Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas se nalazimo pred usvajanjem jedne deklaracije, za koju verujem da bi svi bili srećni – da nikad nije postojao povod za njeno donošenje.
Neizdrživa ipak količina ljudske nesreće skoncentrisana u jednom malom mestu, do tada nepoznatom većini građana sveta, učinila je da Srebrenica u međunarodnoj javnosti postane paradigma za stradanja u građanskom ratu na prostorima više Jugoslavije krajem prošlog veka.
Pred Skupštinom Srbije nalazi se deklaracija koja najoštrije treba da osudi težak zločin nad ljudima, čija je najveća krivica bila što su im u ličnim dokumentima stajala imena koja su egzekutorima bila jedina optužnica.
Ova deklaracija je ujedno i izvinjenje žrtvama i njihovim porodicama, poziv na pomirenje i oprost.
Od 1995. godine ovo pitanje se postavlja i u našoj i u međunarodnoj javnosti kao političko, pravno, međunarodno-pravno, nacionalno, versko, državno, ekonomsko i kakvo sve ne pitanje, zamagljujući suštinu da je ovo pre svega krupno vrednosno, etičko i ljudsko pitanje.
Ako lični moral mora biti osnov svake opšte politike, onda osnov pri odlučivanju o deklaraciji mora biti ono poznato: ''Zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama''.
"Nužno sam čovek, slučajno sam Francuz", rekao je Volter, izražavajući suštinu čoveka kao ljudskog bića. Kada danas postavljamo pitanje da li i kako osuditi ovaj zločin, pesnik je davno dao odgovor – lasno ćemo, ako jesmo ljudi.
Deklaracija treba da nas uzdigne iznad plemenskog vrednosnog sistema, po kome je dobro ako naše pleme ubija i pljačka druge, a loše je – ako to oni čine nama. Na početku trećeg milenijuma valjda ne treba izvoditi dokazni postupak da je takvo postupanje nedopustivo, u oba slučaja.
Ova deklaracija predstavlja odavanje pošte i saosećanje sa patnjama žrtvi i njihovih najdražih, ali i jasnu osudu zločina. Svako minimiziranje žrtava, licitiranje njihovim brojem predstavlja njihovo ponovno ubijanje, a u svim religijama ubistvo makar jednog čoveka kvalifikuje se kao ubistvo čovečanstva.
Ova deklaracija treba da pomogne i individualizaciji krivice i privođenju pravdi onih koji su u zla vremena tvrdili da su spremni da poginu za svoj narod, a danas nisu spremni da za njega odu ni na sud.
Privođenjem pravdi i osudom krivaca pod imenom i prezimenom sprala bi se kolektivna krivica i ljaga nad celim narodom, kao i razotkrilo skrivanje sopstvenih nepočinstava onih koji su, učinivši zločin, ispisali se ne iz naroda kojem pripadaju, nego iz ljudskog roda, postavši po nacionalnosti zločinci, bez prava da se nazovu drugim imenom.
Snimak mučnog ubistva dečaka, tek u život zakoračilog, od strane zloglasnih ''Škorpiona'', može pomoći onima koji još uvek imaju dilemu, kao i poznati zločini u Štrpcu i Sjeverinu.
Uveren sam da je ova deklaracija još jedan korak ka pomirenju i prekidu koncentričnih krugova zla na Balkanu.
Odavanjem pošte srebreničkim žrtvama omogućavamo i jači moralni kredibilitet za zastupanje žrtava u Skelanima, Bratuncu, Kravici i inim stratištima, gde je, takođe, jedina krivica žrtava bila pripadnost drugom etničkom korpusu, imajući u vidu da je zločin uvek zločin, pa kad se radi i iz osvete.
Usvajanjem ove deklaracije šaljemo i poruku UN, EU, Međunarodnom sudu pravde, Haškom tribunalu i celoj međunarodnoj zajednici o Srbiji kao modernoj državi, zasnovanoj na univerzalnim ljudskim vrednostima. Ali, kao što u ekonomiji, na primer, ne treba da insistiramo na maloj inflaciji, stabilnom dinaru, boljim ekonomskim uslovima zbog MMF ili Svetske banke, već zbog sebe, i ovu deklaraciju donosimo pre svega zbog sebe, a ne zbog drugih.
Nedavno smo prisustvovali poslednjem ispraćaju čoveka koji je živeo u skladu sa vrlinom i slao jasne poruke. Oni koji se deklarišu kao vernici, a mnogo smo ih čuli i danas, pre nego što donesu odluku na koji način će glasati o ovoj deklaraciji, neka još jednom čuju reči patrijarha Pavla:
''Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti, od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će postupati u datom vremenu, da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja. Jer, nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da ostanemo biološki, da preživimo kao zločinci i kao neljudi.'' (Aplauz.)

