Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, kolega Pastor je obrazložio i predstavio suštinu dva naša amandmana podnetih na član 48. i 54. Predloga zakona. Želeo bih da diskutujem malo šire.
Srbija je 22. decembra prošle godine podnela zahtev za kandidaturu za članstvo u EU i time je nedvosmisleno preuzela obavezu da svoje zakonodavstvo usklađuje s evropskim. Međutim, preuzela je i obavezu da zakonodavnu proceduru usklađuje s evropskom procedurom i evropskom praksom. Ta obaveza podnošenja kandidature nije postala pravna, ali je svakako politička, pa i moralna i iz tog razloga mislim i tvrdim da bi bilo celishodno tu obavezu i poštovati.
Naravno, zakonodavna procedura se sastoji od puno delova i kritike Evropske komisije u godišnjim izveštajima se odnose na razna pitanja, od hitnosti postupaka do nepostojanja pravne rasprave i nekih drugih manje bitnih aspekata. Međutim, mislim da je mnogo bitnija i najosnovnija obaveza, kada govorimo o zakonodavnoj proceduri, da ta procedura bude takva da na kraju, kada se usvoji jedan zakon, taj zakon ne bude u koliziji s drugim važećim zakonom.
Mislim da to sigurno nije praksa ni u jednoj zemlji EU. Dešava se u gotovo svim zemljama da se donese zakon koji ima rupa, koji je u koliziji s nekim drugim, ali da se zakoni donose na način da je predlagač svestan činjenice da je u koliziji s drugim zakonom, mislim da to ni u jednoj državi EU, a ni u zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima nije i ne bi trebala da bude praksa.
U ovom slučaju, nažalost, radi se o tome. Kolega Pastor je govorio o tome na koji način se stvara kolizija između zakona o učeničkom i studentskom standardu, s jedne strane, i Zakona o nacionalnim savetima, s druge strane. Ukoliko je cilj, a to bi trebalo da bude cilj, da prihvatanje evropskih vrednosti bude prioritet, onda bismo morali svi zajedno više da radimo na prihvatanju dobre prakse, umesto na stvaranju loše prakse.
Moramo ili bismo morali polako prihvatati evropski način razmišljanja u smislu prihvatanja ili stvaranja kompromisa kada se radi o raznim pitanjima, kompromisa u cilju da se neka rešenja u Narodnoj skupštini ne donose na način da se, u ovom slučaju, predstavnici vladajuće koalicije preglasavaju, jer mislim da to ne vodi dobrom.
Mi smo pokušali s traženjem kompromisa i moram ovde pred Narodnom skupštinom da kažem da smo uspeli u tome ili nam se učinilo da smo uspeli u tome. Naime, podneli smo dva amandmana. Posle toga smo podneli i ispravke ta dva amandmana. Te ispravke nismo podneli iz razloga što smo ustanovili da smo učinili neki propust ili omašku prilikom podnošenja tih amandmana, nego zato što smo se dogovorili s pomoćnikom ministra u vezi s tekstom amandmana koji je prihvatljiv za Ministarstvo. Nadam se da neće niko ovu moju tvrdnju demantovati.
Ako je to tako, onda mislim da bi, i u tom smislu bih apelovao, mnogo racionalnije i celishodnije bilo u raspravi ili prilikom glasanja prihvatiti ova dva amandmana, koja su, još jednom ponavljam, sačinjena zajedno s pomoćnikom ministra prosvete, jer je to evropski način donošenja zakona.
S druge strane, i tu se obraćam pre svega kolegama iz DS-a, mislim da nije održiva situacija da je Narodna skupština, odnosno vladajuća koalicija, 31. avgusta, kada je donela Zakon o nacionalnim savetima, imala jedno mišljenje u vezi s pitanjem da li nacionalni saveti nacionalnih manjina treba da imaju nadležnosti u postupku izbora, odnosno imenovanja direktora i članova upravnih odbora, a u situaciji kad nijedan dan primene u praksi tog zakona nismo imali, sada se ovim zakonom menja taj stav.
Ukoliko se setimo rasprave kada je ministar Čiplić, predstavnik Demokratske stranke, lavovski branio Zakon o nacionalnim savetima, mislim da bi bilo čudno da isti poslanici koji su glasali tada za taj zakon, za rešenja koja sadrži taj zakon, sada, prilikom donošenja ovog zakona, imaju drugačije mišljenje. To je, u najmanju ruku, čudno.
Argument kojim je odbijen ovaj a i prethodni naš amandman, iz razloga što, prema mišljenju Ministarstva, nije neophodno rešenje iz jednog zakona prenositi u drugi zakon, jednostavno, ne stoji. Naime, ukoliko bi taj argument bio tačan, onda je Ministarstvo bilo u obavezi da odbije i ostala tri naša amandmana, i oni se odnose na nadležnosti nacionalnih saveta koje već sadrži Zakon o nacionalnim savetima. Dakle, potpuno je identična situacija.
Svesni smo mi, naravno, i zašto su ova dva naša amandmana odbijena, iz razloga što se Ministarstvo ne slaže s rešenjem da nacionalni saveti treba da imaju bilo kakve nadležnosti u postupku imenovanja direktora i članova upravnih odbora. Ako je to tako, onda, s jedne strane, to treba saopštiti, a s druge strane, treba staviti van snage odredbe Zakona o nacionalnim savetima koji regulišu ovo pitanje. Na taj način je situacija nedvosmislena i onda se ne stvara kolizija.
Naravno, ni u kom slučaju to ne bismo želeli i ne bismo podržali i ova diskusija je usmerena u pravcu apela da se ipak prihvate ova dva naša amandmana jer tvrdimo da nije dobro da se Srbija ponosi Zakonom o nacionalnim savetima, a da se za pola godine od donošenja tog zakona, novim zakonima, u ovom slučaju zakonom o učeničkom i studentskom standardu, kasnije naravno i budućim zakonom o osnovnoj školi i zakonom o srednjoj školi, derogira, odnosno stavlja van snage zakon koji je donet 31. avgusta. Hvala vam.
