Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog deklaracije koji je danas na dnevnom redu, da parafraziram jednog američkog autora, predstavlja još jednu investiciju u banku srpske kolektivne krivice.
Sramota je za vladajuću koaliciju što je odbila predlog SRS-a da se u dnevni red Narodne skupštine uvrsti predlog deklaracije o osudi genocida nad jermenskim narodom koji je izvršila otomanska Turska, a naročito je velika sramota što je vlast odbila da u skupštinsku proceduru uvrsti predlog deklaracije o osudi genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom koji se desio u tzv. nezavisnoj državi Hrvatskoj, kada je u periodu 1941-1945. godine, po istraživanjima Simona Vizentala i prema podacima Muzeja genocida „Jad Vašem“, pobijeno najmanje pola miliona Srba.
U svom izlaganju ću se pozivati, pre svega, na zapadne izvore, kako niko ne bi mogao da prigovori SRS-u kako smo navodno zločinačka, fašistička, antievropska, anticivilizacijska politička stranka u Srbiji.
Nešto o samom normativnom tekstu ove deklaracije. Prvo, svi oni koji kažu da neće glasati za predloženu deklaraciju zato što se u njoj ne pominje reč genocid, ne moraju da strahuju. Pominje se genocid na dva mesta.
Pominje se u preambuli, kada se kaže da predlagači deklaracije poštuju presudu Međunarodnog suda pravde, donete u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore 26. februara 2007. godine, zato što se u toj presudi navodi da je u Srebrenici navodno izvršen genocid, i u ovom normativnom delu deklaracije, kada se kaže – Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Taj način u stvari znači da Narodna skupština Republike Srbije osuđuje genocid koji je navodno izvršen u Srebrenici 1995. godine.
Budući da su danas vođene pravničke rasprave o našim obavezama prema Međunarodnom sudu pravde, prema tome da moramo da poštujemo njegove odluke, da moramo da prihvatimo da je u Srebrenici izvršen genocid zato što to tako stoji u presudi Međunarodnog suda pravde, odnosno u pojedinim presudama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, odnosno Haškog tribunala, dužan sam da predstavnicima predlagača, predstavnicima vlasti na naučni način pokušam da objasnim šta je to genocid.
Citiraću definiciju genocida iz udžbenika „Krivično pravo: posebni deo“, čiji su autori profesor dr Obrad Perić, nažalost pokojni, i profesor dr Zoran Stojanović.
Na strani 18 ovog udžbenika kaže se sledeće – krivično delo genocida sastoji se u preduzimanju određenih radnji u cilju potpunog ili delimičnog uništenja neke nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe. Radnja genocida određena je u članu 2. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Inače, ovu konvenciju je tadašnja FNRJ ratifikovala 1950. godine. Između ostalog, kaže se ovako – karakteristično je za ovo krivično delo da se za njegovo postojanje zahteva i jedan subjektivni element, namera učinioca da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu. Drugim rečima, mora da bude dokazana genocidna namera.
Da je u Srebrenici zaista izvršen genocid, onda bi tamo morali da se nađu ne samo leševi, kako su danas rekli oni koji će glasati za ovu deklaraciju, muškaraca i dece, odnosno dečaka, tamo je moralo da bude ženskih leševa, leševa dece. Evo, pitam vas, koji ćete glasati za ovu deklaraciju – ako je izvršen genocid u Srebrenici, koliko je ženskih leševa iskopano na teritoriji opštine Srebrenica? Koliko je dečijih leševa iskopano na teritoriji opštine Srebrenica?
Ako hoću da uništim jednu nacionalnu, versku, rasnu grupu, onda ubijam bez razlike da li su u pitanju muškarci, žene, deca, starci, bolesni, nemoćni, itd. Onda nema razlike. Zato što imam nameru da uništim tu nacionalnu, versku ili rasnu grupu, da ona više ne postoji.
Kažite nam brojkama, dokažite koliko je tamo leševa žena, dece, staraca. Ako ih ima, koliko ih ima? To je način da dokažete da li je u Srebrenici izvršen genocid ili ne, a ne da se pozivate na presudu recimo Haškog tribunala protiv generala Radislava Krstića, koja je očigledno politički obojena i gde uopšte nije dokazano da je Radislav Krstić naredio da se bilo ko ubija, proteruje, siluje, da se bilo čija kuća pali, nego je čovek odgovarao po principu objektivne odgovornosti, koju svi teoretičari krivičnog prava odbacuju. Jedini ko je ne odbacuje jeste Haški tribunal.
Ono što je za SRS u ovoj deklaraciji takođe neprihvatljivo, nadam se da se neće niko lično uvrediti zbog ovoga što ću da kažem, ali to je istorijska istina. To je ova formulacija – bošnjačko stanovništvo u Srebrenici. Ta formulacija je problematična iz dva razloga. Prvo, taj termin da je neko Bošnjak je veštački stvoren. Reč “Bošnjak“ potiče…