Gospodin Velimir Ilić reklamira povredu Poslovnika.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, jako mi je žao što u ovom parlamentu mogu da čujem ovakve povrede Poslovnika (koje vi, kao predsednik parlamenta, tolerišete), da neko zabranjuje poslanicima, šefovima poslaničkih grupa, ovlašćenim licima, poslaničkim grupama da zastupaju svoju politiku, ono za šta se bore, što se ovde pojavljuju ljudi koji javno u ovom parlamentu govore - mi smo krivi jer smo nekoga doveli na vlast.
Ne znam ko su ti koji dovode na vlast. Ovde narod bira. Narod bira i uspostavlja vlast. Narod može i da pogreši. I pogrešio je. Zadnji put je pogrešio. Ali, narod će tu svoju grešku da ispravi. I pre toga je jednom pogrešio, pa su neki ljudi posle sklonjeni, pa evo sada trebaju čete obezbeđenja da bi prošli negde kroz narod itd.
Prema tome, jako je uvredljivo kad mi ne možemo da iznesemo svoje mišljenje, svoj stav, mišljenje svojih birača, svojih građana, mišljenje svoga naroda, već moramo da se ponizimo, stavimo glavu u pesak i da slušamo sve što nam se naloži i da se pravimo ludi. Da radimo u interesu - koga? Ko ovde radi u interesu naroda, građani to dobro osećaju.
Gospodo moja draga, vi mnogo ovde danas aplaudirate. Ovde nema aplauza. Ovo je težak dan za Srbiju, kada vi priznajete nešto, i nije u redu da svoje žrtve, koje su padale širom Srbije…(isključen mikrofon)

 Vreme.
Reč ima gospođa Nada Kolundžija.

Zaista sam očekivala i nadala se da će ova današnja rasprava voditi računa o tome da ne povredi ni živog ni mrtvog, ni naše ni, kako neko drugi voli da kaže, one druge. Verovala sam da ćemo danas ovde govoriti o potrebi da se svaka žrtva izjednači i da se svaki zločin procesuira. Mislim da nije primereno licitirati sa brojem žrtava umanjujući je makar za jedan. I taj jedan jedini broj vređa sve žrtve. Možda tako neko umanjuje i broj naših žrtava za jednu i tako vređa svaku žrtvu.
Ovde se zaista postavlja pitanje koji je broj dovoljno strašan. Mi u ovoj deklaraciji nismo pominjali brojeve. Nismo se bavili brojem žrtava. Nismo hteli da polemišemo sa žrtvama i sa brojem žrtava. Koji je broj dovoljno strašan? Ako nije 8.000, kao što kažete, da li je 4.000 dovoljno strašno, ili 3.000? Zamislite da samo minutom ćutanja odamo poštu svakoj toj žrtvi. Izračunajte koliko dana bismo morali ćutati.
(Slobodan Samardžić, sa mesta: Replika.)

Gospodine Samardžiću, nema osnova za repliku.
(Slobodan Samardžić, sa mesta: Tražio sam repliku odmah posle govora Čedomira Jovanovića.)
Tražili ste repliku, ali nisam ocenila da ima osnova. Molim vas, vi ste se uzajamno razjasnili.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, koji reklamira Poslovnik.

Povreda člana 104, koju je počinio upravo gospodin Jovanović. Kako se to nije moglo dalje razjasniti, ja moram da razjasnim o čemu se radi.
Gospodin Jovanović je krenuo u besomučnu polemiku sa profesorom Samardžićem, hvatajući se za nešto što nikakve veze sa činjenicama nema. Ovde se radi o ličnim impresijama. Način na koji je ovde krenulo licitiranje sa brojem, što je gospođa Kolundžija potpuno pogrešno razumela, jer se ovde uopšte nije radilo o refleksu na deklaraciju koja je pred nama, nego na govor jednog od prethodnika koji sedi s moje leve strane.
Ta licitacija nije krenula od profesora Samardžića, nego je krenula od Čedomira Jovanovića, koji uzima zdravo za gotovo određene činjenice i plasira nam ih, što bi se isto izvelo u nekom logičkom smislu kao ovo, jer samo na ovaj plastičan način to gospodinu Jovanoviću, odnosno svima vama, mogu da objasnim. To je, izgleda, jedini način koji on razume, iako nikada nisam tome pribegavao u ovoj skupštini, bar ne prema gospodinu Čedomiru Jovanoviću lično.
To bi bilo isto kao kada saberete da su dva i dva četiri, jednom prostom osnovnoškolskom logikom. Vi imate džip, vi imate stan, vi imate bogatu kuhinju, o vama su pisale novine, sve se to da proveriti, imate love i imovine za čiji izvor nikada niste objasnili odakle vam, a ja mogu, sabirajući dva i dva, da dođem do vrlo prostog zaključka…
(Predsednik: Molim vas, ne možete se tako obraćati nijednom poslaniku.)
…da ste vi električni zec ovih sa desne strane za usvajanje deklaracije, koji treba da pokaže kako tu postoji nešto gore od onoga što će oni da naprave. A pare ste dobili, pretpostavljam, kroz dva i dva jesu četiri, verovatno od onih od kojih su i oni dobili nalog da ovo danas rade.

