Narodni poslaniče, molim vas da sa oprezom i sa uvažavanjem kvalifikujete termine koji se odnose na nacionalne, etničke ili verske grupe.

(Molim vas da ne dobacujete.)

Zabranjeno je, naravno, i odredbama našeg Poslovnika…

(Drugi put vas molim da ne dobacujete.)

Zabranjeno je omalovažavanje ili stavljanje u kontekst etničkog, verskog pripadništva bilo koga. Molim vas da pokušate svoju argumentaciju da izvedete bez negacije termina kojim jedna nacionalna zajednica, odnosno etnička grupa samu sebe naziva. Hvala vam.

Nadam se, gospođo Čomić, da ćete mi dozvoliti da govorim onoliko vremena koliko je iznosila vaša intervencija.
SRS, gospođo Čomić, ne osporava bilo kome da se izjašnjava kako on hoće, ali ja sam dužan da iznesem neke činjenice koje su zasnovane na istorijskim faktima. Dakle, termin "Bošnjak" prvi put je upotrebio austrougarski konzul u Sarajevu Benjamin Kalaj, da bi na taj način pokušao da uništi srpsku nacionalnu svest u BiH. To je bilo u drugoj polovini 19. veka, kada je svim stanovnicima BiH hteo da nametne neku veštačku nacionalnu svest, da se oni više ne izjašnjavaju kao Srbi, nego kao pripadnici nekog novog, od strane Austrougarske izmišljenog naroda, bošnjačkog naroda.
Reč Bošnjak potiče od reči Bosna, ne postoji nijedna druga reč. Po toj logici svako ko živi u Bosni, bez obzira da li je pravoslavne vere, da li je rimokatolik, da li je musliman, da li je Jevrejin, mora po definiciji da bude Bošnjak. Taj termin je stekao pravo građanstva tokom 90-ih godina. Njega je uveo u upotrebu Alija Izetbegović, odnosno fundamentalistički režim u Sarajevu. Ja ni na koji način ne osporavam pravo bilo kog građanina Srbije da kaže za sebe da je Bošnjak, ali to su istorijski fakti i ovo sam zarad istorijske istine morao da kažem.
Šta je ovde još problematično? Ako kažete ''bošnjačko stanovništvo'', to znači da mislite na celokupnu muslimansku populaciju. To znači stanovništvo - muškarci, žene, deca, starci. To su ljudi bez obzira na godine života, bez obzira na pol, bez obzira na socijalni status.
Rekao sam vam, pozivam vas, u tom vašem mahnitanju s brojem ubijenih - sedam, osam, deset, petnaest, ko zna koliko hiljada - navedite ime i prezime jedne žene ili jednog deteta koje je, po vama, ubijeno u tzv. genocidu koji je izvršila Vojska Republike Srpske u Srebrenici. To vam neće poći za rukom.
Dalje, vi kažete da izražavate saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija. Znači, vi smatrate da je država Srbija mogla, da je htela, da spreči ovu tragediju, ali je nije sprečila, pa se mi sad, u 2010. godini, izvinjavamo za to što to nismo sprečili. Ako je u Srebrenici zaista izvršen genocid, ako je izvršen najteži mogući zločin na kugli zemaljskoj, ko je taj zločin mogao da spreči? Vlast. Ko je tada bio na vlasti? Vaši koalicioni partneri. Zašto se vi, kao vlast u Srbiji, ne izvinite onima nad kojima je izvršen genocid? Zašto to breme prebacujete na sve nas?
Vaš koalicioni partner SPS je tada bio na vlasti. Šta mi iz SRS imamo s tim? Naš predsednik je tih julskih dana, koliko se sećam, bio u zatvoru u Gnjilanu. Ni na koji način nije mogao da utiče na bilo šta što se dešavalo u BiH. Ali ne, vi biste hteli sada da obmanete sve građane Srbije, da kažete da ovaj SPS nema blage veze sa SPS iz 1990. godine, kao što bi neki sada hteli da se predstave da nikakve veze nisu imali sa SRS. Do pre dve godine Narodna skupština je bila ''sigurna kuća'' za Ratka Mladića, danas se zalažu sa saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. To je neka virtuelna politička stvarnost, u kojoj mi živimo.
