Ja i vas molim da koristite prikladne termine.

Ja i koristim prikladan termin.

Jeste li završili?

Mogu još govoriti, ali ne želim da traćim vreme građana Srbije.
(Velimir Ilić sa mesta: Imam pravo na repliku.)

Reč ima gospodin Čedomir Jovanović. Nemate pravo, molim vas, jedni drugima ste izmenili – ne, ne, ne, rečenice su bile egal upućene i na jednoj i na drugoj strani i ne, ništa.
Izvolite gospodine Jovanoviću, imate reč, ali molim vas prijavite se ponovo.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dinkiću, sada će vam potpuno izgledati neverovatno, ali izgleda da smo vam mi iz LDP bili najveći prijatelji tokom prethodne rasprave o Zakonu o regionalnom razvoju.
Ovde imam stenogram onoga što smo mi govorili, odnosno mislim da bi bilo neskromno da sada citiram nas same, ali pročitaću samo jednu rečenicu iz polovine prošle godine, u kojoj se kaže – da ćete biti sami, kada se vratite u parlament sa izmenama i dopunama zakona koji se ne može primeniti i da će to biti naš zajednički poraz, a ne samo vaš neuspeh.
Šta je problem ovog zakona, jer očigledno da ste se vi ovde u parlament vratili zbog toga što postoji neki problem? Problem je ono što su o tom zakonu govorile partije vladajuće koalicije, koje su prethodno za njega glasale, izbegavajući očigledne poteškoće koje prate njegovu primenu, uz obrazloženje da će to Vlada srediti uredbom na samoj sednici.
Ovde pored vas nama je potreban predsednik Vlade, potreban je ministar Ljajić, potreban je i ministar Ugljanin – svi oni koji su vas praktično vratili sada ovde u parlament sa zakonom o regionalnom razvoju. Izgleda neverovatno da vi očekujete od nas da mi raspravljamo o regionalnom razvoju zemlje, o regionalizaciji Srbije, a da potpuno iz tog posla isključimo politiku – to je nemoguće, gospodine Dinkiću.
Mi možemo da se ne slažemo i ne slažemo se po mnogim pitanjima, ali zašto sada samo vi meni ovde odgovarate na pitanje kao šefa parlamentarne stranke – o besplatnim akcijama, kada su na priči o besplatnim akcijama profitirali mnogi pored vas? Godine 2008. su dobijeni izbori na mantri da će akcije vredeti 1.000 evra, a danas sada sa vama treba da razgovaramo o 1.700 dinara i vašoj ambiciji da uspostavite ravnopravnost i pravednost u ekonomiji. To je nemoguće. Koja je to ekonomija uspela da ostvari deo pravednosti?
Šta je problem za Zakonom o regionalizaciji? Problem sa Zakonom o regionalizaciji je što ne može da bude efikasan ukoliko se donosi kao izolovana mera. Sami ste ovde rekli da se zalažete za decentralizaciju. Suština problema Srbije zapravo je u apsolutnoj kontroli koju je uspostavila republička vlast i koje ne želi da se odrekne.
Govorim o pet regiona, a ranije je bilo sedam – gde su se izgubila dva? Mi imamo NUTS standarde. Oni su vrlo jasni, ako govorimo o standardima EU – od tri do osam miliona, od 700 hiljada do tri miliona i ispod 700 hiljada. Gde su se izgubila dva regiona? Kakav je to zakon? Ako isključimo politiku, jer ste ovde rekli da je ovo statistika – šta znači region KiM? Kako će funkcionisati taj region? Kako će se kontrolisati sredstva koja se usmeravaju u region KiM?
Kako će funkcionisati Beogradski region? Recimo, kako će funkcionisati Savet regionalne agencije za Beograd, ako se u tom savetu nalaze predstavnici lokalnih samouprava, predsednici? Nije isti status lokalne samouprave opštine u Beograda i opštine izvan grada Beograda. Oni nemaju status jedinica lokalne samouprave.
Govorimo o tri nivoa vlasti, odnosno vi se zalažete javno ovde za tri nivoa vlasti – centralni, srednji i lokalni. Onda pogledajte u šta ćemo pretvoriti Vojvodinu? Imamo ovde jedan list koji je izdat povodom ovog Zakona o regionalizaciji, gde protestuju Užičani – ne dopada im se da se izgube u tom megaregionu Šumadija i Zapadna Srbija, ne vide sebe u svemu tome – nije im logično.
