Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da predstavnik Vlade treba još jednom da razmisli kada je u pitanju ovaj amandman na član 39. Predloga, odnosno na član 49. osnovnog zakona.
Ipak, radi javnosti i poslanika koji nisu pregledali zakon, pročitaću samo prvi stav člana 49, čije je brisanje predloženo: „Obvezniku koji na neodređeno vreme“, drugačije rečeno, to je stalni radni odnos, „zaposli nove radnike obračunati porez na dobit preduzeća, umanjuje se u poreskom periodu za iznos jednak iznosu koji čini 100% bruto zarada, odnosno plata, isplaćenih tim zaposlenima uvećanih za pripadajuće javne prihode plaćene na teret poslodavca“.
Jedna poreska olakšica, koja je stimulisala otvaranje novih radnih mesta za privredne subjekte u Srbiji. Ovom izmenom i dopunom ova povlastica ili subvencija, nazovite to kako hoćete, prestaje da važi.
Vlada na ovaj amandman daje sledeće odgovor: „Amandman se ne prihvata iz razloga što već postoje vrlo stimulativni podsticaji koji se priznaju poslodavcu po osnovu zapošljavanja novih radnika u skladu sa propisima koji uređuju oporezivanje dohotka građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pored toga, smatramo da bi zapošljavanje novih radnika trebalo regulisati drugim merama ekonomske politike, uz napomenu da značajan iznos po osnovu realizacije ovog podsticaja podrazumeva značajno smanjenje poreskih prihoda.“
Jedino što je tačno, i to delimično, može da bude ovih nekoliko zadnjih reči. Ako već Vlada hoće da ukine određeni podsticaj i smatra da na neki drugačiji način ti podsticaji treba da se ostvare, ne vidim gde su takvi zakonski predlozi u proceduri u Skupštini Srbije ili da postoji bilo kakva priprema u Vladi Republike Srbije.
U samom obrazloženju zašto se ovaj član 49. Zakona briše Vlada navodi da su već dovoljne podsticajne mere u vezi s ovom poreskom olakšicom.
Svakako da je Vlada kompetentna da da svoje mišljenje iz ove oblasti, svakako da je ministar, koji je ovlašćeni predstavnik Vlade ovde u Skupštini, kompetentan da da svoje mišljenje, ali voleo bih da osim mišljenja dobijemo i činjenice koje će tu njihovu kompetenciju i tvrdnju da potvrde. A činjenice su – broj zaposlenih.
Ove podsticajne mere su donošene da bi se povećao broj zaposlenih, odnosno da bi se smanjio broj nezaposlenih na teritoriji Republike. Nažalost, nešto i zbog Vlade, nešto i zbog svetske ekonomske krize, ali čini mi se više zbog Vlade, broj nezaposlenih u Srbiji stalno raste, odnosno broj zaposlenih se stalno smanjuje.
Očigledno je da sve ove podsticajne mere koje su postojale zajedno sa ovom merom nisu bile dovoljne da daju rezultat koji se očekivao. Podsticajne mere koje se donose za neku oblast ukidaju se kada se dostignu procene i želje zakonodavca da ima toliko zaposlenih u privredi ili, ako su toliko dobre, kada broj zaposlenih prevazilazi očekivanja zakonodavca za ovu oblast. Čini mi se da je čitava priča ovde kako napuniti budžet, nikako kakve će to posledice imati za privredu.
