Gospodine Martinoviću, reklamirali ste povredu Poslovnika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle, gospodin Tomislav Nikolić kaže da je za nas Ratko Mladić heroj. Do pre dve godine bio je, koliko se sećam, i za njega i za gospodina Aleksandra Vučića. Nisam ja za govornicom Narodne skupštine podigao tablu na kojoj piše "Bulevar Ratka Mladića", nego zamenik gospodina…

Molim vas, reklamirali ste Poslovnik i hoćete reći da sam ga negde prekršila. Pokušajte to da argumentujete.

Gospođo Đukić-Dejanović, upravo pokušam da obrazložim u čemu se sastoji povreda Poslovnika. Dakle, gospodin Tomislav Nikolić je rekao da se bavi politikom 20 godina, a kaže: "poslednjih šest godina pričam isto".
Gospodine Nikoliću, šta ste pričali prethodnih 14 godina? Kada vi pričate istinu, u onih prvih 14 godina, ili u poslednjih šest godina? Kažite – prvih 14 godina sam pričao neistinu, lagao sam, obmanjivao sam, nisam verovao u ideologiju srpskog nacionalizma; poslednjih šest godina govorim istinu, častan sam, pošten, imam časna politička uverenja.

Povredu Poslanika reklamira Tomislav Nikolić.

Ovde je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, zato što vi mislite da nemam pravo na repliku kad budem uvređen, ili povređen. Sada ću to da vam obrazložim. Četrnaest godina sam, kao i vi danas, slušao Vojislava Šešelja, a šest godina sam vodio politiku kako ja mislim da treba da se vodi. U tome je razlika. Da ste me slušali, sada bi to bila velika stranka. Ovako, samo vi nastavite da slušate i da čekate.

Narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas, kada raspravljamo o deklaraciji o osudi zločina izvršenih nad Bošnjacima u Srebrenici, moramo biti svesni činjenice da deklaracije i rezolucije, ma kakve one bile, neće preko noći rešiti sve probleme koje imamo u odnosima između Srbije i BiH, ali i da smo danas u prilici da Srbija pokaže jasan signal i odlučnost da je svesna zločina koji su počinjeni u Srebrenici i da je spremna da odlučnije nego ranije otpočne da se suočava s prošlošću, te da tu priliku ne smemo propustiti. To je, u stvari, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, i proces pomirenja.
Mi iz SDP-a smo imali predlog koji je mogao odgovoriti potrebi našeg društva da se suoči s onim što se dešavalo u Srebrenici. Međutim, smatrali smo da nije umesno da mašemo tim predlogom kako bismo dizali medijsku prašinu, ili ubirali jeftine političke poene. Smatramo da je reč o veoma osetljivom problemu. Zbog toga smo se potrudili da pripremimo tekst koji smatramo mnogo boljim, i u političkom i u stručnom smislu, od ovoga koji je danas pred nama. Mislili smo da u razgovorima, bez politizacije koja je skoro dva meseca pratila ovu temu, možemo doći do najoptimalnijeg teksta u ovom trenutku.
Na našu veliku žalost, mnogi su na ovoj temi želeli da se igraju patriotizma, a to je nemoralno, jer je ovo isuviše osetljivo pitanje da bi bilo predmet bilo kakve manipulacije. Bilo je, čak, pokušaja i potpunog negiranja i relativizacije ne samo zločina, nego i same deklaracije, kao i pokušaja stvaranja atmosfere nekažnjivosti i zaborava u odnosu na ovaj stravičan zločin. Sve to je i moralno i politički, dame i gospodo, nedopustivo.
Zato podržavamo nameru da se jedan ovakav akt izvinjenja usvoji u Skupštini Republike Srbije. To će za Srbiju biti veoma važno, jer će joj dati i moralni kredibilitet da isti principijelni stav ima i kada su u pitanju zločini koji su počinjeni nad Srbima. Želeli bismo da učestvujemo i u izradi i pisanju i te deklaracije. Time će se učvrstiti pozicija države Srbije, ne samo u regionu, nego i u EU. Najvažnije, napraviće se otklon od svega što se dešavalo u prošlosti.
S druge strane, ocenjujemo da nismo u potpunosti iskoristili ovu šansu. Stali smo nekako na pola puta. Nažalost, tako će se dodatno otvoriti nepotrebna polemika, i to na dva nivoa, na unutrašnjem planu će biti osporavana ova deklaracija s obe strane, za jedne će biti preblaga, a za druge će biti preoštra. Na međunarodnom planu, posebno u BiH, biće dočekana s nekim polovičnim efektom.
