Mi danas imamo obavezu, dakle, jednu moralnu obavezu i ovde se govorilo o tome da se kao ljudi ogradimo od toga i da kažemo da su to činili pojedinci, koji su to činili u svoje ime, a lažno se zaklanjajući iza patriotizma. Vi, gospodine Aligrudiću, to dobro znate i bili ste stranka koja se, takođe, borila protiv Miloševića.
Dakle, da dok su pojedinci ginuli i gubili živote i dok su porodice ostajale bez svoje dece, pojedinci s ove i s one strane Drine su normalno trgovali, normalno se bogatili, bavili se švercom duvana, kokaina i ko zna čega sve ne. Od te i takve politike, lažnog patriotizma, mi se danas u Skupštini Srbije ograđujemo i ograđujemo se od toga da bilo kada u budućnosti političke i društvene prilike budu takve da se jedna takva politika ponovi.
Mi danas upućujemo izraze najdubljeg saučešća porodicama žrtava i shvatamo da su taj bol i žrtve neizbrisivi i nenadoknadivi, ali činimo ono što možemo u ovom trenutku, da kažemo da razumemo njihov bol i da razumemo da, kao država, tada, bez obzira na to ko je bio na vlasti, nismo učinili sve što smo mogli da sprečimo taj događaj. Zbog toga danas, 15 godina nakon julskog masakra u Srebrenici, evo i danas, otvorite sajt CNN-a, pre sat vremena, ne ova rasprava, neka druga stvar vezana za Srebrenicu je tema svetskih medija. Ukucajte, bilo ko od naših građana, na Guglu, ili veb pretraživaču, ili search images, pa ćete videti kakve se slike pojavljuju.
Mi ne damo da to budu slike Srbije, srpskog naroda, jer istorija ne pamti nikada da su to bile slike ni Srbije, ni srpskog naroda, jer smo mi bili narod koji se kroz istoriju borio pravedno, za svoje nacionalne ciljeve, i ne samo za svoje nacionalne ciljeve, nego i za nacionalne ciljeve nekih naših sunarodnika iz regiona, i uvek smo bili na pravoj strani, uvek smo bili na strani principa pravde i slobode, i baš zbog toga što su oni koji su pojedinačno činili zločine u Srebrenici hteli da se sakriju iza istorije i tradicije srpskog naroda, mi danas kažemo – ne, gospodo, to su pojedinci, činili su zločin u svoje ime.
Žao nam je što Srbija tada nije učinila maksimalni napor da taj zločin spreči, ali oni nemaju veze ni sa prošlošću Srbije, ni sa sadašnjošću Srbije, a najmanje imaju pravo da ugrožavaju budućnost ove države i dece koja se rađaju i koja će se tek roditi u Srbiji. Mislim da je to pravi patriotizam i dobro znamo svi da se takve patriote, i pre i posle 2000. godine, i pre i posle Srebrenice, nisu libile da ubijaju, i u Srbiji i van Srbije, pripadnike srpskog naroda, ako su to bili neki hrabri i razumni ljudi, koji su hteli i imali snage i spremnosti da dignu glas protiv takve politike.
Bez obzira, kao što sam rekao, na možda bolnu raspravu danas i na strašne stvari koje su se čule, sami treba da se zapitamo – da li je normalno bilo da se tako nešto dešava kada mi danas, 2010. godine, ovde u Skupštini Srbije prebrojavamo da li je bilo ovoliko vezanih žrtava ili onoliko, da li je dete bilo pečeno ili nije bilo pečeno, da li je bilo žena ili nije bilo žena? Je li to politika iza koje mi treba da stanemo? Zar zbog toga što su neki pojedinci, koristeći rat i najgore stvari koje rat sa sobom nosi, učinili zločin koji se kvalifikuje u toj presudi kao genocid, zato što su neki pojedinci optuženi, neki su na listi da su ratni zločinci, mi, zbog nekog lažnog solidarisanja s njima, samo zato što pripadaju srpskom narodu kome i mi pripadamo, treba da ćutimo, da pognemo glavu i da 15 godina i narednih 15 godina ova država trpi zbog takvih pojedinaca?
