Zahvaljujem. Replika?
(Aleksandar Martinović, s mesta: Pomenut je Vojislav Šešelj.)
Nije bilo, nije zaista. Gospodine Martinoviću, zaista ništa nije bilo usmereno... To je bio komentar, zaista, iznošenje sopstvenih stavova.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Vojislav Šešelj je predsednik SRS.)
Nije bilo ničeg uvredljivog, ničeg nejasnog i zaista nema osnova za repliku. Zaista nema osnova za repliku. To je uopšte iznošenje stava o jednoj politici, pa u parlamentu smo. Molim vas da razvijamo dijalog, da sučeljavamo različite stavove. To činite i vi. Nema, nema osnova.
Ima reč gospodin Zoran Šami.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, moram stvarno priznati da se danas u parlamentu veoma loše osećam, i to ne kao poslanik i kao političar, nego kao čovek. Osećam se loše, jer, po mom dubokom uverenju, danas donosimo jednu pogrešnu deklaraciju.
Da li se zločin u Srebrenici desio? Jeste, nije sporno i to je, hajde da kažem, strašan zločin. Da li je to jedini zločin koji se desio na prostoru bivše Jugoslavije, od onog početnog rata u Sloveniji do bombardovanja NATO pakta? Nije. Da li su predstavnici svih naroda činili zločine prema predstavnicima svih naroda? Očigledno.
Upravo poštujući onaj princip, koji ja duboko podržavam, koji je kolega Mićunović pomenuo, taj humanistički princip, ja bih da ga ispoštujem do kraja. Ako hoćemo ipak taj humanistički princip da ispoštujemo, onda je ovo pogrešna deklaracija. Humanistički princip bi zahtevao, i njegova dosledna primena, da se donese rezolucija koja će da osudi sve zločine.
Da odem malo dalje, da li treba osuditi zločine koje su predstavnici hrvatskog naroda činili prema muslimanima? Ja mislim – da. Ili obrnuto, koje su predstavnici muslimanskog naroda činili prema Hrvatima, dakle nisu Srbi upetljani? Ja mislim – da. Zločin ima svoje ime i prezime, kao što i dželat ili zločinac, nazovite ga kako hoćete, ima svoje ime i prezime. Bez obzira na to sa čime se ubica pokrivao, on mora biti odgovoran i nije sporno da oni koji su počinili zločine treba da odgovaraju.
Da idemo malo dalje. Da li je Srebrenica jedini zločin koji su učinili predstavnici našeg naroda? Nije. Sudeći prema važećim presudama naših sudova, nije. Eto, samo to da uzmemo u obzir. Je l' te zločine ne treba da osudimo? Ja tvrdim da treba.
Znate, završiću na jedan... Moram da priznam ponovo ono što sam rekao na početku – loše se osećam. Neka Demokratska stranka i vladajuća koalicija rade svoj posao, ma kako se taj posao zvao. Neka i Liberalno-demokratska partija radi svoj posao. Ja vas uveravam da će i Demokratska stranka Srbije da radi svoj posao. Ovde na zemlji će o tome suditi narod na izborima, a na nebu Bog, ma kako se on zvao, jer, kao što kažu moji prijatelji muslimani, Bog je jedan. Hvala. (Aplauz poslanika DSS-a.)

Ima reč narodni poslanik Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ono što na samom početku želim da kažem jeste da u potpunosti razumem atmosferu i tenzije koje danas postoje u republičkom parlamentu, odnosno tokom današnje rasprave. Reč je o jednom izuzetno osetljivom pitanju koje se tiče prošlosti, ali, naravno, i sadašnjosti i budućnosti.
Naravno, izuzetno je važno da imamo konsenzus svih relevantnih političkih stranaka i političkih činilaca na političkoj sceni Srbije oko političke osude zločina u Srebrenici, ali i svih zločina na prostoru SFRJ. Dakle, važno je da deklaracija o Srebrenici dobije najveću moguću podršku u republičkom parlamentu.
