Gospodine ministre, izvolite.

Samo da potvrdim da su prihvaćeni.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Žutić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Gospodine ministre, gospodo poslanici, ovim mojim amandmanom predložio sam brisanje člana 7,  s obrazloženjem da je rešenje u postojećem zakonu bolje i da je naziv "centar izuzetnih vrednosti" razumljiviji i bliži duhu srpskog jezika od pojma "centar izvrsnosti", koji vodi opasnoj anglikanizaciji srpskog jezika prilagođavanjem prevoda engleske reči "excellent".
S druge strane, reč "izvrstan" bliža je zapadnoj varijanti srpskog jezika, tzv. hrvatskom, jer se kod današnjih Hrvata odomaćila stara srpska reč "izvrstan".
U obrazloženju Vlade istaknuto je da se amandman ne prihvata jer je članom 7. Predloga zakona na precizniji način uređeno koje naučnoistraživačke organizacije mogu podneti zahtev za akreditaciju.
Gospodine ministre, zar u članu 30. osnovnog zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti nije precizirano u tački 3) ko može obavljati naučnoistraživačku delatnost, pa se navodi da su naučnoistraživačke organizacije instituti, visokoškolske ustanove i centri izuzetnih vrednosti, a u stavu 2. se kaže – postupku akreditacije podležu sve naučnoistraživačke organizacije, u skladu s ovim zakonom?
S druge strane, prema izmenama u Predlogu zakona širi se mreža naučnoistraživačkih organizacija. Pored instituta, fakulteta, sada se pominju integrisani univerziteti, centri izvrsnosti i naučnoistraživačke organizacije iz oblasti odbrane i Vojske Srbije.
Novina u Predlogu zakona su vojni instituti. Nemam ništa protiv naučne delatnosti u vojnim institutima, međutim, ovim predlogom se stvara dodatna konfuzija kod naučnih institucija, pošto za vojne institute, kao za institute Srpske akademije nauka, ne važe isti uslovi kao za ostale institute, na primer broj naučnih saradnika, savetnika koji je potreban da bi jedan institut normalno obavljao delatnost.
Međutim, širenjem mreže institucija koje će moći dobiti akreditaciju otupljuje se naučna oštrica, odnosno smanjivaće se naučni nivo, a sve više će biti prisutna politizacija nauke, kontrola nauke, naročito u oblasti humanističkih nauka. Nastupiće, svakako, i hiperprodukcija doktora nauka, a smanjiće se broj pravih naučnika.
U razgovoru s kolegama iz raznih instituta, različite političke opredeljenosti, uočio sam uznemirenost, nespokoj i nelagodnost zbog donošenja jednog ovako ishitrenog predloga zakona.
Gospodo poslanici, gospodine ministre, pitam se koji su razlozi za ovako neprimerenu brzinu donošenja jedne izmene zakona koja nikako nije kozmetička, nego je po mnogim odredbama suštinska i nepovoljna za održanje i razvoj istinske, fundamentalne, egzaktne nauke, a koja je i skupa za državu, jer će dodatno, osnivanjem novih naučnih institucija, opteretiti budžet.
Po meni, za ovakvu ishitrenost postoje dva bitna razloga. Prvo je potpisivanje već ovde pomenutog sporazuma o SANU, o dodeljivanju kredita za nauku od 200 miliona evra. Iz tog razloga je ova izuzetna hitnost za donošenje ovog zakona, kako bi se on uskladio s evropskim naučnim diktatom.
Kada su finansije u pitanju, gospodine ministre, moje mlađe kolege se interesuju da li će deo ovih sredstava ići za stambenu izgradnju za naučnike.