Mi valjda treba da donesemo zakon koji će ljudi razumeti, jer oni treba da žive u skladu sa tim zakonom. Pored toga što im govorimo da se bavimo statistikom, ta statistika će uticati na njihov život ovde. Mi sada donosimo zakon, da bi taj život bio bolji.
Kako izgleda Vojvodina? Republički okruzi, pokrajinski okruzi, lokalna samouprava, gradska vlast, pa pored toga imamo pokrajinsku vlast, i onda imamo, vi ste pomenuli, tri agencije. Dve za Bačku, jer treba Savez vojvođanskih Mađara da glasa za zakon, a nijedna za Srem. Ako se isključivo bavimo ekonomskim kriterijumima, videćemo da je Sremu agencija najpotrebnija, jer je Srem najnerazvijeniji i ima najteže problema.
Previše je problema u ovome, gospodine Dinkiću, da bi ovo moglo da funkcioniše. Mi želimo da funkcioniše i zato vam predlažemo da ovde dođete, prvo, sa čitavom vladom, pa da onda zajedno nađemo rešenje za ozbiljne probleme. Jer se nama zemlja iznutra raspada i rastače.
Tačno je ovo što neki pominju kao kritike, samo nas interesuje zašto je to tako? Zašto vi morate da budete pored 10 kamiona koji stignu iz Kine u FAP? Zašto vi morate da odete u Bor i da kažete da će se tamo praviti topionica? Zašto vi morate da budete u Kragujevcu i govorite o "punto"? Ne to zbog toga što ćete vi od toga imati političku korist – nego ti projekti su osuđeni na neuspeh, ako zavise od vaše spremnosti da u tome učestvujete.
Isto je kao i priča o akcijama. Ne može akcija da vredi 1.000 evra zato što vi to želite – bilo bi super da je to tako, ali ne može da vredi na osnovu naših želja i dobrih namera. Vrednost akcija se utvrđuje na tržištu. Tada je bilo jasno da šest javnih preduzeća za koja se planira privatizacija ne mogu da donesu prihod od 30 milijardi evra, koliko je potrebno, da bi se onda 15% od tog prihoda izdvojilo i na takav način podmirile ambicije pet miliona ljudi koji su se prijavili za podelu besplatnih akcija, računajući na svojih 1.000 evra. To je i tada bilo očigledno.
Kriza koja je u međuvremenu nastupila, samo je jedno od opravdanja radi čega te akcije danas vrede 1.700 dinara, ali ona ne može da gurne u drugi plan – taj neprihvatljivi manir na kojem se gradi politika ove zemlje, ambiciju države da živi život svojih građana.
Iz Kine kamioni stižu ovde, gospodine Dinkiću, zbog toga što su tamo političari napustili fabrike. Sve se pretvorilo u poguban populizam, a koliko znam 2001. godine mi smo zatvorili neke banke zbog toga što nismo hteli da budemo populisti – je li tako? Mi smo napustili Službu platnog prometa što nismo hteli da budemo populisti, nego smo rekli – želimo da promenimo ovu zemlju i promenićemo je.
Kako ćemo stići mi do primene ovog zakona? Da li su lokalne samouprave bile konsultovane – oni kažu da nisu? Da li bilo ko u Vladi preuzima odgovornost za ovaj zakon – ne, osim vas? Niste vi dovoljni da bi zakon mogao da ostvari one efekte koje ste vi pomenuli.
Ako govorimo o problemima neravnomerno razvijene Srbije, šta je zajedničko u tom megaregionu jednom Užicu, jednom Kragujevcu, Pazaru, Sjenici, Tutinu, Novoj Varoši, Priboju, Prijepolju, osim da na svakom mestu žive ljudi koji ne znaju zašto im je nebo palo na glavu – misle da su nešto Bogu zgrešili, pa su osuđeni na takav život?
Moramo, ako govorimo o organizaciji ove zemlje, da kažemo da nam je Ustav donet na jako loš način – da su ljudi izuzeti iz dogovora o svojoj budućnosti. Taj loš Ustav za sobom povlači čitav niz problema sa kojima se danas suočavamo. Nema zakona o decentralizaciji. Vi ste sami pomenuli fiskalnu decentralizaciju, to nam je potrebno – a to je jako komplikovano, jer je zemlja nerazvijena.
Nisam siguran da su spremni mnogi da preuzmu onu odgovornost koja proizilazi iz činjenice - izvolite maksimalna prava i dogovorene obaveze, jer mislim da je kod nas razvijen i apsolutno prihvaćen model života po kome prava apsolutno koristimo, ali ta prava minimalno prate obaveze od kojih mi apsolutno bežimo. Vi ste tome doprineli.
