Izvinite, gospodine Palaliću, taj član 101, na koji ste se pozvali, reguliše pitanje replike. Znači, ne možete se pozvati na njega kada govorite.

Pogrešno sam protumačen, to sam rekao.

Ne, nemate reč po tom osnovu. Dakle, niste dobili pravo na repliku.
Gospodine Džudževiću, izvolite, prijavite se ponovo. Isto povreda Poslovnika, gospodin Čedomir Jovanović.

Član 104. Gospođo predsednice, mi smo završili konsultacije pre dvadesetak minuta. Tim konsultacijama nisu prisustvovali predstavnici poslaničke grupe Demokratska stranka Srbije. Ali, ne znam da li ste vi naknadno s njima stupili u kontakt.
Za nas je neprihvatljivo da tolerišemo raspravu u kojoj se stavlja znak jednakosti – između žrtava, nespornih žrtava srpskog naroda, i pojedinaca, Srba koji su izvršili zločine. Uopštene osude su nešto o čemu smo mi toliko puta do sada razgovarali.
Mi ovde imamo konkretnu tačku dnevnog reda, ona je definisana od strane predlagača i o tome razgovaramo. To što razgovaramo o zločinu u Srebrenici ničim ne znači da mi ne poštujemo žrtve srpskog naroda, a pogotovo nas ne obavezuje da pristanemo na tezu, po kojoj raspravom o svim žrtvama mi zapravo štitimo interese srpskog naroda tako što ćutimo o onima, koji su u naše ime, sve dok ne kažemo da to nije tako, između ostalog i kroz ovu raspravu, ubijali druge narode.
Dajte mi ovde na početku da definišemo neka međusobna pravila. Niko ne može da nam drži ovde lekciju iz patriotizma i da naše postupke tumači onako kako njemu odgovara.

Javnosti radi još jedanput – nakon sastanka na Kolegijumu, gde smo se zaista dogovorili da atmosfera, ispunjena dostojanstvom, pa i zbog same teme je neophodnost u današnjem radu. Zaista vas molim da svi damo doprinos, a pri tome ne utičući jedni na druge, da iznosimo svoje stavove po pitanjima koja su na dnevnom redu. Zahvaljujem.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Povreda Poslovnika, je l' te? Samo se prijavite, molim vas.
Ima reč gospodin Miloš Aligrudić.

 Član 27. pre svega, pošto ste vi u obavezi da se starate o primeni Poslovnika, a sami ga kršite. Po ne znam koji put mora i danas da vam se to ponovi, ne samo vama, nego i drugim predsedavajućima.
Kada neki narodni poslanik u svom izlaganju kaže nešto što je očigledno pogrešno protumačena izjava prethodnog govornika, Poslovnik utvrđuje da ovaj ima pravo na repliku.
Jeste da tamo stoji da vi odlučujete, kao predsedavajući, o tome da li ćete dati pravo na repliku, ali ne možete odlučivati o sadržaju onoga što član nosi u sebi. On tačno opisuje šta se dešava i kada neko ima pravo – ne bi pisalo da ima pravo na repliku, ako vi to pravo njemu dajete ili ne dajete. Tu samo stoji da vi odlučujete – vi prosto dajete reč.
Kako možete da kažete da Jovan Palalić nema pravo na repliku, kada je očigledno pogrešno protumačen u suštinskom delu izlaganja od strane predsednice poslaničke grupe DS Nade Kolundžije?
Sada treba u javnosti da ostane to, ko nije čuo Jovana Palalića, šta je pre toga rekao, ono što je rekla Nada Kolundžija, i da svi ljudi misle da je on to rekao, a nije. To je suština debate. Morate biti malo tolerantniji.

Htela bih još jedanput da pojasnim.
Gospodin Palalić se pozvao na član 101. Rekao je da je povređen Poslovnik. Kada sam pitala koji član, rekao je "101." Nisam mu nikako mogla dati da obrazloži povredu Poslovnika, a povređen je član 101. Vi kao dobar pravnik to znate.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Povreda Poslovnika.)
Gospodin Aligrudić reklamira povredu Poslovnika.

 Član 104 – narodni poslanici su dužni da se jedni prema drugima odnose sa uvažavanjem. U mom malopređašnjem izlaganju nije bilo ničeg uvredljivog.
Ako vi pomenete moju profesiju, vi koji to niste, i određujete da li sam dobar pravnik ili ne, u onome kako se ophodim ili u onome kako tumačim odredbe Poslovnika, to je jedna vrsta uvrede. Zaista vas molim da povučete reč i da se jedni prema drugima ophodimo sa uvažavanjem, jer ako tako budete nastavili, onda ću se stalno javljati za povredu Poslovnika po istom osnovu, jer vi nikada nećete reći jedno te isto, odnosno reći ćete uvek nešto drugo što će me uvrediti, pa ćete time stvoriti uvek ponovo osnov za povredu na osnovu člana 104.
Prema tome, vodite računa o tome šta govorite. Ne možete mi se na takav način obraćati.