Sada nešto o kontekstu dešavanja u Srebrenici, gospođo Kolundžija. U proleće 1992. godine muslimanske formacije iz okoline Srebrenice, Goražda, Vlasenice počele su da čine masovne zločine nad srpskim narodom koji je živeo na teritoriji istočne Bosne. Naročito težak zločin je počinjen tokom januara 1993. godine, kada je na Božić poklano celo srpsko selo Kravica. Nekoliko dana kasnije ista sudbina je zadesila i Skelane. Kravica je u opštini Bratunac, Skelani su u opštini Srebrenica.
U aprilu 1993. godine Savet bezbednosti UN proglasio je zaštićenim zonama opštine Srebrenica, Žepa, Goražde i Bihać. Dva dana nakon proglašenja opštine Srebrenica zaštićenom zonom, general Ratko Mladić, koji se spominje u ovoj deklaraciji, pristaje da muslimanska vojska u Srebrenici oružje položi ne vojsci Republike Srpske, nego snagama UN.
Osmog maja 1993. godine, u prisustvu francuskog generala Filipa Moriona, komandanta Unprofora u BiH, na sarajevskom aerodromu je potpisan sporazum o potpunoj demilitarizaciji opštine Srebrenica između generala Ratka Mladića i tadašnjeg komandanta armije BiH generala Sefera Halilovića. Sad, gospođo Kolundžija, slušajte šta Sefer Halilović poručuje zločincu Naseru Oriću: "Nasere, Ujedinjenim nacijama predaj samo staro i pokvareno oružje. Niti jedan komad ispravnog naoružanja ne smiješ predati, reci da drugo nemaš. Idite van grada. Nastavljamo po našem planu, za slobodnu BiH".
Posle maja 1993. godine, muslimani ne da se nisu demilitarizovali, ne da nisu bacili oružje u trnje, nego su proširili teritoriju koju su držali pod okupacijom. To može na vrlo jasan način da se dokumentuje. Dakle, posle 8. maja 1993. godine, Naser Orić, koga je Haški tribunal, gospođo Kolundžija, oslobodio krivice za klanje srpskih muškaraca, žena i dece u Podrinju, zauzima sledeća srpska sela: Čićevci, Gostilj, Mala Daljegošta, Međe, Močevići, Osredak, Obadi, Postolje, Podravanje, Pusmulići, Radoševići, Ratkovići, Viogor, Radovčići, Sase.
Da bi sprečila nastavljanje ubijanja srpskog naroda u Podrinju, Vojska Republike Srpske u leto 1995. godine kreće sa akcijom "Krivaja 95". Po izveštajima komandanata UN na terenu, nije bio cilj da se zauzme Srebrenica, nego da se oslobode srpska sela okupacije Nasera Orića. To je zaključak koji je dao i holandski kraljevski institut za ratnu dokumentaciju.
Isto mišljenje izneo je i Žan Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu. On je u jednom intervjuu za sarajevski nedeljnik "Dani", na pitanje novinara - da li imate elemente koji bi potvrdili prethodne planove o ovim masakrima, odgovorio – ne, nisu postojali prethodni planovi, zauzimanje enklave uopšte nije bilo u planu.
Plan u ovoj ofanzivi potiče od 5. jula. Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu i pretvoriti je u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi UN počeo sa evakuacijom zone. Novinar još pita - ta izjava se temelji na dokumentima koje posedujete? Ruez kaže – da, u potpunosti.
