Sa žaljenjem konstatujem da se ne bavite aktuelnim stvarima. Vi ste, uostalom, bili na sednici Kolegijuma, pa najbolje znate da li sam držala nekakav poseban Kolegijum ili ste bili i vi na toj sednici, dakle i predstavnici opozicionih poslaničkih grupa.

Dajem reč narodnom poslaniku Milošu Aligrudiću.

Gospođo predsednice, pozivam se na povredu Poslovnika, član 27. u vezi člana 163. Član 27. se odnosi na vaše pređašnje obrazloženje vezano za način usvajanja deklaracije i primedbi koje se mogu dati tokom pretresa, što je apsolutno nemoguće.

Podsetiću vas da u članu 163. stoji: "Predlog poslovnika, deklaracije, rezolucije, preporuke, odluke i zaključka može podneti predlagač zakona u pisanom obliku sa obrazloženjem", to znači da mogu i narodni poslanici, "dostavlja se itd, otvara se pretres; u postupku donošenja drugih propisa i opštih akata koje donosi Narodna skupština", odnosi se i na ovaj akt, "shodno se primenjuju odredbe ovog poslovnika o donošenju zakona ukoliko to za pojedine vrste akata ovim poslovnikom je drugačije određeno".

Ne možete isključiti, ovde vlada potpuna konfuzija s tim u vezi, amandman kao sredstvo. Znači, vi ga isključujete, dajete obrazloženje da se ovde amandman smatra sugestijom. Pa, kako onda mislite da tu sugestiju izglasate?

Ova Skupština nije neformalni sastanak na proplanku u toku raspusta, nego je ovo ozbiljan dom. Znači, ovde moraju da postoje neka pravila procedure.

U skladu sa članom 27. kao predsednica ste dužni na njih da ukazujete i da ih poštujete. Vi to očigledno to ne činite.

Pogledajte samo izveštaj sa Zakonodavnog odbora, u kome stoji da je Odbor razmotrio amandmane na Predlog deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici i smatra da su pravno mogući, pa navodi amandmane na preambulu Čedomira Jovanovića i ostalih iz LDP-a, pa na tekst deklaracije Čedomira Jovanovića i ostalih iz LDP. Uzgred, te amandmane nismo ni dobili. Uopšte nisu ni podeljeni.

Vi to smatrate sugestijom? To nisu sugestije. Pročitajte član 163. Poslovnika Narodne skupštine.

Drugo, u ovom izveštaju stoji, to je još jedna dezinformacija, sada ne znam šta je dezinformacija od toga, da je ovaj predlog posebne deklaracije osude zločina u Srebrenici podnela grupa od 119 narodnih poslanika. U materijalu koji imamo vidi se da je to podnela grupa od 114 narodnih poslanika.

Zaista nema smisla da na ovaj način radimo i zaista s pravom, iako ne delim uopšte političko mišljenje gospodina Jovanovića o suštini ove stvari, što će se kasnije iz rasprave videti, Čedomir Jovanović je bio u pravu kada vam je postavio ovo pitanje maločas i tražio povredu Poslovnika, zato što ovo kako vi radite i kako vodite ovu sednicu ne da ne vodi ničemu, nego je u potpunoj saglasnosti sa propašću koju mislite da uradite sa ovom trećom sednicom i rezultatom ove rasprave kroz glasanje o Srebrenici.

Ukazali ste zaista na jednu grešku. U tom dokumentu stoji 119, a 114 poslanika je predložilo. To je greška koja se mora ispraviti. Stručnim službama sam dala nalog da se ta tehnička greška ispravi.

O amandmanima će se raspravljati i o njima ćemo glasati, jedino što će biti jedinstven pretres o Predlogu deklaracije i u okviru jedinstvenog pretresa o nekoliko amandmana, koliko je pristiglo na tekst deklaracije, biće moguće dati odgovarajuća objašnjenja.

Saglasno članu 163. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici.

Da li predstavnik predlagača, narodni poslanik Nada Kolundžija, želi reč?

(Čedomir Jovanović, sa mesta: Da li mogu da dobijem reč po Poslovniku?)

Gospodin Jovanović želi reč. Povreda Poslovnika.

