Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je obaveza svakog narodnog poslanika da ubuduće raspravu počne konstatacijom da je posao koji ovde radimo, zapravo, uzaludan. S jedne strane, zato što se donose neprimenjivi zakoni i to je ono na šta smo vas vrlo često upozoravali. S druge strane, donose se zakoni koji se ne primenjuju na teritoriji celovite države Srbije. S treće strane, ono što se desilo pre nekoliko dana u Skupštini AP Vojvodine, tamo smo doživeli da Skupština AP Vojvodine odbija da primenjuje zakon koji je donela ova Narodna skupština. Mislim da bi to svakako trebalo da bude tema i nekih naših budućih razgovora i ozbiljnih razgovora na nivou državne administracije.
Jutros je u obrazlaganju ovog zakona kolega Meho Omerović, u svojstvu predsednika Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, rekao da je čudno, ne zna da li slučajno ili namerno, da posle jučerašnje rasprave danas imamo na dnevnom redu ovu raspravu. Moram da vam kažem da to nije slučajno, naprotiv, to je vrlo namerno.
Podsećam da ste juče doneli, usvojili onu sramnu deklaraciju, kojom ste konstatovali da su Srbi u Srebrenici počinili genocid, a danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama, gde ste na jedan drastičan način izmenili član 1. osnovnog Zakona.
U tom članu 1. je stajalo: ''Srbima i građanima drugih nacionalnosti koji su usled pritiska hrvatske vlasti ili vlasti u drugim republikama, pretnje genocidom, kao i progona i diskriminacije zbog njihove verske i nacionalne pripadnosti ili političkog uverenja, bili prinuđeni da napuste svoja prebivališta u tim republikama i izbegnu na teritoriju Republike Srbije (u daljem tekstu: izbeglice) obezbeđuje se'', i tako dalje i tako dalje kaže šta radi ovaj zakon.
Vama je smetalo, naravno, posle one sramote od juče moraćete ovako da reagujete i u nekim drugim propisima, što je u ovom zakonu o izbeglicama pisalo da su morali da pobegnu sa svojih ognjišta usled pritiska hrvatske vlasti zbog pretnje genocidom, progona itd. Vi ste sada napisali neku neutralnu formulaciju – licima koja su usled događaja od 1991. do 1998. godine i njihovih posledica izbegla itd.
Dakle, radite nešto što smeta ugledu svakog Srbina, što smeta ugledu države Srbije i morate zaista sa tim da se suočite.
Mi smo na ovaj prvi član podneli amandman i kada se bude govorilo u pojedinostima onda ćemo da obrazlažemo detaljno i taj amandman, kao i sve ostale.
Šta je interesantno kada je u pitanju rasprava o ovom predlogu zakona? Danas smo ovde slušali različit pristup ovom zakonu, a zapravo samim tim i različit pristup izbeglicama na teritoriji Republike Srbije, izbeglim, prognanim i ovima koji su nažalost morali da napuste, privremeno raseljeni, kako se već zovu, svoja ognjišta u ustavnim granicama Republike Srbije, ljudima sa Kosova i Metohije.
Jedan deo rasprava bili su hvalospevi kako je država Srbija dočekala te ljude koji su morali da dođu u Srbiju zbog genocida i progona. To mi kažemo, a vi to mislite drugačije, a i oni, verujte, svi znaju da su došli u Srbiju zbog genocida i progona sa vekovnih ognjišta. S druge strane, slušali smo neke tužne priče o teškom životu tih ljudi. Kažem vam da ti građani Srbije ne žele, ne traže i ne očekuju od ovog parlamenta i od državnih organa ni jednu ni drugu priču. Oni traže i očekuju da se država Srbija, naravno, i Narodna skupština državnički ponašaju u odnosu na probleme koje ti građani imaju, već skoro dve decenije, u državi Srbiji.
Ti problemi su, naravno, počeli ne voljom tih ljudi i ne voljom države Srbije, počeli su zato što su zapadne sile htele i uspele, nažalost, da rasture bivšu Jugoslaviju, na način na koji su to uradile. Počeli su tako što je Hrvatska okupirala celu Republiku Srpsku Krajinu i dan-danji je drži pod okupacijom. U tom smislu, naravno, niko ne može i neće, niko ozbiljan i normalan, staviti Srbiji na dušu bilo šta negativno iz tog perioda.
