Narodni poslanik, potpredsednica Skupštine, gospođa Gordana Čomić.

Zahvaljujem, predsednice. Dame i gospodo, u dva zakona koja su pred nama, zakon o zaštiti od duvanskog dima i zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, pokušaću da dam doprinos kontekstom, našom ili mojom percepcijom konteksta u kojem se zakoni donose, jer ih smatram važnim, jer ih smatram paradigmom, kako za skupštinski rad, tako i za mnogo budućih stvari koje ćemo raditi, bez obzira ko bio u opoziciji, ko bio vladajuća većina u Narodnoj skupštini ili u Vladi.
Šta je kontekst? Kontekst je da, u slučaju prvog zakona, dakle zakona o zaštiti stanovništva od štetnosti duvanskog dima, mi imamo pred sobom problem koji pokušavamo da rešimo regulacijom. Problem je kako da odbranite slobodu jednih i da istovremeno obezbedite zaštitu prava nekih drugih. To je ključni problem za mnogo zakona koje ćemo mi donositi i koje smo već donosili u ovoj skupštini.
U ovom predlogu zakona koji je tema, sloboda jednih su oni koji duvan koriste i s obzirom da koristiti duvan nije kriminalna aktivnost, onda smo rešili da donesemo regulaciju kojom ćemo obezbediti slobodu onih koji duvan koriste.
Pravo na zaštitu, na zdrav vazduh, na čist vazduh, moramo obezbediti onima koji duvan ne koriste i iz tako, naizgled, prvog jednostavnog problema koji je pred nama vidimo da, u suštini, imamo jedan komplikovan sistem. Zašto komplikovan sistem?
Zbog toga što u nemogućnosti da to ljudi prirodno reše, dakle da oni koji imaju slobodu da koriste duvan ne ugrožavaju one koji traže pravo da žive u sredini bez duvanskog dima, dakle oni to ne umeju sami da reše, kao i inače što ljudi ne umeju sami da reše mnogo problema i zbog toga nam treba regulacija.
Šta je naš zadatak? Da vidimo da li ćemo previše regulacije uneti u jednu oblast koja se tiče odbrane slobode jednih i zaštite prava drugih. U tom kontekstu ću da gledam zakon koji je pred nama. Da li je prava mera?
I u reakcijama i kolega iz mog poslaničkog kluba iz vladajuće većine i kolega i koleginica iz opozicije, videćete da su reakcije potpuno različite. Oni koji su skloniji zaštiti prava, oni koji traže vazduh bez duvanskog dima, tražeći rigoroznije mere u zakonu, oni koji su skloniji da zagovaraju slobodu izbora, dakle slobodu da se koristi duvan, tražiće smanjenje rigoroznosti mera.
Naš zadatak je, i slažem se tu potpuno sa kolegom narodnim poslanikom Čedomirom Jovanovićem, da ovo nisu teme opozicije i vladajuće većine, na kojima bi moglo da se stiču poeni ili da se razlikuje politika opozicije i vladajuće većine, da nađemo šta je prava mera.
Moj doprinos biće možda karikiran unekoliko, ali namerno, zbog toga što je, ponavljam, kontekst odbrana slobode jednih i zaštita prava drugih, kontekst koji ćemo kroz mnogo zakona imati priliku da sretnemo i možda je prilika ova dva zakona pred nama da mi kao Skupština napredujemo, kao narodni poslanici u celini, bez obzira da li smo vladajuća većina ili opozicija.
Dakle, ako smo zagovornici slobode izbora, onda ćemo se braniti slobodom izbora i tražiti da se nama koji želimo da koristimo duvan poštuje sloboda izbora.
Dva važna argumenta su kod onih koji zagovaraju slobodu izbora. Prvi je, niko od nas ne traži da prestanemo da kupujemo cigarete, mi smo dobrodošli da kupujemo cigarete, a to gde će taj duvan i cigarete biti trošeni, to smo zamoljeni da nas niko ne vidi. Tu je jedna nota licemerja koja se ponavlja uvek u problemima kad imate odbranu slobode jednih i zaštitu prava drugih.
Zašto smo zamoljeni da kupujemo cigarete? Zato što akcize, dakle porez na potrošnju i porez na cigarete kao akciznu robu pune budžet Republike Srbije iznosom negde oko 60 miliona evra.
Dakle, nećemo da zabranimo prodaju cigareta zato što znamo da će to proizvesti crno tržište i da će država ostati bez prihoda, ali ne želimo ni da damo bilo kakva uputstva onima koji kupuju cigarete da to prestanu da čine, pošto je lepo imati u budžetu prihod koji ulazi od akciza, odnosno od poreza koji se vezuju za duvan.
Drugi argument koji imaju ovi koji brane slobodu izbora, jeste da smo svedoci i učesnici kampanja koje idu ka prevenciji pušenja, ka objašnjavanju da je korišćenje duvana štetno, ka svim medicinskim analizama i studijama koje govore u prilog i onda je argument, saglasni sa štetnošću, ne dovodeći u pitanje štetnost, tražimo kraj.
Dakle, ako u neki petak Narodna skupština ili sve skupštine u EU ili na planeti donesu zakone kojima zabranjuju pušenje i ako svi ostavimo duvan, mi koji ga koristimo, šta će biti sa proizvođačima duvana, sa zaposlenima u duvanskoj industriji, sa onima koji imaju objekte u duvanskoj industriji?
Dakle, niko ni ne pretpostavlja da će to biti rezultat kampanje o prevenciji pušenja, da će se završiti tako da će zaista oni koji koriste svoju slobodu izbora kazati – neću da koristim svoju slobodu izbora, te tako više prometa duvana po planeti neće biti i to je ljudski.
Kada pređemo na ovu drugu stranu, dakle, onih koji su za zaštitu svojih prava da žive u sredini koja je oslobođena duvanskog dima, imaćemo argumentaciju koja će se sastojati u listingu svega onoga što je nepobitno dokazano, proveravano, menjano, biće verovatno i novih dokaza o tome koliko je duvan štetan za zdravlje korisnika duvana i za one u njegovoj neposrednoj okolini, počevši od toga kako reaguje na organizam, do studija o plodnosti, preko studija koje pokazuju na koji način se umanjuje radni efekat, na primer, ili produktivnost kada imate nepušače ili pušače u radnom okruženju.
