Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, SRS često ukazuje da je državni aparat preglomazan, nefunkcionalan i rasipnički. Kako bi pojedine partije zadovoljile svoje potrebe izmišljaju nova radna mesta. Njihovo nedomaćinsko ponašanje dovodi do stvaranja novih radnih tela, novih institucija, kasnije njihovo proširivanje itd.
Troškovi se konstantno uvećavaju, izdvajaju se velika sredstva za nove plate, za prostorije, za troškove poslovanja bez ikakve potrebe, a sve to plaćaju građani Srbije. Tako danas imamo i ovaj predlog o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju koji povećava pre svega broj članova nacionalnog saveta. Do sada smo imali 19, a sada se taj broj povećava na 26, odnosno uvećava se broj predstavnika regiona.
Do sada je bio slučaj da sedam regiona ima po jednog predstavnika. Sada novim predlogom dobijamo da Vojvodina ima tri predstavnika, region Šumadije i zapadne Srbije četiri, region južne i istočne Srbije tri, a dva predstavnika iz regiona KiM.
Ministar je napomenuo danas da su regioni određeni po broju stanovnika, pre svega, ne po površini. Svaki region ima između milion i 600 i dva miliona stanovnika, pa se onda postavlja pitanje zašto neki region ima jednog predstavnika, a neki dva, neki tri, neki četiri. Dolazimo u situaciju da pojedini regioni imaju čak četiri puta veći broj predstavnika od drugih.
Takođe, što se tiče određivanja minimalnog broja regionalnih razvojnih agencija, do sada je bio slučaj da imamo sedam regiona i sedam regionalnih razvojnih agencija. Sada pojedini regioni imaju znatno više. Recimo, region Vojvodine ima tri, region Šumadije i zapadne Srbije četiri, region južne i istočne Srbije tri, a region KiM, kao i Beogradski jednu regionalnu razvojnu agenciju.
Postavljam pitanje, pogotovo što se tiče Kosmeta, znamo da tamo postoje dve geografske oblasti, KiM i zbog čega region KiM ima minimalno jednu regionalnu razvojnu agenciju, a tamo su potrebne barem dve zbog odvojenosti geografskih oblasti.
Takođe se postavlja pitanje šta će se desiti u narednom periodu, kako je ministar naglasio da gradovi koji imaju regionalne razvojne agencije, preko njih će moći ubrzano da se razvijaju, onda će svaki grad težiti da dobije svoju regionalnu razvojnu agenciju i onda ćemo imati u budućnosti stvaranje novih agencija.
Napomenuo bih da od procesa decentralizacije nećemo dobiti ništa ovim novim odlukama jer odlučivanje, planiranje, pa čak i sprovođenje programa regionalnog razvoja diktiraće se i dalje iz centra, jer na državnom nivou imamo i nacionalni savet, i nacionalnu agenciju koja će i dalje donositi odluke, tako da ovo ništa nije novo i ništa nije drugo nego perfidni, potureni i maskirani centralizam. Regioni će biti zapravo samo još jedan šalter centralne vlasti koji apsolutno ništa neće promeniti.
Takođe bih se osvrnuo i na to da se program finansiranja razvoja regiona realizuje na teritoriji AP Vojvodine i Beograda, da mišljenje na taj program uvek daju kako AP Vojvodina, tako i grad Beograd. Takođe bih napomenuo da u ovom zakonu stoji da AP Vojvodina, kao i grad Beograd, preko svojih organa donose i strategiju regionalnog razvoja za njihove teritorije, pa se postavlja pitanje čemu posebno tretiranje Beograda i Vojvodine u odnosu na druge regije, jer se ovim ne dobija ravnomernost razvoja, već isključivo povlašćene teritorije odnosno regione i ovako se ne može doći do ekonomsko-socijalno ujednačenih regiona.
Da bi se dobio koliko-toliko ujednačeni razvoj, da se ojača i sprovede decentralizacija, prvo i osnovno što treba da se uradi jeste da se zaustavi migracija seoskog stanovništva. Planski se mora pospešiti pre svega razvoj sela, omogućiti na selu što bolji uslovi života. To znači, pre svega izgradnja potrebne infrastrukturne mreže, objekata zdravstva, PTT, kulture, banaka, raznih servisa, terena za sport i rekreaciju. Normalno, sve to treba uraditi uz zaštitu životne sredine, uz zaštitu kulturno-istorijskih spomenika, kao i prirodnih retkosti.
