jezik i ćirilično pismo, dok se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje posebnim zakonom, koji mora biti u skladu sa Ustavom.
Želeo bih da kažem još par reči. U ovakvim situacijama, kada se umesto srpskog jezika koristi neki drugi, u praksi se mogu javiti neki dodatni problemi. Neki od njih bi bili programi predškolskog vaspitanja, koji moraju da budu u skladu kako sa preporukama Nacionalnog prosvetnog saveta, tako i sa zahtevima lokalnih zajednica koje su specifične u ovim lokalnim sredinama.
Postavio bih pitanje – na kom jeziku bi se izvodila predškolska nastava kod tzv. putujućih vrtića ili namenski opremljenih autobusa, ako, recimo, 50% roditelja želi da to bude srpski jezik, a 50% jezik manjine, čemu onda dati prednost? Ili, recimo, kako vršiti inspekcijski nadzor i pedagoško-stručni nadzor ovih ustanova?
Problematika je u ovim slučajevima, kada se osim srpskog koristi neki drugi jezik, specifična i stoga smatram da resorno ministarstvo treba da da konačnu reč o tome da li će neka predškolska ustanova raditi na srpskom ili nekom drugom jeziku. Zahvaljujem.