Gospođo ministre, već nekoliko meseci u najavi je racionalizacija državnog aparata ili, običnim, narodskim rečnikom rečeno, biće tehnoloških viškova i u državnoj administraciji. Sada mi objasnite šta će da stimuliše nekog potencijalnog poslodavca da zaposli te ljude. Koju to meru i stimulaciju država predviđa da ti radnici pronađu novi posao? Ne vidim nijednu, jer ni ove postojeće nisu dovoljne, a vi ih ukidate.
Čini mi se da zakonodavci, oni koji učestvuju u izradi zakona, pripremi zakona, stručni saradnici, čak i spoljna lica koja se angažuju za pisanje jednog zakona, još uvek nisu prevazišli jedan ozbiljan problem u svojoj profesionalnoj karijeri – nisu naučili kako se novac zarađuje van države, van kabineta, van institucija. Nisu naučili kako se novac zarađuje na tržištu. Očigledno je, kada je u pitanju naše zakonodavstvo u oblasti privrede, fiskalne politike i ekonomije, da je problem baš u tome.
Kada se bude spustio u fabriku da vidi kako se stvara nova vrednost, kako se novac zarađuje, kakvi su problemi, pa se tu iskali i sazri za desetak godina, potpuno sam siguran da će nam zakoni biti sasvim drugačiji.
Međutim, politike Vlade je da imamo nekakve stručnjake koji, osim diplome sa fakulteta, nemaju neko veliko i ozbiljno iskustvo u privredi. Čak je i fiskalna politika vezana za privredu.
Gospođo ministre, ima li Vlada u planu da stimuliše izvoz domaćih poljoprivrednih proizvoda? Pa i po cenu i da se zadužimo, da bismo plaćali te stimulacije.
Bolje je i tako se zadužiti, nego se zaduživati da bismo ta sredstva koristili za javnu potrošnju. Jer, kada se na ovaj način zadužujemo imamo izvozni artikal, vraća se novac u zemlju kao devizni novac, imamo radna mesta, imamo novu vrednost, ima svega. Ovako, cilj je samo, da bi država i njen aparat preživeli, napraviti takvu fiskalnu politiku koja ne daje nadu da ćemo iz ove krize ikada da izađemo.
Gospođo ministre, ako već imamo neke mere koje su poreske i podsticajne i koje ukidate, zašto ne krenete i nekim drugim pravcem; zašto ne ukidate državne organe koji nemaju ni opravdane razloge postojanja, a ako i imaju, kakvi su im rezultati? Voleo bih jednom da čujem izveštaj o tome kakvi su rezultati, recimo, državne agencije za strana ulaganja i promociju izvoza? Hajde da vidimo u kom su to oni poslu posredovali i ostvarili prihod za plate koje primaju i olakšali nekom potencijalnom izvozniku plasman njegove robe, koje su to strane investicije u državu doneli.
Samo na taj način možemo da potkrepimo postojanje jednog aparata koji troši novac. Rezultata nema. Moraćemo nešto drugo da uradimo. Najlakše je – hajde i ovo malo što možemo da presečemo, da ostavimo da se privreda snalazi.
U raspravi u načelu sam spomenuo – šta imamo protiv novih radnih mesta? Taj novac se, gospođo ministre, vraća u budžet višestruko. To je novo radno mesto; smanjuje pritisak na fondove penzijskog osiguranja i zdravstvene zaštite; dopunjava budžet kroz veću potrošnju. Ministar Dinkić tvrdi da je izlazak iz krize kroz veću potrošnju. Kako možete veću potrošnju da ostvarite kada nemate radnike koji primaju platu, kada nemate nova radna mesta? To je to, nema više.
Mislim da je ovaj amandman dobar, da bi još jednom trebalo da razmislite i da ga prihvatite. Očigledno je, čak i ako ga prihvatite, da niste dovoljno uradili, da je potrebno još stimulacija za otvaranje novih radnih mesta i smanjenje nezaposlenosti.