Reći ću nešto i o samom tekstu deklaracije koja je danas pred nama. Ne smatram umesnim to što se u preambuli nijednom jedinom rečju ne spominje zločin u Srebrenici, tako da onaj ko prvi put čita ovaj tekst ne zna o čemu se radi dok ne dođe do naziva same deklaracije.
Zbog toga sam predložio promenu u preambuli, u pretposlednjoj alineji, da novi tekst glasi, citiram amandman koji sam podneo: "Polazeći od činjenice da su u julu 1995. godine izvršeni teški zločini nad Bošnjacima u Srebrenici u BiH, koji su obuhvatili masovna ubistva muškaraca, proterivanja žena, dece i starih, i koji su prema presudama Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju okvalifikovani kao zločin genocida".
Naravno da Skupština Republike Srbije nije sud. To što se dogodilo u Srebrenici je presuđena stvar, to je učinjeno od strane najvišeg pravosudnog organa UN-a, koji mi kao država priznajemo. Mi ne donosimo presude, ne dajemo nikakve pravne kvalifikacije. Ovakvom formulacijom u preambuli, deklaracija bi, po meni, dobila na težini, a na taj način bi se osporile i sve kritike kojih će, u suprotnom, siguran sam, biti.
Drugo, zašto se predlagači u preambuli pozivaju na Ustav, Međunarodni krivični sud? Nema nikakve potrebe. Da li je svima jasno zbog čega se ovakva deklaracija donosi? Uopštenim formulacijama u preambuli, koje su sadržane u alinejama gde se govori: "Izražavajući privrženost duhu i normama univerzalne deklaracije, rukovodeći se ciljevima stalnog mira i stabilnosti, težeći da sećanje na surove oružane sukobe itd.", stiče se utisak kao da je cilj bio samo da se napravi neki tekst, a ne zašto se jedna ovakva deklaracija donosi.
Predlagači, što bi rekao narod, kruže kao kiša oko Kragujevca, beže od problema, od teme. Oprostite, dame i gospodo, uvaženi poslanici koji ste predlagači ove deklaracije, čini mi se da vam je nedostajalo hrabrosti. Uz sve uvažavanje političke realnosti, moralo se jasno reći o čemu se radi u ovoj deklaraciji. Ovo je deklaracija zbog jednog stravičnog zločina.
Poslednja alineja u preambuli je posebno zanimljiva. Citiram: "Imajući u vidu da je navedenom presudom Međunarodnog suda pravde Srbija dužna da preduzme delotvorne korake radi obezbeđenja punog poštovanja svojih međunarodnih obaveza".
Valjda, dame i gospodo uvaženi poslanici, ovu deklaraciju donosimo zbog nas, zbog naših građana, zbog suočavanja sa stravičnim zločinom, zbog istine, zbog budućnosti.
Odnos prema zločinu u Srebrenici pokazaće koliko smo kao država i društvo spremni da se udaljimo od politike koja je dovela do ovog zločina. Ova deklaracija je naša obaveza, ne samo zbog međunarodnih obaveza, nego zbog dosadašnjeg ćutanja o tome. Tog tereta se moramo osloboditi zbog nas samih.
Opšte formulacije iz preambule su, nažalost, zadržane i u samom tekstu deklaracije. Koriste se eufemizmi, npr., ''zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči tragedija'', kao da je reč o nekoj poplavi ili elementarnoj nepogodi, a ne o najvećem i jedinstvenom zločinu koji se desio na teritoriji Evrope posle Drugog svetskog rata.
Uprkos svemu, svesni smo osetljivosti ovog pitanja. Kakav god tekst deklaracije da na kraju usvojimo, dame i gospodo narodni poslanici, realnost je da, izgleda, u ovom trenutku, kao Narodna skupština, kao društvo, kao država, više i ne možemo. To je činjenica s kojom smo danas svi suočeni. Pogledajmo zato istini u oči; opet će jedni relativizirati, a drugi dolivati ulje na vatru. I jedno i drugo je pogrešno.
Namere predlagača su iskrene, plemenite, korisne za državu Srbiju. Svesni smo i ograničenja predlagača da se dođe do što je moguće većeg broja narodnih poslanika koji bi trebalo da podrže ovu deklaraciju, jer je ovo veoma značajno pitanje i zaslužuje našu punu podršku.
Bez obzira na sve, uvažavamo činjenicu da, i u ovakvom obliku, ova deklaracija predstavlja mali korak ka menjanju našeg odnosa prema ovom zločinu. Deklaracija bi trebalo da bude i bitna pretpostavka u uspostavljanju poverenja među narodima i državama bivše Jugoslavije.