U institutskim kuloarima priča se da je jedan od razloga hitnosti donošenja zakona ministrov spor s Nacionalnim savetom za nauku, pošto, prema mojim saznanjima, postoje izvesna trvenja između ministra i pojedinih članova Nacionalnog saveta, koja će ovim novim odredbama izmena i dopuna zakona izgubiti svoj raniji značaj.
Moja prva impresija posle čitanja ovog zakona je da će njime oslabiti autonomnost instituta u odnosu na ministarska ovlašćenja. Mnoge odluke će presuđivati Ministarstvo nadglasavanjem, npr. kod izbora institutskih upravnih odbora, pošto će brojno preovladavati kandidati Ministarstva u odnosu na brojnost kandidata iz instituta.
Moram istaći da je zakon dosta neprecizan i pravno nedosledan, zbog kolizije između pozicije već pomenutih instituta, Vojske i SANU i drugih instituta, npr. kod odredbe o broju saradnika koji propisuje ovaj zakon za obične institute i koji važi za broj saradnika instituta. Dakle, dva zakona su u pravnoj koliziji. Predlog zakona o nauci predlaže za institute veći broj saradnika, čini mi se deset, dok je Akademijinom institutu dovoljno samo šest istraživača u radnom odnosu, od kojih su najmanje tri istraživača u naučnim ili nastavnim zvanjima. To je član 40. Predloga zakona o SANU.
Posebnu uznemirenost kod naučnika izaziva član koji propisuje uspostavljanje Nacionalnog instituta i naročito odredba da taj budući institut treba da ima 100 doktora nauka. Da li iz takve odredbe zakona proizlazi ukidanje Instituta društvenih nauka? Kad Vlada donese odluku o uspostavljanju novog mamutskog instituta od 100 doktora i ko zna koliko naučnih saradnika i zaposlenog osoblja, to znači da će se svi manji instituti ugasiti, a novi nacionalni se neće moći osnovati.
Logički razmišljajući je tako, pošto svi instituti društvenih nauka zajedno, kada bi se udružili, ne bi imali 100 doktora nauka. U mom institutu, Institutu za savremenu istoriju, nas ima svega oko petnaestak. Stasavaju mladi doktori, ali stari idu u penziju, pa je tako uvek približno isti broj naučnika. Jedino ako se integracija izvrši po sistemu spajanja baba i žaba, odnosno istorijskih instituta, etnoloških, politikoloških, muzikoloških, jezičkih i drugih, možda bi se nekako navuklo stotinjak naučnika.
Uništava se srpska nacionalna humanistička nauka. Pošto se u oblasti humanističkih nauka neće moći formirati nacionalni institut od 100 naučnika, humanistički instituti će ostati u poziciji običnih naučnih instituta sa smanjenim budžetskim sredstvima. Gospodine ministre, pitam da li su ova moja strahovanja opravdana. To nije samo moje mišljenje, nego mnogih kolega. Postoji određena bojazan.
Dalje, racionalizacija sadašnje mreže instituta je svakako potrebna zbog uštede u vremenima ove tzv. svetske krize, pa bi se eventualno mogao npr. osnovati jedan nacionalni institut istoričara i eventualno politikologa, u koji bi ušli Institut za savremenu istoriju i Institut za noviju istoriju, Politikološki institut, Istorijski institut, za koji se ne zna da li je pri SANU.
U tu mreži spojenih instituta mogao bi ući Institut za evropske studije, u kom je raznorodan naučni sastav, od politikologa, sociologa, filozofa, ekonomista, pravnika, pa do istoričara. Kada bismo se svi se skupili, bilo bi bar 50 naučnika i, gospodine ministre, predlažem da smanjite taj broj 100 bar na 50-60 naučnih radnika.
Na kraju, gospodine ministre, ovo nije moj stav, već razmišljanje velikog broja naučnika različite političke i nepolitičke opredeljenosti. Dakle, neophodno je neko razumnije rešenje u slavu današnjeg razvoja društvenih nauka Republike Srbije. Hvala.

