Gospođo predsedavajuća, pažljivo sam slušao ovu debatu i imao sam nameru da govorim o svemu ovome iz drugog ugla, ali ću se malo našaliti za početak. Nedavno sam, upravo neposredno, čuo da se otprilike u Srebrenici nije dogodilo ništa i da Ratko Mladić nije kriv. Onda se meni postavlja pitanje, to mnogo olakšava situaciju - ne vidim zašto se gospodin Ratko Mladić ne bi predao, budući da je potpuno nevin. Dakle, to je jedan način na koji možemo govoriti.
Međutim, ono što sam hteo da kažem je nešto drugo. Mi smo danas ovde imali jednu debatu i mislim da je dobro što smo je imali. Iz prostog razloga što mnogi ljudi tokom života imaju određene vrednosti i stvore jednu emotivnu koru kroz koju teško prolaze argumenti.
Sećam se jednog eseja, koji je napisao filozof Ljubomir Tadić negde krajem 80-ih godina, pod naslovom ''Da li je nacionalizam naša sudbina''. Mislio sam da on preteruje u tom pesimističkom zaključku i dugo sam verovao da mi nećemo ponovo skliznuti u varvarstvo posle Drugog svetskog rata, kada su ubijani ljudi, nekadašnje komšije, ubijana deca itd. iz verskih, političkih i bilo kojih drugih razloga.
Naravno, čovečanstvo je natopljeno zločinima. Neko je ovde rekao, i mislim da je u pravu, da nema te nacije koja nije vršila zločine. I svuda se mogu naći ljudi koji su zločinci. Međutim, čovečanstvo uopšte ne bi napredovalo da nije bilo drugih ljudi, koji su govorili da je zločin nedopustiv, počev od starih stoika, koji su govorili da je čovek čoveku sveta stvar – ". Dakle, to je bilo važno da prestanu ubijanja.
Možemo naći mnogo dokaza koji će o tome govoriti. Jedan od najlepših stihova, koji je citiran i u naslovima nekih romana, pesma Džona Dona, koja kaže – kad čuješ da zvone zvona, ne pitaj za kim zvone, zvone za tobom, ti si deo čovečanstva.
Ma šta mi pričali, rekao bih jednu stvar koja može delovati i banalno, ali je za nas strašno ako se ne podsetimo da smo svi, kao ljudi, braća. Bilo da verujemo da nas je stvorio Bog, pa smo potomci Adama, bilo da smo od nekog primata, a u svakom slučaju ne možemo poreći da imamo zajedničkog pretka.
Dakle, humanizam je ona druga strana zverstva, sa kojom se ljudska agresivnost pojavljuje u raznim oblicima. Ona se ne pojavljuje divlje. Vremenom je ona institucionalizovana. Postoje različiti oblici identiteta. Postoji, naravno, identitet porodični nekada, pa onda malo šire, postoji nacionalni identitet, pa postoji verski identitet, rasni identiteti. U ime tog identiteta, u koji se čovek utapa u tu apstrakciju da ne postoji vrše se svi zločini koji su do sada zabeleženi.
Liberalna misao govori drukčije, da je čovek, a to ga uči i prosvetiteljstvo, sam odgovoran za svoja dela, da on ima svoj identitet i svi moderni ustavi govore da je narodni suverenitet tu tek kada ga građanin poseduje kao građanin, kao pojedinac. On mora imati taj identitet i tek onda stiče odgovornost. Dokle god se on krije iza nacije, crkve, rase itd, on kukavički skriva svoj identitet i u stvari ima alibi za svoje zločine.
Naravno, mučilo me je to pitanje kako smo to skliznuli u to varvarstvo, kako se razbuktao taj nacionalizam o kome je reč.
Ima ovde puno učenih ljudi, čuli smo mnoge lekcije o nastanku nacije itd. Imali smo na ovim prostorima u 19. veku raspravu kako da se formiraju narodi ili nacije. Vuk Karadžić je želeo da se to uradi na način kako je to bilo u Evropi, kako je Herder predlagao, na osnovu jezika, pa svi ljudi koji govore istim jezikom, oni su jedan narod. Ali onda je pod uticajem Austrougarske, koja je želela da bude predstavnik Svetog Rimskog carstva i pod katoličkim uticajem, rečeno je ne, nego oni koji govore, koji su od Rimskog zakona oni su Hrvati, katolici, a ovi koji su grčkog zakona su pravoslavci, Srbi.
Vuk ih je podsetio da postoji da ima i treća vera. Ona se pojavila kasnije. Tu treba biti oprezan da smo mi vrlo nevini kao deca, kao nacije, dozvolili da se na verskom, a ne na jezičkom principu formiraju nacije.
Ljudi iz Srebrenice koji su ubijeni su naša braća u još bukvalnijem smislu. Imamo isto poreklo, govorimo istim jezikom, bili smo državljani iste države. To nije tako svejedno, ali ako se zakloni bilo ko u nacionalni identitet, pa počne da se oseća, kiteći taj svoj nacion, superiornim, onda niko ti nije brat, nego naprotiv prema njemu se možeš odnositi kao prema zečevima, tako su se i odnosili, tukući ih po planinama gde su se razbežali.
Ovde nema smisla da mi posle 15 godina izigravamo eksperte i analiziramo šta se dogodilo u Srebrenici. Toliki sudovi su se time bavili.
Naravno da se mi razlikujemo. Razlikovali smo se i 1991. i 2001. godine, razlikujemo se i danas, jer su vrlo ti oklopi, predrasude, sa kojima smo suočeni, teški da bi tako lako argumenti prodrli u njih. Međutim, moramo neke stvari uvažavati.