Kada je reč konkretno o deklaraciji, rekao bih da postoje četiri pitanja koja su od izuzetne važnosti. Prvo pitanje – šta je cilj ove deklaracije? Drugo pitanje – šta je još potrebno učiniti nakon usvajanja deklaracije o Srebrenici? Treće pitanje – šta očekujemo od drugih naroda koji su živeli na prostoru SFRJ? Četvrto pitanje je pitanje koje se tiče istorijske istine.
Donošenjem deklaracije o Srebrenici Srbija izvršava i moralnu i međunarodnu obavezu – dakle, osuđuje zločin u Srebrenici, izražava saučešće porodicama žrtava i smatra da time doprinosi obnovi poverenja na prostoru bivše Jugoslavije. Srbija, naime, pokazuje odlučnost da se ovakvi i drugi zločini, koji su se dešavali na svim stranama u sukobu, nikada više ne ponove, jer naš glavni cilj, odnosno glavni cilj Srbije i celog okruženja jesu mir i stabilnost u regionu. Srbija želi da vodi politiku mira, dobrosusedskih odnosa, stabilnosti i bezbednosti u regionu.
Ova deklaracija, kao što je između ostalog rečeno, insistira na tome da su zločini pojedinačni, a ne nacionalni i utvrđuje rešenost da oni koji su zločine počinili treba da odgovaraju i da nije kriv narod, nego pojedinci. Posebno želimo da istaknemo da smatramo da je potrebno sa istom odlučnošću i jasnoćom osuditi i veoma brojne i masovne zločine učinjene prema srpskom narodu i u Bosni, i u „Oluji“ i na prostoru Kosova i Metohije.
Socijalistička partija Srbije očekuje da će jedna takva rezolucija veoma brzo biti pred poslanicima i da će veoma brzo biti doneta u republičkom parlamentu, jer samo tako, osudom svih zločina, mogu da se stvore realne osnove za obnovu poverenja. Sa moralnog, političkog, nacionalnog i državnog stanovišta to je, po našem mišljenju, veoma važno.
Očekujemo da i predstavnici naroda zemalja nastalih na prostoru SFRJ osude sve zločine počinjene prema srpskom narodu, usvajanjem ovakvih rezolucija u svojim parlamentima.
Istina o jugoslovenskoj krizi, rekao bih, nije ni crna ni bela. Više je otvorenih pitanja koja traže prave i istorijske odgovore, kada je reč o uzrocima razbijanja SFRJ i o posledicama, jer jedino takva realna istorijska istina može biti putokaz jednog realnog odnosa šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije.
Ovu rezoluciju ne posmatramo kao izolovan politički dokument, već kao dokument komplementaran sa rezolucijom koja će osuditi sve zločine. Nije bitno koji ćemo dokument usvojiti prvi, da li prvi ili drugi, ili drugi ili prvi, dakle, nije bitan redosled. Ova dva dokumenta predstavljaju doprinos stvaranju međunacionalne tolerancije, poverenja i jačanju mira i stabilnosti u regionu, ali o činjenicama još uvek postoje kontroverze i tek će prava vremenska distanca, rekao bih, dati odgovor šta se zapravo dešavalo, i to nije u sferi političkih ocena. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Boris Aleksić ima reč.

Hvala, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, mi danas prisustvujemo jednoj tragičnoj situaciji. To se pre svega vidi na osnovu ponašanja predstavnika vladajuće koalicije, a pre svega Demokratske stranke. Nijedan pravnik, bilo da je na čelu Odbora za pravosuđe i upravu, bilo Zakonodavnog odbora, nije govorio o ovim pitanjima. Umesto njih su govorili neki drugi ljudi, a pitanje je da li uopšte znaju šta je međunarodno krivično pravo i šta su krivična dela po međunarodnom pravu. Upravo se ova deklaracija koju podnosite danas, koju predlažete, odnosi na to.
Gospođo Kolundžija, najteži zločin, po međunarodnom pravu, jeste zločin protiv mira. Taj zločin je teži od zločina genocida. Ako želite već da pričate o krivičnim delima po međunarodnom pravu, onda morate da poštujete hijerarhiju tih zločina. Za zločin protiv mira je sudio Tribunal u Nirnbergu, kao i Tokijski tribunal. Takođe, taj zločin je bliže određen Deklaracijom UN, tj. Generalne skupštine, iz 1974. godine. Iz zločina protiv mira proizilaze svi drugi zločini u ratu, dakle, i zločin genocida. Ako ste želeli da osudite zločin, morali ste prvo da pođete od tog, najtežeg zločina.