Kako može Vlada da kompromituje proces privatizacije, a da mi sad ovde govorimo o podeli akcija iz procesa privatizacije? Kompromitovana je privatizacija u zemlji. Svaki preduzetnik u ovoj zemlji danas je po pravilu sumnjiva osoba. U Vladi Republike Srbije se 2003. godine rukovodstvo Vlade sretalo i razgovaralo sa prvim preduzetnicima ove zemlje. Ako plaćaju porez, ako zapošljavaju ljude, ako poštuju zakone, oni treba da budu konsultovani. Ako to ne rade, onda nije dovoljno pobeći od njih i okrenuti glavu na drugu stranu, kao što to danas Vlada čini, nego se moraju primeniti zakoni.
Pominjali ste Zakon o planiranju i izgradnji kao opravdanje za poštovanje tog standarda oblasti koji niko ne razume. Taj Zakon o planiranju i izgradnji je zaustavio građevinsku industriju u zemlji. To svi vrlo dobro znamo, ali pošto nije deo našeg partijskog prostora, mi ne bi previše da se bavimo problemima koji iz tog prostora izviru. Zato ste vi danas sami.
Pogledajte kakav je to stepen centralizacije? Vi ste ministar i za privatizaciju, i za privredu, i za ekonomske odnose sa inostranstvom, i za turizam. Imate čitav niz agencija ispod sebe, najviše državnih sekretara. Da li imate vi ona prava koja su vam potrebna da bi vi mogli normalno da upravljate tim sistemom? Kako možete da se bavite ozbiljno turizmom zemlje, ako se u Srbiji ne vodi ona politika koja bi bila u skladu sa preduslovima koji moraju da postoje da bi turizam bio efikasan?
Ekonomski odnosi sa inostranstvom. Nije to trange-frange ekonomija kojoj mi prisustvujemo gledajući naše političare koji putuju po svetu. Ekonomski odnosi sa inostranstvom obavezuju Srbiju da prihvati sistem vrednosti na kojima počiva onaj uspešni deo sveta. Da li se to desilo? Nije se desilo.
Danas smo uzeli 200 miliona dolara pozajmice za budžet od Ruske Federacije. Kako smo mi stigli do toga da pozajmljujemo od drugih da bi popunili budžet? Što trošimo više nego što možemo da stvorimo?
Što se tiče samog zakona, nije dovoljno zaustaviti se na nivou statističke politike, jer je jasno da je ovaj zakon par ekselans politički. Efekti koji iz njega proizilaze su politički. On s jedne strane hrani onu politiku prošlosti koja stalno insistira na konfliktu, a konfliktne teme pronalazi u strahu ljudi.
Srbija je podeljena i zaplašena iskustvima iz prošlosti. Zbog toga mi imamo tu potrebu da ovde analiziramo kako nazvati ubistvo sedam ili osam hiljada ljudi? Mi smo građani treće ili četvrte države, a sve prethodne su se raspale u podelama.
Ako donosimo zakon o regionalizaciji zemlje, onda mora građanima biti jasno zašto ga mi donosimo. Ne donosimo ga mi da bi svako dobio svoju despotiju i svoju feud. Efikasna lokalna samouprava, bez efikasne lokalne samouprave Srbija ne može da funkcioniše kao normalna zemlja. Treba da vratimo imovinu lokalnim samoupravama. Ranije je bila ustavna prepreka za nešto tako. Danas nema nikakve druge osim političke. To nam je problem.
Ako govorimo o tih pet regiona, zašto sad imamo pet, a prošli put smo imali sedam? Da li smo na takav način pronašli izlaz iz problema u kome smo se našli zbog toga što deo parlamentarne većine insistira na nekim svojim partijskim i uskim interesima? Mi smo unapred rekli da postoje neki regioni u Srbiji koji su realnost i ne treba ih zaobilaziti.
Zašto da mešamo Šumadiju sa zapadnom Srbijom? Zbog čega? Ako je samo pitanje broja, onda ne možemo da primenimo te standarde suprotno svojim referencama, a postoje i mali regioni. Rekao sam, od 150 hiljada do 700. Hajde to ljudima da kažemo. Vi morate da razgovarate sa građanima Užica.
Ne samo vi kao Mlađan Dinkić, to moraju da urade i ljudi koji se bave politikom u tom mestu da bi oni to prihvatili. Kragujevac isto tako. To su ozbiljni problemi i ovaj zakon neće moći da se primenjuje. Svi će govoriti iza ćoška – to je Dinkićeva utopija, za to smo glasali, i on glasa za naše utopije i tako ćemo terati dokle stignemo.
