Vi ste povredili član 104, vrlo ću kratko obrazložiti. Član 104. kaže da se narodni poslanici jedni drugima moraju obraćati sa uvažavanjem.
Možda sam napravio neku grešku u prethodnom izlaganju kada sam govorio o izgubljenim živcima, priznajem, kasno je, ali ni to vama ne daje pravo, pogotovo sa mesta predsedavajućeg, da vičete na narodnog poslanika, tim pre što se uvidom u stenogram može vrlo lako dokazati da sam bio u pravu u onome što sam vam tvrdio prethodni put, a to je da je bilo prijave za Poslovnik i da ste vi odbili prijavu za Poslovnik onog trenutka kada ste vi procenili da ne treba da date reč. Eto, to je sve.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 27.
Pitam vas, gospođo Đukić-Dejanović, da li je suština ove sednice da predstavnici vladajuće koalicije mogu slobodno, bez bilo kakvih ograničenja, da iznose najneverovatnije neistine, uvrede i klevete na račun dr Vojislava Šešelja i SRS, a da vi, jednostavno, ne želite da intervenišete?
Gospodin Meho Omerović, koga gospođica Marina Raguš uopšte nije uzela u usta, vređa, naočigled vas, moju koleginicu, bez ikakvog razloga i vi uopšte ne intervenišete.
Mogao bih sad da kažem gospodinu Omeroviću, recimo, možda je mene, gospodine Omeroviću, kao Srbina, zabolela ona čitulja koju je potpisao predsednik vaše stranke, a koja je objavljena u sarajevskom ''Oslobođenju" kada je umro Alija Izetbegović – "mome dragom predsedniku", jer je taj dragi predsednik odgovoran za činjenicu da je nekoliko hiljada sarajevskih Srba ubijeno, a ja to nisam rekao.
Ispada da u ovoj Narodnoj skupštini kad treba da se brani Srbija i srpski narod, onda nemojte da govorite, a kad treba da se napadaju ljudi koji su sedam godina u Haškom tribunalu – onda je sve dozvoljeno.
Pa pitam vas, gospodo iz vladajuće koalicije, ako je Vojislav Šešelj zaista kriv, ako je najveći zločinac na kugli zemaljskoj, kako je moguće da za sedam godina Tužilaštvo to ne uspeva da dokaže? Ako je sve jasno, ako postoje činjenice, ako nema nikakve sumnje da je Vojislav Šešelj odgovoran za raspad bivše Jugoslavije, da mi Srbi 50 godina ništa drugo nismo radili nego sanjali o tome kako da počinimo genocid nad Hrvatima, muslimanima, Albancima itd, pa pitam vas zašto Vojislav Šešelj nije osuđen? (Aplauz)

Vreme.
Narodni poslanik Nenad Čanak.

Pošto sam upitan kako sam to imao radni staž za vreme nacionalsocijalizma, pa, eto, radio sam. Hapšen sam više puta nego što mogu da se setim, a to kako sam preživeo takav period, pa znate, možete pitati neke druge moje prijatelje, recimo, Slavka Ćuruviju, Ivana Stambolića, moje prijatelje iz SPO koji su ubijeni na Ibarskoj magistrali, njih možete pitati kako je izgledalo preživeti u nacionalnsocijalizmu!
A, to što sam hteo da vešam po Terazijama – to je bio kondicional, a vaš predsednik je vrlo jasno govorio o klanju zarđalim kašikama, tražio da se retorzijom proteruju građani Srbije hrvatske nacionalnosti, pretio svemu i svakom, vadio pištolj na ljude itd. To se ne sećate? Vaša selektivna pamet je vrlo opasna.