Međutim, vas ne interesuje ko je započeo rat, ko je izvršio taj najteži zločin. Zašto? Taj zločin namerno nije stavljen u nadležnost Tribunala u Hagu zato što se zna da su ga izvršile pre svega SAD, Nemačka i Vatikan razbijanjem SFRJ, kako navodi čuveni francuski geopolitičar, general Pjer Mari Galoa. To su želeli da sakriju oni koji su osnivali Tribunal u Hagu.
Ovde ste takve gluposti izgovorili da je to zaista zastrašujuće. To je pokazalo ujedno da ne znate ni kako glasi presuda stalnog Međunarodnog suda pravde u postupku Bosna protiv SCG, ali i da ne znate definiciju genocida.
Vi se u ovoj deklaraciji, kao i naprednjaci, pozivate na genocid, iako ga ne pominjete, jer stavljate upućujuću normu u samom tekstu deklaracije i pozivate se na presudu Međunarodnog suda pravde. Međunarodni sud pravde nije utvrđivao da li je bilo genocida u Srebrenici ili nije. Za to postoje konkretni dokazi. To je presuda Međunarodnog suda pravde u postupku na koji ste se pozvali. Pozivam vas da pogledate pažljivo paragrafe od 231 do 376, međunaslov „Masakr u Srebrenici“. Šta mislite, zašto su ga tako nazvali?
Šta kaže ovaj sud? Pozivaju se na predmete pred Tribunalom u Hagu protiv generala Krstića i Blagojevića. Oni ne utvrđuju dolus specialis. Dolus specialis je, po konvenciji na koju se pozivate u vašoj deklaraciji, a što očigledno ne znate, genocidna namera, bitni element zločina genocida, bez kojeg ovaj zločin ne postoji. To je tzv. genocidna namera. Oni samo konstatuju, dakle, Međunarodni sud pravde, da nemaju razloga da sumnjaju da je Tribunal u Hagu dokazao genocidnu nameru. To je njihova priča.
Pošli ste od jedne pogrešne pretpostavke. Pozvali ste se na presudu Tribunala u Hagu, koji je, primera radi, 2001. godine izmislio novo krivično delo. Po stručnjacima sa Univerziteta Harvard, kao što je profesor Deršovic, stručnjacima sa Univerziteta Stenford, kao što je Dženi Martinez, stručnjacima Ruske akademije nauka, kao što je dr Aleksandar Mezjajev, čak i prema mišljenju famoznog Vilijama Šabasa koji podržava Tribunal u Hagu, a koji je profesor u Njujorku i Dablinu, taj sud je izmislio krivično delo koje je bilo predviđeno statuom Tribunala, tzv. „udruženi zločinački poduhvat“ i uveo kolektivnu krivičnu odgovornost, koja je zabranjena u međunarodnom pravu.
Tribunal u Hagu, a vi se pozivate na njegove presude, oslobodio je od odgovornosti mnoge zločince; između ostalih, Nasera Orića. U vreme suđenja Ramušu Haradinaju uništen je DNK materijal kidnapovanih Srba sa Kosova i Metohije. To se desilo tokom 2006. godine.
Najveća izložba o genocidu nad Srbima, autora Bojane Isaković, uništena je 2003. godine, pošto se Milošević pred Tribunalom u Hagu pozvao na materijale sa te izložbe. Šta mislite, ko je uništio?
Pozivate se na rezolucije Evropskog parlamenta. Evropski parlament je 23. avgusta 2009. godine doneo rezoluciju kojom izjednačuje nacizam i komunizam, direktan udarac Ruskoj Federaciji. Da li hoćete i to da izglasate? Zašto ste zvali Medvedeva da dođe ovde, predsednika Ruske Federacije, povodom 65 godina od oslobođenja Beograda, koji je oslobodila Crvena armija? To je vaš Evropski parlament doneo.