Kada govore o svojoj argumentaciji oni koji su za zaštitu prava, tu se javlja jedan argument koji sam sklona da kritikujem i da izložim kritici, nadajući se podršci nas narodnih poslanika, bez obzira da li smo opozicija ili ne, dakle, u kampanjama za prevenciju pušenja, u kampanjama koje govore o štetnosti javlja se jedan ton netrpeljivosti prema korisnicima duvana. To je opasan teren.
Dakle, dokle god ne klasifikujemo korišćenje duvana kao kriminalnu aktivnost, onda je istovremeno i odbrana slobode da se napravi izbor da se duvan koristi ili ne i obaveza da štitite prava onih koji hoće zdravu sredinu, zajedno imamo jedan najmanji zajednički činilac, a to je da ne smemo dopustiti netrpeljivost prema ljudima koji, poštujući zabrane o korišćenju duvana, ovog zakona, još rigoroznijeg ili manje rigoroznog, dakle, atmosfera netrpeljivosti i diskvalifikacije samo zato što je neko odlučio da koristi slobodu i da koristi duvan, to je stvar oko koje se moramo složiti da je nedopustiva.
Onog trenutka kada naša Srbija ili bilo ko odluči da je konzumiranje duvana kriminalna delatnost, onog trenutka možete da imate diskvalifikacije po toj osnovi, kao što su u sferu kriminalnog stavljene bolesti zavisnosti drugih vrsta, kao što su droge ili supstance koje se tretiraju kriminalno, bez obzira da li ih konzumirate privatno ili na zakonom propisanom mestu, ako uopšte imate zakonom propisana mesta za kriminalne aktivnosti i konzumacije narkotika.
Dakle, ovaj kontekst govorim zbog toga što mislim da je važno da se setimo konteksta, ovako kako ga slikam, i u drugim slučajevima, kada budu slični zakoni, kada budemo imali zajednički problem regulacije kako odbraniti slobodu jednih i kako obezbediti zaštitu prava nekih drugih.
Ponoviću zašto to moraju da rade skupštine? Zato što ljudi ne umeju spontano da urede svoje odnose, zato što moraju da imaju nekakvu regulaciju koja će im zajedničkim dogovorom manjine ili većine ili samo odlukama većine propisati koje su regulacije takve da proizvode društveno poželjno ponašanje.
Volela bih da vidim u onom delu zakona koji se bavi kancelarijom za prevenciju pušenja, koji se bavi saradnjom sa drugim ministarstvima, koji se bavi idejom da o zdravstvenom obrazovanju zajedničkim naporom radimo sa decom u predškolskom ili još nižem uzrastu, ne samo upoznajući ih sa štetnostima duvana, nego upoznajući ih i igrajući se sa njima u dogovoru oko toga šta je sve ono što nam čini zdrav život, na koji način možemo da koristimo resurse oko sebe da bi zdravo živeli.
Dakle, ako to bude akcenat ovog zakona, onda će zakon biti dobar i biće primenjen. Ako bude samo ideja da smo eto ponekad neskloni proveri koliko dobro primenjujemo zakon, a ponekad još neskloniji našoj obavezi da zaista razgovaramo o tome kakav problem imamo kada je primena zakona o zaštiti izloženosti duvanskog dima u pitanju, onda neće valjati.
To je drugi kontekst na koji hoću da uputim kada je u pitanju ovaj predlog zakona, a to je da se između raznih nas ovde u sali čulo – ma šta, nema veze, ionako neće biti primenjen.
On je paradigma za zemlje koje grade demokratiju, paradigma je za institucije koje pokušavaju da osvoje svoje mesto u društvu, paradigma je za slabost i za moguće prednosti institucije. Ako mi ovde kažemo da ćemo doneti zakon koji se verovatno neće primenjivati, onda treba da čujemo sebe šta govorimo i da shvatimo koliko je to besmisleno.
Ako nemamo snage da zajedno kao institucija, dakle ponavljam, i opozicija i vladajuća većina, kontrolišemo izvršnu vlast da li primenjuje zakon koji donosimo, onda ćemo pre pričati o nekakvoj volji za normativnim optimizmom, dakle, ne samo da donosimo zakone, nego što ćemo imati prava da kažemo - želimo da donesemo zakon o zabrani izloženosti stanovništva duvanskom dimu zato što imamo institucije koje će pratiti i kontrolisati primenu, imamo svest o tome koja dobra će to doneti svim sektorima na koje se zakon odnosi i imamo svest o kontekstu u kojem se zakon donosi. Tek onda i taj i svaki drugi zakon će imati svoj puni smisao.
Normativni optimizam je karakteristika za društva koja su slična našem, dakle za zemlje koje tek utvrđuju svoje institucije i nije to greh ni priznati ni razumeti, greh je ništa ne učiniti da se to promeni. Dakle, bilo bi po mojoj proceni dobro da smo raspravu o ovom predlogu zakona imali sa analizom razloga zašto primena prethodnog zakona nije uspela.
Pošto se meni čini da nije uspela, moguće da nemam informacije, rado ću povući tvrdnju, ali koliko znam samo je dvoje poslanika i jedna službenica Narodne skupštine kažnjena sa 5.000 dinara zbog korišćenja duvana na prostoru koji nije propisan. Da li će biti dovoljna reč ministra da će ovaj zakon biti primenjen do poslednjeg? Meni neće, zbog toga što mislim da je to prva posledica koju treba zajedno da izvučemo iz konteksta koji pokušavam da prikažem.
Nije dovoljna samo reč, neophodni su dokazi koji podrazumevaju zajednički rad nas koji pokušavamo, nekad uspevamo da kontrolišemo izvršnu vlast, nekad ne.
Zašto o tome govorim u prilog, recimo, trećeg opisa konteksta oba zakona koje donosimo? Zato što je politika po svojoj strukturi idejna i delatna i po idejama se razlikujemo, ove poslaničke grupe, parlamentarne grupe i odlično se razlikujemo. Borila sam se 20 godina da imamo jednake šanse pri takmičenju za svoje političke ideje i uvek mi je smešno kad mi neko preti da ćemo izgubiti izbore.
Mi smo se borili za to, jedni da dobiju izbore, pa drugi da dobiju izbore. Takmičenje za to ko će biti bolji je suština političke konkurencije u onom smislu koji još uvek gradimo. To je idejna. Delatna je – da li imate instrumente, program da ideje te politike sprovedete u delo, to je ono što je delatno i to je zadatak ove skupštine.