Šta se desilo pre toga? Bil Klinton je rekao Aliji Izetbegoviću - ako hoćeš da NATO interveniše u BiH, mora da se desi nešto u BiH što bi nam dalo motiv, što bi nam dalo povod da intervenišemo. Prvog marta 1995. godine komanda armije BiH naređuje Naseru Oriću da napusti Srebrenicu i da dođe u Tuzlu, navodno radi primanja instrukcija. U vreme kada je osvajana Srebrenica, Naser Orić nije bio u Srebrenici, a muslimanska vojska gotovo da uopšte nije pružala otpor, nego je po komandi Alije Izetbegovića počela proboj prema Tuzli. To su istorijske činjenice.
Koliko je poginulih u tom proboju? Gospođo Kolundžija, opet ću se pozvati na jedan zapadni izvor. Prema ekspertizi Dina Meninga, na teritoriji opštine Srebrenica ekshumirano je 1.883 tela, nikakvih osam hiljada. Najveći broj ljudi poginuo je u proboju prema Tuzli. Još jedan podatak. Na zvaničnom sajtu NATO-a možete svi da proverite, tog 11. jula 1995. godine, oko 14.40 časova, NATO avijacija je intervenisala na području Srebrenice. Da li možete da kažete da nijedan musliman nije poginuo od NATO bombi?
Kakva prevara se dalje dešava? Gospođo Kolundžija, reći ću vam nešto o zloupotrebi mrtvih u Srebrenici. Čovek je umro 1982. godine. Znate li gde je pokopan? U mezarju u Potočarima. Zove se Hamed Halilović, preminuo 1982. godine. Na groblju u Potočarima, kao navodno žrtva Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske, sahranjen je Osman Halilović, preminuo 1989. godine. Nurija Memišević, preminuo 1993. godine. Pokopani: Salil Halić, preminuo 1992. godine, Mujo Hadžić, preminuo 1993. godine, Ferid Mustafić, preminuo 1993. godine i Hajrudin Cvrk, preminuo 1992. godine. Svi oni su, po vama, žrtve Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske.
Evo vam imena ljudi koji su izgubili živote pre 11. novembra 1993. godine, a njihova imena se, kao tobožnje žrtve genocida Ratka Mladića, nalaze uklesana na tom spomen-kompleksu u Potočarima: Ćerimović Mujo, Hasanović Hamed, Malić Ramiz, Omerović Hamed, Omerović Adem, Hasim Selimović, Ramiz Alić, Jusuf Osmanović, Ramiz Alić, Munib Alić, Jusuf Omerović, Meho Osmanović, Sead Salkić, Safet Korkutović i Aziz Omerović.
Evo vam, gospođo Kolundžija, imena muslimana koji su preminuli pre 7. marta 1994. godine, a koje vi smatrate žrtvama Ratka Mladića: Mujić Ibro, Mehmed Hodžić, Hailula Hafizović, Ismet Huseinović, Mujo Ahmetović, Mehmed Hodžić, Šaćir Malić, Kadrija Osmanović, Mehmed Avdić, Nedžad Osmanović, Enver Ibrahimović, Izet Salkić, Dževad Suljić, Hasan Beganović, Redžo Suljić, Omer Smajlović i mnogi drugi.
Da li vi zaista mislite da zbog pranja savesti zločinačke američke administracije, zbog pranja savesti NATO-a, zbog pranja savesti nekih krugova u EU treba prihvatiti kao istorijsku činjenicu da je srpski narod, da je Vojska Republike Srpske, da je Srbija, da je Ratko Mladić odgovoran za tih vaših mitskih osam hiljada ubijenih muslimana?
Neki od tih vaših ubijenih muslimana, gospođo Kolundžija, danas su živi i zdravi u Sarajevu, u Tuzli, glasaju na teritoriji BiH, neki žive u Švajcarskoj itd. Muslimani koji su poginuli na raznim ratištima u BiH, u Bosanskoj Krajini, u Hercegovini, u Posavini posle 1995. godine, njihovi leševi su kamionima dovoženi u Potočare, dovođene su kamere svetskih medija i onda su rekli i upirali prstom – evo, ovo su žrtve Ratka Mladića i Vojske Republike Srpske.