Zakon o besplatnim akcijama. Gospodine Dinkiću, nema pravednosti u privatizaciji. Ona treba da bude poštena i treba da bude efikasna. Mi smo imali oročen zakon o privatizaciji i proces privatizacije na četiri godine, a to se rasteglo, evo ulazimo u desetu godinu.
Kako smo došli do toga da građani ove zemlje mogu da veruju da je država odlučila da prodaje svoju imovinu, a da pri tom nije bila svesna činjenice da je prodaje zato što ne zna šta će sa njom, jer država kao vlasnik nema šta da traži u poslu. Nije tačno da ne može privatizovano preduzeće da propadne. Može, ona koja su neuspešna propadaju, ona koja su uspešna se razvijaju.
Imamo ozbiljne probleme sa tim zakonom. Ne želimo da uravnotežimo, ujednačimo pravo građana koje proizilazi iz zakona o podeli besplatnih akcija, pa ćemo akcije NIS-a, akcije EPS-a, akcije nekih velikih, Telekoma, staviti u Akcionarski fond zajedno sa akcijama onih preduzeća koje niko ne želi da uzme, koja su propala, koja su fiktivno samo angažovana, i onda će ljudi posedovati akcije akcionarskog fonda, a ne NIS-a ili EPS-a.
Kažete da to nije klasičan investicioni fond. Za nas je važno da bude klasični investicioni fond, da se služi ekonomskom logikom a ne političkom. To je jedino važno.
Zatvoreno akcionarsko društvo sa pet miliona akcionara ne postoji. Možda postoje neki razlozi da ono danas bude zatvoreno da bi sutra bilo otvoreno, ali ćemo se onda suočiti sa novim problemom sa kojim su se suočile zemlje koje su organizovale vaučersku privatizaciju. Verujem da vam je taj problem dobro poznat, problem Češke.
Kako jedan čovek sa svojom akcijom može da se snađe u sistemu u kojem postoji još pet miliona drugih malih akcionara? Kako on može da zastupa samog sebe i na skupštini akcionara? Znači, moraće da se prave neki investicioni fondovi, neko će zastupati te ljude.
Mi smo uveli još jedan stepen u toj privatizaciji koji prolongira raščišćavanje ekonomskih odnosa u zemlji. Rekli ste da neće biti privatizovan Aerodrom Beograd i EPS. Mi smo rekli da u principu možemo da razumemo potrebu Vlade da privatizuje Telekom, ali samo pod jednim uslovom, da konačno Vlada izađe sa strategijom svog odnosa prema javnim preduzećima u zemlji.
Vaš potpredsednik Vlade, kolega Đelić, lobira da Srbija uđe u Evropu 2014. godine, a vi da kažete – nećemo da privatizujemo EPS. Po Evropi ne postoji elektroprivreda koja kontroliše 100% tržište električne energije, 30% je kraj.
Da li to znači da smo odustali od Evrope ili danas nije popularno reći kako će se privatizovati EPS? Neka se privatizuje. Nama nije potrebno preduzeće koje će se socijalno starati o građanima Srbije. Neka Srbijagas prodaje po tržišnim cenama svoj gas, onda će i ljudi koji rade u Srbijagasu imati pristojnu platu, ljudi koji rade u EPS imaće pristojnu platu, oni koji su njihovi kooperanti dobiće novac na vreme i neće im EPS dugovati, pa ćemo i mi konačno početi da živimo od svoga rada, a ne da čekamo kada će nas se država setiti i udeliti nam neku milostinju.
Što se tiče tog zakona o besplatnim akcijama, ne razumem zašto je osnovni kriterijum pravednost. Pored dobre namere, on je nerealan, gospodine Dinkiću. To je naš problem, što on nije merljiv. Kako se meri pravednost u ekonomiji? Mislim da nije pravedno to što ćemo mi za 40 godina dostići standarde iz 1989. godine, ali to je činjenica i sa tom činjenicom ne možemo ništa više da uradimo, osim da je konstatujemo.
Nama je potrebna brza i efikasna privatizacije, a 15% akcija pripada zaposlenima koji su radili u tim preduzećima. Postoji problem sa činjenicom da je čitavo društvo ulagalo u neke sisteme i to su ta javna preduzeća, ali sa tim se treba suočiti na jasan način pa reći – ne postoji način da se to reši, osim da se utvrdi neka nominalna vrednost koju će dobiti svaki zaposleni i koja će biti u skladu sa vrednosti akcija koje dobijaju svi drugi.