Na član 40. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović i Arsen Đurić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Đurić.

Podneli smo amandman na član 40. i predložili da se u stavu 1. iznos „800“ zameni iznosom „400“.
Ovaj član dokazuje da se otežava poslovanje privrednim subjektima, odnosno smanjuju im se mogućnosti za korišćenje poreskih podsticaja. Naime, Vlada je predložila da se iznos koji određeni investitor treba da uloži da bi ostvario poreske podsticaje poveća.
Vrlo je smešno obrazloženje Vlade za neprihvatanje ovog amandmana, gde kaže da se „amandman ne prihvata iz razloga što se predloženim rešenjem vrši vrednosno usklađivanje visine potrebnog ulaganja za ostvarivanje prava na poreski podsticaj“.
Svi smo svesni činjenice da milion dinara danas vredi kao dva miliona pre dve godine, tako da svakako da nije potrebno povećanje, ako se vrši vrednosno usklađivanje. Nije potrebno povećanje tog iznosa, nego njegovo smanjenje.
Našim amandmanom smo predložili da se taj predloženi iznos, koji jedan investitor treba da investira kako bi ostvario poreske podsticaje, sa 800 miliona smanji na 400 miliona.
Podsetio bih vas da je i pre početka ekonomske krize investicioni ciklus u Srbiji ušao u fazu opadanja zbog neadekvatne ekonomske politike Vlade. Imali smo priliku pre nekoliko dana da na Ekonomskom forumu koji je održan na Kopaoniku vidimo kakva je ekonomska politika Vlade, da svaki ministar ima neku svoju politiku i da tu nema nikakve usklađenosti, tako da zaista ne znam šta će biti sa ovom državom, šta će biti sa građanima i sa privredom.
U prilog tome govori i činjenica da su nakon početka ekonomske krize investicije gotovo potpuno stale. O tome govori činjenica, odnosno podatak banaka da je od 950.000.000 evra kredita u prethodnoj godini samo 2,5% te sume iskorišćeno za nove investicije, a sva ostala sredstva su iskorišćena za očuvanje likvidnosti. Strane direktne investicije u 2009. godini su tri puta manje nego u 2007. godini.
Nakon takvih poraznih činjenica i podataka u Srbiji, kada je privreda u pitanju i kada su investicije u pitanju, vi predlažete da se poveća iznos sredstava koja investitor treba da uloži da bi ostvario poreske podsticaje.
Smatramo da svako ko uloži 400.000.000 dinara, primi sto novih radnika, odnosno otvori sto novih radnih mesta, treba da uživa maksimalne poreske podsticaje, a ne da mu se taj iznos povećava. Zato vas još jednom molim da pogledate ovaj amandman i da ga prihvatite. Mislim da je zaista bitan za privredu Srbije.

Zahvaljujem. Na član 41. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović i Arsen Đurić. Gospodine Đuriću, izvolite.

