Na član 63. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 65. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić.

Vlada i Odbor za nauku i tehnološki razvoj prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 71. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.

Vlada i Odbor za nauku i tehnološki razvoj prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 84. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Donka Banović.

Vlada i Odbor za nauku i tehnološki razvoj prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi da da završnu reč? (Ne.)

Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 13. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O AMNESTIJI (pojedinosti)

Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom pretresa u pojedinostima 13. tačke dnevnog reda, pored predstavnika predlagača gospođe Snežane Malović, ministra pravde i Milana Markovića, ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, pozvala da sednici prisustvuju i Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Jovan Ćosić, načelnik u Ministarstvu pravde i Vladimir Ćeklić, samostalni savetnik u Ministarstvu pravde.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Dušan Marić, Milorad Buha, Slađan Mijaljević, Nikola Savić, Momir Marković, Sreto Perić, Mirko Munjić i Vladan Batić.

Primili ste izveštaje Zakonodavnog odbora i Odbora za pravosuđe i upravu i mišljenje Vlade o amandmanima.

Pre prelaska na pretres u pojedinostima podsećam vas da je Zakonodavni odbor, na osnovu člana 148. stav 2. Poslovnika, odbacio kao neblagovremene amandmane narodnog poslanika Vladana Batića na članove 4, 5. i 11. i kao nepotpune amandmane narodnih poslanika Slađana Mijaljevića, Nikole Savića, Srete Perića i Momira Markovića koje su podneli na član 1. Prema članu 148. stav 3. Poslovnika, odbačeni amandmani ne mogu biti predmet rasprave i o njima se ne glasa.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto nisam najbolje procenila vreme i zamolila sam ministra koji treba da bude sa nama po ovoj tački da dođe oko 11.10 - 11.15 časova, nastavićemo rad u 11.10 časova. Zahvaljujem.

(Posle pauze – 11.25)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u prepodnevnom delu sednice, posle pauze, raspravom u pojedinostima po 13. tački dnevnog reda – Predlogu zakona o amnestiji.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Da li se neko javlja za reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. kojim se predviđa davanje amnestije svim licima koja su od 18. aprila 2006. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila odnosno za koje postoji osnovana sumnja da su učinila sledeća krivična dela: izbegavanje vojne obaveze, izbegavanje popisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom, samovoljno odsustvo i bekstvo iz Vojske Srbije. Amnestija bi obuhvatala oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazni i brisanje osude.
Predložio sam da se briše ovaj datum, 18. april 2006. godine, i da amnestija obuhvati sva lica koja su do dana usvajanja ovog zakona učinila navedena krivična dela, sa željom da ovo bude poslednja amnestija ove vrste, posebno amnestija sa ovolikim obimom počinilaca ovih krivičnih dela.
Dame i gospodo, ovo je treći ili četvrti put da se u ovom domu usvaja zakon o amnestiji, zakon o oproštaju, o onima koji su počinili teška krivična dela protiv bezbednosti Republike Srbije. Sama ta činjenica je najbolja potvrda one narodne poslovice „Junakova majka kukala, beganova majka pjevala“.
Sam po sebi, oproštaj je plemenit čin. Opraštanje je suština hrišćanstva. Međutim, ako država redovno oprašta, ako nagrađuje one koji su dezertirali, one koji ne izvršavaju jednu od najvažnijih zakonskih i moralnih obaveza svakog građanina svake države, a to je obaveza učestvovanja u odbrani zemlje i obaveza pripremanja za odbranu zemlje, onda se postavlja pitanje odgovornosti države prema onim građanima koji te svoje obaveze izvršavaju na vreme i u skladu sa zakonom. Posebno je pitanje odgovornosti prema pojedincima koji su izvršavajući tu obavezu poginuli za Srbiju, i posebno pitanje odgovornosti prema njihovim porodicama. Ispada da je država njih brutalno prevarila, na prevaru ih odvela u smrt. Evo zbog čega.
U vreme mobilizacije za rat država je rekla da svi moraju da učestvuju u odbrani zemlje. Zapretila je da će svi oni koji se ne budu odazvali pozivu na mobilizaciju, koji budu dezertirali, odgovarati u skladu sa najstrožim zakonskim propisima.
Kao što znamo, kao što vidimo, država nije ispunila svoje obećanje, država je slagala svoje građane. Ni na koji način nije kaznila one koji su dezertirali, naprotiv, nagrađuje ih amnestijom.