Parlamentarna skupština OEBS-a je takođe donela sličan dokument u julu 2009. godine. Izjednačili su nacizam i komunizam. Kada ćete tu deklaraciju da usvajate?
Čak Kongres SAD, njihovi stručnjaci iznose vrlo precizne podatke da nikakvog genocida u Srebrenici nije bilo.
Filip Korvin, najviši predstavnik UN u vreme kada se desio zločin u Srebrenici, tvrdi da genocida nije bilo. Iznosi još jednu tvrdnju – da su muslimanske vlasti zbog toga šta je izjavio pokušale da ga ubiju dok je išao preko Igmana.
Isto govori stručnjak za bezbednost Gregori Kopli, koji optužuje Donalda Hejsa, američkog funkcionera u BiH i zamenika visokog predstavnika UN u BiH, da nameće termin genocid.
Džozef Bodanski, čovek koji je rukovodio posebnim timom Kongresa SAD za borbu protiv terorizma i za pitanja bezbednosti, kaže da je informacija o sedam hiljada pobijenih muslimana u Srebrenici totalna dezinformacija i da je tamo ubijeno, da je stradalo na stotine ljudi.
Šta vi zaboravljate, gospođo Kolundžija? U centru Zagreba je 1991. godine ubijena Aleksandra Zec, dvanaestogodišnja srpska devojčica. To nećete da pomenete. Slobodan Stojanović, jedanaestogodišnji srpski dečak iz BiH, ubijen je 1992. godine, muslimani su mu izvadili srce. Milica Rakić, trogodišnja, ubijena je 1999. godine u agresiji NATO pakta. Spomenik na Tašmajdanu stoji oskrnavljen, spomenik deci pobijenoj u NATO agresiji. Nekoliko godina stoji oskrnavljen, niste hteli da ga obnovite, a ovde nama pričate o zločinima.
Na kraju, zapamtite broj 3.827. Toliko je srpskih žena, dece i muškaraca ubijeno u Srebrenici i okolini, dok Srbi nijednu ženu, nijedno dete nisu ubili u Srebrenici. Zapamtite to. Hvala.

Reč ima poslanik Željko Ivanji. Izvolite.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o genocidu u formalnopravnom smislu, države ne mogu odgovarati za genocid i to je potpuno jasno. Za genocid može da odgovara pojedinac, koji se ponašao ili po nalogu države ili po nalogu vlasti koja je tada bila aktuelna u toj državi.
U presudi Međunarodnog suda stoji jasna definicija – da je počinjen genocid, ali na jednom ograničenom delu teritorije. To vrlo jasno stoji u presudi. Ukoliko ste zlonamerni, vi tu presudu možete zloupotrebiti i doći do jednog potpuno bolesnog zaključka da je Republika Srpska Krajina genocidna tvorevina, što svakako nije slučaj. Tu tezu smo čuli od odlazećeg predsednika Republike Hrvatske i ta teza je na neki način pokrenula ono što zovem aveti prošlosti, gde ubrajam, između ostalih, i tog čoveka koga sam malopre spomenuo. Međutim, to dovoljno govori o tome zašto je potrebno doneti rezoluciju o Srebrenici.
Taj čovek je takođe rekao da je ubicu porodice Zec pomilovao, jer je on pokazao gde su oni koje je ubio zakopani. Mi smo danas okruženi grobovima, a ubice su na slobodi. Srećom, u Srbiji nisu pomilovani, mada je i to mogao biti ishod naše nesrećne istorije sa kraja 20. veka.
Zašto se i danas aveti prošlosti vuku po ulicama naših gradova, sladostrasno prelepljujući table sa nazivima ulica? Zato što nismo raščistili i ni danas ne znamo šta je crno, a šta je belo. Onda se postavlja pitanje zašto nam se sve ovo događa? Zato što je najveći zločinac u istoriji srpskog naroda, pre nego što je odvojio decu, stare, nemoćne i žene, poslavši ih na stratište, izgovorio da je to osveta za ono što su Turci učinili na našim prostorima. Takođe je izgovorio da je ovo nastavak bune na dahije. Jedino što je bio u pravu je to da je on dahija koji nas godinama drži u zatočeništvu, kao i oni koji su inspirisali taj zločin.