Od onog momenta kad su ti ljudi počeli da dolaze u Srbiju dolazili su bez obzira što su bili nesrećni, što napuštaju svoja vekovna ognjišta, dolazili su u majku i maticu Srbiju. Verujte, svi Srbi koji su rođeni sa one strane Drine i Dunava tako su oduvek doživljavali Srbiju. Ne samo zato što im je bila potrebna kao utočište kada su došli kao izbegli ili prognani, nego zato što smo svi mi koji smo tamo rođeni od rođenja vaspitavani tako da je Srbija majka srpskog naroda.
Nažalost, ta majka nije dočekala svoju decu onako kako su je očekivali. Nažalost, ni dan-danas odnos prema tim ljudima u Srbiji nije onakav kakav ti ljudi zaslužuju, kakav njihove sudbine zaslužuju i još uvek, nažalost, veliki broj tih građana ne živi životom dostojnim čoveka. To jeste problem ove države i taj problem treba da rešava i Narodna skupština, donoseći adekvatne zakone, naravno, i izvršna vlast, primenjujući te zakone i stvarajući uslove da ti ljudi žive onako kako svaki čovek treba i mora da živi.
Nažalost, sve je to u Srbiji mnogo drugačije od onog što se priča i danas ovde i godinama unazad u medijima. Verujem da se ljudima koji su danas slušali deo ovih rasprava, a ljudima koji su bili te sudbine da su bili izbeglice ili su i dan-danas, da im se prevrće utroba.
Kako drugačije mogu da reaguju, recimo, ljudi koji su sa Kosova i Metohije, koji su privremeno raseljeni, koji su godinama već u nekim tim centrima, koji su sve više nego bilo kakvi centri? Nažalost, posetila sam mnoge izbegličke i raseljeničke centre i ono što se tamo vidi jeste nešto što zapravo ne treba ni da se priča. Toliko je strašno da je bolje da se ne čuje kako to izgleda.
I vi onda već godinama unazad obećavate – ukinućete te centre. Ti ljudi, recimo, sa Kosova i Metohije znaju ono što se pre nekoliko dana i ovde čulo, a jedan kolega poslanik iz SRS je postavio to pitanje, ali još uvek nismo dobili odgovor, kako to neki građani, Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji dobijaju duple plate? Kako to da neki zaposleni u zdravstvu, u prosveti dobijaju platu od države Srbije, ali dobijaju i platu od lažne države Kosovo, jer i za njih rade?
Naravno, odgovor je vrlo jednostavan. Nećemo mi dobiti zvanično taj odgovor, iako je tražen pre deset dana, iz jednog prostog razloga, što je, recimo, jedna od tih koji na taj način primaju platu i koji rade i za tu lažnu državu Kosovo i žena ministra za Kosovo i Metohiju gospodina Bogdanovića, a opet moram da podsetim da je on bio i ministar u prvoj šiptarskoj vladi. Dakle, to, nažalost, ništa ne treba da nas čudi.
Videli ste pre neki dan onaj tragikomičan susret Josipovića i Tadića u Opatiji. Zaista je bilo mučno gledati kad su se prošetali Opatijom, pa, kad Josipović onako predstavlja, tamo, nekoj, omladini, koju su na onom šetalištu sreli ili su ih namestili da ih sretnu, kaže: ''Ovo je Boris,'' a on pruža ruku i kaže –''Ja sam Boris.'' Zar se tako predstavlja predsednik države? Zar na taj način predsednik države komunicira kad ode negde da predstavlja Srbiju, jer mu je to ustavna obaveza? I, treba da podsetimo građane da je to uradio na dan kada se u Srbiji obeležavana tragična godišnjica od zločinačke NATO agresije.
Šta sad građani koji su nekad živeli na teritoriji Hrvatske, odnosno uglavnom na teritoriji Republike Srpske Krajine, danas okupirane, mogu da očekuju od predsednika države u kojoj danas žive kad tako neozbiljan odnos pokazuje u toj državi gde treba da se pokaže kao državnik, gde treba da kaže: ''Znate li vi koliko stotina hiljada Srba živi u Srbiji a vi ste im okupirali teritoriju, vi ste im uzeli imovinu, vi im ne dozvoljavate da ostvare stanarsko pravo, vi im ne dozvoljavate da se vrate na vekovna ognjišta!'' Zato što se to uglavnom i ne objavljuje, zato što se svakih nekoliko dana desi ili ubistvo ili premlaćivanje, ili paljenje imovine? Kao, deklarativno, Hrvatska kaže – vratite se. A tamo ko god ode, zna njegova koža kako mu je. Ode tamo onaj ko ovde ne može da preživi. To su ti za koje se vi hvalite da su se vratili, zato što im je država Srbija u nekakvim bilateralnim odnosima sa Hrvatskom omogućila taj povratak.