Veoma je značajno što ova deklaracija ipak sadrži poštovanje presude Međunarodnog suda pravde, koji je zločin u Srebrenici okvalifikovao kao zločin genocida. Deklaracija sadrži i osudu tog zločina, sadrži i spremnost da se, ukoliko je u Srbiji, najodgovorniji za ovaj zločin, Ratko Mladić, uhapsi i privede Haškom tribunalu.
Na samom kraju, dame i gospodo narodni poslanici, hoću da kažem da još uvek postoji prostor da se i neke od naših primedaba ugrade u predloženi tekst deklaracije. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč. Izvolite.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vladajuća većina je propustila priliku da se danas, prilikom usvajanja dnevnog reda Druge sednice, uvrsti u dnevni red predlog deklaracije kojom bi se osudili svi zločini na prostoru bivše Jugoslavije učinjeni tokom rata, u kojoj bi se eksplicitno navela osuda zločina u Srebrenici, ali bi se navela i neka druga stratišta i neki drugi zločini koji, po svom obimu i načinu izvođenja, ni najmanje ne zaostaju za pomenutim, nego, čak, možda trče korak ispred, koji su počinjeni nad srpskim narodom, da bi se ne uspostavio balans, nego da bi se, morala radi, ova skupština izjasnila o žrtvama, puna saosećanja prema njima u pravom smislu te reči, da se ne bi osetilo da nekima ovde neko stoji i duva za vratom, terajući ih da učine nešto što liči na neku vrstu istorijskog kompromisa, ali ne u smislu prihvatanja činjenice da su se zločini desili, ili kakvog saosećanja ili pokajanja, nego istorijskog kompromisa s onima koji pokušavaju da nam daju mrvice sa stola, koje rado prihvatamo kao gladni, a da pri tom, zapravo, ni te mrvice na kraju nećemo dobiti.
To je, bukvalno, sramota.
U Kragujevcu je ubijeno više hiljada ljudi, u Kraljevu, takođe, 1941. godine, stotine hiljada ljudi je stradalo u Jasenovcu. U Kragujevcu i Kraljevu je jasno da su bili Srbi, u Jasenovcu se zna da su bili većinom Srbi. Ta stratišta nikada nisu, ni od jedne međunarodne institucije, nijednog suda posle rata, pogotovo u bivšoj SFRJ, proglašena genocidom protiv srpskog naroda, nikada. Formalni akt o tome ne postoji.
Danas imamo prilike da vidimo u vašoj deklaraciji pozivanje na presudu Međunarodnog suda pravde i u pravu je Čeda Jovanović kada vam kaže – bojite se da izvučete liniju do kraja, da je povučete i da, pored navođenja Međunarodnog suda pravde, kažete i šta taj međunarodni sud pravde kaže o konkretnom događaju o kom danas posebno raspravljate ovom deklaracijom, a tamo lepo stoji da ga oni kvalifikuju kao genocid.
Taj isti Međunarodni sud pravde oslobađa od odgovornosti državu Srbiju za taj događaj, a vi se u istoj deklaraciji izvinjavate. U čije ime i zašto?
Ako je nešto okvalifikovano tamo kao genocid, to je učinjeno u jednoj međunarodnoj presudi i to je podložno raspravi, jer smo mi političari, a ovo je Parlament, i mi po drugim pravilima igre igramo. Nismo ni niža sudska instanca koja treba da sluša zahteve više i da sprovodi njene odluke, mi smo parlament jedne države.
Šta je sporno u toj kvalifikaciji? U toj kvalifikaciji je sporno što se nikada u svetu, ni u jednom sudu ili pravosudnom sistemu, ni u međunarodnim sudovima, zločin genocida nije kvalifikovao na taj način, polazeći od činjenica koje postoje na terenu, kao delimičan, kao lokalizovan. To je sve potpuno suprotno suštinskom pojmu genocida u međunarodnom pravu.
Pošto možete reći da se sudijska ne poriče, onda isto tako možemo reći, ako je forma važnija od sadržaja za sve vas, da su i neke ranije presude koje istorija poznaje, takođe, validne, i s aspekta njihovih posledica, i s aspekta onih koji su osuđeni. Onda je, po vama, Đordano Bruno zločinac, jer ga je jedan relevantan sud, vrlo legalan u to vreme, sud inkvizicije, osudio na smrt, spaljivanjem na lomači, zato što je tvrdio da je zemlja okrugla.
Toliko o potrebi da se poštuju odluke međunarodnih sudova, bez obzira na to da li su one deo sistema UN-a kada je reč o kvalifikaciji.
Zašto je bitna priča o kvalifikaciji? Zbog dalekosežnosti posledica koje se ovde uvode. Ako mi kažemo da je to tako kao što tamo piše, izvedemo tu reč do kraja, kao što to LDP ovde traži, ili ne, kao što vi mislite da ste se spasli, idemo na sledeću stvar. Vi donosite ovu deklaraciju kao posebnu deklaraciju o osudi jednog zločina na teritoriji bivše Jugoslavije kojom hoćete da kažete ono što od vas traže. To vi potvrđujete sada, da je taj zločin simbol svih zločina na prostoru bivše Jugoslavije.
