Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da počnem rečima Edvarda Jašinskog, jednog od ljudi koji je preživeo holokaust zato da bi umro u komunističkom zatvoru. On je rekao ovako: „Ne boj se neprijatelja, on te može samo ubiti; ne boj se ni prijatelja, on te može samo izdati; boj se ravnodušnih, jer oni mogu da omoguće da izdajnici i ubice mirno žive oko nas.“
Na početku razmišljanja o svemu što se dogodilo i o čemu danas treba da donesemo ovu rezoluciju treba se setiti da u Srbiji demokratske snage nikada nisu dobile natpolovičnu podršku stanovništva. Treba se setiti da nikada, pa ni danas, opcija koja se iskreno zalaže za raskid sa prošlošću nije dobila natpolovičnu podršku. Samim tim, mnogi su kompromisi morali biti napravljeni, ali sa ovakvim stvarima kompromisa nema.
Upravo zbog toga se nije uspelo u onome o čemu sam govorio 2000. godine. Govorio sam o tome da je za Srbiju beskonačno važno da se za zločinačke organizacije proglase, i samim tim zabrane, SRS, SPS, Jugoslovenska levica, Stranka srpskog jedinstva i da se na taj način napravi raskid sa prošlošću.
Neki kažu – nije demokratski ukidati stranke. Postavljam pitanje, zašto je onda ukinuta Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija Adolfa Hitlera, zašto su onda ukinute sve one partije koje su odvele u pogibelj svoje stanovništvo, a ipak su postizale svoje rezultate na demokratskim izborima? Zbog toga što ima stvari koje demokratija ne dozvoljava. Demokratija ne dozvoljava negiranje holokausta, demokratija ne dozvoljava da se poigrava sa sudbinama i ljudima. Ima stvari o kojima se ne može glasati. Ne može se glasati o tome da li ovaj parlament, ako želi da skine barem delom, ponavljam, barem delom, odgovornost sa Srbije za strašne zločine učinjene u Srebrenici, sme da se igra sa jednim ovakvim dokumentom.
Liga socijaldemokrata Vojvodine je tri puta do sada tražila da se ovakav dokument donese: prvi put 2005. godine u Skupštini AP Vojvodine, a 2007. i 2009. u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Evo, došao je i taj dan kada su se stekli uslovi da se jedna ovakva deklaracija nađe pred poslanicima.
Međunarodni sud pravde u Hagu je 26. februara 2007. godine ovaj zločin opisao kao genocid. „Zvanični organi SRJ“, citiram, „nisu planirali ni počinili genocid nad muslimanima u Srebrenici u julu 1995. godine, ali su prekršili svoje obaveze da spreče genocid i kazne počinioce.“ Čija je to obaveza bila, gospodo, da to urade? Reći ću vam – onoga ko je samo par meseci kasnije potpisivao Dejtonski sporazum. To je bila obaveza Slobodana Miloševića, obaveza one iste vlade i one iste vlasti koja je Srbiju gurnula u haos, u užas, u sve ono o čemu danas treba da razgovaramo.
Da je bilo snage 2000. godine, da je bilo snage da se prekine sa svim tim, da se zabrane ove stranke o kojima sam govorio, da se izvrši lustracija, za koju je u Srbiji uvek prerano, dok ne bude prekasno, da je to učinjeno, danas bismo imali potpuno drugu situaciju i ne bismo morali uopšte da vodimo ovu strašnu diskusiju, ovo licemerje u kome se licitira broj žrtava, gde se postavlja pitanje – zašto se ne spomenu srpske žrtve?
Reći ću vam zašto da se ne spomenu u ovoj deklaraciji srpske žrtve – zbog toga što su Srbi bili žrtve, a mi smo Skupština u kojoj sede mahom Srbi. Pa neće valjda žrtve o sebi praviti deklaraciju? Šta ćemo, o sebi da pričamo, kako su nam i šta su nam drugi radili? Treba skinuti sramotu sa onoga što je rađeno u naše ime i u ime ove zemlje, pa i ove skupštine.
Ne treba zaboraviti, neki kažu – kakve veze Srbija ima sa tim? Ima, recimo, to što je plaćala platu Ratku Mladiću za vreme Srebrenice. Ima, recimo, veze sa tim, jer su i posle tzv. demokratskih promena – za koje sumnjam da su bile demokratske, a sasvim sigurno nisu bile promene u smislu onih koji su to želeli – još dve godine oficiri Republike Srpske dobijali platu iz Beograda.
Kada sam, kao član predsedništva DOS-a, pitao Koštunicu dr Vojislava šta ima da mi kaže o 1.600 oficira plaćanih iz budžeta Savezne Republike Jugoslavije dobio sam odgovor – za vašu zlonamernost, i ovo što znate je previše. To je bio odgovor, u to vreme, čoveka koji i dan-danas vodi ovu grupu patriota, koji zaboravljaju jednu bitnu stvar.
Znate, gospodo, ovde se postavlja pitanje ko je Srbin, a ko nije. Ja sam Srbin, a Ratko Mladić je masovni ubica. Ja sam Srbin, a Radovan Karadžić je ratni zločinac. Ja sam Srbin, a Biljana Plavšić je prihvatila odgovornost i kajala se zbog genocida u kome je učestvovala, i to genocida o kome je rekla sledeće – pa šta, neka šest miliona Srba izgine, opet će dosta ostati.
Moje pitanje glasi – za šta će to dosta ostati? Ko ima pravo da tako licitira milionima ljudskih života? Upravo oni kojih se danas stidim. Stidim se zbog toga što su sedeli u istoj ovoj skupštini, neki od njih, što dan-danas u ovoj skupštini sede neki kojima je mesto, najblaže rečeno, u zatvoru. Razlog je vrlo jednostavan – da nije... Zašto ste se prepoznali, gospodo? Zašto ste se prepoznali, polako, nisam još završio.
Zato, sve ovo što sada gledamo nam govori samo jedno: da ponovo gledamo pokušaj da se srpskim žrtvama zamaskira srpska sramota. Srebrenica je srpska sramota i nakon usvajanja ove rezolucije istina o Srebrenici i ova osuda svega što se desilo mora (i to mora postati deo posebnog zakona) ući u udžbenik istorije i u nastavni program škola u Srbiji, da bi se izvršila denacifikacija i lustracija u Srbiji. Bez toga, Srbija nema budućnost. Hvala lepo.

