Član 104. Poslovnika. Gospođo predsedavajuća, vi ste povredili Poslovnik. Niste mi dopustili da govorim posle govora kolege Čedomira Jovanovića, koji je u svom govoru najmanje sedam puta pomenuo moje ime. To nije pitanje replike, to je pitanje prava poslanika na reč kada ga neko sedam puta u minut i po prozove. Ako vi to niste čuli, onda ste povredili dostojanstvo ove skupštine.
Nisam govorio o Čedomiru Jovanoviću, niti bi mi to ikada palo na pamet. Govorio sam o predmetu ove deklaracije i o predmetu ove naše rasprave, a on je nasrnuo na mene i na moju ličnost, pominjući me bar 15 puta u dva izlaganja. Naime, sve je to posledica znanja i neznanja, bolje reći neznanja.
Dakle, danas se može pročitati u mnogo knjiga, u mnogo tekstova, u mnogo izjava ono što sam ja govorio, a samo se u jednoj vrsti tekstova može pročitati ono što je on govorio. Ovde se, zapravo, borimo za to da li smemo govoriti ili ne smemo govoriti, da li ćemo dopustiti da nas neko liši naše slobode govora ili nećemo to dopustiti.
Kada je reč o Komisiji za istinu i pomirenje, to je upravo dokaz onoga o čemu sam govorio. Ta komisija je osnovana 2001. godine u vrlo šarolikom sastavu kada je reč o ljudima koji su je sačinjavali. Odmah su iz nje izašli ljudi koji su hteli da govore o već postuliranoj istini, koji su doživeli tu komisiju samo kao način da se Srbija katarzično izvuče iz te istine i ništa više.
(Predsednik: Vreme. Molim vas privedite kraju.)
Ona je prekinula sa radom januara 2003. godine…

Reč ima gospodin Andrić. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. Kada ste rekli da odaberemo ko će govoriti, Čedomir ili ja, mislio sam da ste time rešili da prekinete ovu raspravu. Ali, s obzirom da je posle toga još bilo govora, moram da kažem ono što sam mislio malopre da kažem.
Što se tiče džipova i tih stvari, moram da podsetim Narodnu skupštinu da je stranka koja sedi pored nas u parlamentu bila na vlasti i imala sva ministarstva sile pet godina i da nikada nije našla nijedan dokaz, iako se svojski trudila da ga nađe, niti bilo kakvu insinuaciju o toj laži koju ponavljaju preko svojih mafijaških medija od 2002. godine - o nekakvim džipovima, o Šilerovoj, o svemu.
Što se tiče toga da li neko ima pravo da govori ili ne, žrtvom se proglašavaju oni za vreme čije vladavine su prostorije LDP dva puta nedeljno paljene. Uništeno nam je 80 prostorija po Srbiji, a nijedan počinilac nije pronađen. To su te "patriote" za čije vreme je privatizovan "C market", za čije vreme je privatizovana Luka Beograd, za čije vreme su došli Šarići i dobili državljanstvo, dok su oni ''širili patriotizam'' i svakome ko drugačije misli palili ili dopuštali da mu bez ikakve kazne budu zaplenjene prostorije i bude proganjan kao zver. Sada se oni osećaju uvređeno zato što neko njihovu očiglednu laž nazove onako kako ona zapravo jeste.
Da, u Deklaraciji Evropskog parlamenta se osuđuju sve žrtve. I naše. Da, izražava se saučešće i našim porodicama. To nije rezolucija protiv Srbije, iako tako želite da je predstavite, i to jeste laž.

Gospodine Aligrudiću, izvolite.

Ovo je replika, naravno, ako mi dozvolite. Ja nemam ni džipove, ni skupe stanove, niti me prati obezbeđenje. Šef sam poslaničke grupe jedne parlamentarne političke stranke koja je bila u vlasti tada kada je bila, sada smo u opoziciji. Što se tiče takvih nekih opskurnih ekstravagantnih stvari, vi za mene ne možete ništa pronaći. Kada se tako nešto čuje i priča u javnosti za nekoga od nas koji sedimo u ovim klupama, za nekog ko vodi jednu političku stranku, nekad je bio deo vladajuće većine, nisam rekao da je to što se čuje i onaj argument koji sam izneo ovde validan argument.
Da ste pažljivo slušali šta sam govorio, bez obzira koliko sam jako o tome govorio, ili uzmite stenogram, videćete da sam time hteo da uporedim da su vaša dva i dva, koja su četiri u vašoj argumentaciji za sve što ste izrekli u komunikaciji sa gospodinom Samardžićem, jednako vredni kao ova argumentacija koju sam izneo za gospodina Jovanovića. Ne vidim zbog čega se sad vi palite na to.
Dakle, da ste pažljivo slušali šta sam vam rekao, ne biste ovako reagovali. Nemate potrebe da se branite.
Što se tiče mene, kada je već reč o onome što je gospodin Jovanović izrekao, niti mislim da su pojedini generali koji su ovde navedeni ratni heroji, niti sam pregovarao s bilo kim, niti sam na bilo koji način objašnjavao ovde i licitirao, niti je to gospodin Samardžić radio, sa brojevima. Nešto drugo je rečeno, ali kada neko nema mirnu savest, očigledno, vrlo lako se popali na pola rečenice koju je čuo, protumači je kako on želi, pa fura dalje.
Ja sam samo jednu stvar vama rekao i stojim i dalje iza toga – da mi se čini, to je moje političko uverenje na osnovu onih stvari koje mogu da uočim u ovom parlamentu, da ste vi električni zec, to je jasan pojam, za one koji su očigledno pritisnuti da donesu jednu deklaraciju protiv interesa Srbije, Republike Srpske i naših građana.
Kako vi retorički to branite i koliko želite da budete ubedljivi, to je vaša stvar i ne mogu u to da vam se mešam, ali ovo je ono što se meni čini, i kada se rasprava ovako dalje odvija, to ima tu funkciju, ništa drugo.
To je ono što vi pokušavate da uradite sve vreme i neko mora da ima pravo da podigne glas u ovom parlamentu i da vas razobliči. Ne vas, nego njih, s vama nemamo nikakav problem.

Gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, odgovoriću gospodinu Aligrudiću zbog ljudi koji sve ovo prate.
Mi imamo pravo na različito mišljenje, imamo čak i apsolutno pravo da se ne složimo po ovoj tački dnevnog reda, ali mislim da nemamo pravo da budemo tako okrutni prema svom narodu. Srbija je ovu raspravu čekala 15 godina i mislim da se tako nešto ne sme gurati u stranu i marginalizovati na način na koji je to učinio DSS.
Izneli smo jasne argumente, pozivajući se na stavove institucije, i pri tom jasno naglasili da nijedna od tih institucija te svoje stavove nije formulisala optužujući srpsku državu ili srpski narod. U Hagu je 19 pojedinaca optuženo za genocid. Nijedna institucija Republike Srbije, ne srpski narod, ne srpska država.
Međunarodni sud pravde je konstatovao, i mi želimo to da stavimo u ovu rezoluciju, da Srbija nije odgovorna za genocid. Odgovorna je zbog toga što nije poštovala prethodne odluke suda iz 1993. godine, koje su nalagale mnogo pažljiviji odnos prema ratu u Bosni i zbog toga što nije uhapsila one koji su taj genocid počinili. To je odgovornost Republike Srbije.
Naša obaveza je da ovom narodu posle 15 godina kažemo istinu. To je naša obaveza, a ne da mu opet bacamo prašinu u oči.
Svako ima pravo da u ovom parlamentu brani svoju politiku, ali mislim da ne možemo da ostanemo nemi pred politikom koja sebe pretpostavlja interesima čitavog naroda, koji je po ko zna koji put i danas prevaren ovim što je radio DSS.

Zaista bih vas zamolila, mislim da ste se razjasnili.
(Miloš Aligrudić, s mesta: Minut, replika.)
Gospodine Aligrudiću, danas imamo jednu više nego ozbiljnu temu... Repliku? I to je kraj.

 Ako je istina to što kažete, gospodine Jovanoviću, i ako branite tu tezu da su namere Evropskog parlamenta bile najpoštenije kroz njihovu deklaraciju da se osuđuju zločini itd., i ako taj zaključak izvodite iz jedne rečenice na početku, previđajući ton, tj. intonaciju cele deklaracije, čitav smer kretanja, čitavu struju kuda ona vodi i kakvu posledicu na kraju ima, što je opet stvar polemike, onda ne vidim, ako ste iskreni u tome (hajde da poverujem na trenutak da jeste), zbog čega bi vam onda smetalo da jutros podržite kod predloga za dopunu dnevnog reda, koji je DSS - Nova Srbija uradio, naš predlog deklaracije o osudi svih zločina u ratu u nekadašnjoj Jugoslaviji koji sadrži sve to isto - eksplicitnu osudu zločina u Srebrenici, eksplicitnu osudu drugih zločina koji su se desili u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Ne vidim šta je onda problem. Ne vidim šta je problem što zamerate danas u vašem govoru kobajagi vladajućoj većini što nisu išli do kraja, tvrdeći da jedna rečenica koja govori o Međunarodnom sudu pravde, polazeći od te pretpostavke, koja se pominje u njihovoj deklaraciji, smeta zbog toga što nije do kraja otišla ona reč koja treba da ide u metu, a to je genocid, kada pominjanje same presude Međunarodnog suda pravde u toj istoj njihovoj deklaraciji znači upravo to, pozivanje na sadržinu te presude, koja zapravo znači genocid.
Ne vidim šta je onda vaš problem. Ne vidim u čemu se sastoji vaš problem sada ovde. Koga vi grdite, koga kudite, s čim se vi ne slažete? Koja je to politika DSS-a koja dovodi do bilo čega?
Ta politika DSS-a je sa tadašnjom vašom političkom strankom 2000. godine izvela promenu u državi. To što neki od vas nisu mislili da promene treba da se odvijaju na način koji prepoznaje pravo, poredak, poštovanje sistema, nego ste mislili da možete da baratate pravnim pojmovima kako vam se sviđa, da napadate preduzeća, isterujete ljude bez ikakvog pravnog osnova, što su vaši bliski koalicioni partneri predlagali vešanja po Terazijama itd., to je drugi problem.
To što ste mislili da u parlamentu možete da izbacite 46 poslanika tek tako, bez ikakvih posledica, smatrajući to velikim gestom, a na kraju ga pravdajući time što je takav bio zakon. Dura lex, sed lex - kažu Latini. Zakon strog, takav je, pa hajde mi to da obavimo.
Radi se o tome šta se sme, a šta se ne sme u političko-moralnom smislu. A na kraju krajeva, i za pravo sam tu u pravu, nego nije ovo predmet rasprave.

Gospodin Aleksandar Martinović ima reč.