Takođe, treba omogućiti seljaku da može da živi i da opstane na selu od svog rada, otkupne cene voća, povrća, pšenice, mleka, stoke su nezadovoljavajuće, ispod svakog minimuma i jednostavno ovim predlogom se po tom pitanju apsolutno ništa neće promeniti.
Drugi problem koji sprečava razvoj sela jeste bela kuga. Mali broj dece se rađa, a još manji broj dece ostaje na selu. Srpsko selo se sada nalazi između nestanka i opstanka. Za deceniju više od 700 sela ostaće bez stanovnika. Svako četvrto selo je nažalost na putu nestanka, a to danas u današnjoj raspravi apsolutno niko nije spomenuo.
Pominjete nedovoljno razvijena područja, a niko nije spomenuo, ni vi ministre niste spomenuli koliko nestaje sela u Srbiji. U preko 700 sela živi manje od 100 stanovnika i po pravilu u njima ne žive mladi, pa jasno je da će ova naselja u skorije vreme potpuno nestati. Ovo mladog reproduktivnog i radno sposobnog stanovništva što ima svakodnevno napušta svoja ognjišta.
Država apsolutno ništa ne preduzima da to spreči, da mladi ostanu na selu, da ne odlaze, da im omogući normalne uslove života, da podstakne ne samo njihov ostanak već i da im omogući uvećanje porodice, da se spreči pad nataliteta, da se omoguće što bolji uslovi njima i njihovoj deci. Stvaranjem ovih regiona ovi problemi neće i ne mogu se rešiti.
Sadašnja slika sela je više nego sumorna. Pogrešna politika se vodi. To je ono što treba da se promeni. S jedne strane, ne ulaže se u razvoj sela, a s druge strane očekuje se da selo obezbedi dovoljno hrane za sebe i za gradsko stanovništvo, i da pri tom ta hrana bude i kvalitetna, i prirodna, i jeftina.
Zašto se ne otvaraju mini klanice, mini hladnjače po selima? Zašto se ne izvrši premeštanje prehrambene industrije na selo? Zašto se ne omogući razvoj seoskog turizma, da imaju neke koristi, da se omogući seoskim domaćinstvima koliko-toliko lakši način zarade, bolji uslovi života koji bi ih podstakli da ostanu na njihovim imanjima, a ne da ih uništavate tako što mleko plaćate 15 dinara, pšenicu 9 dinara, višnje, jabuke i drugo voće po svega par dinara, a da napomenem poljoprivredna penzija je nešto više od 8.000 dinara. Da li je to podstrek da neko ostane da živi i radi na selu.
Veliki broj seoskih domaćinstava može da živi i od turizma ali nema ko da ih uputi, nema ko da im pomogne, nema ko da ih stimuliše. Prirodne lepote, reke, planine, brda, kanjoni nešto su što je potpuno neiskorišćeno kod nas. Lovni turizam, ribolovni turizam potpuno nerazvijeni, a mogao bi svake godine da privuče veliki broj pre svega lovaca i ribolovaca iz inostranstva koji bi ostavili značajna finansijska sredstva kod nas.
Nerazvijeni tranzitni turizam, sportsko-rekreativni, izletnički, zdravstveni, kamping, kulturni, verski, svi oblici turizma su kod nas potpuno, ne možda potpuno, ali skoro su svi zapostavljeni. Zabrinjavajući je i podatak Turističke organizacije Srbije da u prva dva meseca ove godine je opao broj turista čak za 23%.
I na kraju da završim, ovim novim predlogom uvećava se broj članova nacionalnog saveta uvećava se broj predstavnika regiona. Ionako imamo preglomazan i nefunkcionalan državni aparat. U okviru ovog zakona već je predviđeno postojanje i nacionalnog saveta i nacionalne agencije i regionalnog razvojnog saveta i regionalno razvojne agencije, a sada dobijamo i njihovo uvećanje tj. proširivanje.
Ovim predlogom sigurno se neće ostvariti veći stepen decentralizacije niti ravnomerniji razvoj Srbije. Dobićemo samo nova radna mesta koje će popuniti stranke na vlasti, dobićemo nepotrebno širenje birokratije, koja samo nanosi štetu. Nije sada vreme za rasipanje već za štednju i racionalizaciju države. Ovim predlogom se sigurno neće postići ubrzani razvoj zaostalih ili nerazvijenih ili nedovoljno razvijenih područja niti sela.
To može država da uradi odgovornom i ozbiljnom politikom, investicionim ulaganjima u nedovoljno razvijena područja, planskim i razvojnim dokumentima, a za to državi nisu potrebni ni saveti, ni agencije, ni regioni, ni regionalni centri.