Narodni poslanik Aleksandar Jugović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovana predsednice, kolege poslanici, poslanici SPO glasaće za deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. Usvajanjem ove deklaracije svima ćemo jasno staviti do znanja da iza zločina u Srebrenici ne stoje ni građani Srbije, ni država Srbija, već pojedinci.
Usvajanjem ove deklaracije stičemo i moralno pravo da od drugih tražimo da osude svoje zločine učinjene nad srpskim narodom, na prostorima bivše Jugoslavije. Međutim, papir neće ništa značiti ukoliko ne zauzmemo jasan stav i ne osudimo i politiku 90-tih.
Moramo suditi ideologe i očeve rata s kraja 20. veka, koji su iz ratova izašli sa moćnim položajima i sa velikim bogatstvom.
Država se mora obračunati sa onima koji su, koristeći ratove i ratno nasleđe, na račun građana postali milijarderi.
Građani Srbije, sa apsolutnim pravom, traže pravdu i istinu, jer su građani Srbije i Srbija najveći gubitnici 90-tih godina 20. veka, zbog pogrešno vođene politike.
Dakle, jasan stav prema zločinu u Srebrenici, ali i prema svim akterima ratova 90-tih, trebalo bi da bude garancija da se zločin neće ponoviti.
Prvi put srpski narod, koji je u svojoj istoriji uvek bio žrtva, pomenuću Jasenovac, Jadovno, Korićku jamu, Pridvoricu, Kapavicu, ovim zločinom u očima sveta predstavljan je kao narod dželata.
Sve dok u Srbiji i u srpskom narodu uopšte, iako nisam siguran, ali hajde da tako kažem, pa neka i manjina bude mislila da su počinioci zločina u Srebrenici nacionalni heroji, nije moguće graditi budućnost bez bojazni da će nam i ona doneti heroje čija će dela, koja ih preporučuju za herojstvo, biti zločini.
Nekima je patriotizam postao nepriznavanje i negiranje zločina. Nisam od onih koji će reći da srpski narod stoji iza Srebrenice, jer je i to podmetačina i zamena teza najgore vrste.
Najlepši i najbolji deo Srbije nalazio se na ulicama Beograda, Čačka, Novog Sada, Kragujevca, Niša i ostalih gradova, boreći se protiv rata i Miloševićevog režima.
Dvojako smo stradali. Stradali smo od tiranije jednog terorističkog i antinacionalnog režima, i od prirodnog ciklusa starenja, pa nam je najbolje godine života pojela ta borba. Uopšte me ne interesuje šta Zapad misli o Srebrenici, jer u ime svojih ideala i svoje savesti hoću sebi da priznam da su pojedinci počinili zločin. Hoću svoju decu da oslobodim od obaveze da izgube mladost boreći se protiv nekog novog rata.
Tačka 4, po mišljenju poslanika SPO, ove deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici, trebalo bi da glasi: "Narodna skupština Republike Srbije izražava očekivanje da će i najviši organi drugih država sa teritorije bivše Jugoslavije na ovaj način osuditi zločine izvršene protiv pripadnika srpskog naroda u nedavnim ratovima, kao i organizovani državni ustaški genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima počinjen u Drugom svetskom ratu i da će uputiti izvinjenje i izraziti saučešće porodicama srpskih žrtava".
Obrazloženje – poslanici SPO smatraju da bi trebalo da se pomene i istakne opšti genocid počinjen nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu u deklaraciji u kojoj se osuđuje zločin nad Bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici, i to ne da bismo tražili alibi za taj zločin, nego zbog toga što nas veliki genocid nad srpskim narodom u BiH i Hrvatskoj obavezuje da osudimo zločin koji su neki pripadnici srpske nacije počinili u Srebrenici.
Srbi su hrišćanski narod i osudom srebreničkog zločina pridržavamo se hrišćanskog principa – da ne smemo drugima činiti zlo koje je nama pričinjeno, odnosno poručujemo: ''Ko je na krst razapet – nikada ne sme na krst da razapinje''! (Aplauz.)

Po Poslovniku? Nije bilo povrede Poslovnika. Izvolite. Pa, vi se ljutite, ali zaista zloupotrebljavate taj institut. Izvolite. Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, po Poslovniku.