Isti je slučaj i sa ljudima koji su odbili da služe redovan vojni rok. Oni koji su odslužili vojni rok, koji su ispoštovali svoju državu, koji su se godinu dana naporno osposobljavali za njenu odbranu, prevareni su. Ispali su naivni i izgubili godinu dana vremena. Možda su zbog odlaska u vojsku, posebno oni koji su radili kod privatnika, izgubili posao. U najboljem slučaju, oni koji su služili redovan vojni rok izgubili su prihode u iznosu od nekoliko hiljada evra zbog neprimljenih redovnih primanja. Možda je neko od njih propustio da završi izuzetno važne poslove na porodičnom imanju, možda je neko izgubio godinu dana studija ili godinu dana stručnog usavršavanja.
Sada ću napraviti jedno poređenje. Podsetiću da je Srbija pre nekoliko dana porodici Ivana Stambolića isplatila 250.000 evra za pretrpljene duševne bolove zbog njegove smrti. Postavljam jedno pitanje – ako je država porodici gospodina Stambolića isplatila 250.000 evra za duševni bol, koliko novca treba da isplati Dragoljubu i Nadi Milić iz Gojbulje kod Vučitrna, sada su izbeglice u Kraljevu, čija su dva sina Srđan i Boban poginuli na Kosovu i Metohiji braneći Srbiju?
Država nema nikakvu odgovornost za smrt gospodina Stambolića. Država ga nije ubila, niti ga je prevarom namamila u smrt. Presudom je utvrđeno da su zločin počinili pojedinci, ili grupa pojedinaca. Postavlja se pitanje zašto bi država plaćala zbog toga što je grupa pojedinaca iz nepoznatih razloga, možda upravo zato da bi nanela štetu državi Srbiji, ubila Ivana Stambolića?
Kada sam već kod ove teme, nameće mi se jedno pitanje – da li je država preuzimajući odgovornost za ovaj zločin preuzela podvalu Haškog tribunala o kolektivnoj krivici srpskog naroda, pa kada god neko od Srba počini zločin, za to se proglašavaju krivim srpski narod i cela država?
S druge strane, država je direktno odgovorna za smrt braće Milić. Mobilisala ih je da je brane. Oni su poginuli izvršavajući naređenje koje im je dala država Srbija. Ako je država porodici jednog čoveka isplatila 250.000 evra za pretrpljen duševni bol, postavljam pitanje – koliko desetina miliona evra bi trebalo da isplati porodici dvojice mladića od 25 godina, braće blizanaca koji su izvršavajući naređenje države poginuli, zatrli porodičnu lozu?
Postavlja se još jedno pitanje: zašto država ne isplati odštetu za duševni bol porodici Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića i ostalih koji su ubijeni na Ibarskoj magistrali?
Porodice vojnih dezertera amnestiju prihvataju sa oduševljenjem i to je razumljivo, ljudski, ali država mora da razmišlja kako tu amnestiju prihvataju porodice 1.005 policajaca i vojnika koji su poginuli braneći Kosovo i Metohiju. Država mora da razmišlja o tome kako se oni danas osećaju. Ili porodice više od 3.000 srpskih vojnika i policajaca koji su po naređenju države, po naređenju iz Beograda, otišli da ratuju u Hrvatsku i u BiH i tamo poginuli. Te porodice se, budite ubeđeni, osećaju prevareno, izigrano, namagarčeno. Poruka koju im država šalje je vrlo problematična, ponižavajuća – mi smo se šalili.
Suštinsko pitanje glasi: da li država treba više da vodi računa o osećanjima onih koji su je branili, koji izvršavaju njene zakone ili o osećanjima onih koji su je ostavili na cedilu, koji su je izdali?
Postavlja se pitanje ko će i koliko da plati duševni bol Ivana i Drage Filipović, kojima su u jednom danu rata za Kosovo i Metohiju poginula obojica sinova, Slaviša i Siniša? Ili porodici Kostić iz Retinja kod Orahovca, kojima su Šiptari u jednom danu ubili četrnaest ukućana, muških glava? Većina njih je bila mobilisana od strane države.
Još drastičniji primer, koliki je taj duševni bol i ko bi trebalo da proceni duševni bol porodice Beriša iz Kpuza kod Kline, čija su dva sina, Šiptara, poginula izvršavajući naređenje države Srbije? Izet je poginuo u Vukovaru, a Adem je poginuo u vreme agresije NATO pakta na SRJ u Prištini.
Kada je u pitanju obaveza odbrane države i obaveza služenja vojnog roka, postoje dve mogućnosti, dva logična rešenja. Prvo je da Skupština usvoji zakon da su odbrana zemlje i služenje vojnog roka sveta obaveza i da obezbedi poštovanje tih obaveza. Drugo je da ova skupština usvoji zakon da odbrana zemlje i služenje vojnog roka nisu zakonska obaveza, da vojsku služi samo onaj ko hoće; da Srbiju, ukoliko bude napadnuta, brani onaj ko hoće. I jedno i drugo je bolje rešenje od dosadašnje prakse da oni koji brane otadžbinu stradaju, a one druge država nagrađuje.