Dvadeset minuta.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, ovlašćena predstavnica predlagača.

Zaista mislim da nema potrebe da mi se obraća bilo ko lično. Ja sam ovde samo ovlašćena predstavnica grupe narodnih poslanika koji su podneli ovaj tekst deklaracije i nema potrebe da me bilo ko lično proziva, upire prstom u mene ili meni nešto prigovara.
Ako smo kod toga da vam smeta ''bošnjačko stanovništvo'', iz toga mogu da zaključim kako vam smeta samo reč ''stanovništvo'', da vam ne smeta to što su to bili Bošnjaci. Vi tvrdite da nije bilo nijednog deteta. Istovremeno tužilac za ratne zločine Vukčević govori o mnogim žrtvama, između ostalih i o đaku generacije Suadu, sinu Šuhre Malić, koji je takođe ubijen u Srebrenici.
Kada smo kod pranja savesti, ono što mi ovom deklaracijom želimo da uradimo jeste da skinemo odgovornost sa građana Srbije i srpskog naroda, ali svakako nećemo prati savest onih koji su do ovakvih zločina doveli.

Pravo na repliku ima Aleksandar Martinović.

Gospođo Kolundžija, relativno je pitanje ko je dete. Za svoje roditelje ja sam i danas dete, a imam  34 godine. Onaj ko je sposoban da nosi oružje, ko je sposoban da čini ovakve grozote koje su činili pripadnici muslimanskih formacija pod komandom Nasera Orića, nije dete.
Najljubaznije sam vas pitao da mi kažete da li je pronađen ijedan ženski leš, ijedan leš deteta koje nije sposobno da nosi oružje. Nije, i to odgovorno tvrdim. Vojska Republike Srpske i Ratko Mladić obezbedili su da se muslimanske žene, deca, starci, ranjeni i bolesni autobusima prevezu do Žepe i Tuzle. Da je neko imao nameru da te ljude uništi, da ta etnička, verska grupa više ne postoji, zar mislite da bi im obezbeđivao autobuse?
Još jedno pitanje, gospođo Kolundžija. Kakva je uloga francuske obaveštajne službe u onome što se dešavalo u Srebrenici? Da li ste čuli za Jugoslava Petrušića i grupu "Pauk"? Znate li ko je jedini osuđen za neposredno navodno fizičko ubijanje muslimana u Srebrenici? Ne Srbin. Hrvat Dražen Erdemović. Da li je tu vama sve čisto? Ništa nije sporno?
Šta je čovek uradio? Nagodio se. Zamislite monstruoznost Haškog tribunala. Kažete – jesam, ubio sam 10, 50, 100, 200, 500 ljudi, ali sam se nagodio sa tužiocem i dobio sam pet godina zatvora. Gospođo Kolundžija, imate li savesti? Ako je neko ubio svojom rukom 300 ljudi, da li je pravedna kazna pet godina zatvora? Po merilima Haškog tribunala jeste, jer tamo možete da se nagađate.
To nije sud pravde, to je svetska buvlja pijaca koja služi tome da se teret i krivica za raspad bivše Jugoslavije svali na leđa samo jednog naroda, na leđa srpskog naroda i da niko više ne bude odgovoran za zločine koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, ni Alija Izetbegović, ni Franjo Tuđman, ni Milan Kučan, ni SAD, ni Evropska zajednica ni NATO. Ko je kriv? Krivi su Srbi.
Kako to dokazujemo? Pa, pogledajte strukturu optuženih u Haškom tribunalu. Ima li ijednog Srbina koji je obavljao bilo kakvu značajniju političku, vojnu ili policijsku funkciju, a da nije optužen, osuđen ili ubijen u Haškom tribunalu? Nađite mi takvu istu strukturu na strani Hrvata, muslimana ili Albanaca. Ta paralela ne može da se uspostavi.
Niste u pravu vi koji kažete da Haški tribunal sudi pojedincima. Ako se sudi nekome ko je bio predsednik države, ako se sudi nekome ko je bio načelnik generalštaba, ako se sudi nekome ko je bio ministar, sudi se državi i sudi se narodu. Kome se sudi na strani muslimana? Onima koji su čuvali zatvore, običnim vojnicima.

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju za repliku je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Reč ima Nada Kolundžija.

Bez obzira šta mislimo o Međunarodnom tribunalu u Hagu, bez obzira šta mislimo o njegovim presudama, mi se ovde ne bavimo time. Mi ovde osuđujemo jedan zločin, izražavamo žaljenje, upućujemo žaljenje žrtvama i njihovim porodicama. Mi ovde gradimo vrednosni odnos prema životu i vrednosni odnos prema politici koja ne sme ljudske živote da uzima u ime ostvarenja nekakvih mračnih, nepoznatih, navodno viših nacionalnih ciljeva.

Reč ima poslanik Tomislav Nikolić.

Žao mi je što mi niste dali reč neposredno pošto je učinjena povreda Poslovnika, pošto sam od prethodnika čuo nešto iza čega ne mogu da stanem ni kao Srbin, ni kao otac, ni kao deda, a trebalo je da vi reagujete. Neprihvatljiva mi je teza izgovorena u Narodnoj skupštini, na koju niko ne reaguje, da neko nije dete zato što može da nosi pušku ili zato što pripada narodu koji je vršio zločine i zverstva.
Dakle, trudim se da ova deklaracija ne bude protiv svih nas zato što je neki Srbin počinio zločin, a istovremeno čujem u ovoj sali da ako je neki musliman ili neki Hrvat počinio zločin, da njegovo dete ne zaslužuje da mu se kaže da je dete. To nije ideologija koja treba da se širi Srbijom i ta ideologija mora da nestane u Srbiji. Mnogo mi je žao što niste obratili pažnju na taj deo diskusije, pošto on u stvari oslikava čitavu priču onih koji bi mene za nešto da optuže.