Reč ima gospodin ministar.

Možda bi bilo uputno da pročitam narodnim poslanicima koji su sve amandmani prihvaćeni od strane Vlade na izmene i dopune Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti: na član 3, koji su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Srboljub Živanović, Zoran Šami i Donka Banović; na član 6, koji je podnela narodni poslanik Donka Banović; na član 11, koji su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Nikola Savić, Zoran Šami i Donka Banović; na član 16, koji je podneo narodni poslanik Goran Mihajlović; na član 24, koji su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Nikola Savić i Zoran Šami; na član 25, koji su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Marko Milenković i Zoran Šami; na član 26, koji je podneo narodni poslanik Goran Mihajlović; na član 34, koji je podneo narodni poslanik Zoran Šami; na član 35, koji je podneo narodni poslanik Zoran Šami; na član 36, koji je podneo narodni poslanik Zoran Šami; na član 37, koji je podneo narodni poslanik Zoran Šami; na član 37, koji je podneo narodni poslanik Srboljub Živanović; na član 38, koji je podneo narodni poslanik Nikola Žutić; na član 38, koji je podneo narodni poslanik Zoran Šami; na član 42, koji je podneo narodni poslanik Zoran Šami i na član 47, koji je podneo narodni poslanik Zoran Šami.
Znači, to su sve amandmani koji su prihvaćeni, prihvaćeni su po obrazloženju koje je podneo narodni poslanik, tako da mislim da imamo oko toga sada saglasnost.
Što se tiče vašeg pitanja, moram reći da je u poslednjih 15 meseci javne rasprave, prvo neformalne, a posle toga od juna do novembra prošle godine, konstatovano da veliki deo naše naučne zajednice, a i šire, privrede koja gravitira ka tehnologiji, želi promene. Ovi zakoni omogućavaju promene. S promenama, i to je posve normalno i ljudski, rađaju se određeni strahovi, strahovi od promena, da li će ove promene biti nabolje.
Ove promene će biti nabolje i meni kao ministru ne pada na pamet da se one sprovode na jedan kabinetski, centralistički način. Promene će se nastaviti na način na koji smo ih počeli, kroz diskusiju, ali istovremeno kroz odluke.
Jedan od velikih problema s kojima se suočava naša naučna zajednica i šire u budućnosti ekonomije i znanja u našoj zemlji je da se mnogo raspravljalo, a skoro se nikada ništa nije odlučivalo. Spremni smo da podnesemo odgovornost za odluke koje će biti donesene, ali te odluke ni na koji način neće biti donesene na netransparentan način.
Govorili ste, gospodine poslaniče, o određenim odlukama oko racionalizacije mreže instituta. Teško je poverovati da jedini segment društva u Republici Srbiji koji ne treba uopšte da se menja jeste mreža instituta, koja u suštini nije promenjena već 35 godina. Institut o kome vi govorite je zapravo institut koji se pre zvao Institut za istraživanje radničkog pokreta Jugoslavije, a drugi istorijski institut o kome govorite je bio Institut za proučavanje radničkog pokreta Srbije.
Ništa se u smislu gabarita nije promenilo. Imamo, kao što ste i sami rekli, problem s velikim brojem naših instituta koji su na samoj granici onoga što je zacrtala Komisija za akreditaciju, imamo ozbiljne probleme u funkcionisanju, imamo dupliranje režijskih i drugih troškova i, kada vam to kažem, onda će ljudi dobre volje zaključiti da su potrebne određene promene.
Te promene ni na koji način nisu, čini mi se, da neko odluči da nam treba jedan institut, nego će to biti predmet dodatne rasprave, da vidimo šta je uputno uraditi, s jednim jedinim ciljem, a to je, ako već govorimo o društvenim naukama, da našim naučnicima obezbedimo daleko bolje uslove za rad. Jer, u pravu su oni u tom delu naše nauke koji kažu – kritikujete nas ponekad što ne publikujemo dovoljno radova u priznatim međunarodnim časopisima, ali nam istovremeno ne obezbeđujete sredstva za terenski rad; a ako ne dobijemo sredstva za terenski rad, onda nismo u stanju da formiramo nova zapažanja, nove podatke, što je u suštini prvi uslov da bi se naš rad pojavio u tim časopisima.
Dame i gospodo narodni poslanici, oni su apsolutno u pravu. Ali kada kažemo to, istovremeno moramo priznati i jednu drugu stvar, a to je da postoji jedan broj ljudi koji rade u institutima, a koji u suštini veliki deo svog vremena provode van instituta, koji dugo nisu publikovali ni jedan jedini ozbiljan naučni rad i mi ćemo želeti u mesecima koji dolaze da, jednostavno, svako podnese svoj deo odgovornosti.
Ukoliko je neko odlučio da bude konsultant, neka to bude, ali onda neka ne pretenduje da istovremeno bude i naučnik. Ukoliko neko misli da je moguće očuvati tačno ovu strukturu, vara se. Ne možemo, imajući u vidu kakve su finansijske mogućnosti naše zemlje, da samo dodajemo troškove, da samo dodajemo institucije. Moraćemo neke stvari i transformisati. Ali, ponavljam, nikome ne pada na pamet, a najmanje meni, da se to radi bez dijaloga i bez dogovora s naučnom zajednicom.
Naučna zajednica su ljudi koji moraju da imaju slobodu u odabiru njihovih projekata, slobodu koja istovremeno mora biti ukomponovana, i to će biti novitet onoga što ćemo raspisati sredinom maja, a to je i raspis konkursa po pozivu, s jednim brojem tema koje će sami matični odbori, ne Ministarstvo već matični odbori i naučna zajednica, zajedno s nama odrediti kao prvoklasne i veoma važne teme za raspravljanje i izradu kvalitetnih naučnih studija. Tu se neće birati ko će ih raditi, ali će se reći da se na bazi takve teme očekuju i predlozi.
Ukomponovaćemo, s jedne strane, u mnogo većem delu ono što već postoji, a to je kandidovanje projekata sa strane naučne zajednice, sa novitetom koji će biti poziv po određenim temama koje ćemo odrediti zajedno s naučnom zajednicom, tako da budemo sigurni da će u predstojećem pozivu za finansiranje naučnih radova te veoma važne teme biti obrađene na pravi način za našu zemlju.
Danas pred vama nemam odgovor da li treba spojiti postojeće istorijske institute, ali slažem se s vama da stvari moraju da se menjaju. Kako ćemo to uraditi? Tako što sada, kada imamo, nadam se uz ovu Strategiju i dosta brzo izglasane izmene i dopune ovoga zakona, konstituisanje organa, dodatnu raspravu, ali ponavljam, posle toga – odluke, za koje sam spreman da podnesem i odgovornost u ime naučne zajednice, jer to je, čini mi se, jedini način da idemo napred, veoma široke konsultacije, upoređenje raznoraznih opcija, videvši koje su prednosti i mane određenih opcija i u datom domenu odluku, koju ćemo ovoga puta sprovesti u delo.
Očekuje nas racionalizacija mreže naučnih instituta. Ona je nužna. Očekuje nas unapređenje društvenih nauka, koje su u prethodnom ciklusu imale nedovoljno sredstava, naročito za terenski rad, ali nas istovremeno očekuje i veoma ozbiljna diskusija s onima koji su u tim institutima, da svako odredi da li želi i u predstojećem ciklusu da se bavi naučnim radom ili ne. Hvala puno na vašoj pažnji.