Član 101. Gospođo predsednice, potpuno ste pogrešno protumačili ono što sam predložio.
Moj predlog da organizujete konsultacije ne treba doživljavati kao osudu vas zbog nekog vašeg ličnog propusta, mislim da je to potreba parlamenta.
Mi smo samo dva puta imali priliku da razgovaramo sa predstavnicima Skupštine, 3. februara na konsultacijama koje su organizovane u jeku rasprave o Srebreničkoj deklaracije i na tim konsultacijama niko nije spomenuo Srebrenicu, osim naše poslaničke grupe, koja je parlamentu predala dokument sa osnovama deklaracije, po našem mišljenju, o kome nakon toga nikad nismo razgovarali.
Druge konsultacije su konsultacije pre sedam dana o poslovniku kolegijuma, o sednici sa 90 tačaka dnevnog reda, o zahtevu radikala da se raspravlja o genocidu nad Jermenima i tokom te rasprave smo dobili dokument koji ste vi potpisali. Danas o tome nismo imali priliku da razgovaramo.
Mislimo da je loše na ovakav način uopšte ulaziti u tu temu. Ne vidimo obrazloženje za hitnost postupka. Koja to šteta posle 15 godina ćutanja Srbije o ubistvu osam hiljada ljudi u Srebrenici može da nastupi? To nas nikuda neće dovesti.
Mislim da je potreba parlamenta da na civilizovan način razgovara o ovoj temi.

Izražavam nadu da će sastanku šefova poslaničkih grupa, odnosno Kolegijuma prisustvovati svi predstavnici odnosno svi članovi Kolegijuma.
Molim da se nađemo u sali I.
Za 40 minuta nastavljamo rad.
(Posle pauze – 12.50)

Reč sam dala gospođi Nadi Kolundžiji.