Članovi naših porodica su, recimo, po 40 godina radili u bankama koje su otišle u stečaj, zatvorene su i neće ništa dobiti, ali imaju pravo da se upišu za ove akcije, pa će onda i njima pripasti deo. To nije logično.
Bolje sada konstatovati da je jednu dobru nameru nažalost nemoguće ostvariti, nego nastavljati dalje tim putem. Dobro je što vi odete u Kopaonik, u Kuršumliju i kažete – mi ćemo se postarati da pokrenemo proizvodnju.
Ono što je problem, jeste činjenica da je konzorcijum radnika preuzeo tu fabriku, jer je ta fabrika propala, a propala je zato što nema tržište, nema tehnologije, nema investitore. Za novu ekonomiju nam je potrebna nova politika. To je osnovni problem sa kojim se vi suočavate kada govorite o neravnomernom razvoju.
Zašto se sve koncentriše u Beogradu? Zbog prava koje Beograd ima. Ona su minimalna. Vidite da nam ministar prostornog planiranja vređa gradsku administraciju. I vaša stranka je u njoj. Kaže – ranije su bili korumpirani, a njegova stranka je u toj administraciji osam godina, a danas su lenji, a lenji su zbog toga što neće da tumače zakone.
U kojoj to zemlji opštinska uprava tumači zakone? Ona zakone primenjuje. U tom zakonu su vam izvori sredstava na kojima možete da razvijate normalno Beograd. Kroz decentralizaciju dajte pravo opštinama, pravite partiju regiona, vaše pravo, ali šta će ti ljudi? Ne možete vi da u svaki grad postavite zoološki vrt. To što se stvorilo u Jagodini, stvorilo se zato što je neko tamo bi sposoban pa to napravio. Drugi put ćemo u despotskom mentalitetu koji iz svega toga proizilazi.
Šta ćemo sa svim drugim sredinama? Vratite prava lokalnoj samoupravi. Zakon o regionalnom razvoju ne može da se donese mimo čitave strategije koju ni ne naziremo. To je osnovni problem. Previše decentralizacije je nefunkcionalan, realno on ne može da se primeni.
Može da ostane slovo na papiru, na kome ćete vi da insistirate, kao što ste i u drugim poslovima radili, gurati to, pa ko izdrži duže. Ovo je i naš interes. Ako je naš interes, onda moramo zajedno da radimo da se taj interes ostvaruje, jer nam vi niste ostavili prostor za nešto tako i zbog toga ne možemo da glasamo za to.

Gospodine ministre, izvolite.

Iskoristio bih priliku da pokušam da odgovorim na neke od vaših zapažanja i konstatacija. Vi ste tu više stvari napomenuli i pokušaću da idem onim redom kojim ste vi izlagali.
Krenuli ste time da postavljate pitanje zašto pet, a ne sedam regiona, odnosno zašto smo promenili ovaj zakon? Da li se politika meša u zakon? Kao i u svaki drugi, meša se i u ovaj. Naravno da se umešala politika i naravno da nisam sam predložio da bude najpre sedam regiona, niti sam odlučio da ih bude pet. To treba da bude jasno i vi ste tu potpuno u pravu.
Imao sam konsultacije sa ljudima s kojima smo napravili koaliciju na osnovu koje je izabrana Vlada i složili smo se da je bila greška što smo predložili sedam, iz razloga što je to uzrokovalo nepotrebne podele, jer se radi o statističkoj regionalizaciji. Svi koji govore da ovo nije politička, već statistička regionalizacija, u pravu su i potpuno je ludo da se sada svađe u Srbiji rađaju zbog statističke regionalizacije, koja je u funkciji bržeg i ravnomernijeg regionalnog razvoja i kako bi se napravili instrumenti za prihvatanje podrške donacija EU.
Ovo što se dešava sada u Užicu, naravno da ću otići u Užice, planirao sam da odem ovog meseca i razgovaraću sa Užičanima o ovom zakonu. Naravno da opozicija koristi priliku da napravi razdore tamo gde im nije mesto. Opozicija iz tog regiona jeste krenula sa takvim aktivnostima, neki od njih su se javljali ovde danas.
To je pravo opozicije, ali mislim da je to vrlo štetno i beskorisno što rade, no, neću da ulazim u ono što radi opozicija. To je nešto što je njihovo pravo, ali činjenica je sledeća – da se sada koristi teza zašto Užice više nije centar nekog statističkog regiona.
