Jako mi je žao što nema nikog iz ministarstava odbrane i pravde. O ovom pitanju treba raspravljati veoma studiozno. Slušali smo ovde neke diskusije pune nekog lažnog patriotizma, sada svi pričamo kako činimo neku dobru stvar itd. Sećam se odlično, kada smo pozvani kao rezervisti, kada smo bili u ratu, bilo je strašno otići na jedno ratište kao što je bilo vukovarsko. Bilo je strašno pojaviti se na Košarama. Znali smo, čije dete ode dole, da je to bila tuga u porodici, čekalo se svakog časa da li će preživeti, neće preživeti i ko će se vratiti, a ko se neće vratiti itd. Mnogi se nisu vratili. Mi sad u miru, kada nema rata, amnestiramo mamine i tatine sinove koji jednostavno nemaju vremena da odu u vojsku, imaju preča posla, odu negde u svet.
Mi sve ovde amnestiramo. Amnestiramo neke koji su uzeli svojevremeno „Zeleni plan“, potrošili milijarde od ove države, zadužili je, i to smo amnestirali i zaboravili. Amnestiramo neke, a među njima i veoma bliske rođake nekih visokih državnih funkcionera, koji su počinili ovde velike zločine i pobegli napolje, a onda se vratili pa nam se hvale da su završili fakultete u Londonu, u Americi. Ljudi koji ubiju čoveka u saobraćajnoj nesreći, sednu u avion, pobegnu dok to zastari, onda se vrate i – nikom ništa. Niko ne sme da im pomene. Toga nema u njihovim biografijama.
Prema tome, neću sad da nabrajam, ispada da stalno imam nešto protiv ljudi iz vladajuće koalicije, ali mnoge amnestiramo, a ... Nemojte sad da vam kažem ime, pa ćete malo da pocrvenite svi u paketu. Nemojte me terati da vam to kažem.
Vi hoćete da se učinite dobrim, da pokažete neku demokratiju. Ovu državu treba i braniti. To je način, ne biti u ratu, ali opremljenost, spremnost odvraća neprijatelje. Onda neće onaj tek tako doći da uzme 15% teritorije ili nešto drugo, već će debelo razmisliti da li će doći u Srbiju ili neće.
Vi ste od vojske, od vojne imovine napravili veliki biznis. Poslednja stvar je odbrana. Slušam ministra odbrane koji juče govori da smo vodeći u regionu po školstvu u vojsci. Šta to znači? Ko je vodeći u odbrani? Da li imamo sisteme ili ćemo i dalje gledati ako nas neko, ne dao Bog, napadne, kao što nas je NATO napao, moliti se Bogu i gledati, a oni nas ravnaju li ravnaju, a mi nemamo sa čim i kako?
U ovoj državi najgore su prošli oni koji su bili pravi borci, pravi heroji, koji su se borili protiv agresije na našu državu, koji su štitili nedužno stanovništvo. Sada to ne sme da se pomene. Ovde su najveći heroji oni koji su trčkarali tamo po raznoraznim fondacijama i sad se zalažu, tobože. Najveći heroji su, uzmimo, Kandićka, Biserko, one su bile glavne, one su sve komentarisale itd.
Duša mi se cepa kada se setim generala Lazarevića, gospodo, koji ništa nije kriv – on zločinac. On je vodio našu decu u ratu, branio, borio se koliko je mogao, slušao nečiju komandu. Mnogi koji su tada komandovali i sedeli na čelu i danas su neki savetnici po raznoraznim komandama, a oni nesrećnici koji su tamo išli i ratovali sada nemaju hleba da jedu.
Sramota je da ti rezervisti, veterani rata, dolaze danima, štrajkuju da im se plate neke dnevnice, da im se plati nešto, da im se uračuna u radni staž, ili štošta. Zakazuju proteste i nikog nema da ih primi. Dolaze i spavaju tu po ulicama. Rešite to pitanje jednom. Kad su vas zagradili u Kuršumliji u jednoj kampanji, tamo ste prihvatili i sve uplatili, ali posle drugima – ništa. U ovoj državi mora da se zna pravilo – ili svima, ili nikome.
Prema tome, razmislite o tome debelo. Nemojte samo držati velike govore, sve što vi uradite je dobro, a mi samo treba da aplaudiramo – bravo, amnestija je došla, slobodni ste momci itd.