Imamo neke ideje šta znači zakon o zabrani izloženosti stanovništva duvanskom dimu. Da li će biti delatno, to jednako od nas zavisi, kao što zavisi i od Vlade Republike Srbije, odnosno od ministarstava, i prostor u kome jedni druge kontrolišemo je uvek takav da će onaj koji primeti da je jedan pasivan zauzeti taj prostor.
Vlada ne voli sama od sebe da se kontroliše. Niko ne voli sam od sebe da se kontroliše. Svaka je moć preveliko iskušenje da bi neko dobrovoljno pristao da svoju moć postavi na kontrolu. Tu Narodna skupština, svi poslanici unekoliko vode.
Zašto spominjem politiku koja je idejna i delatna? Zbog toga što svaka politika može, ne da može, nego i nema, samo dva dela ima svaka politika. Jedno su intervencije u prostoru i promene u prostoru, a drugo su promene u socijalnim vezama. Nema treće politike: ili menjate prostor, to su juče spomenut i ovde debatovani zakon o ravnomernom regionalnom razvoju, zakon o planiranju, šta god hoćete, crpivost prirodnih resursa, promene, akcidenti, zagađenje životne sredine, šta god hoćete, donosite neke zakone kojima menjate prostor u kome živite, gde vas je neko poslao da tim prostorom upravljate na dobro svih.
Drugi deo politike je promena socijalnih veza. To je ovaj zakon. Zakon šalje jasnu poruku da je korišćenje duvana nepoželjno. Ako poruka ostane na tome, nemam ništa protiv. Zakon je regulisao da je nepoželjno na tim i tim mestima.
Ako zakon pošalje poruku da su nepoželjni ljudi koji koriste duvan, onda imam protiv, zato što su to elementi diskriminacije koji su nedopustivi za promene socijalnih veza, jer su to promene socijalnih veza nagore, a ne nabolje, a ja bih da menjamo nabolje.
Poslednjih pet minuta, zakon o lekovima i medicinskim sredstvima. On u suštini takođe spada u zakone kojima menjate socijalne veze. Možda ne izgleda tako, ali jeste. Od svih članova zakona koji su pred nama, od svih propusta ili dobrih strana primene prethodnog zakona za poslednjih sedam ili šest godina, znamo zato što smo tražili te podatke, bez obzira da li smo opozicija ili vladajuća većina. Stanovništvo ne zna.
To nije odgovornost samo Vlade Republike Srbije i nadležnog ministarstva, to je odgovornost i nas koji sedimo u Narodnoj skupštini, jer se socijalne veze među ljudima menjaju tako što razmenjujete informacije.
Srbija ima jednu ponekad smešnu, meni ponekad vrlo simpatičnu, ali vrlo teško iskorenjivu osobinu, a to je da često ne slušamo jedni druge kada govorimo, da vodimo dva monologa, retko dijalog i dobra je vest da je u ovoj skupštini počeo dijalog, a drugo da zadržavamo informacije, smatrajući da je informacija dragocenost i da te informacije ne širimo. Obe navike su loše po društvo. Informacija služi da se prosledi. Dvoje ljudi u susretu služi da bude u dijalogu i da slušaju jedno drugo, a ne da vodimo monolog.
Zašto ovo vezujem za Predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima? Zbog toga što, već je ovde rečeno, tačno je da je taj zakon u odnosu na prethodni izmenjen samo uvođenjem agencije, nadležnosti agencije i u nekoliko različitih članova, malo izmenjenih u odnosu na prethodni zakon. To je kontekst na koji hoću da se osvrnem i da ga oslikam.
Bila sam, jesam i biću zagovornik regulatornih tela, smatrajući da je to veći prostor da ljudi kontrolišu šta rade neki drugi ljudi koji za javni budžetski novac obavljaju javne poslove. Ostaću zagovornik regulatornih tela, jer smatram da je ta vrsta posla dobra. Šta onda ne valja? Moguće je da neće valjati ni kada je u pitanju agencija koja se uvodi ovim zakonom.
Znamo šta rade regulatorna tela, ali nažalost Skupština još nema mehanizme kako da kontroliše da li oni stvarno rade to što rade. Imate jedan ponekad smešan rezultat da hoćete kao Skupština da kroz regulatorna tela omogućite transparentnost, javnost, kontrolu nekoga ko se bavi javnim poslovima, ali da nemate sredstava kojim ćete da kontrolišete ako to ne rade, nisu krivi oni, nego vi.
Spremna sam da Narodna skupština bude odgovorna, bez obzira da li smo vladajuća većina ili opozicija, za sve ono za čega jesmo odgovorni. Za sve ono za čega nismo odgovorni, mislim da Skupština treba da smogne snage i kaže – ovi su odgovorni za to i to. To je jedini razlog zašto spominjem agenciju, ne govoreći unapred da će to biti slučaj, ali imamo iskustva sa nezavisnim telima takve vrste.
Daću samo poslednji primer, da je državni revizor, koji je po zakonu trebalo da dođe na Odbor za finansije, otišao na konferenciju za štampu. Nemam ništa protiv, ali je Narodna skupština ispala neodgovorna, kriva i sve ostalo, za postupak koji apsolutno nema veze sa Narodnom skupštinom. Naravno da se ne odnosi na agenciju.
Želeći da ovaj zakon ministar pažljivo pročita, u saradnji sa podnosiocima amandmana i sa nama, zahvaljujem se na pažnji i na podršci poslanika koji s pažnjom slušaju ovako dugačak govor.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Dajem reč narodnom poslaniku Velimiru Iliću.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni na kraju ove rasprave koja je od jutros vođena jednostavno nije jasno šta vi iz "Evropske Srbije" hoćete? Da li ste za pušenje ili protiv pušenja? Niste mi nešto najjasniji.
Tačno je, ne možemo tek tako preseći neke stvari i doneti zakon da se zabrani pušenje. Naravno, dok se ne stvore uslovi da i pušači imaju svoj kutak, svoje mesto i to je danas vrlo teško, to zahteva mnogo sredstava. Međutim, napomenuo bih jednu stvar koju vi potpuno zaboravljate.
Tačno je da cigareta štetno utiče na zdravlje. Nepušač sam, meni lično smeta dim od cigarete, ali gospodo iz vladajuće koalicije, uzmite, statistika bar tako kaže, da jedna Kolubara više izbaci dima i otrovnih gasova nego svi pušači grada Beograda puta sto. Da ne pričam sada o ulici 29. novembra, gde su zagađenja enormno velika, da ne pričam o Zagrebačkoj ulici u Subotici, koja je jedan od najvećih zagađivača u Srbiji, gde silni građani boluju od karcinoma pluća, baš zbog toga što ima izduvnih gasova o kojima niko ne vodi računa.