Dame i gospodo, sada se obraćam vladajućoj većini, na jednoj strani vodite medijsku i sudsku hajku protiv većine učesnika otadžbinskih ratova. Još malo pa ćete u podizanju optužnica protiv Srba dostići Haški tribunal. Ponašate se kao u onoj narodnoj pesmi koja govori o nagonjenju Turaka na buljuke: „Što propusti Mali Radojica, dočekuje Deli Radivoje, što propusti Deli Radivoje, dočekuje Starina Novače.“ Izvinjavam se što vas poredim sa ovim počiniocima teških i sistematskih zločina nad Turcima Osmanlijama. Što srpski političari ratnika ne optužiše, hrvatsko, muslimansko, slovenačko, šiptarsko tužilaštvo, što ih ne optuži Haški tribunal, to ih optuži tužilaštvo u Beogradu.
Na drugoj strani, nekim borcima ste isplatili po deset ratnih dnevnica za svaki dan proveden na ratištu, većini ste isplatili samo po jednu, a ima onih kojima niste dali ni jedan jedini dinar. Među njima sam i ja. Za četiri godine koje sam kao pripadnik oružanih snaga Srbije proveo na ratištu nisam dobio ni dinar. I dobro je što ga nisam dobio, braniti otadžbini u stroju sa svojom braćom je najveća čast koju jedan srpski sin može da doživi, i to se ne može platiti nikakvim parama.
Na trećoj strani, amnestirate vojne dezertere.
Na četvrtoj strani, većina vojnika vam odsluži vojni rok, a da ne zna kako izgleda puška, osim onog znanja koje su stekli gledajući američke filmove.
Na kraju, postavlja se suštinsko pitanje: ko će sutra braniti Srbiju ako bude napadnuta, posle svega što vi radite?

Devet minuta i petnaest sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je vrlo bitan zakon, sa aspekta vlasti. Naime, predlažući ovaj zakon, koji je legitiman jer je amnestija legitimno pravo i legitiman institut krivičnog prava, vi ste ušli u određenu materiju koja ima vrlo negativne reperkusije i izazvaće vrlo negativne odnose u praksi.
O čemu se radi? Radi se o tome da je aktuelna vlast legalizovala dezerterstvo. Ono što je bila sveta obaveza, što je bila moralna obaveza, što je bila čast, ovakvim zakonima, i pređašnjim zakonima o amnestiji i drugim zakonskim propisima koji su regulisali ovu oblast... vi ste legalizovali protivzakonit čin.
Ono što je još pogubnije, to je da najviši državni funkcioneri čine određene akte na koje nemaju pravo. Krenuću od predsednika Tadića koji je pre desetak dana zvanično, kao predsednik države, izašao sa stavom, ne znam na temelju kog propisa, da Srbija odustaje od zahteva da se Ejupu Ganiću, ratnom zločincu, sudi pred organima Republike Srbije, nego se to prepušta BiH.
Ko je Ejup Ganić, pročitaću iz knjige Dimitrija Ristevskog „Psihološka rehabilitacija Srbije“, koji u svojoj knjizi prenosi reči koje je on izgovorio pred televizijskim kamerama BiH. „Potpredsednik Predsedništva BiH Ejup Ganić, koji je rukovodio napadom na kolonu JNA u Sarajevu, a kojoj je bezbednost garantovao predsednik Predsedništva Alija Izetbegović, naređuje“, ističe gospodin Dimitrije Ristevski, „Juki Prazini i kaže – ubijte Srbe i vojnike bez milosti, gulite ih i pecite. Srpska stoka neće koračati Sarajevom. Sada se pokaži, Juka. Juka Prazina odgovara na ove reči svoga pretpostavljenog, u ovom slučaju potpredsednika Predsedništva BiH – ne brini, šefe, biće tako, i još gore, za ovu srpsku gamad“.
Zar ove reči nisu poziv na etničko čišćenje i genocid? Zar ove reči nisu pravi poziv na genocid nad srpskim narodom u BiH?
Iste takve reči su izgovarali predstavnici vlasti u Republici Hrvatskoj. Pročitaću vam samo jednu rečenicu potpredsednika Sabora Šeksa, u prethodnom sazivu predsednika Sabora: „Srbi iz Hrvatske su dobri samo ako su ispod zemlje“.
To jasno govori o karakteru vlasti u Hrvatskoj i u BiH. Ova vlast amnestira, aktivnim i pasivnim odnosom, sve te počinioce ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. Ono što treba da učini ova vlast, to je da nijednog trenutka ne oprosti sve ono što su predstavnici vlasti, državni organi i svi drugi učinili na prostoru bivše Jugoslavije, jer to isto ne opraštaju predstavnici BiH, predstavnici Hrvatske, predstavnici Slovenije.