Mislim da ne treba. Uveren sam da su i vaše namere slične, ne vaše kao DSS-a, nego svih drugih stranaka koje možda danas neće podržati ovu deklaraciju, ali moramo da budemo svesni da je od svih zločina koji su se desili tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji zločin u Srebrenici izdvojen i da je drugačiji i zbog toga je ova deklaracija, ova rasprava, potrebna za našu zemlju i za ovu skupštinu.
Mogu da kažem da je dobro što se ovako raspravlja u Skupštini. Prvi put posle dužeg vremena govorimo o nekim stvarima koje su važne za ovu državu, ne govorimo samo o nekim pojedinačnim zakonima, i na ovaj način i građanima Srbije na neki način šaljemo poruku koji su razlozi bili što je ova zemlja patila do 2000. godine i zašto mi danas, pod teretom takvih zločina, ne možemo normalno i dovoljno brzo da se razvijamo, kao što bi bilo da toga nije bilo, ili da smo imali hrabrosti da već 2001, 2002. ili 2003. godine donesemo ovakvu ili sličnu deklaraciju.
Moram da vam kažem da sam danas ponosan što će Skupština doneti ovakvu deklaraciju, da će verovatno većina nas koji budemo glasali za ovo, i naših stranaka, izaći s nekim nižim procentom podrške kod građana Srbije nego što je bio pre ove skupštine, ali ćemo izaći podignute glave, jer smo prvi put, što je važno, iako je vlast promenjena pre deset godina, povukli istorijsku paralelu između ratnih zločina, kriminalaca, ratnih profitera, koji su bili manjina u vreme rata, i ogromne većine građana Srbije, koji su uvek bili, jesu i biće veliki narod i pripadaće velikom narodu, pre svega, zahvaljujući našoj spremnosti da se na ovaj način suočimo sa stvarima koje su se dešavale tada, koje je neko činio pozivajući se da čini u naše ime.
U moje ime nije činio, nije činio u ime većinske Srbije. I tada je to bilo strašno, strašno je i sada, i zbog toga je podrška ovoj deklaraciji, gospodo, odbrana srpskih nacionalnih interesa i patriotizam prve vrste. Hvala vam.

Gospodine Aligrudiću, napustili ste Poslaničku grupu. Replika, je l′ te ?

 Ne znam šta sam to napustio i ne znam o čemu pričate. Imam pravo na repliku.
Vi niste dobro razumeli, očigledno, ono što sam rekao kada sam pominjao presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ona je činjenica. Ono što sam rekao jeste da mi ne moramo, niti igde piše u toj presudi, da namičemo omču odgovornosti i krivice na sebe za nešto što nam ni ta presuda ne stavlja na teret, niti u toj presudi postoji ikakva obaveza da se donosi ikakva deklaracija u Skupštini Srbije posebno o zločinu u Srebrenici.
Na stranu, čak, kvalifikacije o genocidu, a kvalifikacije o genocidu koje je ta presuda iznela jeste pitanje te presude i sudija koje su je donele. Ona može da ne bude sporna samo s aspekta pravosuđa UN-a i neke političke korektnosti u kojoj meri ćemo se mi na to osvrnuti i to poštovati. Ako nam to ne odgovara, a suštinski nam, kao narodu, ne odgovara, i pored postojanja te presude, to se može politički i moralno osporavati. To je bila suština mog govora.
Ali, ono o čemu sam ja govorio, što vi očigledno niste razumeli, pošto ste rekli kako ćete glasati, da ste srećni zbog toga, nećete do kraja večeri, pa ni pitaj boga dokle, razumeti, to je da kada usvojite posebnu deklaraciju o jednom zločinu, kako god da je kvalifikovan, a sve druge zločine, valjda ništa manje strašne, ako ne i strašnije, bez obzira na broj stradalih u jednom danu na stratištu, kao što je slučaj s bratunačkim selima, gde su deca i žene klani, gde su ljudi vilama probijani i zakucavani u vrata, o čemu postoje snimci, ako to nije ništa strašno, a ovo je najstrašnije, bez obzira, uopšte o broju žrtava ne govorim, one nisu relevantne za ovo o čemu ja pričam, ako to nije strašno, ako nije strašna situacija u kojoj imate desetine i stotine hiljada ljudi koji se više ne mogu vratiti u svoje domove, odakle su morali da pobegnu pred mitraljezima u "Bljesku" i "Oluji" i paljbom iz aviona, onda ne znam šta je strašno.