Pomenuo je kolega Krasić kako je svojevremeno Opština Zemun dočekala izbeglice. Zaista moram nekoliko rečenica o tome da kažem, jer smatram najsvetlijim delom svoje profesionalne karijere taj period kada sam bila u timu Vojislava Šešelja u Opštini Zemun kada je on bio predsednik Opštine, kada smo formirali naselja Busije, Plavi horizont, Grmovac, kada smo hiljadama porodica omogućili da imaju ponovo svoje parče zemlje pa danas i kuće, kućišta, itd. Sećam se, nikada ne mogu to da zaboravim, jednog starijeg čoveka koji je, kada sam mu predala rešenje da je dobio taj plac u Grmovcu, čovek koji je tada imao sedamdesetak godina, zaplakao i rekao – hvala ti, dete, nikad ovo ne mogu Šešelju da zaboravim, on je od mene ponovo napravio čoveka, ja ponovo imam nešto svoje. Tako je trebalo država Srbija da se ophodi prema tim ljudima, drage moje kolege i, gospodo, predstavnici Vlade.
Lako je napisati zakon. Kako ga primenjujete? Kako ti ljudi stvarno žive? Donosite ovaj zakon da i od njih uzmete neki dinar, da im dajete pod posebnim uslovima stanove. Zašto niste predvideli da i oni mogu da otkupljuju te stanove kao i svi građani, jer je još uvek na snazi Zakon o stanovanju. Znate da oni ne mogu da dođu do svojih stanova, do stanarskih prava, na teritoriji hrvatske države. Zašto onda ovde opet da budu građani drugog reda i da se za njih donosi leks specijalis, kada su u pitanju stanarska prava i otkupi stanova? Gde će vam duša, aman ljudi?! Zaista, bruka i sramota. Nemate čime da se hvalite kada je u pitanju ovaj zakon, kao što mnogo toga ne može da vam služi na čast.
Mi smo pre nekoliko dana ovde, od jednog kolege, neću ime da mu pominjem, u jednoj raspravi čuli jednu strašnu rečenicu kad je drugom kolegi iz Srpske radikalne stranke koji nije rođen u Srbiji, rekao – ne možemo mi na isti način da govorimo o problemu u jednom gradu u Srbiji, jer za razliku od vas ja nemam drugi zavičaj. To slušamo ovde u parlamentu. To je strašno da se sluša 2010. godine, a da juče kažete da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici. Zaista, bruka i sramota i strašno!
Strašno je i to što nam se ovih dana svakodnevno javljaju ljudi koji su došli iz Republike Srpske Krajine, ozlojeđeni što, kad uđu u neku prodavnicu, novine ovih dana pišu o tome da se nude našoj deci slikovnice za predškolski uzrast – hrvatsko izdanje, da se nude neke igračke, piše – ''vlakić Jurica'', verovatno građani Srbije, većina ne znaju šta znači ''vlakić'' – mali voz. To je nešto o čemu mora ova država da se pozabavi. Možda vam se čini banalno, ali, verujte, nekome ko je prošao tu golgotu i kad dođe u Srbiju, u Beograd, kad uđe u prodavnicu i kad vidi tako nešto, koža se naježi.
Ozbiljan državni problem jeste saradnja između organa gonjenja Bosne i Hercegovine, Hrvatske i države Srbije. Šta ste, gospodo, na tom polju uradili? Ko god ode u Republiku Hrvatsku, nijedan muškarac nije siguran da će da se vrati, da neće da ga uhapse. A šta ste vi uradili sa Ejupom Ganićem? Šta ste uradili za ''tuzlansku kolonu''? Ne radite ništa da pomognete svom narodu. Sve radite u interesu neprijatelja srpskog naroda. Juče ste to dokazali! Hvala. (Aplauz)