Pred pravosudnim organima Republike Srbije vodi se na desetine postupaka protiv Srba iz Republike Srpske Krajine. Spomenuću ovde nekoliko postupaka koji su pri kraju: „Ovčara“, „Lovas“, otvoren je postupak Baranja, otvoren postupak Tenja, sutra će biti Vukovar, prekosutra će biti Knin itd. Oni ne praštaju, podnose prijave i svu dokumentaciju pravosudnim organima, Specijalnom tužilaštvu i Specijalnom sudu u Republici Srbiji, koji vode postupke.
Šta smo mi to učinili? Nažalost, nema ovde ministra pravde da nam kaže šta čine državni organi Republike Srbije, pravosudni organi Republike Srbije da se utuže svi oni i da se povede postupak protiv svih onih koji su ubili 7.000 Srba iz Republike Srpske Krajine. Da li se vode postupci u Hrvatskoj protiv onih koji su ubili 100 Srba u Zagrebu od 1991. do 1993, 1994. godine, u Osijeku 185, u Sisku 611, u Gospiću 120 itd?
Amnestiramo ovim zakonom i ovakvim zakonima one koji su počinili manje zločine, a ne činimo ono, u smislu čovečnosti, pravde i pravičnosti, što je počinjeno nad našim narodom. Ova država ćuti. To je sramno za ovu državu. Hvala.

Tri minuta i pedeset pet sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Pre svega, zbog javnosti je bitno istaći da se ovim predlogom zakona ne amnestira nijedno lice koje je učinilo ili je osumnjičeno za krivično delo iz oblasti ratnih zločina. Dakle, ovde se radi o jednoj konkretnoj grupi krivičnih dela koja se odnose na Vojsku Srbije, ali ne na ratne zločine. Dakle, podsetiću da ratni zločini ne zastarevaju i da organi Republike Srbije koji su nadležni čine sve, naša javnost je dobro upoznata sa tim, da se procesuiraju svi ratni zločinci.
Što se tiče samog amandmana kolege Buhe, smatram da ovaj amandman ne treba prihvatiti, s obzirom na to da bi se u slučaju prihvatanja ovakvog amandmana radilo o dekriminalizaciji ovih krivičnih dela. Naime, amandmanom se traži da se brišu reči „do dana stupanja na snagu ovog zakona“. Amnestija, po svojoj prirodi, mora da obuhvata određeni vremenski period, u konkretnom slučaju od 18. aprila 2006. godine pa do dana stupanja na snagu ovog zakona. Ukoliko bi se prihvatio amandman narodnog poslanika Milorada Buhe, ova krivična dela brisala bi se iz Krivičnog zakona i ova inkriminacija više ne bi postojala. Iz tih razloga amandman je neprihvatljiv. Zahvaljujem.

Minut i trideset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Moram na početku da kažem da ovo što je gospodin Vlatko rekao ne stoji u amandmanu gospodina Buhe. To što je on koristio neku drugu argumentaciju sa kojom je hteo da ubedi poslanike zašto je njegov amandman dobar, to je druga dimenzija.
Moramo da skrenemo pažnju, pre svega onima koji vrše vlast, pa i javnosti, pa i ovima koji u okviru zakonodavnog organa utiču na to, na neka pitanja koja neminovno ovaj zakon i uopšte zakoni o amnestiji otvaraju. Oni, naravno, otvaraju, pre svega tu veliku moralnu dilemu – kako čovek da se postavi prema državi i kako čovek da ispunjava svoje obaveze koje mu je država nametnula?
Po pravilu, kada građanin ispunjava svoje obaveze prema državi, računa se da je lojalni građanin, u zavisnosti od zakona, ili se na neki način čašćava, kao vid društvene satisfakcije i priznanja, a u slučaju kada čovek ne ispunjava svoju zakonom propisanu obavezu, on trpi odgovarajuću sankciju. Sankcije se, po pravilu, nalaze u Krivičnom zakoniku. Ovaj predlog zakona tretira nekoliko vrlo teških krivičnih dela iz članova 394, 395, 396, 397. i 399. Radi se o teškim krivičnim delima koja potpadaju pod jednu širu grupu krivičnih dela protiv odbrane i vojske.
Dokle god postoji zakonska i ustavna obaveza da država garantuje odbranu teritorije i ljudi i dokle god postoji obaveza pružanja i garantovanja bezbednosti svim građanima, znači, dokle god postoji ta obaveza, verovatno mora da postoji sankcija ukoliko se neko ogreši o zakonsku obavezu.