Strašno je sve to, ali zato što neko hoće da pere svoju savest u međunarodnoj zajednici, počev od holandskog bataljona, za koji je onaj Amerikanac, bivši general, tvrdio da imaju problem zato što predstavljaju gej lobi, pa je nastala čitava buka, počev od njih, pa do onih drugih, koji imaju pravo i potrebu da peru svoju savest zbog zločina koji su možda oni, u prvom redu, morali da spreče, pa ga nisu sprečili, zbog čega mi moramo da ispaštamo i slušamo, kao po komandi, ono što nekome padne na pamet. To nijedna država u regionu ne bi uradila. To ne bi uradila Hrvatska, to ne bi uradila Bosna i Hercegovina, niko živi.

Prošlo je tri minuta, gospodine Aligrudiću.
Reč ima narodni poslanik, gospođa Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, danas je pred Skupštinom Srbije velika istorijska odgovornost. Od današnje odluke Parlamenta zavisi da li će se sačuvati slobodarska tradicija srpskog naroda ili će se Srbima naneti nesaglediva istorijska šteta.
Mi srpski radikali pokušaćemo i pokušavamo argumentima da vas ubedimo da s gnušanjem odbacite ovaj predlog, jer on nema osnova ni u činjeničnom stanju, ni u međunarodnom pravu.
Podsećam vas da se, u smislu člana 2. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, genocidom smatra ubistvo članova grupe, teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe, namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja, mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe, prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u druge, ako su ova dela učinjena u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve.
Zločin koji se desio u Srebrenici, o kojem se još uvek ne zna prava istina, ni na koji način se ne može podvesti pod ovu definiciju. Da je Srbiju pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu zastupao bilo koji prosečan pravnik s izraženim patriotskim osećanjima, veoma lako bi dokazao da u Srebrenici nije bilo genocida.
Nažalost, interese srpskog naroda zastupao je Radoslav Stojanović, koji je tokom svoje dugogodišnje karijere uporno dokazivao da mu je najmanje stalo do interesa Srbije i srpskog naroda. On je, jednostavno, prihvatio presudu.
Danas smo ovde čuli svedoka koji se hvali kako je svedočio i od strane režima u Srbiji dočekan kao heroj koji je, navodno, spasao Srbiju od direktne optužbe za genocid u Srebrenici. Baš ga briga šta će se dešavati u Republici Srpskoj.
Već tada su bile potpuno jasne namere zapadnih sila da se na osnovu takve odluke Srbija odrekne Kosova i Metohije i da se stvore uslovi za uništavanje Republike Srpske.
Danas je jasno da je režim u Srbiji podlegao pritiscima muslimanske propagande i da ovom deklaracijom nameravate da obeležite sopstveni narod.
Nikada niste hteli da se utvrdi istina o Srebrenici, iako su mnogi ozbiljni ljudi, koji su to istraživali, iznosili nepobitne činjenice o zloupotrebi tzv. slučaja ''Srebrenica'', a vi ste danas te ozbiljne ljude ovde nazivali i nekim kvazinaučnicima. Omalovažavali ste sva ozbiljna istraživanja, pa nije čudno što nam se sada smeju u lice oni koji su ovaj slučaj kreirali.
Podsećam vas, ne znam da li ste pre desetak dana pročitali u jednim dnevnim novinama izjavu direktora Memorijalnog centra u Potočarima, Mersada Smailovića. On je rekao da je u Potočarima sahranjeno oko 50 osoba koje nisu stradale jula 1995. godine, uz obrazloženje da je to rađeno iz sentimentalnih razloga i da su tamo sahranjivani srodnici srebreničkih žrtava.
U istom tekstu je navedeno da je Memorijalni centar potvrdio da u Potočarima nisu sahranjene samo srebreničke žrtve iz jula 1995. godine, nego i muslimani koji su ranije stradali u ratu. Dakle, to je saopštenje Memorijalnog centra Potočari.
Prava istina je da tamo nisu sahranjivani samo stanovnici Srebrenice. Mnogo je podataka koji govore o imenima ljudi koji su, navodno, sahranjeni u Potočarima, a kasnije su se pojavljivali na biračkim spiskovima i živi i zdravi izlazili na izbore i glasali. Uostalom, Srebrenica je razlog zbog koga u Bosni i Hercegovini još uvek nije održan popis stanovništva. To je, takođe, javna tajna.
