Reč ima gospodin Andrić. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. Kada ste rekli da odaberemo ko će govoriti, Čedomir ili ja, mislio sam da ste time rešili da prekinete ovu raspravu. Ali, s obzirom da je posle toga još bilo govora, moram da kažem ono što sam mislio malopre da kažem.
Što se tiče džipova i tih stvari, moram da podsetim Narodnu skupštinu da je stranka koja sedi pored nas u parlamentu bila na vlasti i imala sva ministarstva sile pet godina i da nikada nije našla nijedan dokaz, iako se svojski trudila da ga nađe, niti bilo kakvu insinuaciju o toj laži koju ponavljaju preko svojih mafijaških medija od 2002. godine - o nekakvim džipovima, o Šilerovoj, o svemu.
Što se tiče toga da li neko ima pravo da govori ili ne, žrtvom se proglašavaju oni za vreme čije vladavine su prostorije LDP dva puta nedeljno paljene. Uništeno nam je 80 prostorija po Srbiji, a nijedan počinilac nije pronađen. To su te "patriote" za čije vreme je privatizovan "C market", za čije vreme je privatizovana Luka Beograd, za čije vreme su došli Šarići i dobili državljanstvo, dok su oni ''širili patriotizam'' i svakome ko drugačije misli palili ili dopuštali da mu bez ikakve kazne budu zaplenjene prostorije i bude proganjan kao zver. Sada se oni osećaju uvređeno zato što neko njihovu očiglednu laž nazove onako kako ona zapravo jeste.
Da, u Deklaraciji Evropskog parlamenta se osuđuju sve žrtve. I naše. Da, izražava se saučešće i našim porodicama. To nije rezolucija protiv Srbije, iako tako želite da je predstavite, i to jeste laž.

Gospodine Aligrudiću, izvolite.

Ovo je replika, naravno, ako mi dozvolite. Ja nemam ni džipove, ni skupe stanove, niti me prati obezbeđenje. Šef sam poslaničke grupe jedne parlamentarne političke stranke koja je bila u vlasti tada kada je bila, sada smo u opoziciji. Što se tiče takvih nekih opskurnih ekstravagantnih stvari, vi za mene ne možete ništa pronaći. Kada se tako nešto čuje i priča u javnosti za nekoga od nas koji sedimo u ovim klupama, za nekog ko vodi jednu političku stranku, nekad je bio deo vladajuće većine, nisam rekao da je to što se čuje i onaj argument koji sam izneo ovde validan argument.
Da ste pažljivo slušali šta sam govorio, bez obzira koliko sam jako o tome govorio, ili uzmite stenogram, videćete da sam time hteo da uporedim da su vaša dva i dva, koja su četiri u vašoj argumentaciji za sve što ste izrekli u komunikaciji sa gospodinom Samardžićem, jednako vredni kao ova argumentacija koju sam izneo za gospodina Jovanovića. Ne vidim zbog čega se sad vi palite na to.
Dakle, da ste pažljivo slušali šta sam vam rekao, ne biste ovako reagovali. Nemate potrebe da se branite.
Što se tiče mene, kada je već reč o onome što je gospodin Jovanović izrekao, niti mislim da su pojedini generali koji su ovde navedeni ratni heroji, niti sam pregovarao s bilo kim, niti sam na bilo koji način objašnjavao ovde i licitirao, niti je to gospodin Samardžić radio, sa brojevima. Nešto drugo je rečeno, ali kada neko nema mirnu savest, očigledno, vrlo lako se popali na pola rečenice koju je čuo, protumači je kako on želi, pa fura dalje.
Ja sam samo jednu stvar vama rekao i stojim i dalje iza toga – da mi se čini, to je moje političko uverenje na osnovu onih stvari koje mogu da uočim u ovom parlamentu, da ste vi električni zec, to je jasan pojam, za one koji su očigledno pritisnuti da donesu jednu deklaraciju protiv interesa Srbije, Republike Srpske i naših građana.
Kako vi retorički to branite i koliko želite da budete ubedljivi, to je vaša stvar i ne mogu u to da vam se mešam, ali ovo je ono što se meni čini, i kada se rasprava ovako dalje odvija, to ima tu funkciju, ništa drugo.
To je ono što vi pokušavate da uradite sve vreme i neko mora da ima pravo da podigne glas u ovom parlamentu i da vas razobliči. Ne vas, nego njih, s vama nemamo nikakav problem.

Gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, odgovoriću gospodinu Aligrudiću zbog ljudi koji sve ovo prate.
Mi imamo pravo na različito mišljenje, imamo čak i apsolutno pravo da se ne složimo po ovoj tački dnevnog reda, ali mislim da nemamo pravo da budemo tako okrutni prema svom narodu. Srbija je ovu raspravu čekala 15 godina i mislim da se tako nešto ne sme gurati u stranu i marginalizovati na način na koji je to učinio DSS.
Izneli smo jasne argumente, pozivajući se na stavove institucije, i pri tom jasno naglasili da nijedna od tih institucija te svoje stavove nije formulisala optužujući srpsku državu ili srpski narod. U Hagu je 19 pojedinaca optuženo za genocid. Nijedna institucija Republike Srbije, ne srpski narod, ne srpska država.
Međunarodni sud pravde je konstatovao, i mi želimo to da stavimo u ovu rezoluciju, da Srbija nije odgovorna za genocid. Odgovorna je zbog toga što nije poštovala prethodne odluke suda iz 1993. godine, koje su nalagale mnogo pažljiviji odnos prema ratu u Bosni i zbog toga što nije uhapsila one koji su taj genocid počinili. To je odgovornost Republike Srbije.
Naša obaveza je da ovom narodu posle 15 godina kažemo istinu. To je naša obaveza, a ne da mu opet bacamo prašinu u oči.
Svako ima pravo da u ovom parlamentu brani svoju politiku, ali mislim da ne možemo da ostanemo nemi pred politikom koja sebe pretpostavlja interesima čitavog naroda, koji je po ko zna koji put i danas prevaren ovim što je radio DSS.

Zaista bih vas zamolila, mislim da ste se razjasnili.
(Miloš Aligrudić, s mesta: Minut, replika.)
Gospodine Aligrudiću, danas imamo jednu više nego ozbiljnu temu... Repliku? I to je kraj.

 Ako je istina to što kažete, gospodine Jovanoviću, i ako branite tu tezu da su namere Evropskog parlamenta bile najpoštenije kroz njihovu deklaraciju da se osuđuju zločini itd., i ako taj zaključak izvodite iz jedne rečenice na početku, previđajući ton, tj. intonaciju cele deklaracije, čitav smer kretanja, čitavu struju kuda ona vodi i kakvu posledicu na kraju ima, što je opet stvar polemike, onda ne vidim, ako ste iskreni u tome (hajde da poverujem na trenutak da jeste), zbog čega bi vam onda smetalo da jutros podržite kod predloga za dopunu dnevnog reda, koji je DSS - Nova Srbija uradio, naš predlog deklaracije o osudi svih zločina u ratu u nekadašnjoj Jugoslaviji koji sadrži sve to isto - eksplicitnu osudu zločina u Srebrenici, eksplicitnu osudu drugih zločina koji su se desili u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Ne vidim šta je onda problem. Ne vidim šta je problem što zamerate danas u vašem govoru kobajagi vladajućoj većini što nisu išli do kraja, tvrdeći da jedna rečenica koja govori o Međunarodnom sudu pravde, polazeći od te pretpostavke, koja se pominje u njihovoj deklaraciji, smeta zbog toga što nije do kraja otišla ona reč koja treba da ide u metu, a to je genocid, kada pominjanje same presude Međunarodnog suda pravde u toj istoj njihovoj deklaraciji znači upravo to, pozivanje na sadržinu te presude, koja zapravo znači genocid.
Ne vidim šta je onda vaš problem. Ne vidim u čemu se sastoji vaš problem sada ovde. Koga vi grdite, koga kudite, s čim se vi ne slažete? Koja je to politika DSS-a koja dovodi do bilo čega?
Ta politika DSS-a je sa tadašnjom vašom političkom strankom 2000. godine izvela promenu u državi. To što neki od vas nisu mislili da promene treba da se odvijaju na način koji prepoznaje pravo, poredak, poštovanje sistema, nego ste mislili da možete da baratate pravnim pojmovima kako vam se sviđa, da napadate preduzeća, isterujete ljude bez ikakvog pravnog osnova, što su vaši bliski koalicioni partneri predlagali vešanja po Terazijama itd., to je drugi problem.
To što ste mislili da u parlamentu možete da izbacite 46 poslanika tek tako, bez ikakvih posledica, smatrajući to velikim gestom, a na kraju ga pravdajući time što je takav bio zakon. Dura lex, sed lex - kažu Latini. Zakon strog, takav je, pa hajde mi to da obavimo.
Radi se o tome šta se sme, a šta se ne sme u političko-moralnom smislu. A na kraju krajeva, i za pravo sam tu u pravu, nego nije ovo predmet rasprave.

Gospodin Aleksandar Martinović ima reč.       

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog deklaracije koji je danas na dnevnom redu, da parafraziram jednog američkog autora, predstavlja još jednu investiciju u banku srpske kolektivne krivice.

