Poštovani narodni poslanici, mi danas raspravljamo o jednom Predlogu deklaracije koji je jednostran, nepravičan, lažan i nametnut. Jednom rečju, reč je o deklaraciji koja je sramna za ovu skupštinu i za ovu zemlju.
Ova deklaracija u mnogo čemu, i po postupku i po sadržaju, imitira rezoluciju Evropskog parlamenta od januara 2009. godine, ali Evropski parlament nije morao da se osvrće na ono na šta mi moramo. Evropski parlament mogao je da postupi po željama jedne poslaničke grupe. Inicijator ove rezolucije u Evropskom parlamentu bio je jedan mali junak jednog malog prljavog rata s kojim je sve započelo u bivšoj Jugoslaviji juna 1991. godine. Sad je upisao puni krug sa tom deklaracijom i sa ovom našom koja će se doneti, ako ne bude pameti, onako kako je to zamislio ovaj mali igrač.
Ne smete da zaboravite na nekoliko činjenica koje su bile prisutne januara 2009. godine u Evropskom parlamentu. Taj predlog rezolucije nije prošao ni kroz jedan odbor Evropskog parlamenta. Rasprava je trajala pola sata. U raspravi su učestvovali samo predstavnici grupe ovog malog junaka malog prljavog rata u Sloveniji 91. godine.
Tu je postojao neki poseban interes koji je iznet na Evropski parlament, a onda je on silom nametnut našoj zemlji i našem parlamentu da ovde donesemo deklaraciju, koja će negde po sadržaju biti slična onoj rezoluciji, pa bogami i po postupku donošenja.
Zašto je to bilo potrebno Srbiji i Narodnoj skupštini Srbije? Zar nije Narodna skupština Srbije mogla da donese jednu deklaraciju u kojoj će osuditi sve ratne zločine od Slovenije pa do Srebrenice jula 1995. godine? Zar se nije moglo tako postupiti? Zar nije Narodna skupština mogla da osnuje komisiju koja će utvrditi činjenice o tom ratu i posebno činjenice o Srebrenici? Zašto da ne? Mogla je i to da učini, ako je Srebrenica u pitanju.
Osim toga, Srebrenica ima jedan širi pojam. Nije Srebrenica samo ono što se dogodilo jula 95. godine, Srebrenica je ono što se tamo permanentno događalo od maja 92. godine.
Poštovani poslanici, mi smo dobili svi, čini mi se, jedan dopis opštinske organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Srebrenice. Ne znam da li ste to čitali? Ko je čitao, pitam ga kako se osećao dok je čitao ove činjenice koje su ovde istaknute? To je Srebrenica, takođe.
Ali, istaći Srebrenicu kao jedno mesto ratnih zločina, u građanskom ratu koji je trajao gotovo četiri godine, od Slovenije pa sve do Srebrenice, istaći samo žrtvu jednog naroda u jednom mestu, dakle, Bošnjaka u Srebrnici, znači zapravo relativizaciju zločina u bivšoj Jugoslaviji. To je rezultat, to je efekat. O tome morate voditi računa.
To je manjkavost ove posebne deklaracije, koja ima poseban interes i taj interes nije lociran u ovoj zemlji, on je unet, on je dat kao nalog da bi Srbija donela ovakvu deklaraciju i da bi potpisala sebi samopriznanje za krivicu. Dakle, reč je o tome.
Zašto Skupština nije postupila onako kako je mogla? Zašto nije osnovala anketni odbor ili komisiju koja bi trajnije radila na tome? Zato što smo mi negde prihvatili isledničku pravdu i zato što smo prihvatili isledničku istinu. Znate kako izgleda islednička istina?
Kada vas islednik dovede i kaže – sve znamo, istina je poznata, a vi treba da govorite, tj. treba da priznate. Dakle, to je priča sa Srebrenicom jula 95. godine. Navodno su sve činjenice poznate, a posle toga, zadnjih desetak godina, kako je krenulo ozbiljnije istraživanje, videlo se da te činjenice nisu one prave.
Mi se danas možemo pozivati koliko god hoćemo na odluke određenih međunarodnih tribunala, ali ova skupština nije sud, ne mora ona da se povodi tim odlukama zato što je ovo političko telo, političko predstavništvo građana.
Pogledajte kako se ovo klupko odvija. Mi usvajamo deklaraciju koja je gotovo istovetna rezoluciji Evropskog parlamenta. Evropski parlament se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde o genocidu, a Međunarodni sud pravde se poziva na presudu Haškog tribunala o krivici generala Krstića za Srebrenicu.