Podneli smo amandman na član 41. u kome predlažemo da se u stavu 1. iznos „osam miliona“ zameni iznosom „pet miliona“.
Naime, Vlada je čak i u ovom članu, što je potpuno porazno, predložila da se iznos sredstava koja investitor treba da investira u nedovoljno razvijenim područjima povećava.
Takođe, obrazloženje Vlade je da se vrši vrednosno usklađivanje. Već sam ranije rekao da to zaista nije logično, da zaista nema novca, da su privredne aktivnosti svedene na minimum i da treba voditi računa, posebno o nedovoljno razvijenim područjima.
Mi smo našim amandmanom predložili da se taj iznos sa osam miliona smanji na iznos od pet miliona.
Svi smo svesni činjenice da se Srbija odlikuje veoma različitim nivoom razvijenosti između određenih regiona, a naročito između opština. Kada se uzmu neki pokazatelji u obzir, nivo nezaposlenosti je različit u određenim delovima Srbije, i te razlike su 1:10. Zatim, prosečan lični dohodak u Srbiji se kreće od 14.000 do 57.000. Razlika u ceni zemljišta u određenim delovima Srbije ide čak i do trista puta. Siromašnim se može smatrati samo 4,2% stanovnika Beograda i 23,5% stanovništva jugoistočne Srbije.
Želim da napomenem da je u poslednjih nekoliko godina 80% investicija koje su došle u Srbiju investirano u Beograd ili u krugu od 30 km od Beograda, a samo 20% u ostalom delu Srbije.
Znači, pored takvih razlika u razvijenosti Srbije, u visini investicija koje se ulažu u određenim delovima Srbije, puna su nam usta priče, tj. Vladi, o ravnomernom regionalnom razvoju. Usvojili smo pre sedam-osam meseci Zakon o ravnomernom regionalnom razvoju, koji još nije počeo da se primenjuje, a već imamo najave izmena tog istog zakona.
Naravno, izmene tog zakona se vrše pod pritiskom koalicionih partnera, odnosno predstavnika bošnjačkih stranaka, kako bi svih šest opština u zapadnoj Srbiji u kojima živi bošnjačko stanovništvo bile u jednom regionu. Sada ćemo, barem prema najavama i onome što možemo iz medija da čujemo, dobiti nekakvih pet regiona, koji će biti potpuno nefunkcionalni, da bi se sačuvala nekakva skupštinska većina i da Vlada ima podršku za svoje funkcionisanje.
Osim poreskih podsticaja koji su neophodni da bi neko investirao u nedovoljno razvijena područja, svakako su potrebna značajnija ulaganja u infrastrukturu. Dolaskom ove vlade poništena je koncesija za izgradnju autoputa Horgoš-Požega i od tada konstantno imamo priču o tome da će se budžetom Republike Srbije predvideti određena sredstva, da ćemo početi izgradnju autoputa od Beograda ka Čačku; nakon toga imamo najave o izgradnji autoputa od Pojata, preko Kruševca, Trstenika, Kraljeva i Čačka do Požege, pa dalje ka granici sa Republikom Srpskom, da bismo ove godine u budžetu imali oko 20.000.000 evra planiranih za izgradnju autoputa, tako da pretpostavljam da ćemo moći da napravimo nekoliko kilometara autoputa. Tim intenzitetom mi u zapadnoj Srbiji možemo da očekujemo da ćemo dobiti autoput u narednih pedeset godina.
Naravno da nijedan ozbiljan investitor neće ulagati i investirati u taj deo Srbije ukoliko nema rešenu saobraćajnu infrastrukturu. Pored toga što nemamo rešenu infrastrukturu u tom delu Srbije, pošto odatle dolazim, postoji dosta opština koje se nalaze u izuzetno teškoj situaciji. Pre svega mislim na opštine Nova Varoš, Priboj, Prijepolje, Sjenicu, gde svakodnevno masa ljudi ostaje bez posla.
Navešću vam podatak da u Novoj Varoši ima blizu 3.000 ljudi na evidenciji službe za zapošljavanje, da se godišnje iz Nove Varoši iseli između 400 i 500 ljudi, tako da je broj stanovnika u poslednjih nekoliko godina opao za nekih 20%. Privreda gotovo da ne postoji. U opštini Priboj 6.100 ljudi se nalazi na evidenciji službe za zapošljavanje.
Vi ovim zakonom predviđate otežavanje uslova za poreske podsticaje za investitore koji ulažu u nedovoljno razvijena područja. Ko će da ulaže u Novu Varoš, Priboj, Prijepolje, ako ih još dodatno, pored svih ovih teškoća o kojima sam već govorio, opterećujemo i otežavamo im uslove za poreske podsticaje?
Ne znam da li znate podatak da je danas Fabrici automobila Priboj (FAP) isključena struja zbog dugovanja od šezdeset miliona dinara? Ti radnici su ostali, danas stoje na ulici. Kragujevačka „Zastava“ duguje milijardu dinara – nije isključena struja. Nemam ništa protiv, treba pospešiti „Zastavu“ da, ukoliko je moguće, proizvodi automobile. Ali, zašto nemamo iste aršine i prema tim nesretnim ljudima u Priboju koji rade u Fabrici automobila Priboj, nego je isključena struja i oni više ne mogu da obavljaju one aktivnosti koje su mogli da obavljaju do sada?
Još jednom vas pozivam, ovo neće biti opterećujuće za budžet, neće se izgubiti značajni prihodi u budžetu prihvatanjem ovog našeg amandmana, da ga još jednom pogledate i da ga prihvatite. Jer, ukoliko pored nerazvijene infrastrukture i pored svih problema koji nas prate budemo otežavali investitorima investicije u nedovoljno razvijena područja, tamo zaista niko neće investirati; imaćemo migracije stanovništva iz tog područja ka Beogradu, a neće moći svi da žive ni u Beogradu. Dajte da pomognemo ljudima i investitorima da investiraju i u ta nedovoljno razvijena područja, kako bismo zadržali stanovništvo na tom delu teritorije Srbije. Hvala.