Sramota je za vladajuću koaliciju što je odbila predlog SRS-a da se u dnevni red Narodne skupštine uvrsti predlog deklaracije o osudi genocida nad jermenskim narodom koji je izvršila otomanska Turska, a naročito je velika sramota što je vlast odbila da u skupštinsku proceduru uvrsti predlog deklaracije o osudi genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom koji se desio u tzv. nezavisnoj državi Hrvatskoj, kada je u periodu 1941-1945. godine, po istraživanjima Simona Vizentala i prema podacima Muzeja genocida „Jad Vašem“, pobijeno najmanje pola miliona Srba.

U svom izlaganju ću se pozivati, pre svega, na zapadne izvore, kako niko ne bi mogao da prigovori SRS-u kako smo navodno zločinačka, fašistička, antievropska, anticivilizacijska politička stranka u Srbiji.

Nešto o samom normativnom tekstu ove deklaracije. Prvo, svi oni koji kažu da neće glasati za predloženu deklaraciju zato što se u njoj ne pominje reč genocid, ne moraju da strahuju. Pominje se genocid na dva mesta.

Pominje se u preambuli, kada se kaže da predlagači deklaracije poštuju presudu Međunarodnog suda pravde, donete u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore 26. februara 2007. godine, zato što se u toj presudi navodi da je u Srebrenici navodno izvršen genocid, i u ovom normativnom delu deklaracije, kada se kaže – Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Taj način u stvari znači da Narodna skupština Republike Srbije osuđuje genocid koji je navodno izvršen u Srebrenici 1995. godine.

Budući da su danas vođene pravničke rasprave o našim obavezama prema Međunarodnom sudu pravde, prema tome da moramo da poštujemo njegove odluke, da moramo da prihvatimo da je u Srebrenici izvršen genocid zato što to tako stoji u presudi Međunarodnog suda pravde, odnosno u pojedinim presudama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, odnosno Haškog tribunala, dužan sam da predstavnicima predlagača, predstavnicima vlasti na naučni način pokušam da objasnim šta je to genocid.

Citiraću definiciju genocida iz udžbenika „Krivično pravo: posebni deo“, čiji su autori profesor dr Obrad Perić, nažalost pokojni, i profesor dr Zoran Stojanović.

Na strani 18 ovog udžbenika kaže se sledeće – krivično delo genocida sastoji se u preduzimanju određenih radnji u cilju potpunog ili delimičnog uništenja neke nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe. Radnja genocida određena je u članu 2. Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Inače, ovu konvenciju je tadašnja FNRJ ratifikovala 1950. godine. Između ostalog, kaže se ovako – karakteristično je za ovo krivično delo da se za njegovo postojanje zahteva i jedan subjektivni element, namera učinioca da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu. Drugim rečima, mora da bude dokazana genocidna namera.

Da je u Srebrenici zaista izvršen genocid, onda bi tamo morali da se nađu ne samo leševi, kako su danas rekli oni koji će glasati za ovu deklaraciju, muškaraca i dece, odnosno dečaka, tamo je moralo da bude ženskih leševa, leševa dece. Evo, pitam vas, koji ćete glasati za ovu deklaraciju – ako je izvršen genocid u Srebrenici, koliko je ženskih leševa iskopano na teritoriji opštine Srebrenica? Koliko je dečijih leševa iskopano na teritoriji opštine Srebrenica?

Ako hoću da uništim jednu nacionalnu, versku, rasnu grupu, onda ubijam bez razlike da li su u pitanju muškarci, žene, deca, starci, bolesni, nemoćni, itd. Onda nema razlike. Zato što imam nameru da uništim tu nacionalnu, versku ili rasnu grupu, da ona više ne postoji.

Kažite nam brojkama, dokažite koliko je tamo leševa žena, dece, staraca. Ako ih ima, koliko ih ima? To je način da dokažete da li je u Srebrenici izvršen genocid ili ne, a ne da se pozivate na presudu recimo Haškog tribunala protiv generala Radislava Krstića, koja je očigledno politički obojena i gde uopšte nije dokazano da je Radislav Krstić naredio da se bilo ko ubija, proteruje, siluje, da se bilo čija kuća pali, nego je čovek odgovarao po principu objektivne odgovornosti, koju svi teoretičari krivičnog prava odbacuju. Jedini ko je ne odbacuje jeste Haški tribunal.

Ono što je za SRS u ovoj deklaraciji takođe neprihvatljivo, nadam se da se neće niko lično uvrediti zbog ovoga što ću da kažem, ali to je istorijska istina. To je ova formulacija – bošnjačko stanovništvo u Srebrenici. Ta formulacija je problematična iz dva razloga. Prvo, taj termin da je neko Bošnjak je veštački stvoren. Reč “Bošnjak“ potiče…