Gospodin Ivan Andrić ili Čedomir Jovanović. Opredelite se ko će govoriti. Gospodin Čedomir Jovanović. Izvolite.

Shvatio sam da me je u najvećoj meri poslanik Aligrudić pohvalio. Ne znam šta je u svemu tome loše. Što se tiče načina na koji sam stekao to što vi opisujete, delom je to tačno. Mislim da sam ja i na poligrafu toj vašoj isfrustriranoj politici dao adekvatne odgovore. Bilo bi dobro da ipak ovu raspravu vratimo na temu, a ona je toliko kompromitujuća za vašu stranku, da vi jedino ovakvim besmislicama možete da nas sve uvučete u brlog iz koga mi pokušavamo da izađemo posle 15 godina.
Žao mi je, gospodine Aligrudiću, ali mi nismo isti. Ja poštujem poredak i svet u kome živim. U tom svetu postoje institucije. Nikada nisam pregovarao sa Ratkom Mladićem, on za mene nije heroj. Haški tribunal je za mene institucija koja me podseća na svu nesređenost društva kome pripadam i obavezu da ga dovedem u red. Ja na Trebeviću nisam sedeo za topom, a na Kosovu sa puškom, da bih sve to ostavio za sobom zaboravljajući odgovornost koja takve postupke prati.
Još jedanput vas podsećam da ste bili stranka koja je ovu zemlju vodila osam godina i da ste tako malo učinili, imajući u vidu obavezu prema zemlji koju ste vodili. Tu, pre svega, mislim na obavezu saopštavanja istine.
Činjenica da danas od nje bežite vas kompromituje u jednakoj meri kao i one koji su tu istinu učinili strašnom. Za mene nema razlike između onih koji su stvorili Srebrenicu i onih koji danas brane lažnu sliku o njoj. Čak mi se čini da ste vi gori od onih koji 1995. godine zapravo i nisu znali šta rade.

Javio se gospodin Slobodan Samardžić, povreda Poslovnika.

Član 104. Poslovnika. Gospođo predsedavajuća, vi ste povredili Poslovnik. Niste mi dopustili da govorim posle govora kolege Čedomira Jovanovića, koji je u svom govoru najmanje sedam puta pomenuo moje ime. To nije pitanje replike, to je pitanje prava poslanika na reč kada ga neko sedam puta u minut i po prozove. Ako vi to niste čuli, onda ste povredili dostojanstvo ove skupštine.
Nisam govorio o Čedomiru Jovanoviću, niti bi mi to ikada palo na pamet. Govorio sam o predmetu ove deklaracije i o predmetu ove naše rasprave, a on je nasrnuo na mene i na moju ličnost, pominjući me bar 15 puta u dva izlaganja. Naime, sve je to posledica znanja i neznanja, bolje reći neznanja.
Dakle, danas se može pročitati u mnogo knjiga, u mnogo tekstova, u mnogo izjava ono što sam ja govorio, a samo se u jednoj vrsti tekstova može pročitati ono što je on govorio. Ovde se, zapravo, borimo za to da li smemo govoriti ili ne smemo govoriti, da li ćemo dopustiti da nas neko liši naše slobode govora ili nećemo to dopustiti.
Kada je reč o Komisiji za istinu i pomirenje, to je upravo dokaz onoga o čemu sam govorio. Ta komisija je osnovana 2001. godine u vrlo šarolikom sastavu kada je reč o ljudima koji su je sačinjavali. Odmah su iz nje izašli ljudi koji su hteli da govore o već postuliranoj istini, koji su doživeli tu komisiju samo kao način da se Srbija katarzično izvuče iz te istine i ništa više.
(Predsednik: Vreme. Molim vas privedite kraju.)
Ona je prekinula sa radom januara 2003. godine…