Izvinjavam se što vas je moja konstatacija, nadam se da je konstatacija, povredila.
Gospodine Džudževiću, izvolite.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želim ovde kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe manjina da kažem da mi narodni poslanici Bošnjačke liste, niti ostale kolege u Poslaničkom klubu manjina nisu predlagači teksta koji je danas predmet rasprave.
Želim, pod jedan, da kažem da bi bila obaveza ovog parlamenta da usvoji jedan tekst rezolucije Evropskog parlamenta iz prošle godine, upravo u kontekstu činjenice da po svim istraživanjima 67% građana naše države želi da vidi Srbiju u punopravnom članstvu, odnosno kao punopravnog člana EU i da na taj način manifestuju jedno opredeljenje da zajedno zapravo dijelimo zajedničke vrijednosti sa drugih 27 zemalja, koliko ima u članstvu EU.
Biću danas slobodan, kao svoj stav i stav svojih kolega u Poslaničkom klubu manjina, dakle poslanika Bošnjačke liste, da pročitam tekst Rezolucije Evropskog parlamenta iz 2009. godine, za koji smatram da je zapravo prava mjera osude onoga što se desilo u Srebrenici 11. jula 95. godine.
Poštujući Rezoluciju od 7. jula 2005. godine pod naslovom "Balkan deset godina nakon Srebrenice", poštujući Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između EU i BiH, potpisan 16. juna 2008. godine, i Preporuke o članstvu EU svih zemalja zapadnog Balkana na Samitu EU u Solunu 2003. godine, budući da je 11. jula 1995. godine, kako je u to vrijeme bila izolirana enklava koju je Vijeće sigurnosti UN proglasilo sigurnom zonom, svojom odlukom donesenom 16. aprila 93. godine, pala u ruke snaga srpskih militanata, koje je predvodio general Ratko Mladić, a pod komandom tadašnjeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića;
budući da su u roku od nekoliko dana krvoprolića nakon pada Srebrenice snage bosanskih Srba, kojima je zapovedao general Ratko Mladić i paravojne jedinice, uključujući i srbijanske policijske jedinice koje su ušle na bosanski prostor iz Srbije, skupno smaknuto osam hiljada bošnjačkih muškaraca i dječaka, koji su tražila sigurnost na ovom području pod zaštitom mirovnih snaga UN, odnosno Unprofor-a;
budući da je na silu deportovano skoro 25 hiljada žena, djece i starijih osoba, čineći ovaj događaj najvećim ratnim zločinom u Evropi od kraja Drugog svjetskog rata;
budući da se ova tragedija, koju je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju proglasio činom genocida, odvila na mestu koje su UN proglasile sigurnom zonom, zbog čega je ona simbol nesposobnosti međunarodne zajednice da interveniše u sukobima i zaštiti civilnog stanovništa;
uzimajući u obzir višestruka kršenja Ženevske konvencije koja su počinili vojnici bosanskih Srba nad civilnim stanovništvom Srebrenice, uključujući i proterivanje hiljade žena, djece i staraca, kao i silovanja velikog broja žena;
budući da uprkos ogromnim naporima učinjenim do današnjeg dana da se otkriju i iskopaju masovne i pojedinačne grobnice, te identifikuju tijela žrtava, do sada izvedena istraživanja ne dozvoljavaju potpunu rekonstrukciju događaja u Srebrenici i oko nje;
budući da nema stvarnog mira bez pravde, te budući da puna i bezuslovna saradnja sa Međunarodnim tribunalom u Hagu ostaje osnovni zahtev za zemlje zapadnog Balkana za budući nastavak procesa integracija u EU;
budući da je general Radislav Krstić kao pripadnik vojske bosanskih Srba prva osoba koju je Međunarodni krivični tribunal u Hagu proglasio krivim za pomaganje i podsticanje srebreničkog genocida;
budući da je jedan od dvojice najistaknutijih optuženika Ratko Mladić još uvek na slobodi, skoro 14 godina nakon tragičnih zbivanja;
i budući da je pozdravljeno to što je Radovan Karadžić prebačen u Međunarodni tribunal u Hagu;