Ne može niko biti centar statističkog regiona. Statistika je statistika. Može neki grad postati centar političkog regiona onoga časa kada se u Srbiji napravi, i ako se napravi, konsenzus da se ide ka političkoj decentralizaciji, ka političkoj regionalizaciji, a onda će većina građana odlučiti koliko ćemo regiona imati, političkih, kao srednjih nivoa vlasti i ko će biti regionalni centri.
Argumenti poput onoga – kakve veze ima užički kraj sa, na primer, Mačvom, naravno da je isto toliko valjan kao i argument – kakve veze imaju pogranična mesta sa Rumunijom u Banatu sa Odžacima. Nemaju nikakve veze ni jedna ni druga, ali su svi u Vojvodini, kao što su i ova dva kraja u centralnoj Srbiji.
Tom logikom niko ni sa kim nema veze, a posebno je našem narodu blisko da su vam najbliži najveći neprijatelji, pa onda ovi iz Trstenika mrze Kruševljane, Kruševljani mrze one iz Paraćina, ne vole se Požarevljani i Borani, ne vole se Borani i Zaječarci. Ako tako pospešujete te niske nagone koji postoje kod nekih, ne kažem da je to pravilo za sve ljude, nema onda integracije u Srbiji.
Zato mislim da to što radi opozicija zaista štetno, iako ne osporavam to pravo. Ići ću u Užice da razgovaram o tome. Ono što je suština decentralizacije, ponavljam još jednom, nije politička vlast koja se prenosi regionima, već politička vlast koja treba da se dodatno prenese lokalnim samoupravama, opštinama, gradovima i mesnim zajednicama čak, ukoliko se dogovori, ustanovi, zakonski reguliše da i velike mesne zajednice, koje imaju četiri, pet, osam hiljada stanovnika, zavisi koji je kriterijum, prerastu u neku vrstu manjih opština. To je sada takođe mogućnost koju su mnoge zemlje iskoristile.
Imate slučaj da čak i u nekom Novom Bečeju imate mesnu zajednicu koja nije zadovoljna radom opštine Novi Bečej, i oni bi želeli takođe da oni rešavaju pitanja, recimo, Novog Miloševa. Takvih stvari imate po Srbiji. Mislim da je zadatak političara da sagledaju kakvi problemi postoje u zemlji, da ne udovolje svakom pojedinačnom zahtevu, pojedinačnom interesu, jer onda je to haos, ali da se nađe neki najmanji zajednički sadržilac i da se nađu rešenja koja će omogućiti da se vlast vrši što bliže građanima, na način koji daje veća ovlašćenja lokalu.
U tom sistemu, ako se ide ka sistemu većih ovlašćenja lokalu, to znači imovina preneta lokalnim samoupravama, više fiskalnih ovlašćenja, ali i više nadležnosti, onda neće biti toliko bitno, kao što se sada nekima čini i kao što opozicija pokušava da nametne u užičkom kraju ko je centar regiona, već će biti bitno biti u lokalnoj samoupravi, jer će lokalna samouprava biti izvor ovlašćenja, daleko veći nego što je to danas slučaj.
Samo Užice po sebi, sam Priboj po sebi, samo Arilje, svi će oni imati sopstveni značaj i vodiće računa o stanovništvu koje tu živi i imaće motiva. Naravno da to podrazumeva i direktne izbore za predsednike opština, odnosno gradova, jer ti ljudi moraju da osete da su dobili mandat građana da bi se o njima starali na adekvatan način.
Dakle, u pravu ste kada kažete da kad se gleda izolovano ne može se celina uhvatiti, ali i u drugim zemljama je statistička regionalizacija prethodila političkoj i u drugim zemljama su vođene debate. Ne čudim se ni ovoj ni budućim debatama koje će se voditi, ali svrha je da se razgovorom, debatom dođe do rešenja koja će biti najbolja i u korist građana.
Što se tiče besplatnih akcija, mislim da niste do kraja shvatili suštinu ove promene. Dakle, neće se akcije EPS-a, Telekoma, NIS-a i Aerodroma spajati sa ovim akcijama Akcionarskog fonda, već zakon predviđa da se suštinski izdaje pet grupa akcija. Akcije NIS-a su već podeljene, akcije Telekoma, akcije Aerodroma, akcije EPS-a i objedinjene akcije svih ostalih preduzeća. Dakle, biće pet grupa besplatnih akcija.
Kada govorite o pravednosti, moram samo da vas podsetim da Zakon o besplatnim akcijama, koji je donet 2008. godine, zapravo proističe iz Zakona o privatizaciji donetog 2001. godine, za koji ste vi lično glasali, koji je u jednom delu svojih odredaba predvideo da na kraju procesa privatizacije svi građani koji nisu dobili besplatne akcije, da moraju da ih dobiju.
