Kada kažemo da ovom deklaracijom osuđujemo zločine i osuđujemo zločince, onda zaista ne postoji veština iz koje može da se izvuče zaključak da time preuzimamo krivicu u ime naroda.
Ali, kada neko ko misli da je Srbija sigurna kuća za Ratka Mladića, istovremeno želi da se pokaže kao neko ko razume šta su vrednosti EU, u kojoj je neprikosnovenost života osnovna vrednost, u kojoj je čovek svaki pojedinac temelj svake politike, a ne sredstvo bilo koje politike, onda naravno nije teško razumeti zašto je potrebno ovoliko mnogo reči da bi se zapravo pokušao izbeći odgovoran odnos prema onome što očekuje Srbiju u budućnosti.
Ako neko kaže da je traženje odgovornosti za zločince prihvatanje krivice, onda taj želi da kaže – lakše će biti zločincima, ako je ceo narod kriv. Onda zapravo neko hoće da zaštiti zločince, podmećući ceo narod kao krivca.
Ono što mi ovom deklaracijom želimo da uradimo jeste, ne zato što imamo bilo kakav nalog bilo koga, već imamo jasnu potrebu i odgovornost da kažemo – zločin se desio. Zločin su počinili pojedinci, time što utvrđujemo odgovornost pojedinaca, zapravo želimo da sklonimo svaku sumnju sa celog naroda i svaku sumnju sa države.
Ako ovu deklaraciju ne donesemo danas, onda će ovo pitanje opterećivati i našu decu. Ako danas kažemo – neko je počinio zločin i spremni smo da te zločince izvedemo pred lice pravde, onda ćemo osloboditi buduće generacije ovog tereta koji im je nametnut.
Očigledno je teško sa malo reči pronaći prostor da se, tobož, podrži civilizacijski princip i da je ljudski život neprikosnoven, i da se ne sme deliti po nacionalnom, verskom ili bilo kojem drugom predznaku, onda treba mnogo reči, očigledno, da se izbegne osuda zločina i zločinca. Možda pre svega zbog toga što nije jasno onima kojima bi to trebalo da urade da li su na strani žrtve ili su na strani onog ko je zločin počinio.
Zato je možda jednostavnije reći – ne, mi ne želimo da srpski narod oslobodimo pozicije u koju je talac pojedinaca. Mi želimo da delimo sudbinu ne naroda, već želimo da deli narod sudbinu onih koji su počinili zločin.
Ako želimo da Srbiju gradimo na vrednostima evropskog društva, onda moramo da znamo, pre svega, šta jesu elementarne vrednosti tog društva. Ljudski život jeste elementarna vrednost tog sistema.
Ono što je takođe elementarna vrednost, jeste da se taj ljudski život ne deli prema nacionalnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj pripadnosti, da on nema veću ili manju vrednost u zavisnosti od toga kakav predznak nosi.
Ovde smo optuženi da hoćemo da menjamo svest i tu jedino mogu da se složim. Da, hoćemo da menjamo svest u kojoj je normalno bilo da se u ime nekih nejasnih, mračnih ciljeva atakuje na ljudski život. Hoćemo da menjamo svest u kojoj je neko smatrao da je opravdano negirati zločin. Hoćemo da menjamo svest u kojoj je neko tvrdio ako osudimo zločin i zločinca, onda smo prihvatili krivicu za ceo narod.
Da, hoćemo da menjamo tu svest i hoćemo da Srbija bude ono što ona po potencijalu sopstvenog naroda jeste i ono što se menjalo u svesti tog naroda jeste vrlo često odgovornost neodgovornih političara, koji su, falsifikujući činjenice, pokušavali da zatruju svest sopstvenog naroda.