Da li će to značiti da će sutra koalicija ZES zabraniti da vozimo kola ili kamione? Šta je bila poenta svega, gospodo, ako želite da brinete o zdravlju naših građana? Ne samo sada ovo što se cigareta tiče, uradite nešto i zato ste dobili silna sredstva, i to ste obećali, ministar je obećao, zašto ste prekinuli radove na obilaznici oko Beograda, da izbacite teški saobraćaj i vozila van gradova. Obilaznicu oko Užica ste zaustavili, oko Novog Pazara ste zaustavili, oko mnogih velikih centara, Kragujevca ...
(Predsednik: Gospodine Iliću, samo da se pridržavamo dnevnog reda, molim vas.)
Tako da jednostavno, da bi smanjili zagađenja u određenim gradovima i da bi kvalitet života poboljšali, a samim tim preventivno delovali na oboljenja koja se javljaju od izduvnih gasova.
Nemam ništa protiv da se daju krediti, da se stvore uslovi da se jednostavno odvoje pušači od nepušača u pojedinim objektima, u pojedinim ustanovama itd. Ipak, mnogi ljudi iz vladajuće koalicije su se sada trudili ovde da dođu i novi proizvođači cigareta, nedavno su se zalagali da dovedu još neke nove firme, da ne nabrajam koje, u Sentu i u još neke druge gradove, jer je to unosan biznis. Jednostavno, sada treba donositi zakone ovakvog tipa.
Kažete, to je u skladu sa Evropom. Da li je u skladu sa Evropom da jedan Obrenovac nema filtere, koji proizvodi struju za Srbiju, da Kostolac nema filtere, veliki je zagađivač, da jedan Lazarevac ne može da diše na tom području Šumadije, a da ne pričam o Pančevu? Kada je reč o Užicu, koji se nalazi u jednoj uvali kao grad, odavno je donesena odluka da se teretni saobraćaj izbaci na obilaznicu i da se potpuno rastereti, i da se izbace silne toplane koje rade na mazut i na ugalj širom Srbije.
Gospodo narodni poslanici, učestvovao sam u kampanji u Kosjeriću, kada ste se vi izborili da Nemci dovoze, vladajuća koalicija, gume i da pale. Kažete da je to najprofitabilnije gorivo u proizvodnji cementa. I šta se dogodilo? Svi su građani počeli masovno da se iseljavaju iz te zone. Iselilo se pet hiljada ljudi iz opštine Kosjerić. Na vlasti je koalicija ZES.
U Popovcu ste isto to ubedili ljude, da nam Nemci daruju gume. Zamislite, još nam i plaćaju da palimo. Svi znamo, gospodine ministre, da je to kancerogeno.
Ko je taj ko je to odobrio? Ministar Dulić je to potpisao. Lično sam video njegov potpis na rešenju koje je dao. Gospodo, igramo se. U najčistiju sredinu Kosjerić ugurali smo spalionicu guma i postali evropski otpad, i trujemo naš narod i potpuno smo uništili voće, povrće, iz čitave te regije. Sve je crno tamo.
Meni je žao što ovde nije gospodin Batić. Jednom me je pozvao na kafu kod njega. Dok smo sedeli, pocrneli smo na terasi za pet minuta, a u kafi se već nalazio pepeo.
Prema tome, učinite nešto, ako mislimo o zdravlju. Učinite nešto na preventivi i nemojmo dozvoliti da trujemo sopstvene građane.
Juče sam slušao jednog narodnog poslanika koji je meni replicirao neke gluposti i naterao me da odem na VMA i da dođem u ambulantu da uradimo ispitivanje iz krvi i alkotest, i da pokažem da je prisustvo alkohola u krvi 0,00. Taj poslanik je rekao da ja ne pijem vodu.
U Zrenjaninu je čista voda. Pitajte Zrenjanince kakvu vodu piju. Pola Srbije pije vodu koja je potpuno zagađena, ima u sebi teških metala i raznoraznih materija koje su potpuno kancerogene i nije za piće. Tamo je na vlasti predsednik opštine tog gospodina koji je juče ovde pričao i koji uzimaju milione, a ništa nisu uradili na razrešenju osnovnog problema, da u 21. veku čovek i naša deca piju zdravu pijaću vodu.
Koliko gradova u Srbiji pije zdravu vodu? Gospodine ministre, 50% seoskih vodovoda u Srbiji, urađeno je ispitivanje, ima u sebi teške metale. Preko 50% seoskih škola snabdeva se sa tih vodovoda vodom koja u sebi poseduje teške metale. O tome se ćuti. Niko ne sme da priča. Devedeset posto fabrika nema uređaj za preradu otpadnih voda ...
(Predsednik: Gospodine Iliću, imate preširoke asocijacije na temu. Zaista bih vas zamolila da govorimo o ...)
... ne, govorim o preventivi.
(Predsednik: Ponovo se prijavite. Govorili ste osam minuta, nije sporno. Imate još 12 minuta.)
Ovo je sve preventiva, a mi pričamo o pušačima. Pričamo o zagađenjima od dima od cigarete. Pričam da postoje i mnogo veći zagađivači. Sto puta veći o kojima niko ne priča. Hajde da načnemo sve te teme. Ministar zdravlja je tu. Dajte da preventivno delujemo.
Znam da Svetska zdravstvena organizacija nema za cilj da se preventivno deluje da bi imali zdravo potomstvo i da zdravo živimo, već ima interes da imamo više obolelih, da proizvode lekove, da leče bolesne. Ako su ljudi zdravi, oni imaju posla. To je najveći biznis danas u svetu. To je pokazala i ove epidemija. Jedan ptičiji grip, pa svinjski grip, pa sve šta nismo imali. Mi smo milione uložili, evo sada, u vakcine i sada ćemo da je bacimo.
Poklonićemo nekome, mi smo mnogo bogati. Zamislite koliko smo mogli seoskih vodovoda da rešimo na ovaj način. Zašto se ljudi razbolevaju? Oslabi im imunitet. Zašto? Loša hrana. Ko je dozvolio, gospodo, da se uvozi piletina iz Brazila? Ko je dozvolio da se uvozi govedina iz Argentine, svinjsko meso sumnjivog porekla, koje je sad stiglo u Srbiju?
Uvozi se sve i svašta. Zato smo postali trovači sopstvenog naroda da bi uvoznički lobi živeo i radio i zarađivao milijarde, a onda dajemo milione i milijarde u lečenje stanovništva na koje smo uticali da se razboli.