Znate, ne mogu da znam zaista unapred kako ćete se vi ponašati, pošto nemate iste aršine za razne situacije, što opet mogu umoru da dam za pravo, ali moram nešto da vas pitam.
Imam nameru, to mogu učiniti sada, a i kasnije, da zatražim kada se bude glasalo u danu za glasanje, koji ćete verovatno večeras odrediti, glasanje prozivkom. Ako ga nećete večeras odrediti, makar nam to recite – pa da znamo.
Inače, radi se o članu devedeset, znači, tražio bih glasanje prozivkom.

Profesor Mićunović ima reč.

Samo kratko Ima u dečijoj psihologiji jedan poznat primer – kad dete stavi ruku na oči, ono veruje da ono što ne vidi to i ne postoji. Nažalost, nemamo prava da budemo deca. I veliko zadovoljstvo koje neki izražavaju time što ne žele da vide šta se događalo, i time što nadu polažu i smatraju da oni koji urade suprotno izdaju narod, jeste to da veruju da je poricanje krivice sasvim dovoljno za dokaz nevinosti na bilo kom sudu. Nije! Sud objektivno sudi, bez obzira priznavali ili ne priznavali, i bilo kako bilo.
Poslednja stvar, zašto su dve deklaracije? Marko Miljanov, koga možemo smatrati našim Kantom u moralnom pogledu, razlikuje ''junaštvo'' i ''čojstvo''. ''Junaštvo'' je odbraniti sebe samoga, a ''čojstvo'' je odbraniti drugoga od sebe. U prvom slučaju deluju nagoni, a u drugom slučaju deluje moral. Toliko sam hteo da kažem za večeras. (Aplauz.)

Narodni poslanik Srđan Miković ima reč.

Dame i gospodo, stradanje nevinih uvek je strašno, a kada se to dogodi u našem okruženju, imamo posebnu moralnu obavezu da se jasno odredimo i osudimo zločin.
Ustav, kao najvažniji akt, pred najviše telo u Republici Srbiji, pred Narodnu skupštinu stavlja obavezu da štiti ljudski život i ljudsko dostojanstvo svakog pojedinca i svake grupe ljudi. Pred nama je ustavna obaveza, ali još više moralna obaveza.
Upravo danas pravi je trenutak da postavimo vrednosno pitanje, pravi je trenutak za usvajanje ove deklaracije u korist građana Srbije, jer Srbija više neće biti ista. Ovog trenutka Srbija je spremna da iskorači i postavi standard postupanja.
Treba da budemo svesni da naše reči dopiru do porodica žrtava, ali i do svih građana Srbije, do svih koji su podneli velika stradanja i koji očekuju da budu zaštićeni, da se zlo nikada ne ponovi.
Svaka ružna reč izgovorena u ovoj sali ili nepoštovanje žrtava je mrlja i na mom obrazu i na obrazu svih nas. Zbog toga vas pozivam da usvojimo ovu deklaraciju, da upravo mi pokrenemo proces suočavanja sa uzrocima i posledicama pojava koje su nam donele veliko zlo.
Upravo vreme velikog posta najbolje je vreme da se osudi svaki zločin. Ovo je vreme da se svako pogleda i da se pita šta je ili šta nije učinio, da se zapita da li smo bliži vrlini ili grehu, da udvostručimo dobra dela.
Prate nas iskušenja. Možda je i usvajanje ove deklaracije jedno od njih, ali lako nam je ako razmišljamo jevanđelski, ako razmišljamo ljudski, jer blagovest je putokaz za odnos prema svetinji života.
Mi koji živimo u mešovitim sredinama najbolje znamo koliko je važno dobro razumevanje i saradnja, jer baš obični ljudi, naši sugrađani zajedno rade, vesele se, zajedno tuguju. Često je važniji komšija nego rođak, a svi smo mi braća i svi smo mi ljudi. Kako nas je učio blaženopočivši Patrijarh Srpski gospodin Pavle, iako je greh čest i moguć, najvažnije je da budemo ljudi. Jasnim određenjem protiv greha, a za život, pokažimo da postoje i nada, i vera i ljubav.
Kao narodni poslanici poštujmo Ustav kao putokaz, kao verujući pokažimo pre svega ljubav prema Bogu i prema bližnjima, jer putokaz nam je samo Jevanđelje. Kao čovek koji je odrastao u Pančevu, vaspitavan sam i naučen da ljude ne delim na one koji se krste, koji se križaju ili klanjaju. Jedina podela je na ljude i neljude. Osudimo postupke neljudi i u ime toga, dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, pozivam vas da usvojimo deklaraciju.

Pošto na listama poslaničkih grupa nema onih koji žele dalje da govore, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još niko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?