S pravom je gospodin Marić otvorio pitanje kako se država ophodi prema građanima koji ispunjavaju obaveze i prema građanima koji ne ispunjavaju svoje obaveze. On je došao do zaključka da se ovakvim zakonom daje naknadno satisfakcija i društveno priznanje ljudima koji su rekli – ne poštujem državu, ne poštujem svoju državu. Iz toga može da se izvuče zaključak, s obzirom na posledice koje su pretrpeli neki građani koji su poštovali obavezu, da su izigrani. Što bi se reklo, ono narodno – verovanje ludom radovanje.
Takve poruke ne smemo da šaljemo.
Amandman gospodina Buhe produžava vremenski okvir koji je propisan članom 1. Predloga zakona. Ali, mi u kontinuitetu imamo amnestiju kad se radi o ovim krivičnim delima. Znači, zahvaćeno je ono što je bilo od 7. oktobra 2000. godine, pa praktično do danas, zato što je ovo drugi zakon, koji se samo nastavlja; ovaj zakon samo to proteže, od, čini mi se, 18. aprila 2006. godine. To je datum kada je donet onaj prethodni zakon.
Znači, od 5. oktobra, od 7. oktobra 2000. godine u kontinuitetu se promoviše novi sistem vrednosti, koji glasi – ne moraš da ispunjavaš obaveze prema državi, računaj, doći će amnestija, kada je u pitanju ovih pet-šest krivičnih dela koja se tiču odbrane države. To je ta loša poruka.
Naravno, ovaj zakon otvara još jednu dilemu. Ma koliko da se ide na oprost od krivičnog gonjenja, pa u širem smislu krivičnog gonjenja, ovaj zakon ne rešava problem. Teoretski je moguće da nakon usvajanja ovog zakona ta ista lica budu ponovo krivično odgovorna. Dovoljno je samo da ih neko iz vojnog odseka pozove na odsluženje vojne obaveze i da se ne odazovu i oni su opet u domenu krivične odgovornosti. Zašto? Zato što ono čega se nisu oslobodili i ono od čega ne oslobađa ovaj zakon jeste vojna, radna i materijalna obaveza, koja je propisana drugim zakonom, koji ima baš takav naziv.
Verovatno može da se shvati vlast koja ima problema kako 5.000 osumnjičenih (da ne idem sa nekom drugom kvalifikacijom, okrivljenih ili optuženih), pozvati na sud, pa kako ih još kazniti, kako još obezbediti da eventualno izdržavaju kaznu zatvora? Kazne zatvora su od godinu dana do praktično dvanaest godina. Ne postoje kapaciteti.
Problem koji se takođe otvara jeste šta bi se desilo da je kojim slučajem država pozvala, pa se odazvalo tih 5.000, 6.000 ljudi, da li bi Ministarstvo odbrane moglo da ispuni taj drugi deo svoje obaveze koji ima prema vojnim obveznicima?
Ovo ministarstvo ne bi moglo da ispuni obavezu. Zašto? Zato što je od 2000. godine sistematski urađeno sve da se sroza naša vojska. Zbog čega? Preuzete su neke međunarodne obaveze, i to treba da se kaže. Postoje neki međunarodni dokumenti. Treba otvoreno da se kaže – Evropa je pretežno demilitarizovana. Gotovo svi ulaze u taj sistem NATO pakta, koji se javlja kao garant nepovredivosti granica, izmišljenih, zamišljenih granica, jer se smatra da u Evropi neće nikad da se pojavi ta situacija da oružane snage jedne države pređu granicu i napadnu neku drugu državu.
To se smatra, i pošto je to utopija EU, onda ono što je odbrana, što su vojne efektive, to se smanjuje, ide se na jedan dekorativni pristup i obezbeđenje onoliko vojske koliko je potrebno da bi Evropa demonstrirala svoju mirovnu politiku na drugim prostorima, poput Iraka, Avganistana, nekada Timora itd., ko zna gde.
Za razliku od Amerike, koja se promoviše kao kauboj, Evropa se promoviše ekonomskom saradnjom, kreditima, odobravanjem kredita na drugim prostorima, u Aziji i Africi, i fatamorganom koja se zove standardi, norme, normativni standard. To su dva instrumenta na kojima Evropa gradi svoju budućnost.
Utopijski posmatrano, ne postoji prostor za neki veći prigovor. Realno posmatrano, postoji opasnost. Paralelno sa tim razvijaju se bezbednosne snage. To je ono što treba da bude kao policija ili paravojna policijska snaga. U Francuskoj je to žandarmerija, u Italiji su to karabinjeri, specijalne snage koje treba da odgovore na pojavu terorizma i što više onih snaga koji treba da smire društvene nemire, demonstracije, štrajkove i nešto što bi moglo da se pojavi nekontrolisano.
To je neki prostor u kome su zacrtali da se razvijaju naše bezbednosne i odbrambene snage, a onda moje kolege, poslanici SRS, pozivajući se na ne tako davnu prošlost, žele samo da vam ukažu na ono što se danas dešava, pa je gospodin Buha iskoristio primer Ejupa Ganića i onoga što se dešava u Republici Hrvatskoj.