Farmaceutska mafija je najmoćnija mafija trenutno u svetu, štaviše je iznad mafije narkoticima. Zašto? Slušali ste šta se događa. Oni idu, evo kod nas – svinjski grip, epidemija, u medijima svaki dan, umiru ovde, onde, tamo, ovamo, uzimajte, kupujte, jadni narod kupuje lekove, "tamiflu", kako se zove onaj lek, ministre, svi su se snabdeli, 100 evra, 200 evra, ne pita niko za cenu. I šta se dogodilo, nema epidemije.
Onda teramo decu, dajte deco, ajde u red da se vakcinišete. Ne, deca pametna neće ni da čuju. Onda ministar odbrane kaže – vojska mora, policija mora, a oni kažu – pa nećemo ni mi. Neće ni zdravstveni radnici, evo u Kliničkom centru neće ljudi. Razgovarao sam sa sindikatom nedavno kada su bili ovde. Oni kažu – ne pada nam napamet.
Vi ste zavrnuli rukav, ali ne znamo šta su vam ubrizgali, možda niste i vi bili naivni pa da baš ubrizgate tu vakcinu sumnjivog porekla, čisto sumnjam, Vi i predsednik, ne bi baš toliko bili naivni.
Prema tome, mnogo više treba da se radi na preventivi. Razumem da zabrana pušenja u javnim ustanovama je jedna od preventiva, ali to je jedna od preventiva i mala. Ali, ponavljam, zagađenja iz auspuha samo u Beogradu su sto puta veća od svih duvanskih dimova koji se proizvedu u toku jednog dana.
Tu treba nešto poraditi. Da ne pričamo o gradovima koji su kažnjeni. Sećate se kada prođete kroz Loznicu dok je radila "Viskoza", kroz Mitrovicu dok je radila fabrika hartije. To su ogromna zagađenja.
Dajte da poradimo nešto na tome i da ne budemo bolesna nacija. Ali, vidite, u trgovinu cigareta bili su upleteni najviši državni političari i najviše državne institucije, i najveći državni tajkuni. Zašto se odranije nije ovo zabranilo? Nije bio interes. Sada kada se ta ekipa jednostavno razišla, onda tu radimo ništa. Evo, na bolesti zavisnosti ne radimo puno. Zašto? Opet se tu pominju najveći državni tajkuni, najveći državni političari, funkcioneri itd.
Nikako da dođemo do toga da vidimo šta ćemo sa bolesti zavisnosti. To je veliki problem danas Srbije. Prema tome, da li je to interes države da se suzbija? Kako nam se čini, jeste. Ali, meni se čini da više ovi sa strane to jure ovde da bi ubili konkurenciju. Što se nas tiče, nas nekako zaustavljaju, a mi sami u akcijama koje smo imali nismo imali neke posebne efekte.
Prema tome, ne mogu, gospodine ministre, da shvatim da u zdravstvenim ustanovama neko tamo koristi jedan brijač za pet trudnica i da dobiju tri od njih pet hepatitis C, što se dogodilo u čačanskoj bolnici, i da niko ne bude kažnjen zbog toga. Kako je moguće da jedan običan brijač, koji košta 20 dinara, unesreći tri porodice i tri trudnice dobiju hepatitis C? Da li je to moguće danas u 21. veku da se dogodi? Nije isključeno da će sutra neko istom iglom da ubode pet ljudi, da im da injekciju i da prenese neku veoma opasnu bolest.
Zato ponavljam, preventiva je izuzetno važna ili ova SZO, a i naši koji su u to umešani, imaju interes da se to širi. Možda je za vas velika stvar kada dobijete stotine od hepatitisa C obolelih. Znate koliko lekova troše? Da ne pričam sada o sidi, o ostalim bolestima itd. Možda nemate interes da to suzbijete, jer ne mogu drugačije da shvatim da postoji zdravstveni radnik koji jednostavno poređa čitav red porodilja i sve ih priprema za porođaj jednim brijačem i, naravno, posle se konstatuje da su neke porodice u crno zavijene, da su obolele.
Prema tome, mora mnogo da se radi i mora mnogo da se stavi pod kontrolu farmaceutska mafija. Sećam se svojevremeno, bilo je već određeno hapšenje nekih čelnika farmaceutske mafije. Odjednom je neko dao signal da sve to stane. Sećam se imena i veoma važnih današnjih političara, doduše, niste vi bili u toj prvoj ekipi, a bio je jedan veliki političar i iznenadio sam se otkud on u toj farmaceutskoj mafiji, veoma značajan, ali interes je interes. Ljudi su bili upleteni u najveće nabavke raznorazne opreme, lekova, a da ne pričam već raznorazna oprema koja se koristi u farmaceutskoj industriji, cene i sve ostalo što se koristi.
Uzmite samo u zavodu na železničkoj stanici koliko je koštao, sećam se kada sam došao na dužnost ministra ta afera je bila aktuelna i odjednom je neko stopirao aferu, da je duplo plaćena nabavka magneta nego što košta. Je l' tako? Mislim da i vi to znate. Da ne pričam o nekoj drugoj opremi.
Mi smo tražili ovde u parlamentu izveštaje MUP da li je ona bolnica namerno zapaljena, jer kada je došla Svetka banka u kontrolu, sećam se, sreo sam se s tim ljudima i razgovarali smo ovde, nije imalo opreme za koju su podignute kreditne linije. Kako je moguće nova rekonstruisana bolnica u 23.00 časa uveče da se zapali? Da li verujete, gospodine ministre, tog dana sam jednog mog prijatelja, sveštenika iz Čačka, hteo da smestim na VMA ili u Klinički centar. Rekli su mi da će tek sutra imati jedan slobodan krevet. Odjednom kada se bolnica zapalila stvoreno je 300 slobodnih mesta.
Da li je moguće da u beogradskim bolnicima odjednom dobijete kapacitet od 300 slobodnih mesta? Šta se tu zapravo dogodilo te noći? Da li je moguće da niko iz ustanove nije zvao vatrogasce, ni portiri, niko? Da li je bilo naloženo da ne zovu vatrogasce? Da li je komšiluk zvao – ljudi, gori bolnica?