Hteli vi to ili ne, kakve god verbalne vragolije ovde izvodili da dokažete da ste hteli nešto drugo, kao što to predstavnik predlagača Nada Kolundžija čini ceo dan, u tome ne možete uspeti, jer će vas akt koji danas budete ovde doneli, u periodima koji dolaze, demantovati. Kakvu god deklaraciju doneli u četvrtak ili petak o osudi zločina nad srpskim narodom, sve će to biti malo manje važno u odnosu na ovo što je danas učinjeno. Sve to više nema veze. Sve to onda ostaje kao naša interna stvar.
Ono što se danas donese, to je ono što se donosi po porudžbini. To nije samo naša stvar, to je ona stvar koja će da ide u istorijske čitanke, na osnovu kojih će se formirati svest građana Srbije o svemu ovome, a da ne pričam o drugim državama, kojima na pamet ne pada, uprkos vašem divnom pozivu da učine ono što vi od njih tražite, da priznaju i osude zločine nad srpskim narodom; to oni neće uraditi nikada. O tome možete da sanjate.
Jer, dok se Vuk Jeremić, vaš ministar spoljnih poslova, trudi da priča o rešavanju pitanja izbeglica s predstavnicima drugih država u regionu, predsednik Boris Tadić odlazi da se vidi s Ivom Josipovićem i dogovara povlačenje tužbe i kontratužbe. Zamislite, to je poseban kuriozitet, vi ste u kontratužbu stavili Jasenovac i 700.000 stradalih u Jasenovcu, da bi Boris Tadić mogao u ovom trenutku da se potkusuruje s tim žrtvama i dogovara u Opatiji s Ivom Josipovićem o tome da povuče kontratužbu za Jasenovac, a svaki pravnik zna da se povlačenjem tužbe donekle priznaje da onaj ko je tužbu podneo nije u pravu, i druga strana koja povuče tužbu priznaje da nije u pravu, i da time definitivno na tu priču stavi tačku i da kaže da Jasenovca nije ni bilo.
Vidite šta vi radite. To radite i s ovom deklaracijom. Sve vreme je to poenta. Kada ona kao posebna bude usvojena u Narodnoj skupštini, od tog trenutka, hteli vi ili ne, donosili deklaraciju ili ne o osudi zločina nad srpskim narodom, ostaće krivica na Srbiji, ničim prozvana, čak ni presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu, ostaće ljaga na imenu srpskog naroda, jer će po raznim istorijskim čitankama i udžbenicima deca morati da čitaju kako je srpski narod genocidan, a genocidan je zbog toga što je neko u ime srpskog naroda učinio neki genocid, a da nije u ime srpskog naroda učinio genocid, kako vi smatrate, ne bismo se izvinjavali.
U moje ime, nema potrebe da se izvinjavate. Nikada nikakav zločin nisam počinio. Politička stranka kojoj pripadam nikada nije nikakav zločin zagovarala. Većina građana Srbije u vreme izvršenja ovog zločina, da ste ih anketirali, što vi vrlo dobro znate, ne bi stala iza izvršenja takvog zločina nikada, niti bi na njega pristala, niti bi mu aplaudirala.
Ta ista većina naroda je smenila Miloševića 2000. godine, onu stranku za koju je Nada Kolundžija pobrkala, pa proziva neke druge, a zaboravlja da s njima sedi kao koalicioni partner u Vladi, koja je zapravo nosila tu neku priču zagovaranja neke ratne opcije, mržnje i ne znam čega.
O tome mi danas ovde govorimo. Vi ste ovim likvidirali mogućnost da Srbija stane na svoje noge kao normalna država. Vi ste je bacili na kolena, a na srpski narod ste bacili ljagu, onakvu kakva je bačena na nacističku Nemačku, s pravom, posle Drugog svetskog rata, a gde ovde ima tog poređenja? Šta se ovde ikada desilo, u ovoj celoj priči, da bismo morali taj pečat i taj krst da nosimo na sebi?
Da, priznaćemo zločine koji su se desili. Da, govorićemo o žrtvama koje imaju ime i prezime, jer mi ih je iskreno žao. Da, i treba osuditi sve zločine, uključujući i taj, pa neka bude i u prvom redu taj, ali ne posebno. Ovo što ste vi ovde napravili i šta god budete napravili u četvrtak ili petak, završiće s ovom državom od početka do kraja i sa svakom nadom ovog naroda u dobru sudbinu.