Morao je neko da uredi tu oblast. Mi smo to uredili, obzirom da se taj proces privatizacije bližio kraju i predložili ovo rešenje, dakle da 15% akcija ovih preduzeća besplatno ide građanima.
Naravno da i sam nisam zadovoljan kako se dogodila privatizacija NIS-a, o tome smo puno puta pričali, i sam sam više puta govorio da je verovatna tržišna vrednost NIS najmanje četiri-pet puta veća od one koja je dogovorena za stolom, van tržišta. Dobro je da će makar privatizacija Telekoma, drugog po vrednosti javnog preduzeća u Srbiji, iza Elektroprivrede Srbije, ići putem međunarodnog tendera, na način koji može zaista na tržištu da izmeri vrednost akcija.
Tek kada se završi privatizacija Telekoma, za koju verujem da će biti napravljena tehnološki na isti način kao što je rađena privatizacija Mobtela, što znači uz maksimalnu utakmicu i uz odgovarajuću cenu za ovo zaista vredno preduzeće, onda će se videti zapravo šta smo, kao građani, propustili kod NIS-a i koliko su građani izgubili kod NIS-a zato što nije bilo tržišne utakmice.
U svakom slučaju, ove akcije su besplatne, naravno da njihova vrednost zavisi od trenutka, u uslovima krize akcije svih preduzeća u svetu su niže nego što su bile pre krize, to je činjenice. Ne sviđa se to nikome kada akcije padaju, ali isto tako sigurno je da će akcije vremenom, njihova vrednost će rasti.
Samo bih još jednu stvar želeo da primetim. Ne slažem se sa vama da je populizam, kako ste vi to nazvali u vašem obraćanju, kada se pokušavaju rešiti problemi nekih preduzeća u Srbiji na način kao što to radi Ministarstvo ekonomije. FAP jeste dugo godina u bezizlaznoj situaciji. Niko nije bio zainteresovan za njegovu privatizaciju.
Naravno da je dobro rešenje što idemo u zajedničko ulaganje sa Kinezima, jer su to ozbiljni proizvođači kamiona i naravno da će proteći vreme da to da efekte. Naravno da je dobro što smo napravili zajedničko ulaganje u Kragujevcu i da je dobro što je Fijat ušao u tu investiciju.
Naravno da je dobro što je i ona tamo prethodna Vlada krenula sa onim kreditima za podsticanje Kragujevca, Bora i Vranja, koji jesu makar u dva grada dali odgovarajuće efekte, jedan od njih je Kragujevac, jer je Kragujevac pre sedam godina bio na 83. mestu po stepenu razvijenosti prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Danas su treći, iako puno zaostaju iza Beograda, koji je prvoplasiran, i Novog Sada, koji je na drugom mestu. Kragujevac je ipak na trećem mestu po stepenu razvijenosti, a bili su 83.
Niti smatram da je populizam to što se sada radi u Boru, a pogotovo ne ono što se radi u Kuršumliji, jer možda vi ne baratate činjenicama, delimično ste u pravu kada kažete da su ljudi iz rukovodstva bivšeg društvenog preduzeća ''Kopaonik'' iz Kuršumlije upropastili preduzeće, tu ste u pravu, ali nije tačno da je to bilo zato što ta preduzeća nemaju tržište.
"Lesonit", drugi poluproizvodi drveta imaju tržište, problem je bio što ovi ljudi nisu vodili računa o interesima preduzeća, već o svojim ličnim, neki od njih su bili neko vreme u zatvoru, ne znam šta će na kraju s njima biti, ali generalno problem je u tome što ti ljudi koji su nekada radili nisu umeli ili nisu hteli ili nisu znali, ili su radili protiv interesa preduzeća, a preduzeće ima tržište.
Mi ne bismo ulazili u ovakvu aktivnost da pomognemo da se to preduzeće pokrene ukoliko ne želi niko da kupi njihovu robu. U takvu vrstu ekonomske avanture nikada ne bi ulazili. Isključivi uslov da se realizuju ovi krediti za devastirana područja jeste da ta roba u proizvodnji koja se pokreće ima obezbeđeno tržište.
Konačno, jedna vrlo kratka tehnička opaska oko Ministarstva ekonomije, često se govori kako Ministarstvo ekonomije u Srbiji ima previše nadležnosti. Samo želim da kažem da vas molim da nekada u slobodno vreme pogledate, ako vas zanima, nadležnost Ministarstva ekonomije u drugim zemljama u EU, pa ćete se onda verovatno iznenaditi, oni koji nisu gledali, da su nadležnosti Ministarstva ekonomije u Srbiji daleko niža i manja od većine ministarstva ekonomije u Evropi.