Na član 73. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović i Arsen Đurić. Izvolite, gospodine Đuriću.

Mi smo podneli amandman i na član 73, tako da se on menja i glasi: „Propise iz čl. 3, 18, 30, 53. i 59. ovog zakona ministar finansija doneće najkasnije u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona“.
Mi smo predložili da se taj rok skrati, pošto je Predlogom zakona predviđeno da se ti akti donesu u roku od dvanaest meseci. Smatramo da se zakoni usvajaju da bi se primenili i da ministarstva i sve državne institucije treba da vode računa o principu efikasnosti, tako da je rok od šest meseci, da se pripreme ti podzakonski akti za primenu ovog zakona, sasvim dovoljan. Ne vidim logiku u tome da je nekome potrebno godinu dana da napiše podzakonska akta da bi se ovaj zakon primenjivao. Mislim da je sasvim dovoljan rok od šest meseci. Mislim da bi ovaj amandman trebalo da bude prihvaćen.

Zahvaljujem. Na član 75. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović i Arsen Đurić. Izvolite, gospodine Đuriću.

Mi smo podneli amandman i na član 75, kojim smo predložili da se on menja i glasi: „Utvrđivanje, obračunavanje i plaćanje poreskih obaveza po odredbama ovog zakona vršiće se počev od dana stupanja na snagu zakona“.
Mi smo predložili da ovaj zakon počne da se primenjuje od dana stupanja na snagu. U obrazloženju stoji da je neophodno da on počne da se primenjuje od 1. januara 2010. godine.
U raspravi u načelu o ovim zakonima pričao sam o tome da Ministarstvo finansija očigledno ima problem sa kalendarom zbog kašnjenja zakonskih predloga koji stižu iz tog ministarstva. Da vas podsetim da zakon i predlozi zakona o budžetu za naredne godine stalno kasne, da su kasnili mesec dana, dvadeset dana, da se grubo kršila budžetska procedura zbog tog kašnjenja, da se vrši pritisak na poslanike da donose zakone za koje nisu sigurni da su baš najadekvatniji i najbolji za državu. Tako je i sa ovim zakonima.
Zašto ovi zakoni, zašto Ministarstvo finansija? Potpuno je logično bilo da ti zakoni budu na dnevnom redu Skupštine, da budu pripremljeni krajem prošle godine, kada je usvajan Zakon o budžetu Republike Srbije, pa ne bismo dolazili u situaciju da imamo retroaktivnu primenu zakona zato što je navodno hitan postupak, zato što poreska godina počinje 1. januara 2010. godine. To smo znali i prošle godine.
Trebalo je napisati taj zakon i zajedno sa zakonom o budžetu trebalo je da se nađu ovde pred poslanicima i Zakon o porezu na dobit preduzeća i Zakon o porezu na dohodak građana. Podsetiću vas da prihodi koje budžet Srbije ostvari od ova dva poreza iznose oko 15% od ukupnih prihoda budžeta. Znači, to su dva vrlo značajna zakona kada je u pitanju punjenje budžeta Republike Srbije i trebalo je da budu na dnevnom redu kada i budžet Republike Srbije, a ne da se sada donosi odluka o tome da je neophodno da se oni primenjuju retroaktivno.
Direktna odgovornost, prema tome, leži na Ministarstvu finansija, koje nije blagovremeno dostavilo ove predloge zakona.
Pozivam vas da prihvatite i ovaj amandman.

Na član 76. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Popović i Arsen Đurić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Đurić. Izvolite.