Da ne pričam o mnogim drugim stvarima koje su se događale. Oprema, izuzetno skupa, niko nije kontrolisao. Skeneri, skupa oprema, tehnika, razne donacije koje su dolazile itd. Ali, nedavno odveo sam jednog prijatelja na hitnu intervenciju na očnu kliniku ovde u Klinički centar. Znate šta, mislim da se zove profesor Golubović, on je bio tamo neki načelnik, čekali smo i pitali sestru – šta čekamo?
Kaže – znate, nemamo sterilno, imamo samo dve garniture i one su trenutno u opticaju, operiše se, pa čekao da se sterilizuje jedna da bi ukazali pomoć čoveku koji je imao teško povređeno oko. Sedeli smo i čekali na hodniku dok oni završe sterilizaciju. Žena kaže – ne smem da koristim pribor koji je nedavno korišćen. Nemaju opremu. Ne mogu da rade.
Razbacujemo se milionima. Kada će da se završi taj Klinički centar? Da li Beogradu on uopšte treba? Da li je prevaziđen tehnološki sada? Toliko je bilo donacija, toliko sredstava i to se još ništa nije završilo.
Pričamo o belim sobama, o sterilnoj opremi, o svemu ovome o čemu govorimo. Ljudi nam umiru od sepse. Nedavno je jedan nesrećnik Zoran Rajičić, naš čuveni karatista, umro od sepse u 21. veku na Kliničkom centru, da ne pričam o svojoj ćerki posle carskog reza, koja je jedva izvučena. Ovaj iz Čajetine nesrećnik koji je nedavno umro. Žena mu je lekar i ona kaže – muž mi je dobio sepsu i niko na odeljenju ne prihvata, to nije moguće.
Kada sam bio u bolnici, kada sam operisan, posle jedne teške operacije ležim, bubašvabe samo biju, otvorite nahtkasnu, a one igraju kolo. Zamislite kako da radite operaciju mozga? Zašto? Ne mogu oni ljudi ništa da urade, stare su bolnice, sve je dotrajalo. Dotrajalo je i zidovi se raspadaju. Sve je u lošem stanju. Prozori, oprema, duva vetar kroz sobe. Ljudi donose jastuke, ćebeta od kuće da se štite.
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Dvadeset minuta.)
Ne znam da li ste ulazili u Klinički centar. Pristajem da vas odvedem da vidite da zimi ne može normalno da čovek tamo leži.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju kao ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Učinite nešto, a ne samo na pričama i donošenju zakona. Praksa, primenite ovo u praksi. Naveo sam malo nekih stvari.

Reč ima ministar Tomica Milosavljević. Izvolite.

Drago mi je da sam imao prilike da saslušam različite komentare o veoma složenim oblastima, kao što je oblast lekova i zaštita stanovništva od štetnih efekata duvanskog dima.
Nije lako odgovoriti odjedanput ili govoriti o svakoj diskusiji pojedinačno, jer ovde je bilo potpuno različitih sudova o istoj stvari koji su dolazili iz grupe koja kaže da ima jasan stav. Mogao sam da čujem da je ovaj propis mnogo rigorozan, a onda posle toga da je mnogo blag, a onda posle toga da uopšte nije ni interesantan za razmatranje kada se radi o kontroli duvana.
Mi u Ministarstvu zdravlja niti smo kvalifikovani, niti znamo to da radimo, niti smo hteli da vam predložimo zakon o duvanu, niti o proizvodnji, niti o prometu, niti o trgovini, nego zakon o zaštiti stanovništva od štetnih efekata duvanskog dima.
Pušenje duvana nije samo loša navika, ona je samo na prvom mestu bolest zavisnosti. Narkomanija, alkoholizam i pušenje duvana su tri bolesti zavisnosti. Lično nemam ništa protiv pušača, niti iko normalan može da ima nešto protiv ljudi koji imaju problem što nešto što je doživljavano i kulturološki bilo prihvatljivo u njihovom ranom detinjstvu i zrelosti i što se smatralo, pre svega, navikom koja je sloboda odluke pojedinca, što je za to postalo sasvim jasno da je ozbiljna bolest zavisnosti i da je najznačajniji pojedinačni faktor rizika za bolesti koje bi mogle potpuno da se spreče ukoliko bismo promenili svoje ponašanje.
Promena ponašanja u oblasti javnog zdravlja je najteži izazov za svakoga ko se uopšte bavi zdravljem i prevencijom, i lečenjem, i bazičnim istraživanjima, i klinikom i konceptom javnog zdravlja.
Nije lako razumeti i kada ste predstavnik narodne volje, a to znači po definiciji ozbiljna osoba koja je na izborima dobila poverenje građana svoje zemlje, da zastupate iste građane u Skupštini, koja jedina donosi zakone, niko drugi nema pravo da donese zakon u ovoj zemlji osim narodnih poslanika, i naravno da nije lako objasniti argumentima bilo šta što se pedeset godina doživljava kao prirodno i ide jednim putem.
Međutim, ako za proteklih nekoliko godina uspevamo da za jedan procenat smanjimo broj aktivnih pušača svake godine i da to činimo i onda kada to deluje nemoguće u zemlji, koja nažalost neguje utisak da je pušenje duvana navika ili čak da je ljudsko pravo, kao i u drugim zemljama koje su sve ovo prošle, scenario je potpuno jasan. Otpori su ogromni.
Imam iskustvo sa Skupštinom Srbije u drugom sazivu koja je predlog propisa da se na paklici napiše – pušenje ubija, odložila za 12 meseci svojom odlukom. Nije počelo da važi 1. januara 2006. godine, nego 1. januara 2007. godine. Možete doneti odluku da je pušenje dobrodošlo, da je fantastično, ali ćete poneti veliki teret odgovornosti da govorite mimo zdravog razuma.
Dakle, naravno da pušač ima pravo sam da odabere da li će pušiti cigarete. Naravno da pušenje cigareta nije kriminalno delo, ali je potpuno jasno da je pušenje najvažniji nezavisni pojedinačni faktor zbog koga nastaju bolesti srca i krvnih sudova, maligne bolesti čitav niz i da je neobično važno preventivno da se deluje. Svakako na svakom od ovih faktora gde je to moguće, a ne samo na duvanu, ali kada govorimo o pušenju duvana onda je to propis koji kaže – zaštititi stanovnike nizom mera koji su unutra u zakonu.
