Izvinite, ali gospodin je slagao na državnoj televiziji, na kojoj nema pristup, da sam učestvovao u prodaji kada je vaš Milošević prodao "Poštu". Moram da mu kažem da nisam učestvovao u tome, bio sam u opoziciji. Izvinite, molim vas, što branim ono što ste vi radili kao glavnu srpsku ideologiju.
Idemo dalje, upućujemo reči izvinjenja. Tu treba biti obazriv. Dovedite onoga ko je počinio zločine, pre kazne neka se izvini. Zašto bismo se mi ovde izvinjavali? Kako da se izvinim za nešto što nisam učinio? Da se izvinjavam u tuđe ime, to je cinično.
Otklonite posledice zločina, a ne da se izvinjavate. Od izvinjenja se ništa ne dobija.
Kada ćemo neki reciprocitet da ostvarimo u odnosima sa drugim državama i drugim narodima, kada ćemo reći – hajde da svi jednog dana donesemo zajedno odluku o tome da se samo opominjuće sećamo na ono što smo radili pre 10, 15 godina, hajde da izbrišemo iz sećanja zločine koje smo jedni drugima počinili, a da nam ostane opomena da to više ne činimo?
Kada će Slovenija da donese ovakvu deklaraciju, kada će Hrvatska, kada će entiteti u BiH, kada će BiH, kada će Albanija da nam se izvini za ono što nam je učinila? Dokle ćemo mi, neko reče ovde, da povlačimo nogu. Kakvu smo to nogu povukli? Ko je to sad u koloni za nama ko će da se izvini nama?
Težak je korak priznati da je neko počinio zločin, priznati - Srbin je počinio zločin. Meni je to teško, evo priznajem Srbi su počinili zločin, ali je još teži korak kad niko neće da kaže – počinio sam zločin nad Srbima i nema nikakvu sankciju.
Danas imate zločin genocida u Hrvatskoj. Danas niko ne može da ode tamo da se vrati da živi na svojoj imovini, danas će da bude proteran, kao što je proteran u "Bljesku" i "Oluji". Jeste li nekad pitali Hrvatsku zašto to radi, da li ste nekad bilo kakav uslov postavili za dalju saradnju, da bar to prestane? Niste.
Lepo ste izgledali u Opatiji, i jedni i drugi. I ono što najviše boli, ovo je posao za Vladu Srbije. Dugo se bavim politikom, ali me nije toliko pojela da ne razmišljam kao čovek. Ne znam šta se to vama desilo, niko od vas nije stariji u politici od mene, osim gospodina Mićunovića. Gde ste to izgubili tu nit? Sutra morate na ulicu da izađete. U kojoj državi – u Srbiji, koju ćete da ubeđujete da ćete da je odbranite, da će da bude ravnopravna sa svima.
Svedok sam ovde da su se razni predsednici zaklanjali iza parlamenta. Sporazum Ahtisari – Černomirdin doneo je jedan parlament, parlament u kome su glasali SPS, SPO, JUL. Nije pripisan Miloševiću. Uopšte nije potpisao ništa u vezi toga.
Ovo naše posipanje ne tiče se ni Tadića, ni onog direktora Agencije za privatizaciju, nego parlamenta.
Ko vodi unutrašnju i spoljnu politiku u Srbiji? Vlada Republike Srbije. Ko je kontroliše? Parlament. Šta je trebalo da uradi Vlada? Ako joj nije bilo dovoljno ono što je uradio Savet ministara kada je uputio saučešće i osudio zločin u Srebrenici, a ne pričate o tome da nam je ovo već drugi put, onda je bar mogla Vlada da donese svoju odluku, ovakav tekst, a mi ovde da diskutujemo da li to prihvatamo ili ne. Jer, ko smo mi, zakonodavna vlast, da mi osuđujemo zločin?
Hoćete li možda i sudskoj vlasti da kažete donese ovakvu deklaraciju, onaj Visoki savet sudstva u kome sede puleni ovih vaših advokata iz poslaničkih klupa? Što predsednik Republike ne da ovakvu izjavu pred zastavama i s rukom na Ustavu Srbije? Ne, najbolje na poslanike.
Kada kažem da smo mi Skupština narod, vi kažete mi nismo narod. Danas kažete – ovo mi radimo kao narod Srbije. Mi smo narod Srbije. Počastvovani da nas ima 250. Odgovorni što nas ima samo ovoliko i dobro razmislite u čije ime vi ovo danas govorite – u ime političkih stranaka, u ime svojih komšija, prijatelja, u ime svoje dece, u ime svojih bližnjih, u ime nepoznatih koji žive u ovoj zemlji, kojima danas kažete – dok ne uradite ovo, ne možete u EU, dok ne uradite ono, ne možete u EU.
Što mi vama ne možemo da kažemo, dok ne počnu fabrike da rade, ne možemo u EU? Dok seljak ne počne da ostvaruje profit na svojoj njivi, ne možemo u EU? Što nas zamajavate da nam je ovo uslov za EU? Dok kradu državni činovnici, dok Vlada troši naš novac neograničeno i nekontrolisano, ne možemo u EU?
Dok imate ljude koji imaju po četiri prekookeanska broda kojima švercuju narkotike, ne možete u EU, jer su imali zaštitu ovde, ne u ovom parlamentu, nego od ljudi koji vode vaše stranke, jer su s njima sedeli i terevenčili, jeli i pili.

