Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovog trenutka prozborio bih nekoliko rečenica o dva predloga zakona: Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju Službenog glasnika Republike Srbije i nekoliko rečenica o Predlogu zakona i izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.
Mislim da je jako dobro što je u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata definisano na koji način i kako će biti objavljivani međunarodni ugovori.
Drugo, Predlogom zakona predviđeno je da se u Službenom glasniku Republike Srbije objavljuju presude Evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na Republiku Srbiju, kao i da se o objavljivanju presuda Evropskog suda za ljudska prava koja se odnose na Republiku Srbiju stara ministarstvo nadležno za ljudska i manjinska prava.
Definisano je da se ona akta koja se odnose na Vojsku i uopšte odbranu objavljuju u službenom vojnom listu i da se o tome stara ministarstvo nadležno za odbranu.
Mislim da je to jako dobro da bi se svima nama i građanima Srbije olakšalo snalaženje i brže pronalaženje propisa i bolje snalaženje uopšte u pravnom sistemu Republike Srbije.
U pogledu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, činjenica je da ovog trenutka u Republici Srbiji, po sada važećem zakonu, u službenoj upotrebi je srpsko-hrvatski jezik, koji se kada se predstavlja srpski jezički izraz, ekavski ili ijekavski, naziva i srpskim jezikom.
Ovog trenutka srpsko-hrvatski jezik je u upotrebi. Upravo zbog toga, usklađujući taj propis sa Ustavom Republike Srbije, praktično poštuje se član 10. Ustava da u Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćiriličko pismo. U stavu 2. tog istog člana 10. je definisano da službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava.
Mislim da i ja i gospodin Milivojević delimo mišljenje da kao Srbi nemamo čega da se plašimo ukoliko su jasno definisana prava i naših sugrađana druge nacionalne pripadnosti u pravcu ostvarivanja njihovih prava, ostvarivanja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava, jer upravo je u Ustavu Republike Srbije definisano u članu 20. stav 2. da dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava se ne može smanjivati.
Mislim da je dobro ono što je definisano u članu 11, da se omogućava određenim pripadnicima nacionalnim manjina koje broje određen procenat u ukupnom broju stanovnika na teritoriji, imaju pravo da u službenoj upotrebi koriste i svoj jezik u upravnom i sudskom postupku, za vođenje upravnog i sudskog postupka, u komunikaciji sa organima sa javnim ovlašćenjima, prilikom izdavanja javnih isprava, vođenja službenih evidencija i zbirki ličnih podataka, na glasačkim listićima i biračkom materijalu i u radu predstavničkih tela.
Normalno je da ćemo još govoriti i sigurno kod razmatranja amandmana da li i na koji način treba omogućiti korišćenje ili proširivanje prava nacionalnih manjina, ne ograničavajući samo na određeni procenat u ukupnom stanovništvu Republike Srbije.
To naročito osećamo mi koji dolazimo iz mešovitih nacionalnih sredina i mislim da niko u mom Pančevu ne može da se plaši i da bude ugrožen ukoliko je pripadnik većinske nacije ukoliko se dozvoli i omogući upotreba određenih izraza, korišćenje jezika ili na bilo koji način ostvarivanje dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava.
Mislim da je dobro što u članu 18a je predviđeno da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na slobodan izbor i korišćenje svog ličnog imena i imena svoje dece, kao i na upućivanje ličnih imena u sve javne isprave, službene evidencije i zbirke ličnih podataka prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine.
Pravo iz stava 1. člana 18a ne isključuje paralelan upis imena i po srpskom pravopisu i pismu. U svakom slučaju, mislim da svaka dalja reč je izlišna, pošto i moj uvaženi kolega koji dolazi iz Kruševca, Srđan Milivojević, vrlo jasno je rekao ono čemu su nas učili generacijama. Kako vidimo i njega su dobro naučili oni, čiji su učenici bili čak petorica budućih poglavara SPC, jer gospodin Milivojević ovde nije hteo da kaže zbog svoje skromnosti, da je upravo taj prota Steva Dimitrijević, koji je bio učitelj petorici budućih poglavara SPC, pradeda gospodina Srđana Milivojevića.

Narodni poslanik Milan Avramović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, isključivo bih govorio o zakonu o potvrđivanju Protokola broj 14 BIS uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ono što muči građane Srbije i sve nas pretpostavljam u ovoj sali su primene svih ovih protokola, za koje nas obavezuje Ustava, člana 99, da sprovedemo kroz skupštinsku proceduru.
Ako u obrazloženju ovoga predloga zakona zbog kojeg se predlaže donošenje kaže da je on ratifikovan 6. septembra 2005. godine i ako uzmemo broj presuda Međunarodnog suda za ljudska prava koji je poništio presude sudova u Srbiji, onda ćemo se poprilično dobro zabrinuti da li će i ovo sprovođenje Protokola 14 BIS biti na snazi u onoj meri u kojoj su to bili na snazi svi protokoli koje smo do sada usvojili.
Ono što bi iz cele ove priče izvukli jeste zaključak da ne možemo protokol menjati, nego ga samo sprovesti. Vredi prokomentarisati i to da su pod izgovorom ubrzanih procesa i pojednostavljivanja rada i samog Suda za ljudska prava svedene neke činjenice na nama nejasne zaključke. Ali, dobro, to ipak moramo sprovesti.
Kaže se ovako – sudija pojedinac će moći da odbaci očigledno neosnovane predstavke povodom čega se do sada zahtevala odluka odbora od troje sudija. Jedan će raditi posao za troje. Nadležnost odbora troje sudija je proširena na slučajeve prihvatanja predstavki kako dopuštenih u odlučivanju u meritumu, tako gde već postoji ustanovljena jurisprudencija, izvinjavam se, loše se vidi, Evropskog suda za ljudska prava. Trenutno se takvi slučajevi rešavaju od strane sedmočlanog sudskog veća.