Ova država treba da ima ozbiljnu vojsku. Vi ste rekli da idete na plaćenu vojnu formaciju, koja će biti dobro plaćena, obučena itd. Sramota je da nam pogine pilot koji nije imao naleta ni stoti deo od onoga koliko je potrebno da ima da bi mogao da leti, a pustili ste ga da leti, da biste se pokazali na mitingu. Posle, tobože, dovedete nekog spolja, da bi se pokazala neka sila, snaga itd. Čije je to? Je li to naše?
Šta je sa vojnom industrijom? Zašto se permanentno uništava? Šta je sa vojnim licima, generalima, koji su sad postali sirotinja, bez stana, bez ičega, bez penzija? Ne mogu da prežive.
Prema tome, brinite malo o tome. Nemojte se samo hvaliti i pričati velike priče. Velikih priča je dosta. Uradite nešto praktično i pokažite na delu.
Nemojte nam pričati o borbi protiv korupcije. Svako jutro kad ustanemo „otac nacije“ izađe i da nam za taj dan savete. Evo, jutros je čovek pričao. Sinoć pred spavanje isto, održi nam vakelu kako moramo da se borimo, kako moramo da uvedemo red. Uvedite, ljudi, ko vam brani? Zašto ne uvedete sve u red? Zašto se ne uvede red? Ko vam smeta? Vi sad nama pričate šta treba da radite, a vi ste vlast. Nećete dugo biti, sutra će vas neko prozivati što niste to uradili.
Prema tome, mnoge stvari nisu rešene u ovoj Srbiji, mnoge stvari nisu razrešene i mnogi problemi se rešavaju spolja. Spolja vam nalože šta da uradite i vi to uradite, vi to poslušate. Dođu neki činovnici „dž“ klase iz Evropske unije, očitaju nam lekciju, drže nas tamo, saslušavaju, preslišavaju, i kad ih na kraju pitate o toj Evropskoj uniji, oni kažu – pa, to će se odložiti za jedno vreme. Hajde, recite do kada. Neka vam ti vaši prijatelji kažu. Bilo je govora 2014, sada 2017, a poslednja varijanta je 2018. godine. Ko će to doživeti? Stalno se ta granica pomera.
Gospodo iz Vlade, budite veoma praktični i radite. Srbija nema vremena za čekanje. Nemojte raditi ovo... Evo, ja sad gledam, ministri dokoni, svi krenuli u Aranđelovac, sramota; gledam juče, tamo sedi i Dinkić, i Rasim Ljajić i ovi dokoni; svi su seli tamo, sede, ne može da se prođe, pošto skoro svaki dan putujem do Čačka, zatvorili saobraćaj i građani ne mogu normalno da funkcionišu. Zašto? Sad dolazite u Aranđelovac. Mi ćemo i tamo imati muke. Ministre, sedi, radi i rešavaj probleme. Zamislite, Ljajić završio sve u Sandžaku. Sve je rešio u Srbiji; čovek nije izlazio iz Negotina a evo ga sad u Aranđelovcu. Hoće on Šumadiju da nauči šta je demokratija i kako treba da se radi, otvore firme itd. Vi ste upropastili te firme, nisam ja. Vi ste u Aranđelovcu to sve sahranili. Tamo nema ništa. Sad se setili da radite Staro zdanje, da radite sve ovo što radite.
Rešite jedan problem odmah. Ne možete da se dogovorite za „Gazelu“. Rešite je, bruka bi bila da padne u reku. Rešite taj Pančevački most. Trula ograda, evo, jutros nam čovek proleteo, sa malim vozilom, putničkim, proleteo i upao dole. Sve je trulo, propalo. Prema tome, rešite te sitne problemčiće. Nemojte sad rešavati neke krupne državne probleme.
Sad cela nacija drhti da li će šef da ode na Brdo kod Kranja. Ne može da ode, jer je rekao da tamo ne treba da bude ako dođu Albanci sa Kosova jer je Kosovo deo Srbije, piše u Rezoluciji. Evo, sad je obećao, pa ga stiskaju – kad si obećao, dođi. A on sad i hoće i neće, tobože čeka da ga narod malo zamoli pa da kaže da je morao pod pritiskom javnosti.