Mogao bih da iskoristim još jedan plastičniji primer. Uzmite današnju „Politiku“, pročitajte tekst „Da li će biti vraćena prava izbrisanima, 25.000 ljudi“. Evropa ne može da natera Sloveniju da poštuje ljudska prava.
Nemojte da tumačite da to stavljam u kontekst oružanih snaga. Ne, ovo samo stavljam u kontekst ponosa, dostojanstva i tradicije ovog naroda, svestan činjenice da su ova naša deca za proteklih dvadeset godina mogla da dobiju poruke o nečemu što je sistem vrednosti, ali pokvaren sistem vrednosti. Oni smatraju da je ovo normalno, čak su i termini prilagođeni ovom vremenu, i ne samo što odudaraju od tradicije, nego odudaraju i od nečega što je opšteprihvaćeno i civilizacijsko dostignuće.
Verovatno smo svi svesni činjenice koliki je značaj vojske i vojne tradicije u srpskom narodu. Deluje kao šala, ali je velika zbilja: nekada se neko nije mogao oženiti ako nije služio vojsku, pa su mlade gledale u bukvicu da vide da li je, pa je to bio dokaz ne samo muškosti nego uopšte i zrelosti. Roditelji su pravili velike ispraćaje. Doduše, i danas prave ispraćaje, i kada ide u civilno služenje vojske. Neki prave ispraćaj i ako im deca ne idu u vojsku. Zašto? Da bi se odužio rođacima, prijateljima, komšijama kod kojih je bio na ispraćaju pre nekoliko godina.
Zašto mi uništavamo tu tradiciju? Ovo jeste uništavanje te tradicije. Niko nije oslobođen vojne, materijalne i radne obaveze, a oslobađa se odgovornosti za nepoštovanje vojne, materijalne i radne obaveze. Deluje malo besmisleno. Mislim da ste pobrkali zakone koje je trebalo da menjate.
Da li je naša vojska spremna da primi ovoliki broj regruta koliko po prirodnim zakonima dolazi, u skladu sa zakonom koji propisuje vojnu obavezu? Verovatno nije. Ministarstvo odbrane je odlučilo da treba ići ka profesionalizaciji. Verovatno treba redukovati tu vojnu obavezu. Verovatno je treba prilagoditi ovom sadašnjem stanju, ali ukinuti je – koji je efekat? To direktno zadire u ono što je esencija ovog naroda i duša ovog naroda.
Mi smo mali narod, mi nemamo tih pretenzija. Imamo potrebu da zaštitimo svoje. Danas vojska više služi kao sredstvo odvraćanja. Te priče o tome da u Evropi neće biti agresije, pa to je bilo i 1991. godine; i dokumenti KEBS-a, i Pariska povelja za novu Evropu, nepovredivost granica, pa su se Nemci spojili, a sve drugo se rasturilo. To je bio opet neki međunarodni standard. Tako standardi funkcionišu u Evropi.
Pročitajte ovaj tekst iz „Politike“ – 25.000 izbrisanih. I, pročitajte rečenice o njihovom deportovanju 1992. godine. Ni danas se tim ljudima ne priznaju prava. Kako mi kao država možemo našim građanima da garantujemo sigurnost, kako u Srbiji tako izvan Srbije? Ovakvim zakonima? Ne.
Ovo je jedan rutinski zakon. Zašto rutinski? Prošao je 2006. godine, zašto ne bi prošao i 2010. godine? Da li postoji opravdanje? Verovatno postoji opravdanje. Da se toliko hiljada ljudi javi dobrovoljno da ispuni svoju obavezu, država ne bi bila spremna to da prihvati; a da ih država sve kazni i da sprovede zakon – ne postoje kapaciteti za to.
Zašto niste usaglasili vojnu, radnu i materijalnu obavezu sa potrebama i nivoom koji treba da se obezbedi, pa da se iz te kategorije ljudi koji su izvršavajući svoju vojnu obavezu služili vojsku obezbeđuje kadar za buduću profesionalnu vojsku? Ali ne, kod nas to ima elemente stihije.
Evo, sinoć ste imali prilike da vidite tog upravnika, direktora Vojne akademije. Najveći domet naših kadeta i budućih oficira jeste da znaju nekoliko stranih jezika, da savladaju znanje kompatibilno sa nekim Vest Point školama itd., da se osposobljavaju za mirovne misije. Ne krije čovek, priča otvoreno gde je ta svetla budućnost. Naravno, NATO standardi itd.