Zahvaljujem. Dr Nikola Žutić ima reč.

Zahvaljujem gospodinu ministru. I sam sam rekao da sam za racionalizaciju instituta, ali da taj broj naučnika bude razumljiviji, 50-60 vrhunskih naučnika. Za mene je mnogo važniji značaj projekta nego brojnih ljudi. Znači, da pravi projekat bude vodilja rada jednog instituta.
Pohvalio bih vaš projekat za budući rad, od 2010. do 2015. godine, koji se odnosi na afirmaciju nacionalnog identiteta. Mislim da sam ga dobro nazvao, gospodine ministre. I pohvaljujem ako ostanete pri tome da u sledećem institutskom razdoblju planiranja poslova i dalje ostane taj projekat, koji je od izuzetnog značaja za opstanak srpskog naroda.

Zahvaljujem.
Izvolite, gospodine ministre.

Samo da razjasnim. Kada govorimo o nacionalnim institutima, veoma pažljivo uvodimo taj koncept. Kao što sam rekao i tokom pretresa u načelu, ne uvodi se drugačije finansiranje ili tobože neke privilegije onima koji će raditi u tim nacionalnim institutima. Naša naučna zajednica je odveć mala da bi se cepala. U suštini, ni na koji način ne treba da u sledećih nekoliko godina tema bude kako i ja da se kvalifikujem za taj institut jer dobija institucionalno finansiranje, privilegije u dodeljivanju opreme itd.
Ne, jedino što se ovde predlaže je da se u onim disciplinama gde je to moguće formiraju gabaritne institucije koje će biti po tom gabaritu više u poziciji da imaju ekipe koje će imati kritičnu masu na nivou naših evropskih kolega, tako da imamo bar nekoliko institucija koje će moći po gabaritu, samim tim i kritičnom masom, da se nose s onim što su njihove kolege, ali istovremeno i njihovi konkurenti u drugim zemljama EU. S druge strane, što se tiče samih instituta, niko ne kaže da treba svako da dođe do 100. Uopšte ne. Treba naći ono što je stvarno pragmatično, ali najbolje kao rešenje.
Napokon, što se tiče afirmacije nacionalnog identiteta, sigurno je da smo oko tog pitanja dosta debatovali s našim naučnicima i intelektualcima. Da, potvrđujem da će afirmacija nacionalnog identiteta biti jedan od prioriteta poziva za naučne radove u predstojećem periodu. Posle raspada Jugoslavije, posle svega onoga što se desilo s ugrožavanjem našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta, jedna od odgovornosti Ministarstva nauke jeste da u predstojećem ciklusu obezbedi adekvatno finansiranje da jedan ovakav pravac i prioritet bude prisutan.
Govorili smo o tome i u načelu. Ovde mogu samo da kažem da jedna takva aktivnost mora da obezbedi da i u domenu slavistike Srbija ponovo bude mnogo aktivnija. Ne smemo prepustiti drugima da u regionu i u svetu ta slavistika bude njihova slavistika. Slavistika jeste slavistika, ali je uočljivo da u poslednjih 10-15 godina Srbija nije dovoljno uradila na tom planu. To ćemo uraditi kroz saradnju s našim kolegama iz prosvete.
Imali smo jedan primer, danas ću vam u Skupštini reći šta se desilo i kako se rešilo. Čekalo se mesecima da se identifikuje lektor na ponuđenoj katedri slavistike na Pekinškom univerzitetu. Nekako naša država kao da nije bila u stanju da pronađe, odabere, finansira osobu koja će predstavljati našu zemlju na izuzetno bitnom univerzitetu u svetu. To ne sme više da se dešava. Zbog toga, mada, ponavljam, bilo je dosta diskusija oko toga, unapređenje donošenja javnih politika i afirmacija nacionalnih identiteta će biti jedan od prioriteta nacionalne Strategije naučnog i tehnološkog razvoja.