Replika, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko je ozbiljna vladajuća koalicija koja nam je predložila ovaj dokument sada je na najbolji način potvrdio gospodin Nenad Čanak. To je koalicija u kojoj jedna partija vladajuće koalicije, Liga socijaldemokrata Vojvodine, traži da se zabrani druga partija vladajuće koalicije – Socijalistička partija Srbije.
Meni, gospodine Čanak, nije jasna jedna stvar, zašto se vi u deklaraciji za koju ćete glasati zalažete za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, ako je već sada, pre bilo kakve presude, za vas Ratko Mladić zločinac? Onda nam ne trebaju sudovi, onda nam ne treba saradnja sa Haškim tribunalom, onda nam ne trebaju pravosudne institucije ovde u Republici Srbiji, niti bilo gde u svetu. Onda ćemo da pitamo vas, Nenada Čanka, ko je po vama, gospodine Čanak, Srbin, a ko zločinac; ko je velezločinac, a ko je patriota; ko je izdajnik itd. Pa kome vi stavite na čelo žig da je zločinac ili da nije zločinac, onda je to istorijska istina.
Pitam vas, gospodine Čanak, u kojoj to demokratskoj državi na svetu, u kojoj to državi članici EU, bilo gde, može da se kaže za bilo koga da je zločinac, a da za to ne postoji relevantna presuda? Onda nam ne treba sud. Onda ne treba da sarađujemo sa pravosudnim institucijama. Onda je deklaracija nepotrebna. Onda je besmisleno sve ovo što danas radimo.
Mene čudi jedna druga stvar. Danas sam se ovde naslušao, kao i moje kolege iz SRS, o tome kako poslanici vladajuće koalicije ne mogu noćima da spavaju zbog bola koji osećaju prema, navodno, žrtvama genocida u Srebrenici. Pitam vas, gospodo iz vladajuće koalicije, da li osećate bol, sažaljenje, tugu prema građanima Srbije koje ste od 2000. godine sistematski opljačkali? Vi ste vrhunski licemeri.
U suštini, vas baš briga i za muslimane iz Srebrenice i za one koji danas štrajkuju, recimo, u Sremskoj Mitrovici, u „Mitrosu“, štrajkuju glađu. Vama je stalo samo do toga da stvorite utisak kod vaših zapadnih gospodara kako ste vi, navodno, „fensi“, kako ste demokratski orijentisani, evropski orijentisani itd. U suštini, vi svi skupa ne osećate bol, sažaljenje ni prema kome.
Da ste zaista takvi kakvima se predstavljate, ne biste radili građanima Srbije, ne biste radili Srbiji punih deset godina sve ovo što sada radite.
Uzmite papir i olovku, podvucite crtu, i recite – od 5. oktobra 2000. godine pa do danas uradili smo to, to i to. Ako nađete ijednu dobru stvar, kažite, da i mi to znamo.