Kada se kaže – NATO standardi, onda se verovatno razmišlja i o tome da se školuju i pripremaju za neki budući oružani sukob na istoku. NATO je preživeo, opstao, vidite i sami, iako je na ivici, iako svi vide apsurdnost postojanja ovakvog NATO-a, ali on opstaje kao rezultat nadmoći i delovanja jedne megasile, jedne jedine megasile, koja je praktično vojni faktor i koja drži verovatno pola čovečanstva u svojevrsnom zatočeništvu i zavisnosti.
Po Ustavu, imamo obaveze u pogledu bezbednosti i odbrane, u pogledu ostalih propisa, imamo adekvatne, vojne, radne i materijalne obaveze. Nekada je vojska bila dve godine, pa je bila godinu dana, pa devet meseci, pa šest meseci, da li ima rezona dalje je smanjivati, ne znam. Može i to neko da proceni, da vidi itd., ali na ovakav način devalvirati vojnu obavezu, na ovakav način devalvirati osećaj kod ljudi, kakav odnos da imaju prema državi, poražavajuće je.
Ako se ovako gleda i ovakva poruka šalje kada je u pitanju odnos prema državi u pogledu vojne obaveze, molim vas, onda nemojte da vas čudi što se sada već javno u autobusima kidnapuje, ili što se dešavaju ove stvari na ulici. Očigledno, neko računa na neku vrstu amnestije; ako ne po zakonu, onda na onu faktičku – veza, vezica, mito, korupcija, prijateljstvo itd., a država pokazuje na svakom koraku da nije sposobna da ispuni onaj drugi deo svojih obaveza.
Naravno da se opet otvaraju neka pitanja. Otvaraju se pitanja, da ne idem dalje, koja zadiru u temelj države, u temelj organizacije i sistema.
Većina naših amandmana je podneta ne zato da bi se popravio ovaj tekst, toga ste svesni vi, nego da ukažemo na ozbiljnost, da nam se država urušava. Temelji države nam se urušavaju. Poruke koje šaljemo građanima su konfuzne i uvek se loše protumače. Protumače kako čovek da izbegne svoju obavezu. Dokle ćemo tako? Valjda treba da se promoviše jedan sistem, jedna organizacija i jedan sistem vrednosti.
Znate, demokratija ne znači anarhija. Demokratija verovatno znači vladavinu prava, ali baš ono što je napisano, a ne ono što bi neko stavio prst na čelo, pa bi tumačio. Da li mi na ovaj način demonstriramo da idemo ka demokratskom društvu? Jesmo demokratsko društvo, ali da li ga razvijamo kao demokratsko društvo?
Sve što se ne plati na mostu, plati se na ćupriji. Kad-tad dođe. Može medijski da se napravi neka matematika – ovaj zakon nam se isplati, uštedeli smo toliko, uštedeli smo ovoliko itd., ali poruka je opasna. Ljudi, poruka je opasna.
Vidite i sami, kada je u pitanju Srbija, kada su u pitanju Srbi, da su dvostruki aršini. Molim vas, dvostruki aršini. Verovatno će neke stvari i sve ovo što se dešavalo sa nama biti svetsko čudo, zabeleženo u svetskoj istoriji za sva vremena, šta je međunarodna zajednica uradila sa ovim prostorom.
Samo da vas podsetim, 1994. godine Ujedinjene nacije su bile prisutne u Ruandi. Namereno su smanjile vojnu efektivu na nekoliko, na 250 posmatrača, pa se desio genocid – 1.075.000 mrtvih. Naočigled Ujedinjenih nacija.
Dvostruki standardi. Nas pritiskaju nešto, a vidite kakva dreka oko osude genocida od strane Turske nad Jermenima. Neće Obama da pročita, neće. Neće da pročita; ne da osudi, nego da pročita rečenicu u svom govoru kojim treba za koji dan da se obrati naciji.
Setite se šta su radili u Tuzli, i gde su sve šta radili ovde. Setite se 1999. godine, nemojte dalje da idete.
Valjda je svima jasno, može ovde da se menja vlast koliko god hoćete, može da dolazi ovde vlast po svim željama, sa svih meridijana, ali njihova politika ovde se ne menja. Ne menja se. Shvatite. Ovde su stradali političari koji su verovali Zapadu, koji su razgovarali sa Zapadom, koji su pregovarali. Ko god uđe u taj sistem pregovora, razgovora, dogovora, prevaren je, u startu je prevaren. Zašto? Zato što se nudi besplatni sir, a on je samo u mišolovci i stiska se, i onda čovek jednog dana kaže – kako ja da prihvatim ovo, pa ja radim protiv sebe?
Uzeo sam najsvežiji primer, danas je objavljeno – dvadeset i pet hiljada građana Republike Slovenije ima status izbrisanih, najveći broj njih su Srbi. Pročitajte tekst. Deportovani su 1992. godine. Pitajte ovog Kacina kad dođe ovde neki put, on je iz Cankarjevog doma vršio medijsku kampanju kako je agresija, šta je bilo sa onim vojnicima koji su bez municije stradali tamo.