Što se tiče očuvanja životne sredine, potpuno se saglašavam da je u ovom trenutku očuvanje životne sredine jedan od najvećih prioriteta i ako me pitate, pošto je ovde pominjana centralna ustanova Klinički centar Srbije više puta, pominjana su porodilišta, ljudi, ima ih više od 100.000 koji rade u tim zdravstvenim ustanovama i u ovakvim i u onakvim ustanovama, nekada mnogo težim, danas malo boljim, nekada bez ičega, danas sa koječim da mogu da pruže i te kako pristojnu uslugu, ako me pitate – šta smo mi uradili oko tog zagađenja, onda taj isti Klinički centar, za vašu informaciju, ove prve grejne sezone nije emitovao u vazduh Beograda ni jedan jedini gram sumpor-dioksida, a emitovao je upola manje ugljen-dioksida.
Zašto? Zato što je zatvoreno 17 toplana na ugalj i na mazut koje su predstavljale najozbiljnije zagađivača prestonice Srbije. Taj projekat ocenjen je od Svetske banke pre dve godine kao najzeleniji projekat na planeti i najkorisniji projekat koji menja život građana, jer je doneo grejanje na gas za 60.000 ljudi oko Kliničkog centra i, ako se sećate, od Trošarine je doveden gas do Kliničkog centra.
Ministarstvo zdravlja nije radilo projekat energetske efikasnosti samo tu, nego na još 16 mesta u Srbiji, pokazujući sopstvenim primerom da je najbolje kada o nečemu pričate da prvo počistite svoje dvorište.
Ne mogu da govorim o gradnji puteva, autoputeva, železnici, infrastrukturi, ali mogu da kažem da je u analizi Svetske banke od 133 zemlje zdravstveni sistem Srbije, koliko god ga neki od vas danas ružili sa manje ili više prava, mislim sa mnogo malo ozbiljnih argumenata, da je taj zdravstveni sistem od 133 zemlje 46. po rangu Svetske banke za 2009. godinu.
To je zasluga, između ostalog, i vas, jer uprkos tome što smo se oko propisa borili naravno argumentima, nekada sa više žuči, nekada sa manje, ipak Srbija ima parlamentarnu demokratiju koja je bila u stanju da donese propise koji su doneli boljitak svojim građanima.
Danas se od infarkta i akutne koronarne bolesti umire 13,6% manje nego pre deset godina. Danas je prepolovljena smrtnost u koronarnim jedinicama. Danas se manje oboleva od tuberkuloze, a Srbija na mapi Evrope od Atlantika do Kavkaza najmanje novca ima po glavi stanovnika, izuzev Albanije. To je činjenica za koju je zaslužna armija sestara, doktora i zaposlenih u zdravstvenom sistemu.
Pozivam vas na malo više poštovanja za te ljude koji svoj posao rade. Oni su nas verovatno pažljivo slušali. Gledaće danas emisije i videće šta je ko rekao. Siguran sam da vaši birači misle drukčije nego što je žuč u vašim diskusijama i da znaju vrlo dobro da posle ovog zakona duvanskog dima u ovom zdanju Narodne skupštine biti neće.
Jer ne sme da ga bude, niti u zgradi Vlade, niti u zgradi bilo koje državne ustanove, a reći ću vam, kada sam prvi put imao čast da na poziv gospodina Zorana Đinđića, ubijenog premijera ove države, uđem u Vladu, u Ministarstvu zdravlja, u kabinetu ministra zdravlja postojala je pepeljara i aktivno se pušile cigarete. Onda smo počistili svoje dvorište, pa je to prvo prestalo u Ministarstvu, pa onda u zdravstvenim ustanovama itd.
Došao je red da napravimo veliki iskorak. Budite svesni da građani ove zemlje popuše cigarete za godinu dana koliko vredi čitav zdravstveni fond godišnje. Milijardu i po evra popušimo cigareta za godinu dana. To je novac koji ode u vazduh. Poštujem odluku nekoga da puši, ali u Skupštini više to neće moći. Posle donošenja ovoga zakona, lepo će izaći napolje, ne štetiti nikome unutra, a isto tako na svakom drugom mestu.
Da li je to donkihotovska borba koja ima strast? Ne mogu s tim da se saglasim jer mislim da se ovde radi o racionalnom poslu koji je krcat argumentima, koji kaže – pametan čovek uči na tuđem iskustvu. Onaj drugi sve hoće da proba, da pogreši, pa tek onda nauči lekciju.
Kontrola duvana je već viđeno iskustvo. Ovde je pomenuta gospođa Groh Arlen Brutland, ne po imenu nego po funkciji, jako pogrešno, ružno i to je trenutak u kome sam jedino mogao da se prekrstim, zaista. To je duboka neistina.
Svetska zdravstvena organizacija donela je prvi međunarodni javno zdravstveni dokument koji se zove Okvirna konvencija za kontrolu duvana, koji služi i Srbiji na čast, jer je jedna od zemalja koja ga je ratifikovala u parlamentu, donela strateški plan 2007. godine i radi na njegovom ostvarivanju i ostvaruje ga.
Ovaj posao koji radimo ovih dana je jedan od napora u ostvarivanju tog zajedničkog plana, koji je donela Vlada zato što je dobila poverenje u ovoj skupštini onda kada je izabrana, u Skupštini koja je takođe konstituisana zato što su građani rekli – dajemo vam poverenje četiri godine, radite naš posao, a mi ćemo vas gledati i pratiti, pa ćemo videti kako ćemo da merimo ono što pričate od onoga što radite i onoga što su vam rezultati.
Pa ćemo da vidimo kakvim se putevima vozimo, da li nam kasne vozovi, da li je autoput bolji naš ili hrvatski, slovenački ili evropski, kakva je bolnica, da li je zdravstveni sistem Srbije na kolenima danas ili je bio pre 15 godina, da li danas onaj koji ide u bolnicu kupuje sve što mu treba pa nosi u cegeru, da li danas može samo da sanja o modernoj terapiji?
Pomenuo bih Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima samo zato što smatram da postoji nerazumevanje, jer se radi o zakonu koji je sistemski i koji je 2004. godine, kada je donet, praktično bio baza za osnivanje Agencije za lekove i medicinska sredstva, koja je nezavisna profesionalna institucija i od tada pa nadalje nije moglo da se desi ono što se, nažalost, u registraciji lekova moglo dešavati, da nekim pečatom, neko diskrecionom odlukom nešto odluči, nego je profesija dobila povereni posao da radi sve ono što je profesija.