Vreme.
Narodni poslanik Velimir Ilić.
Najpre je Velimir Ilić imao repliku i javio se pre vas za repliku, na vaše prethodno istupanje.
Izvolite, gospodine Iliću.

Poštovana predsednice, ne mogu više da tolerišem, kao narodni poslanik, ni Nova Srbija, a mislim i velika grupa poslanika ovde, da neki ljudi koji se nalaze u ovom parlamentu i godinama ovde prave haos, javašluk, razaraju ovu Srbiju; rade šta hoće, govore šta hoće i niko ne sme da ih opomene. Viču, prete, galame.
Prema tome, povedite malo o tome računa, da ne bude kasno. Nemojte neke truleže ovde koji dođu i trule u ovom parlamentu, a nadam se da će veoma brzo biti odavde izneseni, prete da će neko biti na groblju, neko u zatvoru, neko ovako, neko tamo... Svi će negde biti, ali on će biti sigurno tamo gde je rekao, taj koji je govorio. Prema tome, o ovome je stvarno besmisleno više razgovarati.
Ovde danas razgovaramo o jednoj vrlo važnoj stvari. Želimo da se objedine svi zločini i da se osude. To je prosta stvar. Ubice su ubice, moraju biti kažnjene. Zločin mora... jednostavno, da se ispoštuju porodice poginulih, bez obzira na to koje nacionalnosti bili.
Smatramo da ne trebaju dve deklaracije, već jedna deklaracija. Zašto u četvrtak da pravimo drugu, da pravimo još jedan cirkus? Ko je autor svega ovoga, da se ovako odvija? Evo, sada se autori sami pojavljuju. Oni se sami ofiraju. Ko je pisao ovu deklaraciju koja je danas na dnevnom redu? Ko će pisati tu koja će biti za dva-tri dana? I, šta ćemo? Ponovo ćemo raspravljati o ovome? Zar je potrebno da se ponovo delimo? Zar je potrebno da raspravljamo sa ljudima koji ne mogu sami sa sobom da se dogovore, koji politički ne postoje?
Prema tome, ovo je besmisleno. Molim vas da nas zaštitite od ljudi koji su došli ovde da provociraju, da vređaju. Veliki je Bog. On ih je kaznio, i neće dugo. Neće dugo. Ne može. Vidite da ste počeli da se krunite. Imate raspad sistema. Ne možete to da zaustavite. Znate li šta je klizište kada nastane? Ono se teško zaustavlja, a vi klizate u ponor. Mi nemamo mogućnost da vas zaustavimo, mi pokušavamo.

