Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih da počnem rečima Edvarda Jašinskog, jednog od ljudi koji je preživeo holokaust zato da bi umro u komunističkom zatvoru. On je rekao ovako: „Ne boj se neprijatelja, on te može samo ubiti; ne boj se ni prijatelja, on te može samo izdati; boj se ravnodušnih, jer oni mogu da omoguće da izdajnici i ubice mirno žive oko nas.“
Na početku razmišljanja o svemu što se dogodilo i o čemu danas treba da donesemo ovu rezoluciju treba se setiti da u Srbiji demokratske snage nikada nisu dobile natpolovičnu podršku stanovništva. Treba se setiti da nikada, pa ni danas, opcija koja se iskreno zalaže za raskid sa prošlošću nije dobila natpolovičnu podršku. Samim tim, mnogi su kompromisi morali biti napravljeni, ali sa ovakvim stvarima kompromisa nema.
Upravo zbog toga se nije uspelo u onome o čemu sam govorio 2000. godine. Govorio sam o tome da je za Srbiju beskonačno važno da se za zločinačke organizacije proglase, i samim tim zabrane, SRS, SPS, Jugoslovenska levica, Stranka srpskog jedinstva i da se na taj način napravi raskid sa prošlošću.
Neki kažu – nije demokratski ukidati stranke. Postavljam pitanje, zašto je onda ukinuta Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija Adolfa Hitlera, zašto su onda ukinute sve one partije koje su odvele u pogibelj svoje stanovništvo, a ipak su postizale svoje rezultate na demokratskim izborima? Zbog toga što ima stvari koje demokratija ne dozvoljava. Demokratija ne dozvoljava negiranje holokausta, demokratija ne dozvoljava da se poigrava sa sudbinama i ljudima. Ima stvari o kojima se ne može glasati. Ne može se glasati o tome da li ovaj parlament, ako želi da skine barem delom, ponavljam, barem delom, odgovornost sa Srbije za strašne zločine učinjene u Srebrenici, sme da se igra sa jednim ovakvim dokumentom.
Liga socijaldemokrata Vojvodine je tri puta do sada tražila da se ovakav dokument donese: prvi put 2005. godine u Skupštini AP Vojvodine, a 2007. i 2009. u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Evo, došao je i taj dan kada su se stekli uslovi da se jedna ovakva deklaracija nađe pred poslanicima.
Međunarodni sud pravde u Hagu je 26. februara 2007. godine ovaj zločin opisao kao genocid. „Zvanični organi SRJ“, citiram, „nisu planirali ni počinili genocid nad muslimanima u Srebrenici u julu 1995. godine, ali su prekršili svoje obaveze da spreče genocid i kazne počinioce.“ Čija je to obaveza bila, gospodo, da to urade? Reći ću vam – onoga ko je samo par meseci kasnije potpisivao Dejtonski sporazum. To je bila obaveza Slobodana Miloševića, obaveza one iste vlade i one iste vlasti koja je Srbiju gurnula u haos, u užas, u sve ono o čemu danas treba da razgovaramo.
Da je bilo snage 2000. godine, da je bilo snage da se prekine sa svim tim, da se zabrane ove stranke o kojima sam govorio, da se izvrši lustracija, za koju je u Srbiji uvek prerano, dok ne bude prekasno, da je to učinjeno, danas bismo imali potpuno drugu situaciju i ne bismo morali uopšte da vodimo ovu strašnu diskusiju, ovo licemerje u kome se licitira broj žrtava, gde se postavlja pitanje – zašto se ne spomenu srpske žrtve?
Reći ću vam zašto da se ne spomenu u ovoj deklaraciji srpske žrtve – zbog toga što su Srbi bili žrtve, a mi smo Skupština u kojoj sede mahom Srbi. Pa neće valjda žrtve o sebi praviti deklaraciju? Šta ćemo, o sebi da pričamo, kako su nam i šta su nam drugi radili? Treba skinuti sramotu sa onoga što je rađeno u naše ime i u ime ove zemlje, pa i ove skupštine.
Ne treba zaboraviti, neki kažu – kakve veze Srbija ima sa tim? Ima, recimo, to što je plaćala platu Ratku Mladiću za vreme Srebrenice. Ima, recimo, veze sa tim, jer su i posle tzv. demokratskih promena – za koje sumnjam da su bile demokratske, a sasvim sigurno nisu bile promene u smislu onih koji su to želeli – još dve godine oficiri Republike Srpske dobijali platu iz Beograda.
Kada sam, kao član predsedništva DOS-a, pitao Koštunicu dr Vojislava šta ima da mi kaže o 1.600 oficira plaćanih iz budžeta Savezne Republike Jugoslavije dobio sam odgovor – za vašu zlonamernost, i ovo što znate je previše. To je bio odgovor, u to vreme, čoveka koji i dan-danas vodi ovu grupu patriota, koji zaboravljaju jednu bitnu stvar.
Znate, gospodo, ovde se postavlja pitanje ko je Srbin, a ko nije. Ja sam Srbin, a Ratko Mladić je masovni ubica. Ja sam Srbin, a Radovan Karadžić je ratni zločinac. Ja sam Srbin, a Biljana Plavšić je prihvatila odgovornost i kajala se zbog genocida u kome je učestvovala, i to genocida o kome je rekla sledeće – pa šta, neka šest miliona Srba izgine, opet će dosta ostati.
Moje pitanje glasi – za šta će to dosta ostati? Ko ima pravo da tako licitira milionima ljudskih života? Upravo oni kojih se danas stidim. Stidim se zbog toga što su sedeli u istoj ovoj skupštini, neki od njih, što dan-danas u ovoj skupštini sede neki kojima je mesto, najblaže rečeno, u zatvoru. Razlog je vrlo jednostavan – da nije... Zašto ste se prepoznali, gospodo? Zašto ste se prepoznali, polako, nisam još završio.
Zato, sve ovo što sada gledamo nam govori samo jedno: da ponovo gledamo pokušaj da se srpskim žrtvama zamaskira srpska sramota. Srebrenica je srpska sramota i nakon usvajanja ove rezolucije istina o Srebrenici i ova osuda svega što se desilo mora (i to mora postati deo posebnog zakona) ući u udžbenik istorije i u nastavni program škola u Srbiji, da bi se izvršila denacifikacija i lustracija u Srbiji. Bez toga, Srbija nema budućnost. Hvala lepo.