Poštovane kolege narodni poslanici, na osnovu člana 99. Ustava Republike Srbije, 114 narodnih poslanika podnelo je Narodnoj skupštini Republike Srbije Predlog deklaracije o osudi zločina počinjenog u Srebrenici.
Razlozi za donošenje ovakve deklaracije predočeni su vam i u obrazloženju za donošenje ovakve deklaracije. Otvaranje ove rasprave i, verujem, usvajanje deklaracije, najodgovorniji je način da zatvorimo jedno tragično poglavlje nedavne prošlosti i da otvorimo vrata budućnosti u kojoj će mir, razumevanje, tolerancija i saradnja otvarati nove perspektive generacijama koje dolaze.
Pred nama je danas ogromna odgovornost i mislim da je ovo jedna od onih sednica koje čine prekretnicu na putu Srbije ka izgradnji jednog modernog evropskog društva.
Duboko verujući u dragocenost i neprocenjivu vrednost svakog ljudskog života, na ovaj način odlučno postavljamo branu svakoj ideji i politici koja za ostvarenje ciljeva atakuje na ljudski život.
Osuđujući stravičan zločin u Srebrenici nad bošnjačkim stanovništvom, odajući poštu nevinim žrtvama, izražavajući najdublje saosećanje sa njihovim porodicama, mi danas preuzimamo odgovornost da sa budućih generacija skinemo teško breme koje su nam ostavili pojedinci.
Pozivajući se na osobinu srpskog naroda i svih građana Srbije da saoseća sa patnjom drugoga, da uvek pokaže spremnost da se žrtvuje i pomogne drugima u nevolji, očekujem i da će narodni predstavnici svojim odnosom prema ovoj deklaraciji pokazati da i sami poseduju osobine naroda koji ovde predstavljaju.
Neki su u Srebrenici počinili stravičan zločin. Neki nas ovde ubeđuju da ako taj zločin osudimo, a počinioce kaznimo, odgovornost pada na sve nas. Traže da svi u ovoj zemlji ostanu zatočenici nekolicine, koji bežeći od lične odgovornosti očekuju da ne upremo prst u njih i krivicu preuzme ceo srpski narod.
U Srebrenici je stradalo nekoliko hiljada nedužnih ljudi. Ima onih koji bi da nas ubede da ako izrazimo žaljenje i saučešće žrtvama, jer ne treba zaboraviti – ovde su žrtve i mrtvi i živi, da ćemo time uvrediti sopstvene žrtve.
Mi ovde danas ne prisustvujemo i preispitivanju razmera zločina. Mi ne prebrojavamo žrtve. Ne odmeravamo kazne za počinioce. Ne bavimo se olakšavajućim ili otežavajućim okolnostima. Pred nama je pitanje – jesmo li spremni da kao društvo koje neguje najviše civilizacijske vrednosti, osuđujući zločin počinjen drugima, osudimo svaki zločin i zatražimo pravdu za svaku žrtvu.
Jesmo li spremni da kažemo – krivica nije i ne može biti kolektivna? Ona može biti i jeste samo i isključivo individualna.
Pred nama je pitanje da li je za sve nas neprikosnovenost ljudskog života u temelju društva za koje se zalažemo i da li je za sve nas ta neprikosnovenost zaštićena od svakog nacionalnog, verskog ili bilo kog drugog predznaka koji čini razliku?
Uobličavajući ovu deklaraciju, mi smo pošli pre svega od sledećih činjenica: da je Srbija ravnopravna članica Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija; da je potpisnica Univerzalne Deklaracije UN o ljudskim pravima, Pakta o građanskim i političkim pravima i drugih međunarodnih akata i da se obavezala da će doslovno u svom ponašanju poštovati akte čiji je potpisnik.
Pošli smo od toga da poštujemo odluku Međunarodnog suda pravde u slučaju tužbe BiH za genocid počinjen u Srebrenici. Pošli smo od toga da je Srbija aktivan činilac mira i stabilnosti u regionu i da kao takva mora da bude predvodnik u procesima koji će na pravi način osvetliti budućnost, postaviti naš odnos prema prošlosti i osuditi svaki zločin koji je u toj prošlosti učinjen.
Pošli smo od činjenice da Srbija poštuje univerzalne civilizacijske vrednosti razvijenog i demokratskog sveta i aktivno doprinosi njihovoj izgradnji i poštovanju; da poštuje i zalaže se za punu primenu međunarodnog prava na kojem počiva svet; da, između ostalog, insistirajući na poštovanju međunarodnog prava, branimo i sopstveni teritorijalni integritet. Pošli smo od toga da Srbija gradi istinski demokratsko društvo koje je utemeljeno na poštovanju života svakog pojedinca.
Koje su osnovne poruke koje ovom deklaracijom želimo da pošaljemo? Najoštrije osuđujemo zločin počinjen u Srebrenici. Izražavamo iskreno saučešće porodicama žrtava i odajemo poštu stradalima. Obavezujemo se da ćemo učiniti sve da počinioce pronađemo i procesuiramo, kao i da u punoj meri ispunimo svoju međunarodnu obavezu saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.
Čuvajući sećanje na žrtve gradimo branu, kako se sukobi stradanja nikada ne bi ponovili na ovim prostorima. Gradimo mostove pomirenja i saradnje na međusobnom poštovanju i uvažavanju. Duboko smo uvereni da ovom deklaracijom gradimo kredibilitet zemlje, podižemo njen međunarodni ugled i jačamo njenu međunarodnu poziciju.
Ovom deklaracijom mi kažemo – da, desio se stravičan zločin u Srebrenici. Za njega su odgovorni pojedinci. Da, učinićemo sve da za zločin odgovaraju oni koji su ga počinili i time ćemo skinuti ovaj teški teret prošlosti sa budućih generacija. Ovom deklaracijom kažemo – da, tamo su stradali nedužni ljudi i nama je žao zbog toga.
Istovremeno kažemo – ne, nećemo zaboraviti na svoje žrtve. Nećemo dozvoliti da odgovorni za zločine nad srpskim narodom izbegnu pravdu. Verujemo da, ako čuvamo sećanje na žrtve, stvaramo preduslov da više nikada nijedan jedini ljudski život na ovim prostorima ne bude izgubljen u ime pogrešnih i neodgovornih politika.
Usvajanjem ove deklaracije vratićemo ugled i poštovanje koje su srpski narod i Srbija uživali vekovima unazad. Ostvarićemo međunarodni kredibilitet kojim ćemo pokazati da znamo da je zločin individualan, ali da se društvo o njemu izjašnjava kao celina. Kada ga društvo kao celina osudi, onda to znači da je društvo pokazalo da su pojedinci odgovorni i da oni moraju da odgovaraju za te zločine.
Ono što je takođe za nas ovde važno, jeste da bi bilo najnesrećnije od svega da polemišemo o broju žrtava, da polemišemo o opravdanjima da se neki zločin desio jer je bilo manjih ili većih opravdanja, da relativizujemo ono što se desilo zato što svaka manipulacija žrtvama vređa sve žrtve.
Ono što mi ovim aktom treba da uradimo, jeste da damo mir i poštovanje stradalima, da damo mir i izraze saučešća preživelima. Ono što mi danas treba da uradimo, jeste da kažemo – Srbija ne stoji iza onih koji su počinili taj zločin. Srbija ne pravi razliku između žrtava. Srbija podjednako ceni svaku žrtvu, izražavajući, pre svega, duboko saosećanje za žrtve koje su počinjene drugima.
Ako dopustite samo da parafraziram Goldu Meir koja je rekla – oprostićemo im ono što su nama radili, ali mi ovde ne treba da oprostimo onima koji su to radili krijući se iza našeg nacionalnog imena.