Ako pogledate tu prvu presudu, presudu generalu Krstiću, videćete da tu nešto fali. Sama presuda polazi od pretpostavke da će se u 15 grobnica, za koje se smatra da postoje, kada se bude kopalo otkriti dovoljan broj žrtava da se može opravdati onaj broj sa kojim se startovalo, više od 7.000 žrtava.
Posle 2001. godine kopalo se i dalje, ali se ti dokazi nisu našli. Presuda je ostala. Tu presudu je prepisao Međunarodni sud pravde u slučaju Bosne protiv Srbije. Tu presudu je prepisao Evropski parlament i mi sada prepisujemo od Evropskog parlamenta tu presudu. Kao ono – povuci, potegni, iščupati ne možemo.
Dakle, to je nešto što se mora staviti na predmet ispitivanja i mi to kao parlament možemo, možemo kao komisija, možemo kao neka institucija koja će tragati za činjenicama građanskog rata od 1991. do 1995. godine. Zašto se tako ponašamo da moramo prihvatiti nešto što je zaista rezultat i posledica nekih političkih prilika i političkih odnosa snaga i moći u to vreme? Tada su i sudovi morali da prihvate te kvazičinjenice i od tada i odatle sve potiče.
Znači, ne moramo isledničkom istinom, možemo tražiti našu istinu i zato je trebalo ili da donesemo istinoljubivu deklaraciju ili da osnujemo komisiju ili anketni odbor, ili da ozbiljno kao država osnujemo instituciju koja će se baviti time. To je bio naš zadatak, a ne da ovako smandrljavamo stvar, kao što je to učinio Evropski parlament.
Srbija izgleda nije u prilici da traga za činjenicama i za istinom svoje bliske prošlosti i bliske prošlosti one velike države u kojoj smo živeli. Srbija je danas u prilici da prima i prihvata ultimatume kako ih ko donese. Srbija je danas izložena takvim ultimatumima, iako je podložna takvim ultimatumima, Srbija ima jedan put bez alternative i Srbija je spustila cenu svog samopoštovanja do najniže moguće mere.
Dakle, može se od Srbije tražiti da se odrekne dela svoje teritorije, može se tražiti da prizna granice nelegalno proglašene države Kosovo, može se od Srbije tražiti da utiče na rukovodstvo Republike Srpske oko ustavnih promena, da donese deklaraciju koja ne odgovara interesima, koja konačno ne odgovara činjenicama i istini, to je najbitnije. Nije bitna politika, bitno je da utvrdimo šta se dogodilo i da zaista kao narod koji je istinoljubiv i koji hoće da otvori stranice istorije donesemo jednu deklaraciju koja će biti u saglasnosti sa tim činjenicama.
Srbija je jako izložena država i jako podložna država i njeno rukovodstvo zapravo ne zna šta radi. U ovim neprilikama oko kandidature mi možemo da učinimo šta god ko želi, možemo ako treba da donesemo i ovakvu deklaraciju. To je sasvim jasno.
Danas kada se u Briselu odlučuje da li će se ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kada se odlučuje da li će se dati zeleno svetlo komisiji koja treba da donese onaj famozni upitnik, danas se Srbiji mogu ispostavljati i razni drugi računi. U tim računima dugova imaju i velike zemlje koje su učestvovale u ratu u BiH. To je sasvim jasno. One zapravo vode igru.
Ako pogledate taj Unprofor koji je tamo delovao od 92. godine, koji je trebalo da obezbedi tzv. zaštićenu zonu i demilitarizaciju, i ako pogledate taj holandski bataljon, koji je trebalo da svoj posao tamo odradi, vi ćete videti da to nije urađeno kako treba.
Po izjavama njihovih komandanata, koje danas možete čitati gde god hoćete, koje danas možete čitati i u onom izveštaju holandskog instituta, u Srebrenici je u vreme te demilitarizacije i statusa zaštićene zone bila formirana muslimanska vojska od preko 5.000 naoružanih ljudi. Odakle je to oružje stiglo? Ko ga je doneo? Ko je stavio povez preko očiju da ga ne primeti?
Vidite, u tome i jeste razlog traženja istine. Za to vreme, oko tri i po hiljada Srba je pobijeno u tom području, dakle, od maja 92. godine do proleća 95. godine. Posle toga je pobijen jedan broj muslimana – 2.000, prema nalazima forenzičara, možda i više.