Zar dozvoljavate da nam svako drži predavanje? Oni koji nisu pogledali u svoj džep ili svoje dvorište nisu očistili. Evo, ni danas ga ne čiste. Šta kaže njihova opozicija? Svi ti izbrisani, kaže, referendum, da stopiraju zakon; kaže, svi oni koje su deportovali 1992. godine – agresori i spekulanti. A ljudi išli tamo da rade, zatekao ih raspad bivše SFRJ tamo, deset, petnaest godina radili, živeli, proterani; trinaest hiljada njih se krilo, pa je nekako rešilo neko pravo, dvanaest hiljada - ne priznaju im. Definišu neki pravni status, a što se tiče drugih, ljudska prava, imovinska – ne priznaje se. I oni sami kažu da ne mogu da uspeju ni u sudskom sporu. I oni nama drže predavanje o ljudskim pravima! I vi njih slušate! Pa nemojte, molim vas.
Donosim vam njihove podatke, ono što oni pričaju o sebi, da biste izašli iz tih čeljusti, da shvatite: na prvom mestu je Srbija i interesi ovoga naroda i svih građana koji žive na teritoriji Republike Srbije. To je prva i jedina tačka Ustava Republike Srbije. Oko toga smo dužni da imamo jedinstvo, a ne oko toga kako će ko da sedne na neku fotelju, da tera neku zapadnu politiku donekle, a kada vidi da je to besmisleno, da se radi sa omalovažavanjem i prema narodu i prema našim državnim funkcionerima, onda se na vreme malo trgnemo, pa sačekamo – evo, ja mogu i sa Istokom i sa Zapadom, ja sam i za demokratiju, ja sam i za ovo, ja sam i za ono.
Gde je sistem vrednosti? Čemu treba da veruju naša deca, naši unuci? Pitaće nas, ako ne naša deca i ovi unuci, verovatno neki novi unuci, gde smo bili, šta smo radili, zašto ovde nismo našli šta je to zajedničko, šta je to interes za sve, nego se dodvoravali.
Neki obilaze strane ambasade, traže neku pomoć, nešto izigravaju tamo. Važni su im samo izbori. Važni su im samo izbori – da me podržite, da imam koalicioni kapacitet. Ma, dela su ono na osnovu čega se ceni ko je šta radio. Da li imamo neko delo kojim možemo da se pohvalimo? Čime da se pohvalimo?
Kao što vidite, mi ne napadamo ni ove koji će biti oslobođeni po odredbama ovog zakona, ne napadamo ni njih, ali orijentišite državu. Šta ste oslobodili? Oslobodićete nekoga odgovornosti. Šta ako onaj iz vojnog odseka pošalje tom čoveku poziv da se javi na odsluženje vojnog roka? On je ponovo predmet krivičnog gonjenja. Od čega onda zavisi krivično gonjenje? Od službenika u vojnom odseku. Pa, jednom mom prijatelju, ima 55 godina, poslali su pre neki dan poziv za regrutaciju! On je, jadnik, četiri godine bio dobrovoljac na ratištu; hteo da umre jadnik od muke kad je dobio poziv.
Sredite državu. Uredite državu. Razmislite da li treba menjati nešto o vojnoj, materijalnoj i radnoj obavezi. Menja se pogrešan zakon i daje se pogrešan primer. Je l' treba da se menja nešto u vojsci? Treba. U kom pravcu treba da se menja? Šta možemo ekonomski da izdržimo? Gde možemo da idemo? Radite, dogovarajte, vidite, ali obezbedite vojsku. Nama je odbrana potrebna, ljudi.
Manite se onih predrasuda. Pre dvadeset i nešto godina ta JNA je zacrtana kao zločinačka, i Hag između ostalog postoji zato da bi dokazao da je to bila zločinačka organizacija. Ne mogu to da dokažu.
Trgnite se, ljudi, malo, dajte prostora ovoj državi, dajte prostora ovom narodu. Dajte sistem vrednosti, da građanin zna – ovo je zakon, ovo se primenjuje, ovo se poštuje. Ukoliko se eskivira obaveza po zakonu, po prirodi sledi sankcija.
Mi zbunjujemo ljude, vi ih zbunjujete ovakvim predlozima zakona. Još ako ubacite humanost, ako ubacite neke druge pojmove na osnovu kojih biste hteli ovako besmislen zakon da odbranite, onda smo ga zapržili do kraja, onda nije ni čudo šta nam se dešava svakodnevno.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dvadeset sedam minuta.
Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić, pa narodni poslanik Srđan Milivojević, pa narodni poslanik Vlatko Ratković.