Da li narodni poslanik Jovan Palalić, koji je izdvojio svoje mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora, želi reč? (Da.) Izvolite, gospodine Palaliću.

Poštovani narodni poslanici, izdvojio sam mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora zato što je predloženi tekst takav da deli žrtve građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije i svađa narode, zato što ovaj tekst nijednom rečju ne osuđuje zločine nad srpskim narodom koji je u tim ratovima najviše stradao i zato što i po svom sadržaju, a i po trenutku u kom se donosi ovakva deklaracija protivna je i interesima Srbije, srpskog naroda i Republike Srpske.
Ovde je bila rasprava zašto hitan postupak. Treba videti motivaciju zašto se uopšte pokrenula u javnosti Srbije rasprava o ovoj deklaraciji baš sad. Podsetiću vas da je započeta u trenutku kada su se u Bosni i Hercegovini u Butmiru održavali sastanci koji su imali za cilj da se pritiskom na Republiku Srpsku faktički suspenduje Dejtonski sporazum i Republika Srpska ostane bez svojih nadležnosti.
Hitan postupak je zato što se sredinom aprila u Madridu održava konferencija koja, takođe, treba da dovede do revizije Dejtonskog sporazuma i faktički uništi Republiku Srpsku. Sada pošto nema nikog, kako su procenili oni koji su režirali čitav taj događaj, koji može da izvrši pritisak na Republiku Srpsku, tu će se naći Srbija koja će dodatno da oslabi pozicije Republike Srpske usvajanjem jedne ovakve rezolucije.
Ova vlast ni jednog trenutka nije čula, ni vlast Republike Srpske i sve političke stranke, i boračke organizacije, građane Republike Srpske, koji su svi u glas pitali – što nam ovo radite sad? Umesto da su se sprovele one odredbe dogovora specijalnim paralelnim vezama između Srbije i Republike Srpske, da su seli predstavnici dve vlade i dogovorili se šta je u najdubljem interesu i Srbije i Republike Srpske, mimo naše braće preko Drine usvaja se jedna ovakva rezolucija.
Ova rezolucija, kako je ovde rečeno, navodno treba zločine tako da individualizuje da odgovaraju pojedinci, ali u svom temelju, u svom tekstu ova rezolucija ukazuje na odgovornost Srbije. U tački 1) se kaže – izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija. U kojoj meri je Srbija bila odgovorna za tragediju u Srebrenici?
Koliko znam, politika prethodne vlasti devedesetih godina bila je da posle maja 92. godine, kada se povukla vojska tadašnje Jugoslavije, nema nikakve odgovornosti, niti ikakvog prisustva vojnih snaga Srbije na prostoru Bosne i Hercegovine. A sada ovakvom jednom formulacijom Srbija priznaje posredno neku svoju komandnu odgovornost na događanjima u Srebrenici. Ovo stavlja žig na državu Srbiju, a ne pojedince koji su vršili zločine. Ovo je odgovornost koja će pasti na sve buduće generacije u Srbiji, da je Srbija odgovorna i da nije sprečila ono što se događalo u Srebrenici.
Naravno, vrlo je važno i pitanje na koji način će Srbija, kada se usvoji ovakva jedna pogubna deklaracija, voditi politiku. Očigledno je da kada se sagleda ukupna politika ove vlasti, postavljena sa samo jednim jedinim ciljem kome je na oltar sve dato, a to je – Evropa nema alternative, onda će se prihvatiti Euleks na Kosovu, onda će se doneti ovakva rezolucija i pritisnuti Republika Srpska, ne bi li se došlo u neku poziciju da se možda malo parče evropskih integracija ostvari na uštrb nacionalnih interesa srpskog naroda.
Zato ova rezolucija ni na koji način ne može biti ni opravdana, niti prihvaćena kod građana Srbije, ni kod srpskog naroda. To da će neko da se izvini Srbima u svojim parlamentima, zaista predstavlja taj nivo i taj stepen naivnosti da se postavlja pitanje da li je samo naivnost? Politika i poruke koje su slali predstavnici Bosne i Hercegovine i Hrvatske ne ukazuju na to.
(Predsednik: Gospodine Palaliću, molim vas da privedete kraju, prošlo je pet minuta.)
DSS i Nova Srbija predložili su svoju deklaraciju da se osude svi zločini nad Srbima i zločini nad svim drugim narodima, da se ne zaborave ni "Bljesak", ni "Oluja", ni NATO bombardovanje. Hvala.

Predstavnik predlagača, narodni poslanik Nada Kolundžija želi reč.