Neko je rekao 8.000 i svi trčimo za time. Ne licitiram ja brojkama. Neko ko je rekao 8.000, on je počeo da licitira. Zašto bismo pali na kolena pred tom izmišljenom cifrom? Zašto to ne istražujemo? Zašto ne pogledamo? Zar ćemo pred islednicima da tražimo istinu? To je zaista neverovatno i nemoguće.
Znači, gospodo, ovde se namiruju računi velikih sila i velikih zemalja, pa i nekih manjih koje snose krivicu za ono što se dogodilo, a račun se danas ispostavlja Srbiji, i ne samo Srbiji nego i Republici Srpskoj. Ako hoćete, poslednjih nedelja i meseci o tome se zapravo i radi. Republika Srpska ne stoji dobro u apetitima i planovima velikih zapadnih sila. Bosna i Hercegovina je pred ustavnim promenama, to je svima poznato.
Naše rukovodstvo Srbije, na čelu sa predsednikom Republike, imalo je da kaže prošle jeseni, kada je silom trebalo Ustav da se promeni, samo sledeće – mi ćemo se složiti sa svakim sporazumom do koga dođu predstavnici tri naroda. Je l' tako? Izvinite, molim vas, sporazum u Bosni i Hercegovini postoji od jeseni 95. godine. To je sporazum tri naroda.
Najpre je jednim sporazumom dva naroda napravljena Federacija Bosne i Hercegovine. Napravljena je i jednim sporazumom jednog naroda Republika Srpska. One su unete u onu praznu ljušturu međunarodno priznate Bosne i Hercegovine 95. godine u Dejtonu i to ne treba dovoditi u pitanje. To je sporazum. Zašto sada izmišljati neke nove sporazume? Ali, u čemu je problem?
Problem je u tome što je ta tvorevina iz Vašingtona 94. godine jedno mrtvorođenče i što ta tvorevina ne funkcioniše. Treba sve prebaciti na žrtvu Republike Srpske, nju proglasiti genocidnom tvorevinom, doneti jedan niz deklaracija, pa onda naterati i Srbiju da to učini. To mi danas činimo. Prema tome, moramo voditi računa o posledicama ovih naših činova.
Gospodo poslanici, mi dakle raspravljamo o jednoj deklaraciji 2010. godine, dobrih pet ili šest godina pošto se u celom svetu na više mesta istražuje ono što se događalo i na teritoriji cele bivše Jugoslavije, i na teritoriji Bosne i Hercegovine, konačno i u samoj Srebrenici. Mi danas imamo dosta izveštaja iz kojih možemo dakle doneti nekakav sud. Ovo što sam govorio ne tvrdim da je poslednja reč. Ovo govorim iz literature koju sam imao prilike da pročitam. Dakle, iz šire literature.
Samo kažem da mi ovde radimo pogrešan posao. Mi ovde zapravo svedočimo o ispravnosti isledničkog postupka i mi zapravo treba da kažemo – dobro, u redu, priznajem, u takvoj sam situaciji, nateran sam da priznam takozvanu istinu.
Da li mi to moramo da uradimo? Po mom čvrstom ubeđenju – ne moramo. Postoji prostor da se jedan narod i jedna država izbori za istinu. Postoji takav prostor, mi smo ga imali i možemo ga imati, ukoliko želimo. U krajnjoj liniji, ovo što se danas događa jeste nešto što je u toku i što ne mora da znači da će se završiti ovako kako vi zamišljate.
Na kraju, rekao bih još nekoliko rečenica da time zaključim ovo moje izlaganje. Dakle, imajući sve ovo što sam rekao u vidu, ova deklaracija je zaista sramna deklaracija. Rukovodstvo države Srbije je dovelo ovu državu do jedne poslednje granice samopoštovanja.
Ono zajedno sa sobom hoće u taj bezdan nacionalnog beščašća da ubaci i ovaj parlament, hoće da ubaci ceo srpski narod. Mi to danas ne smemo dopustiti. Poslednji je čas da se razgovara o ovome, iako je povod za ovaj razgovor zaista nametnut i veštački, ali svaku priliku treba iskoristiti. U krajnjoj liniji, mi ovo zaista ne možemo prihvatiti.
Neophodno je reći jedno jasno ne nepravdi i laži, jedno ne neistini. Mora se na kraju reći ne i ovoj deklaraciji. Nju ova skupština ne bi smela da prihvati, a to bi bio jedini način da mi kao država nastavimo da se bavimo ovim izuzetno važnim pitanjima.