Narodni poslanik Simo Vuković.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moram da izrazim jedno osećanje obeshrabrenosti nakon današnje debate, koja je svakako odslikala ono što jeste, sve ono što se govorilo u prethodnih 15 godina u Srbiji o događajima na prostorima bivše Jugoslavije.
Moramo da postavimo sebi otvoreno pitanje zašto je mojoj generaciji i ljudima mlađima od mene večeras važnija utakmica ''Partizan'' – ''Makabi'' od onoga što ovde govorimo i zašto ovo nema onu težinu kakvu bi trebalo da ima.
Ovo je svakako jedna od najmučnijih i jedna od najtežih tema koja muči naše društvo i ovu državu, kao i ovaj parlament, ali prosto moramo da se suočimo sa onim što je iza nas.
Međutim, problem koji je stajao na početku današnje rasprave, kako objasniti značaj ove teme i zašto se mi kroz ovu deklaraciju osvrćemo na ono što se desilo pre 15 godina, svemu ovome najviše doprinositi zaglušujuća buka koja se sistematski stvara u poslednjih 15 godina. To je i danas činjeno kroz različite kvaziforenzičke, kvaziistorijske stavove i debate, a pri tome pred nama je zadatak da donesemo mudar, distancirani, u krajnjem politički racionalan i ljudski moralni sud i stav o onome što nam, s vremena na vreme, u obliku nekog skeleta ispadne iz našeg ormara.
Zašto je srebrenička tragedija tako važna da jednostavno moramo da se odredimo prema njoj? Srebrenica jeste paradigma nečega što jedan narod, jedna država sebi ne smeju da dozvole, a pogotovo jedno društvo, a pogotovo da na to gleda sa odobravanjem ili sa ravnodušnošću.
Desivši se u predvečerje dejtonskih pregovora i kraja krvavog bratoubilačkog rata, srebrenička tragedija i danas, posle 15 godina, za nas, pa i za ceo region je ostala crna rupa, jedna nevidljiva ruka koja nam ne dozvoljava da okrenemo glavu ka budućnosti i to nećemo moći ako se istinski ne odredimo prema njoj.
Isprobani recept, čije smo refleksije i danas videli, zaborava, nipodaštavanja, relativizacije, očigledno ne daje rezultate. Danas se od nas očekuje, kao narodnih predstavnika, razboritost i hrabrost u sagledavanju ovog problema.
Mi danas ne donosimo istorijski sud, ne donosimo ni sudsku presudu. Moje lično viđenje je da donosimo jedan vrednosni sud i ocenu prema jednom ljudskom nedelu i neljudima koji su to delo počinili, pozivajući se u naše ime i u ime naših nacionalnih interesa.
Ovog puta treba da izbegnemo opasnost od ponovnog skretanja na kolosek istorijskih bespuća, falsifikata i jalovih nadvikivanja koji danas prate istorijski nerasvetljene događaje, a pogotovo u poslednjih 50 godina.
Ako napravimo otklon, a to danas očigledno jedan deo nas i nije uspeo, od dnevnopolitičkih sitnih interesa i potrebe za pranjem lične, nekada i krvave biografije, a između ostalog i pokušaji u kojima prebrojavamo i prevrćemo mrtve, predstavljaju vrhunski cinizam i pokušaj amnestije zločina, pre svega ono ljudsko u nama, pa tek onda naša dvovekovna državotvorna, slobodarska, pravdoljubiva tradicija, naš iskreno ukorenjeni antifašizam, obavezuju nas pre svega na saučešće porodicama nastradalih, njihovim sugrađanima i sunarodnicima. I to je za mene, kao narodnog poslanika, duh ovog teksta.
Ono što je potkontekst ove deklaracije, i što je više puta istaknuto ovde, to je individualizacija krivice i krivaca koji uporno pokušavaju, a to i danas pokušavaju, da nas sve gurnu u jedan kolektivni glib i ispaštanje.
Drugi kontekst, koji treba da posmatramo kroz ovu deklaraciju, jeste normalizacija i uspostavljanje odnosa sa Bošnjacima, koji čine i dobar deo građana Srbije, ali i sa nama susednom zemljom BiH. Tek uspostavljanjem takvih normalnih odnosa možemo da krenemo u realizaciju naše neskrivene ambicije da budemo pravi lideri u regionu.
Prihvatanje deklaracije znači i smanjivanje raskoraka i tinjajućeg konflikta sa međunarodnom zajednicom i uopšte sa svetom, jer naša je lična sramota što su mnoge zemlje i organizacije u kojima sedimo, pre svega organizacija UN, Evropski parlament u kome želimo da sedimo i Parlamentarna skupština Saveta Evrope, donele svoje stavove već poodavno.
Naša generacija političkih predstavnika koji danas sede u ovom domu nema pravo na neodgovornost i to sebi ne sme da dozvoli. Što se tiče stava G17 plus prema ovoj deklaraciji, pored ovog prethodno iznetog, mi ovu deklaraciju, glasanje za nju, ne gledamo kao nuždu, iznudu, moranje, i ako bi to tako bilo mi se onda ne bismo izjašnjavali o ovoj deklaraciji.
Mnogo je važnije ono što ćemo posmatrati u narednom periodu i ono što treba da budu refleksije usvajanja deklaracije o Srebrenici – da li će ona uticati na državnu politiku, na političko delovanje pojedinaca i stranaka, na obrazovni sistem i sve one segmente društva koji moraju da budu uklopljeni u jedan vrednosni okvir, na kojem treba da sazrevaju buduće generacije.
Ukoliko to ne budemo na takav način sagledali, a večeras dobar deo nas to i ne sagledava tako, onaj skelet sa početka priče, kostur, stalno će ispadati iz ormara, a mi nemamo odgovor na pitanje odakle on tu. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Gospođo, koliko imamo vremena mi kao poslanička grupa?

Trideset i dva minuta.