Prema tome, imate vi mnogo problema koje treba ozbiljno da rešavate i da radite. Nemojte da vojska radi ove pancire. Ovo je bruka, ovaj posao sa Irakom, bruka. Dolaze generali kod nas iz opozicije da se žale. Evo sad ste radili, te koliko košta taj pancir iz uvoza, te koliko je ovde naplaćen itd. Više nam je muka da to čitamo. Sklonili ste neki vojni objekat koji je vrlo važan za kontrolu leta. Ko je napravio tu benzinsku pumpu, a objekat ste pomerili? Čime se sve bavite, ljudi? Ovo je katastrofa.
Kada dobijem sve to i kada pogledam čime se bave neki naši veoma važni državni funkcioneri, od kojih ovaj narod mnogo očekuje, prosto da čovek pocrveni, sramota ga je kada to vidi. Ako vas interesuje, mogu to da vam umnožim pa svima da podelim da to čitate, to je mučno da se čita, da vidite kako idu te nabavke, šta se tu radi.
Sada hoćemo da napravimo ovu državu na taj način da nam ne treba ni vojska. Dečaci u bolnicama opslužuju, postaju medicinske sestre, babice, šta sve ne rade tamo; po bibliotekama čiste knjige. Zašto se stidimo da imamo vojnike?
Kada prođem pored kasarne u gradu u kojem živim – tuga, sve se raspada. Raspada se, opada malter, propale fasade, curi voda svugde, poprskale cevi, instalacija. To je izuzetno velika imovina. Da vidite na šta liči neka bivša jedinica koja je napuštena, kako stoji ta oprema u koprivama itd. Odveo bih tamo ove koje amnestirate da sređuju nekoliko dana, da to malo dovedu u red. Nema smisla da to tako stoji i da u takvom stanju bude. To je odraz stanja u Vojsci. Zamislite, jedna kasarna, nosi ime nekih ljudi poput Tanaska Rajića, u fazi je rasula i raspada. U svakom gradu je tako.
Prema tome, dajte da nešto uradimo zajednički za tu vojsku, a ne da se hvalimo – amnestiraćemo. To je motiv da niko ne ide kada ga pozovete. Niko se neće odazvati, neće uvažiti. Nekada su se generali poštovali, kada uđe general, kada uđe oficir, kada uđe major, pukovnik, poručnik, pitomac. Sad to ništa, sada je to sirotinja neka. Jedino se ovi momci drže na tim akademijama, dok ne izađu napolje. Kada izađu napolje i vide gde će da odu, oni će se isto razočarati i gledati da što pre pobegnu.
Mnogi piloti odlaze. Da li znate šta je bilo obučiti i spremiti jednog vojnog pilota, imati ga, a sada je to nesreća jedna? Prema tome, mora mnogo štošta da se uradi.
Znate li ko nije amnestiran nikada? Sirotinja, deca sa sela. Njih je bilo sramota da beže od vojske, sramota kroz selo. Deda mu je bio vojnik, solunac pradeda, a on sad da beži, da ga juri vojna policija po selu. On se prijavi i ode, a mamini i tatini sinovi iz vila sa Dedinja, sa Senjaka, naravno, otišli momci malo na Kipar, malo u London, kojekuda po svetu. Sada ćemo da ih amnestiramo, a ona jadna sirotinja koja je pošteno to odslužila vratila se, sedi i dalje, čeka posao i ne zna kud će sa sobom i čime da se bavi.
Prema tome, cenu su platili oni siromašni, oni najpošteniji, oni najčestitiji, jer njima i ne treba amnestija, njih niko nikad nije amnestirao ni za šta, oni su uvek ovu državu poštovali. A poštovati državu znači i odazvati se vojnom pozivu, kao i sudskom pozivu, i pojaviti se uvek kada država ili državne institucije zovu.
Prema tome, nemojte se mnogo hvaliti ovim. Ovo će biti urađeno, ali nije ovo za neku veliku pohvalu. Evo, vidite, mi iz opozicije nismo hteli da komentarišemo, ali vi ste se danas uživeli, počeli ste da pričate da činite veliko delo, a ja vam kažem – ćutite, pokrijte se ušima i neka ovo prođe kako prođe. Hvala vam puno.