Imali smo nameru da ovaj zakon dopunimo, a ne da donosimo nov, ali kada se pristupilo izmenama i dopunama u skladu sa modernim iskustvom, jer je ovo oblast koja se vrlo brzo i dinamično razvija, konstatovali smo da moramo predložiti vama potpuno novi zakon zato što je i suviše mnogo materije koja se menja. Dve godine smo imali francusku agenciju za lekove kao glavnog partnera i ovaj jedan sveobuhvatni zakon je praktično po uzoru na Francuze i na Belgijance, koji na ovaj način regulišu lekove i humane i veterinarske u jednom paketu.
Da li je bilo koristi od zakona za građane Srbije u proteklih nekoliko godina, i za profesionalce? Sigurno građani pamte vreme u kojem su neki lek mogli samo da sanjaju ili da misle da se do njega dolazi na načine koji nisu regularni i normalni, i sigurno je da na tržištu koje je šest puta poraslo u međuvremenu, sa potrošnjom za lekove koja je u rangu po procentu potrošnje od ukupne količine novca u zdravstvenom osiguranju sa zemljama koje su i deset puta od nas bogatije, pokušavamo da odgovorimo izazovima koji su mnogo komplikovani, koji zahtevaju da se razume.
Ako se već govori o prevenciji, treba da znate da nam služi na čast da je vakcinacija protiv hepatitisa B uvedena 2004. godine za novorođenu decu i za godište 12 godina i da ćemo 2016. godine imati sve generacije koje više nemaju rizik od tog hepatitisa.
Treba da svi zajedno znamo da je prevencija primarna menjanje ponašanja, fizička aktivnost, izbegavanje duvana, izbegavanje alkohola, zdrava ishrana i da u tome 2006. u odnosu na 2000. godinu istraživanjem zdravlja građana Srbije, koja je dokument, nije ničija interpretacija, postoje dokazi da nismo u ćorsokaku koji je blatnjav nego na jednom normalnom putu, skroman je, vidi mu se cilj.
Cilj se zove bolje zdravlje građana Srbije. Do njega se stiže, između ostalog, važnim zakonom o lekovima i o medicinskim sredstvima, važnim zakonom o zaštiti stanovništva od štetnih efekata duvanskog dima. U realitetu koji kaže, privreda je u liku udruženja ugostitelja sela i rekla – uništićete nas. U realnim okolnostima u kojima je jasno da u globalnoj ekonomskoj krizi možete imati projekciju najboljeg propisa koji se neće sprovesti, uvažili smo u pripremi zakona da imamo prelaznu meru.
Istini za volju, treba reći da u ovom trenutku opšta zabrana pušenja u svakom zatvorenom i javnom radnom prostoru postoji u celoj EU, u Velikoj Britaniji i u Irskoj. Određeni broj zemalja ima delimičnu zabranu, sa pojedinačnim rešenjima za posebne prostorije, i to su: Italija, Malta, Švedska, Finska, Slovenija, Hrvatska, Francuska, Holandija, Grčka, Belgija, Republika Češka, Nemačka, Danska, Estonija, Luksemburg, Rumunija, Portugalija, Slovačka. Određeni broj zemalja deli prostor za pušače i nepušače, kao što su: Austrija, Bugarska, Kipar, Španija, Mađarska, Litvanija i Poljska.
Preporuka EU je da se 2012. ide u još aktivnije zakonodavstvo. Želim najboljima od vas da vas građani na izborima ponovo izaberu 2012. i da vi donesete ponovo još bolji zakon, a ja ću vas tada kao klinički gastroenterolog i profesor fakulteta pozdraviti.

Određujem pauzu u trajanju od jednog sata. Rad nastavljamo popodne, a pre nego što odredim kada, na osnovu člana 85. stav 5, obaveštavam Narodnu skupštinu da ćemo raditi danas posle 18 časova raspravom o zakonima koji u tom trenutku budu predmet našeg rada do okončanja i rad nastavljamo u 15.25 časova. Hvala vam.

(Posle pauze – 15.30)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu. U prepodnevnom delu tok sednice je korišten za pravo predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa da koriste svojih 10, odnosno 20 minuta.

Da li neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ko nije koristio svoje pravo želi reč?

Narodni poslanik Zoran Šami je prijavljen u sistemu. Želite da koristite vreme ovlašćenog predstavnika ili pravo na repliku? Pravo na repliku. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pažljivo sam slušao raspravu danas pre podne o zakonima koji su na dnevnom redu. Ne znam šta misle drugi poslanici, lično mislim da je rasprava bila veoma korektna i dobronamerna.
Za razliku od toga, gospodin ministar je u svom izlaganju pokazao da sam, nažalost, bio u pravu kada sam konstatovao, da je ovo jedan zakon koji se na određen način bavi šikaniranjem pušača i da se to nažalost radi krajnje strasno. Ministar je opet pokazao jednu neuobičajenu strast na tu temu.
Ministar je, između ostalog, kazao - da je pušenje bolest zavisnosti i to uporedio sa uzimanjem droge, što je takođe bolest zavisnosti. Jedino je propustio da kaže da je pušenje, pre svega, psihološka zavisnost, a da je uzimanje droge ozbiljna fizička zavisnost. Zato je droga i zabranjena, a pušenje nije.
Bio bih, a verujem i druge kolege poslanici, mnogo srećniji da se ovde u proceduri našao zakon - šta Ministarstvo zdravlja namerava da preduzme povodom velikog korišćenja droge, nažalost, već u osnovnoj školi. Dakle, ne samo kod maloletnika, nego kod onih koji su mlađi od 15 godina. Saznali smo da njih 8% puši, bojim se da je procenat onih koji uzimaju drogu vrlo sličan.
Borbom protiv droge ne treba da se bavi samo, naravno, policija i sudstvo, oni to i rade u svom domenu, ali očigledno kada je reč, ako ništa drugo - o tom uzrastu mora da se bavi Ministarstvo zdravlja, kao i Ministarstvo prosvete.
Bio bih mnogo srećniji takođe, kada bi ministar zdravlja istu takvu strast pokazivao, kao što pokazuje u borbi protiv pušenja, i u razrešavanju brojnih situacija koje se dešavaju u našem zdravstvu. Ako se ne varam, on je pre izvesnog vremena izjavio, povodom jednog od mnogobrojnih skandala koji su se desili, kako eto ne može da da ostavku, jer kad bi davao ostavku za svaki od tih skandala, ostavku bi morao da daje otprilike svaki dan - parafrazirao sam.
Ima mnogo stvari koje se takođe sa velikom strašću mogu rešavati, gospodine ministre, na primer - kako da smanjimo smrtnost beba u porodilištima, to nisu bolesni ljudi…

Tri minuta.