Vreme. Privedite kraju, molim vas.

Završio sam, toliko je i Čedomir govorio.

Gospođa Nada Kolundžija.

Kada kažemo da ovom deklaracijom osuđujemo zločine i osuđujemo zločince, onda zaista ne postoji veština iz koje može da se izvuče zaključak da time preuzimamo krivicu u ime naroda.
Ali, kada neko ko misli da je Srbija sigurna kuća za Ratka Mladića, istovremeno želi da se pokaže kao neko ko razume šta su vrednosti EU, u kojoj je neprikosnovenost života osnovna vrednost, u kojoj je čovek svaki pojedinac temelj svake politike, a ne sredstvo bilo koje politike, onda naravno nije teško razumeti zašto je potrebno ovoliko mnogo reči da bi se zapravo pokušao izbeći odgovoran odnos prema onome što očekuje Srbiju u budućnosti.
Ako neko kaže da je traženje odgovornosti za zločince prihvatanje krivice, onda taj želi da kaže – lakše će biti zločincima, ako je ceo narod kriv. Onda zapravo neko hoće da zaštiti zločince, podmećući ceo narod kao krivca.
Ono što mi ovom deklaracijom želimo da uradimo jeste, ne zato što imamo bilo kakav nalog bilo koga, već imamo jasnu potrebu i odgovornost da kažemo – zločin se desio. Zločin su počinili pojedinci, time što utvrđujemo odgovornost pojedinaca, zapravo želimo da sklonimo svaku sumnju sa celog naroda i svaku sumnju sa države.
Ako ovu deklaraciju ne donesemo danas, onda će ovo pitanje opterećivati i našu decu. Ako danas kažemo – neko je počinio zločin i spremni smo da te zločince izvedemo pred lice pravde, onda ćemo osloboditi buduće generacije ovog tereta koji im je nametnut.
Očigledno je teško sa malo reči pronaći prostor da se, tobož, podrži civilizacijski princip i da je ljudski život neprikosnoven, i da se ne sme deliti po nacionalnom, verskom ili bilo kojem drugom predznaku, onda treba mnogo reči, očigledno, da se izbegne osuda zločina i zločinca. Možda pre svega zbog toga što nije jasno onima kojima bi to trebalo da urade da li su na strani žrtve ili su na strani onog ko je zločin počinio.
Zato je možda jednostavnije reći – ne, mi ne želimo da srpski narod oslobodimo pozicije u koju je talac pojedinaca. Mi želimo da delimo sudbinu ne naroda, već želimo da deli narod sudbinu onih koji su počinili zločin.
Ako želimo da Srbiju gradimo na vrednostima evropskog društva, onda moramo da znamo, pre svega, šta jesu elementarne vrednosti tog društva. Ljudski život jeste elementarna vrednost tog sistema.
Ono što je takođe elementarna vrednost, jeste da se taj ljudski život ne deli prema nacionalnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj pripadnosti, da on nema veću ili manju vrednost u zavisnosti od toga kakav predznak nosi.
Ovde smo optuženi da hoćemo da menjamo svest i tu jedino mogu da se složim. Da, hoćemo da menjamo svest u kojoj je normalno bilo da se u ime nekih nejasnih, mračnih ciljeva atakuje na ljudski život. Hoćemo da menjamo svest u kojoj je neko smatrao da je opravdano negirati zločin. Hoćemo da menjamo svest u kojoj je neko tvrdio ako osudimo zločin i zločinca, onda smo prihvatili krivicu za ceo narod.
Da, hoćemo da menjamo tu svest i hoćemo da Srbija bude ono što ona po potencijalu sopstvenog naroda jeste i ono što se menjalo u svesti tog naroda jeste vrlo često odgovornost neodgovornih političara, koji su, falsifikujući činjenice, pokušavali da zatruju svest sopstvenog naroda.