Danas, ako usvojite ovu deklaraciju, vi, u stvari, zatvarate priču o Srebrenici. Svako ko bih hteo da i dalje, eventualno, istražuje istinu o ovim zločinima, a ima ljudi koji će to da rade, naići će na zid koji je postavila Narodna skupština Republike Srbije, donošenjem ove deklaracije, koja će biti najveća istorijska greška ovog režima, a odgovornost svih vas pojedinačno koji ćete glasati za ovaj sramni akt.
Pre nekoliko dana, ministar spoljnih poslova Turske, Ahmed Davutoglu, izjavio je da će se Srbija uskoro izviniti za zločin u Srebrenici, u kojem su, kako je rekao, stradale hiljade bosanskih muslimana. Pitam vas, kako je on to znao pre nego što su narodni poslanici dobili tekst ove deklaracije? Možda je bolje pitanje – ko mu je to obećao, ili zašto ga taj nije pitao kada će se on izviniti za dva i po miliona ubijenih Jermena od strane Otomanske Turske?
Možemo da pitamo i kako to Tadić u privatnoj poseti Josipoviću obeća povlačenje kontratužbe protiv Hrvatske, a ne upita se kada će se Josipović izviniti Srbima za milion ubijenih Srba, Roma i Jevreja u NDH, pa za "Bljesak", "Oluju", "Medački džep"? Ko će Srbima da se izvini za 10.000 ubijenih u Sarajevu, za Dobrovoljačku, za tuzlansku kolonu? Mogli bismo da nabrajamo do sutra.
Zašto, dame i gospodo, omalovažavate žrtve sopstvenog naroda? Zašto se rugate tim žrtvama? Zašto obeležavate buduće generacije? Dozvoljavate da žrtve pretvorite u zločince. Zašto to radite sami sebi? Zar nije vreme da prestanemo da se dodvoravamo neprijateljima srpskog naroda, zapravo, vi koji to činite
SRS se zalaže da se svaki zločin rasvetli i da se svaki pojedinac goni i kazni po zakonu. Zato smo mi Specijalnom tužilaštvu za ratne zločine predali konkretne dokaze o zločinima nad grupom muslimana u Zvorniku i danas ih, takođe, pozivamo da taj zločin rasvetle i da pokrenu postupak protiv konkretnih počinilaca tog zločina.
Dakle, mi se zalažemo da se svaki zločin kazni i da se onima koji su zločin počinili, a državljani su Republike Srbije, sudi u sudovima u Srbiji. Uostalom, Narodna skupština Republike Srbije je, dame i gospodo, iznela svoj stav o ratnim zločinima donošenjem Krivičnog zakonika, u kojem su predviđena sva ta krivična dela i kazne za izvršioce. Niko normalan ne bi imao ništa protiv toga da se Krivični zakon primenjuje na svakog konkretnog pojedinca koji je takvo delo izvršio, ali pojedinačni zločinci ne smeju da vam budu alibi za osudu celog naroda. Ovo što danas radite, to je zločin protiv sopstvenog naroda. Vidite kako i vi narodni poslanici, kao deo režima, slepo izvršavate naloge zapadnih sila.
Nije slučajno što ovu deklaraciju donosite baš ovih dana, kada se u Haškom tribunalu priprema presuda vojnim i policijskim oficirima Republike Srpske. Ovih dana čujemo, a i danas se govorilo, da za ovo vaše nedelo tražite alibi i u navodnoj osudi zločina u Srebrenici od strane Vlade Republike Srpske, u junu 2004. godine, ali to, gospodo, nije istina.
Istina je da je Mikerevićeva vlada, 11. juna 2004. godine, usvojila Izveštaj Komisije za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995. godine i u tom izveštaju se govori o hiljadama dodatnih žrtava, kao i o onima koji su, u pratnji predstavnika Visokog komesarijata za izbeglice, s Beogradskog aerodroma odleteli u Belgiju, Švajcarsku, Holandiju i dan-danas tamo žive. Dakle, mnogo je primera dame i gospodo, nažalost, malo vremena, pošto nam niste dozvolili duplo vreme.