Vreme, isteklo je vreme.
Gospodin Slobodan Samardžić reklamira Poslovnik.

Član 104. Gospođo predsedavajuća, mislim da je trebalo da reagujete na ovde izrečenu neistinu, na rečenicu govornika koji je rekao da Srbija nije izvršila denacifikaciju. To znači da je Srbija bila nacistička država i da je još uvek nacistička država.
Nije potrebno da poslanici raspravljaju o tome, jer su to besmislice, ali predsedavajući parlamenta treba da zaštiti ne samo ovaj parlament, nego i ovu državu, o kojoj mogu tako olako da se izriču takve optužbe. To nije tek tako rečeno. To je rečeno vrlo smišljeno, zato što postoji takva teza u određenim opskurnim, propagandnim krugovima na zapadu. Ona se unosi u ovu zemlju preko raznih grupacija koje primaju pare za to i povremeno truju ovo javno mnjenje i ovu javnost takvim stvarima.
To što neko prima pare da bi Srbiju proglasio nacističkom zemljom – to je zemlja koja nije još izvršila denacifikaciju – to je stvar morala i časti tih ljudi. Oni nemaju ni morala ni časti, oni samo imaju dubok džep koji treba napuniti da bi se tako izražavali.
Međutim, ako takve reči padnu u ovom parlamentu, to su teške reči. Zaista morate reagovati jer je reč o jednoj nesvakidašnjoj stvari – da poslanik ovog parlamenta, koji ovde, razume se, kao i svi mi, uživa sva prava, i ne samo ovde nego i u čitavoj ovoj zemlji, blati i vređa ne samo ovaj narod i ovaj parlament, nego i ovu državu. Krajnje je vreme da se stane na put takvim proizvoljnostima, besmislicama i lažima.

Vreme.
Molim sve poslanike da se obraćaju jedni drugima sa uvažavanjem i da zaista vode računa o sadržaju onoga što govore.
Gospodin Nenad Čanak.

Zahvaljujem. Ne, nisam ja taj koji će videti i odlučivati da li je neko zločinac. Za mene je Ratko Mladić zločinac zbog toga što zbog njega cela moja država Srbija sedi u zatvoru, na optuženičkoj klupi, jer ta kukavica neće da se preda. Zbog toga je zločinac, što je umeo da puca u vezane ljude i da naređuje likvidacije, a ne ume da se sa tim suoči. To se kod nas u Novom Sadu zove kukavica. To su ljudi koji ne zaslužuju, ne poštovanje, ne zaštitu. Ko ga onda štiti? Štite ga saučesnici. Mislim da se time objašnjavaju i neke replike i primedbe koje smo čuli posle toga.
Što se tiče gospodina Ilića, nisam razumeo u kojoj od mojih reči se prepoznao, da li zločinac, da li nešto drugo, tako da ne mogu da mu odgovorim.
Gospodinu Samardžiću moram reći da ta denacifikacija o kojoj govorim... Zar smo zaboravili kako je Srbija izgledala devedesetih? Da li smo zaboravili na šta je ličio život prosečnog građanina u Srbiji devedesetih? Da li smo zaboravili da su, recimo, u Vojvodini ljudi zbog nacionalne pripadnosti proterivani iz svojih kuća bombama, a udarna pesnica su bile paravojne jedinice, pod komandom istog tog Slobodana Miloševića i njegovih gaulajtera? Da li smo zaboravili da je iz Vojvodine proterano 40.000 građana hrvatske nacionalnosti samo zato što su Hrvati? Proterani su pod izgovorom – eto, razmena dobara, razmena nekretnina.
Takve i slične proizvoljnosti smo već slušali u ovoj skupštini. Primećujete li koliko je sada odjednom dobacivanja i interesovanja za ono što govorim? Zato što za to ima u Vojvodini jedan izraz – šugavo prase najviše se češe.

Gospodin Samardžić, replika.