Nama, za razliku od Mesića, hvala bogu, nije potrebno pokazati grob. Mi znamo gde se grobovi nalaze i nećemo pomilovati zveri, već ćemo ih poslati tamo gde im je mesto, a žrtvama Srebrenice omogućiti mir nakon 15 godina nespokoja.
Da li Srbija treba nešto da očekuje za uzvrat? Ništa osim mira. Ne postoji veći nacionalni interes za nas od mira na ovim prostorima. Nije srpska zemlja tamo gde se nalaze srpski grobovi, već tamo gde se drugi klanjaju u znak poštovanja prema žrtvi koju su Srbi položili, bez obzira na državnu granicu ili na entitetsku podelu. Žrtve koje smo mi pretrpeli su i oni koji su branili svoju kuću, svoju porodicu, decu, svoje roditelje. Žrtve koje smo mi pretrpeli su i Bošnjaci iz Srebrenice. Naše žrtve su i oni koji žive osuđeni na život sa sećanjem na stradale, ljudi koji su takođe živeli sa idealom, na način na koji mi sebe prečesto idealizujemo kao nebeski narod.
Vraćam se na početak svog govora, sa pitanjem da li stvari treba sagledavati kao crne i kao bele? Da, bar smo mi to dužni, zato što danas u Srbiji postoje oni koji zbunjuju javnost. Juče su sa tablom „Ratko Mladić“ u rukama sladostrasno prelepljivali Bulevar Zorana Đinđića; juče je za njih Ratko Mladić bio heroj, a ne zločinac, a Evropska unija je bila tamni vilajet.
Kada tako relativizujete stvari, neko može da pomisli – baš me briga. E pa, ima da te je briga! Zato pitam, da li je Srebrenica belo ili crno i da li je onaj ko je pozivao na osvetu Turcima ratni heroj ili ludak? Da li je srpski vojnik ili bilo ko ko se poziva na srpstvo ikada podržavao princip „oko za oko, zub za zub“? Da li naše majke kunu majke onih zločinaca, želeći istu sudbinu za njihovu decu, kao onu sudbinu koju su pretrpela njihova deca? Takvu majku ne poznajem. Psovali smo Drinu, psovali smo boga, često psujemo sunce, ali nikada nismo selektivno odvajali starce i decu da bi ih pobili u ime srpstva.
Da li na Srebrenicu treba da budemo ponosni i da ćutimo na natpise „nož, žica, Srebrenica“? Srebrenica je crno, da crnje ne može biti. U tom crnom tumaranju nestaju oni koji su žrtve ruke zločinca, oni koji su neupokojeni i koji su sami.
Koliko samo dugo u nama traje ovaj bol? Nemamo pravo da Srbiju zavijemo u sivo, koje je između crnog i belog. Nemamo pravo da ostavimo nedoumicu koju ćemo da preispitujemo godinama ili, na primer, da budemo uzdržani po ovom pitanju. U Srebrenici je na ograničenom delu teritorije izvršen genocid, koji je presuđen od strane Međunarodnog suda pravde, suda pred kojim branimo naše Kosovo, suda u koji se uzdamo i u koji imamo poverenja.
Pominjanje samog genocida je u rezoluciji postalo nevažno pitanje. Mislim da smo devalvirali ovaj pojam, bar u formalnopravnom smislu, ali je mnogo važnije da svi budemo svesni da je taj genocid koji se pominje u toj presudi izvršen od strane zločinca koji nas je uvukao u sramnu priču, time što je verovao da to radi u naše ime, pre 15 godina, kada je Srbija ćutala. Tada smo mi bili manjina, bili smo šačica studenata, slučajnih prolaznika, a danas, hvala bogu, većina, čiji se glas čuje i čuje se tamo gde treba da se čuje.
Srbija mora dalje, ona mora biti renomirana i odgovorna država. Za nas su sve žrtve naše, zato što smo ginuli u istoriji za jedne i za druge, zato što smo se prečesto ubijali između sebe; i to nam je, takođe, padalo na pamet, ali nikada nam nije padalo na pamet da satremo druge. Nažalost, na kraju 20. veka to je nekome palo na pamet. Mi danas hoćemo da živimo, i nijedan nacionalni pokret ili spoznaja istorijske nepravde ili otpor zločinačkoj avijaciji ne može me učiniti boljim ocem ili većim Srbinom od toga da ono što ne želim sebi ne poželim ni drugom.