budući da je institucionalizacija dana sjećanja najbolji način odavanja pošte žrtvama zločina i slanja jasne poruke budućim generacijama:
Evropski parlament se sjeća i odaje počast svim žrtvama okrutnosti rata u bivšoj Jugoslaviji;
izražava svoje saučešće i solidarnost sa porodicama žrtava, od kojih mnogi žive bez konačne potvrde o sudbini njihovih očeva, sinova, muževa ili braće;
priznaje da je ovaj nastavak bola pogoršan propustom da se privedu pravdi odgovorni za ove događaje;
poziva Vijeće i Komisiju da prikladno odaju počast godišnjice čina genocida Srebrenice, Potočari, podržavajući priznanje Evropskog parlamenta o 11. julu kao danu sećanja na Srebrenički genocid u celoj EU i poziva sve zemlje zapadnog Balkana da to isto učine;
poziva na dalje napore za privođenje pravdi ostalih begunaca;
izražava svoju punu podršku važnom i napornom radu Međunarodnog krivičnog tribunala i naglašava da je privođenje pravdi za zločine u i oko Srebrenice još uvek važe korak prema miru i stabilnosti u čitavom regionu;
naglašava važnost pomirenja kao dijela evropskog integracionog procesa,
ističe važnu ulogu nacionalnih i religijskih zajednica, medija, obrazovnog sistema ovom procesu, tako da stanovništvo svih etičkih grupa može prevazići tenzije prošlosti i početi miroljubiv i iskren suživot u zajedničkom trajnom miru stabilnosti i ekonomskom razvoju.
Zadnja stavka u ovoj rezoluciji Evropskog parlamenta kaže da se nalaže svom predsedniku da proslijedi ovu rezoluciju vijeća Komisiji, vladama država članica, Vladi i parlamentu BiH, njenim entitetima i regionalnim jedinicama, kao i vladama i parlamentima država zapadnog Balkana.
Poštovane koleginice i kolege, smatramo da ovakav tekst Rezolucije, koji je dio međunarodne obaveze naše zemlje, treba da usvojimo danas u ovom parlamentu.
Biću slobodan da podsetim još na par činjenica koje su bile mjera stvari koje smo mi, kao pripadnici i predstavnici bošnjačke nacionalne zajednice u Sandžaku i Republici Srbiji, mogli da učinimo, a tiče se ovog događaja.
Naime, mi smo na desetu godišnjici genocida u Srebrenici, u okviru Bošnjačkog nacionalnog vijeća kao organa manjinske samouprave koji zastupa interese Bošnjaka u ovoj zemlji, donijeli odluku još 10. jula 2005. godine i proglasili 11. juli za Dan sjećanja koji je obaveza i pravo za pripadnike mog naroda koji živi u ovoj zemlji.
U obrazloženju tadašnje odluke, koja je bila prije donošenja ove rezolucije Evropskog parlamenta, mi smo zapravo podsjetili na dvije-tri važne stvari koje su Bošnjaci kao pripadnici jedne zajednice, odnosno manjine u ovoj zemlji doživljavali tokom zadnjih 100 godina, pa smo podsjetili da je zapravo Dan sjećanja 11. juli i dan sjećanja na 12 hiljada Bošnjaka koji su pokršteni u Plavu i Gusinju 1912. godine.
Tim danom generacije Bošnjaka se podsjećaju u ovoj zemlji na masakr u selu Starčeviću 11. jula 1922. godine, takođe na masakr u Šahoviću, 11. na 12. novembar 1924. godine. To je podsjećanje na genocid u toku Drugog svjetskog rata, kada su četnici Draže Mihailovića poklali, pobili 108 hiljada Bošnjaka na prostoru bivše Jugoslavije.
To je naravno i podsjećanje na aktuelne događaje iz 90-ih godina, na poznate otmice u Štrpcima 27. februara 1993. godine, na Sjeverin 22. oktobra 1992. godine. Nikada niko za ove zločine nikada nije kažnjen u ovoj zemlji.
Zato tražim da ovaj visoki dom, kao mjeru svojih međunarodnih obaveza, usvoji tekst Rezolucije Evropskog parlamenta, koji je zapravo prava mjera osude onoga što se desilo u Srebrenici.
Tražim da ovaj parlament odnosno ova država Srbija proglasi 11. juli kao dan sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici, što je takođe dio obaveze koja proističe iz ove rezolucije koju sam pročitao.
Naravno, narodni poslanici Bošnjačke liste će sačekati kraj rasprave o ovoj za nas veoma bolnoj i emotivnoj temi i doneće odluku o samom činu glasanja. Zahvaljujem.