Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da treba prihvatiti amandman koji je obrazložio gospodin Maksimović. U prilog tome želim da u okviru rasprave koja se tiče osnovnih odredaba zakona ukažem na nekoliko stvari koje su jako važne za funkcionisanje predškolskih ustanova.
Prvo, nigde se u Predlogu zakona ne spominje prostor u kome deca borave, u smislu minimuma uslova, već samo uzrast i normativ po uzrastu. U praksi imamo situaciju da je normativ za decu od dve do tri godine šesnaestoro dece ili za decu od četiri i po do pet i po godina dvadeset dvoje, a borave, na primer, u prostoriji od 30 metara kvadratnih, a često je i manja kvadratura u pitanju. U takvim prostorijama deca se hrane, imaju svoje aktivnosti, spavaju itd. To znači da u tom prostoru treba da bude i četiri-pet stolova, dvadeset i nešto stolica, da ima prostora između igračaka i da bude dvadesetak kreveta za odmor, što smanjuje i samu bezbednost dece.
Dakle, zanemaruje se kvadratura prostora, koja je i te kako bitna i koja treba kao standard da bude propisana zakonom, da bude deo kriterijuma koji će ući u statut te predškolske ustanove kada se formiraju vaspitne grupe.
Druga bitna stvar, na predlog pedijatra u vrtiće se upisuju deca sa smetnjama u razvoju. To nije sporno, jer će to pomoći ovoj deci, na taj način da ih grupa stimuliše, da se i kod njih vidi određeni napredak. Ali, o čemu mora da se vodi računa? To što se umanjuje broj dece u grupi nije nikakva olakšavajuća okolnost, zbog vaspitnog osoblja koje nije edukovano, nepostojanja razvojnih grupa u vrtićima, zbog neprilagođenosti samih ustanova, pa vaspitači moraju da, recimo, nose decu.
Ako imate vaspitača koji je 40% svog vremena sam u grupi, a nekad i duže, a uz to i dete sa smetnjama u razvoju (da ne navodim te strašne zdravstvene probleme koji su mogući i koji postoje), onda se postavlja pitanje za koga je inkluzija ovakve dece dobra? Vaspitač nije u mogućnosti da takvom detetu pruži adekvatno vaspitanje i pomoć i nije u mogućnosti da obavlja vaspitanje, vaspitno-obrazovni rad sa ostalom decom na način kako to zakon nalaže. Često se događa, i zakon daje tu mogućnost da u grupi može biti dvoje dece sa smetnjama u razvoju.
Zbog svega ovoga je neophodna drugačije podrška zakonodavca, bezrezervna, kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju, jer ta deca moraju da imaju potpunu podršku i države i društva.
Treća stvar koja je izuzetno bitna, što se tiče finansiranja predškolskih ustanova, dosadašnji zakon i uredba su dali mogućnost da vaspitno osoblje može imati koeficijente do visine koeficijenata u obrazovanju. Na taj način lokalne samouprave određuju koeficijente i cenu rada po svojoj želji, tretirajući ih najčešće kao javne službe, pa smo došli u situaciju da u nekim opštinama vaspitači imaju platu od 20.000 dinara, a u nekim i 40.000 dinara, sve za istu stručnu spremu, obrazovanje i istu delatnost kojom se bave.
U lokalnim samoupravama koje su finansijski stabilnije, gde postoji politička volja osnivača, plate su kao u obrazovanju, na primer, kao u Beogradu. U većem delu Srbije, nažalost, situacija je mnogo gora, kao da svi zanemaruju činjenicu da zaposleni u predškolskim ustanovama brinu o našoj deci, o čemu mora da se povede računa jer je takvo stanje neprihvatljivo.
Predškolske ustanove se smatraju prvom karikom u obrazovanju. Poznato je da se 70% celokupnog razvoja ličnosti završava sa sedam godina. Razvoj je trajan, ne može se kasnije poboljšati, ostaje za ceo život. Naučno je dokazano da ono što dete propusti do svoje sedme godine ne može nikad više u tom smislu da nadoknadi.
Zbog toga na početku ove rasprave u pojedinostima apelujem na vas da o ovim temama i predlozima razmislite i pronađete način da ih implementirate u ovaj zakon, možda kroz brze izmene i dopune zakona, jer se ne mogu na jednostavan način amandmanima uneti u postojeći predlog. Hvala vam.