Narodni poslanik Željko Tomić ima reč. Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je četiri minuta i četrdeset pet sekundi.

Poštovano predsedništvo, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, Demokratska stranka Srbije je u svom Predlogu deklaracije o osudi ratnih zločina na prostoru nekadašnje Jugoslavije, kako se ta deklaracija zove, između ostalog jasno stavila do znanja da baš Srbija, i baš srpski narod, zato što je u novijoj istoriji te Jugoslavije trpela najveća stradanja i najveće žrtve, mora da bude prva u osudi svih zločina koji su se dogodili devedesetih godina prošlog veka.
Nije bitno koje su vere, koje su nacije oni koji su žrtve, ali svaki krvnik, svaki dželat mora poimence da bude izveden pred lice pravde, da bude procesuiran. To je jasno kao dan. Zato ne razumem potrebu nekih poslanika vladajuće koalicije da nam spočitavaju da se ne distanciramo od zločina. Svaki zločin, bio on počinjen nad jednom osobom, nad jednim bračnim parom, nad jednom porodicom, ili je bilo možda u pitanju masovno pogubljenje, bez obzira na kojoj strani, mi odlučno osuđujemo.
Ni opština Srebrenica nije podvajala žrtve kao što to vi danas činite. Bilo je reči o tome i moram da ponovim da ste vi večeras ispali veći katolici od pape, veći Srebreničani od samih Srebreničana, koji su 29. juna 2005. godine na sednici SO Srebrenica doneli Rezoluciju SO Srebrenica u kojoj se, između ostalog, kaže da se posebno osuđuju zločini koji su se desili u periodu od 10. do 19. jula 1995. godine, ali istovremeno ista SO apeluje na sve svoje građane da osude sve zločine iz perioda 1992 - 1995.
Zašto pisci ove današnje deklaracije, čija imena nikako ne možemo da saznamo, nisu konsultovali pisce ove rezolucije pre nego što su prionuli na ovaj, meni nečastan, posao?
Morate biti svesni, šta god mislili, većina građana Srbije nije za donošenje ove i ovakve deklaracije. Veoma sam srećan i ponosan što danas nisam među vama, među onima koji će glasati za donošenje ovakvog teksta rezolucije. Ponovo delite narod, ponovo učestvujete u podelama. Govorili ste, podsetiću vas, da ćete se maksimalno truditi da ova deklaracija bude doneta što većim brojem narodnih poslanika koji će glasati za nju, odnosno, ako je moguće, konsenzusom. To danas niste uspeli, jer ste osioni i bahati, jer mislite da je samo vaša istina ona prava istina, ali neka o tome sude pokolenja.
U srpskoj istoriji nema ni kralja ni cara, onog jednog jedinog, ni predsednika, bilo kojeg, koji je pokušao da stavi lažnu stigmu zločina ili genocida na svoj narod i njegova pokoljenja, što je možda još bitnije. To imamo sada i ovde.
Moram vas podsetiti ponovo, kao i u onoj raspravi o povredi Poslovnika, da je onaj u koga se danas deklarativno kunete po pitanju izvinjenja izrekao da mu nikakvo izvinjenje ne pada na pamet, da ne može da se izvini za dela koja on nije učinio i da izvinjenja moraju biti dvosmerna, da moraju doći i od strane drugih nacija sa ovih prostora.
Prošli put sam citirao, sada mogu da kažem da sam …
(Predsednik: Vreme.)
… parafrazirao Zorana Đinđića. Šta reći o časti i moralu onih koji su 24. marta ove godine izabrali da se sunčaju u Opatiji, …
(Predsednik: Završite rečenicu.)
… koji su izabrali da plove topovnjačom Jadranskim morem na hrvatskom primorju, a ne da budu sa bolom i tugom svih onih porodica koje su stradale, čiji su najdraži stradali u bombardovanju od strane NATO pakta? Gde vam je moral, čast?