Jer ministarstva ekonomije u evropskim zemljama, osim ovih poslove koje ima naše ministarstvo ekonomije, sadrže i oblast rada i socijalne zaštite i često oblast energetike često, a u nekim zemljama su čak spojene finansije i ekonomija, mada je to retkost. To je npr. Francuska i verovatno je to previše. Zato te vlade broje 15 članova, zato Ministarstvo ekonomije ima i više nadležnosti.
Često se čuju te kritike, pa koristim priliku da kažem da je logično…
Zaboravio sam, i unutrašnja trgovina, s obzirom da ekonomski odnosi sa inostranstvom bez unutrašnje trgovine čine nelogično razdvajanje, tako da u svim razvijenim, čak i srednje razvijenim zemljama EU i trgovina je u Ministarstvu ekonomije, unutrašnja zajedno sa spoljnom.

Gospodin Čedomir Jovanović, replika.

Krenuo bih od ovog poslednjeg što ste rekli. Upravo sam rekao da ste vi general bez vojske, iako volite da se ponašate kao predsednik Vlade. Vaša ovlašćenja nisu u skladu sa obimom posla koji ste na sebe preuzeli.
U dokumentu koji smo ovde zaveli u Skupštini pre više od godinu dana, predložili smo vladajućoj većini da razgovaramo o promeni koncepta na kojem je Vlada organizovana, sa ambicijom da imamo 12 ministarstava. U jednoj takvoj vladi prava koja bi pratila osobu koja se nalazi na vašem mestu bila bi mnogo veća od prava koja prate vas. Upravo zbog toga što nemate adekvatna prava, pokušavate na drugi način da rešite probleme.
Nema potrebe da idite u Užice pošto usvojite zakon. Užice je paradigma. To što su Užičani rekli verovatno misle mnogi drugi. Siguran sam da većina parlamenta ne može da definiše politički razumno, da artikuliše razliku između statističkog regiona i Srema, Banata, Bačke, Šumadije, Sandžaka. To je objektivna činjenica. Ne možemo sad tu činjenicu da ignorišemo. Nikada o tome nismo razgovarali u našem društvu.
Mislim da smo bili vrlo jasni kada smo rekli da je ostavljena mogućnost da zajedno radimo na rešavanju nekih sistemskih problema ovog društva. Prvo, oni bi bili efikasnije rešeni, to je sasvim sigurno, što je u našem interesu, jer sebe sutra vidimo kao vlast u jednoj normalnoj zemlji u kojoj će biti još puno predrasuda s kojima treba da se suočimo.
Populizam je, gospodine Dinkiću, kada idete parcijalno i rešavate probleme tamo gde probleme stvaraju ljudi koji nisu svesni činjenice da su oni sami deo tog problema.
Ne može Vlada zbog toga što neko izađe i blokira put da odluči da mu pomogne da se bavi proizvodnjom lesonita, a imamo super članove u Ruskom Krsturu koji su sami napravili, malu fabriku lesonita i pokušavaju da reše problem proizvodnje lesonita u Srbiji, s obzirom da se većina toga uvozi. Ako Vlada počne time da se bavi, završićete kao Bogoljub Karić koji je mlatio salatom ispred Skupštine. To je smešno i to je populizam. Nemojte time da se bavite.
Vaša Vlada treba društvu da kaže istinu. Nalazimo se u trci sa milijardama ljudi na planeti. Svi trče napred, mi idemo unazad. Mi radimo reviziju privatizacije. Taj kamion koji je stigao iz Kine je kamion koji je pronašao FAP u Priboju upravo zbog toga što je politika izašla tamo iz fabrike.
Treba prvo da vidimo šta nam se desilo, pa je jedna perspektivna fabrika propala. Šta se desilo, pa ne radi "Goša" u Smederevskoj Palanci? Šta se desilo, pa stoji čitav Kruševac, šta se desilo pa je propala Hemijska industrija "Župa", Fabrika vagona tamo, šta se desilo u Kraljevu, kako ćemo taj problem da rešimo.
Strategija nam je potrebna, jedna vizija. Ako govorimo o regionalnom razvoju, pogledajte pokušavate kroz statističke regione da rešite problem nerazvijenosti Srbije (Predsednik: Vreme.), a da izbegnemo činjenicu da je uzrok tog problema u centralizaciji vlasti u Srbiji, koja ga s jedne strane rešava, a s druge strane ga stvara.