Lepo je misliti o samom sebi najlepše i o svojoj naciji takođe. Problem našeg nacionalizma je u tome što je on mitološki, nekritički i sve što se u Srbiji radilo, sve je bilo veličanstveno, sve je bilo veliko. Velike nacije vrlo kritično govore o sebi i to je ono što njima daje snagu i što ih čini snažnim.
Ovde imamo problem sa zločinom i s tim da li možemo, da li imamo snage kao ljudi da utičemo na društvo, da malo počnemo da razmišljamo da treba da živimo zajedno, da su počinjene užasne stvari i da tražimo načine da to prevaziđemo, i da možemo normalno da živimo sa ostalim svetom, bez paranoje da nas svi mrze, bez toga da smo najbolji, najveličanstveniji itd.
Naravno, nema sumnje da su u ovom ratu svi bili nacionalisti u svim ovim sukobima koji su se odvijali. Sigurno je da mnogi ne žele da priznaju svoju krivicu i da žele da krivica bude nečija druga. Znam, pokušavali smo, sada govorim o DS, 1991. godine da sprečimo rat u Bosni. Držali smo dve konferencije, u Sarajevu i na Ilidži, gde su bili prisutni svi predstavnici svih parlamenata, sve poslaničke grupe. Pokušavali smo i, što je najgore i što je najžalosnije, imali smo čak rezultate, ali ondašnji vlastodršci bivše Jugoslavije, moćni predsednici to nisu želeli, bili su moćniji i gurnuli su nas u rat.
Bio sam svedok na sudu u Hagu povodom optužbe koju je BiH protiv Srbije, odnosno SR Jugoslavije podnela za genocid. Tada sam svedočio da u srpskom i u jugoslovenskom parlamentu ne postoji nijedan dokument diskriminacije koji bi govorio o namerama srpskoga naroda ili parlamenta, ili Vlade da izvrši genocid u BiH.
Isto tako, govorio sam i o tome kako je izgledala cela situacija, kakvi su odnosi bili i ko je za sve to mogao biti kriv.
Presuda tog suda vam je jasna. Ona ovde govori samo o sledećem: da Srbija nije organizovala, nije izvršila genocid i da nije kriva za genocid. To je bila jedna dobra pobeda koju smo izvojevali. Nisu svi njome bili zadovoljni, ni oni koji su tužili, a ni mnogi drugi. Možda još uvek neko pokušava da relativizuje tu presudu, ali to nije važno, time ne treba da se bavimo.
Ono što je važno je tada rečeno, a to je da li smo dovoljno učinili da se spreči taj masakr, taj genocid, kako su ga kasnije kvalifikovali. Očigledno ne zaboravljamo na tesne veze koje su bile. Niko nije krio da smo pomagali oružane snage u BiH odnosno u Republici Srpskoj.
Ono što je sada za nas važno, hoćemo li se mi okrenuti budućnosti, da živimo, radimo, školujemo se zajedno, takmičimo sa narodima oko nas, s kojima smo se u nekoliko ratova poklali, na čuđenje jednog dela sveta zašto mi to stalno ponavljamo, ili nećemo?
Postoji jedna strategija ili taktika svakog nacionalizma, ne samo našeg, srpskog, nego svakog. Počinje tako što će reći ne, to nije istina. To zločin, to nam je neprijatelj izmislio, to je potpuni falsifikat, toga nije bilo. Ali, kada se pojave posle neki dokazi i neki leševi, onda se kaže – dobro, ali nije bilo toliko, bilo je deset puta manje. Pa kada opet pritisnu događaji itd, argumenti, onda se kaže dobro, jeste, mi smo ubijali, ali su ubijali i nas. To je najopasnija tačka. Znači, zločin je nešto potpuno normalno, niko se toga ne stidi, to je jedna uobičajena stvar, zašto bi od toga pravili problem.
Mi ne treba da se sada ponovo ušančavamo u određene podele, u način da se otkrivaju krivice itd. Sud je rekao šta je rekao. Biće istoričara koji će to temeljno istražiti i o tome reći šta imaju da kažu.
Ono što je ružno i što ne treba da prihvatimo, u šta ne treba da uđemo, to je politizacija ovog problema. Moje zalaganje ide za tim da se to potpuno odvoji, da doživimo to kao jednu tragediju ljudsku, i onih ubijenih, i onih koji su to činili, i onih ostalih koji su to mogli da gledaju ili da to kasnije saznaju, da se odnosimo prema njemu kao humana bića.
To je onaj problem, ako želimo da napredujemo, moramo da napredujemo kao humana ljudska bića, a ne samo kao predstavnici određenih nacija, određenih vera, određenih država itd.
Sigurno je da je ovde problem oko reči genocid, a to pokazuje samo kakva je uloga određenih simbola. Genocid ima jednu simboličnu funkciju. Videli ste da Turci neće da priznaju genocid koji je izvršen nad milion ljudi pre sto godina, zato što se to politizuje i onda se smatra da će to pogoditi ceo naš identitet, sve nas će to pogoditi.
Međutim, ne radi se o tome. Ne treba niko da se boji što ćemo se mi složiti da je tamo bio zločin, da se mi izvinjavamo u tom smislu kao ljudska bića, koja su svedoci tog vremena kada su se zločini događali, sa jednom jedinom svrhom – da se to više nikada ne ponovi.
Ako smognemo snage da tako priđemo celom problemu, sve ove naše trenutne ili trajne, kako god hoćete, podele, korišćene u razne naše stranačke svrhe, ne odgovara nameni ove deklaracije i čitave ove današnje rasprave. Ali, doći će generacije, uveravam vas, koje će biti opterećene, koje neće svoj identitet tražiti isključivo u nekoj instituciji i koje će pokušati da ovome priđu na jedan humani i normalan način.