Pozivam vas da, kao i mi srpski radikali, ne pristajete na ovu bruku i ne glasate za Predlog ove deklaracije.

Gospođa Nada Kolundžija ima reč.

Da ne znamo da je danas 2010. godina, ja bih mislila da smo u 90-tim i opet bih strepila od nekih novih ratova i nekih novih sukoba, od novih mržnji i od novih žrtava.
Na sreću, ipak je ovo 2010. godina i ovo što vi sada pričate, kao jedini rezultat ima to što sejete strah kod građana Srbije. Na strahu su se zločini i rodili. Prvo je krenuo strah da je onaj drugi neprijatelj, pa je onda krenuo zločin.
Sada opet vi, pošto ste iscrpli sve neprijatelje sa strane, sada vam ostaju neprijatelji u zemlji, pokušavate građane Srbije da okrenete protiv onih koji smatraju da je zločin nešto što mora da se kazni, da zločinac mora da odgovara, da žrtva zaslužuje poštovanje i pijetet. Jedino ohrabrujuće jeste da je sve manji broj građana koji veruje u to što vi pričate.
(Aplauz poslanika DS.)

Gospodine Martinoviću i gospođo Radeta, vi ste se prijavili, a jedno od vas dvoje može da dobije reč.
Gospodine Martinoviću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja zaista ne znam, gospođo Kolundžija, zašto imate potrebu da nama poslanicima SRS-a stavljate u usta nešto što mi nismo rekli? Ko je od nas danas sejao strah, paniku, mržnju, netrpeljivost, ili bilo šta slično?
Vi se varate, gospođo Kolundžija, ako mislite da istinsko pomirenje među državama i narodima bivše Jugoslavije može da se postigne tako što će Narodna skupština Republike Srbije da donese nekakvu deklaraciju koja se zasniva na falsifikatima, na neistinama, na krivotvorenju istorijskih činjenica.
Vi ste rekli: "Ubijeno je nekoliko hiljada muslimana". Ja sam vam naveo patološki izveštaj italijanskog patologa. Dakle, on nije član SRS-a, a kaže da je na celokupnoj teritoriji opštine Srebrenica pronađeno 1800 i nešto leševa. Ja sam vas pitao – možete li vi koji imate tapiju na EU, na ljudska prava, da mi odgovorite – kako znate koliko je od njih stradalo tako što se povlačilo iz Srebrenice prema Tuzli, koliko od njih je stradalo u međusobnim muslimanskim obračunima, koliko je od njih stradalo od NATO bombi, pošto je NATO pakt dejstvovao tog dana poslepodne, 11. jula, na teritoriji opštine Srebrenica?
Vi na ta pitanja ne umete da odgovorite, ali umete da nama, koji ne mislimo kao vi, lepite najgore moguće epitete. Gospodin Mićunović se danas pozivao na humanizam, na opšte bratstvo svih naroda, na neke univerzalne ljudske vrednosti, i ja to pozdravljam, ali vi biste hteli da te univerzalne ljudske vrednosti budu rezervisane samo za vas. Vi, navodno, jako žalite muslimane iz Srebrenice, a svojim kolegama koji sede zajedno s vama u ovom parlamentu delite najgore moguće epitete.
Kako da znamo da ste vi iskreni? Navodno, imate strašno veliku potrebu da se nekome izvinjavate, da saučestvujete u nečijem bolu, a onda, kada čujete nešto što ne odgovara vašem demokratskom uhu, kažete da smo antievropski orijentisani, da smo sejači panike, straha itd.
Namerno danas nisam, upravo iz pijeteta prema čoveku koji više nije živ, rekao nešto što znamo i vi i ja. Pa, lider vaše stranke je 1993. godine pekao vola s Radovanom Karadžićem. To nije činio Vojislav Šešelj, niti ja, niti Vjerica Radeta. Čiji je bio Ljubiša Savić Mauzer? Je li on bio član SRS-a?
Dakle, postavlja se pitanje – odakle vama pravo da sve ono što se desilo na prostorima bivše Jugoslavije svalite na leđa "pa kriva Srpska radikalna stranka". (Predsednik: Vreme.) To, jednostavno, nije tačno.

Hoće, prvo, profesor Mićunović nešto da kaže.