Reč ima gospodin Slobodan Samardžić.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući ….

Izvinite, molim vas. Pretpostavljam, replika Tomislavu Nikolić? Gospodin Senić, replika gospodinu Nikoliću.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, sigurno da danas dan nije za repliku i uopšte nemam nameru da na ovo što je gospodin Nikolić govorio odgovaram u smislu replike. Hoću samo da kažem, gospodine Nikoliću, da mi danas imamo kao ljudi moralnu obavezu da kažemo šta mislimo o masakru koji se desio u julu 95. godine u Srebrenici, koju je Međunarodni sud pravde, najviši organ pravde UN, okvalifikovao kao genocid.
Nemojte u današnju raspravu da unosite stranačke bilo kakve odnose. Nemojte pogotovo, gospodine Nikoliću, da unosite stranačke odnose zbog vaših ličnih problema. Rekao sam vam još pre godinu dana da put od bine, sa koje gledate kako gori američka ambasada, do prijema u američku ambasadu nije tako lak i nije tako jednostavan. Danas vam kažem da put od negiranja EU do ulaska u EU takođe nije tako lak i jednostavan.
Razumem da je vama danas teško i da šaljete poruku stranim ambasadorima kako vi hoćete da osudite zločin u Srebrenici, ali fokus grupe nalaže drugačije. Fokus grupe nalaže da govorite upravo ono što govorite danas, da bi rejting vaše stranke bio veći za dva ili tri procentna poena od DS ili bilo koje druge stranke vladajuće koalicije.
Ali, gospodine Nikoliću, hajde da današnji dan posvetimo istini, hajde da današnji dan bude prilika za sve nas da kažemo šta mislimo o tom masakru u Srebrenici. Hajde da danas odamo dužnu poštu žrtvama i porodicama žrtava zbog tog masakra, a da već sutra ovde imate i ministra iz G 17 ili bilo koje druge političke stranke, pa ih optužite za Telekom i za bilo šta što je legitimna politička borba.
Ali, nemojte nas sve, nemojte građane Srbije da uvlačite u vaš lični problem jer ne možete, prvi put otkad ste prešli na evropski put, da budete i nacionalista i Evropejac. Došla je tačka kada morate da se odredite i vi ste napravili svoj izbor, nas ostavite na miru da odradimo ovo što je na dnevnom redu i da makar malo povratimo dostojanstvo Srbiji, pre svega vodeći računa o narušenom dostojanstvu, a vi ste bili jedan od glavnih ideologa takve politike.
Imate našu podršku za evropski put, ali je taj put, gospodine Nikoliću, jako težak, velike su prepreke. Nije dovoljno samo da promenite ime stranke i da govorite drugačije. Morate svima nama zajedno da pomognete da izlečimo sve te bolesti koje su nas tokom devedesetih godina napale, zbog kojih smo danas (Predsednik: Vreme. Privedite kraju, molim vas.) tu gde jesmo, da 15 godina nakon masakra u Srebrenici razgovaramo o tome i ne možemo napred.

Reč ima gospodin Tomislav Nikolić.