Jedan će raditi posao koji su radili troje, a ovo troje sudija će raditi posao koji je radilo sedmoro, sve pod izgovorom da bi usvajanjem Protokola 14 BIS bilo uslovljeno brže procesuiranje predstavki podnetih protiv Srbije, u smislu njihovih odbacivanja, tako i bržeg dostavljanja predstavki državi na odgovor, onda kada su u proceni da ima elemenata povrede Konvencije i dodatnih protokola, zbog čega bi država Srbija mogla da odgovora.
Ako je ovo neko objašnjenje koje mi moramo instalirati kroz zakon, kroz Republičku skupštinu, moram da vas podsetim na sledeće. Sud u Strazburu nema sredstva prinude i ništa ne može preduzeti ako Srbija ne izvrši svoju obavezu, osim što bi država Srbija gubila na sopstvenom poverenju i kredibilitetu. To je jedina kazna koja može da se desi za nesprovođenje ovog člana 14 BIS.
Suštinski, dame i gospodo narodni poslanici, moramo se osvrnuti na onu praksu koja stoji iza nas. Nadamo se da ta praksa nakon ovog usvajanja neće biti u budućem periodu. Recimo, diskriminacija ili uopšte potreba za ljudskih pravima u državi Srbiji se ostvaruje iz dana u dan. Svaki dan po jedan je posvećen bukvalno sudu za ljudska prava, pišući žalbe na presude sudova u Srbiji.
Problem je i pravni lek, daću i primer, koji je ostavljen na raspolaganju neizabranim sudijama, zato što su u isti koš stavljane sudije koje su zaslužile da odu iz pravosuđa i one sudije koje su časno radile svoj deo posla i nisu nikada, ni u jednom trenutku, narušavale ugled svojoj profesiji.
Ono što je još žalosno u celoj ovoj situaciji jeste da ocenu stanja ljudskih prava u Srbiji daje američki Stejt department. Pozvaću se na njihove izvore, pošto je praksa pokazala da njih do sada najviše uvažavate. Stejt department je ocenio sprovođenje ljudskih prava u svetu na onaj način koji je verovatno njima u primeni. Ako znamo da su oni broj jedan u svetu po kršenju ljudskih prava i njihovom politikom koju sprovode, ali oni imaju neku obavezu da ocenjuju sve zemlje u Evropi, pa i Srbiju.
U tom izveštaju američkog Stejt departmenta za 2009. godinu ocenjuje se da su sudovi u Srbiji i dalje podložni korupciji i političkom uticaju. Ono što oni pozitivno ocenjuju vezano za sudije jeste da pravosudna reforma u Srbiji koja je sprovedena, posebno zamena sudija imenovanih još u Miloševićevo vreme, jeste suštinska za iskorenjavanje korupcije, navodi se u izveštaju.
Ako je Stejt department video svetlu budućnost našeg pravosuđa tako što će smenjivati sudije koje su samo postavljene u ime nekog drugog režima, a nemaju loše ocene, ili nemaju nikakvu drugu kvalifikaciju zbog čega bi bili smenjeni, onda se moramo obratiti Sudu za ljudska prava.
U veoma detaljnom izveštaju o Srbiji ukazuje se, međutim, da je bilo slučajeva kršenja ljudskih prava, poput preterane upotrebe policijske sile, korupcije u policiji i pravosuđu, dugotrajnih sudskih sporova, pritisaka na novinare, pritisaka na kritičare vlasti, kao i slučajeva etičke, verske diskriminacije.
Stejt department ukazuje da su sudovi u Srbiji, uprkos ustavnim garancijama za njihovo nezavisno funkcionisanje, i dalje podložni korupciji i političkom uticaju. Ovo kaže Stejt department.
Ono na šta se vadi osnova Evropskog suda za ljudska prava jeste pravo na fer i pravično suđenje. Pod ovom poznatom farsom krije se zapravo garancija za svakog pojedinca da mu slučaj krivičnih i drugih postupaka sude nepristrasni i nezavisni sudovi. U razumnom roku garantuje se transparentnost suđenja, pretpostavka nevinosti, dok se kao minimalna prava optuženog smatraju pravo na branioca i tumača, pravo na obaveštavanje o optužnici na jeziku koji osoba razume, pravo da ispituje svedoke, kao i dovoljno vreme za pripremu odbrane.
Naravno da svako nacionalno zakonodavstvo mnogo detaljnije i bolje u svojim procesnim zakonima ovo definiše, ali su ovo minimalni zahtevi za svaku od 47. članica Saveta Evrope.
Moram podsetiti da se većina povreda ljudskih prava koja su utvrđena u oko 30-ak do sada donetih presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava tiče upravo prava na suđenje u razumnom roku.
Ono što je kod nas vidljivo, a nije u zemljama regiona ili u okruženja, kako god hoćete, jesu pobornici ljudskih prava koji deluju u Srbiji na sebi svojevrstan način. Ono što takođe treba primetiti jeste da takvog delovanja u zemljama u okruženju nema. Jasno je da nećemo naći nigde Natašu Kandić u Hrvatskoj, Petra Lukovića u BiH Federaciji, Sonju Biserko u Albaniji.
Ono što je simptomatično jeste da ćemo ih naći u Srbiji i da oni isključivo zastupaju ciljeve koji štete Srbiji, a za to su, u tim zemljama koje sam recimo, možda i nabrojao, nagrađeni i te kako. Oni javnim nastupima pravdaju zločine prema Srbima. To je nešto što nijedna zemlja u regionu nije dopustila.
To se, ministre, zove diskriminacija ljudskih prava. Niko ne spori da u Srbiji treba da se rasvetle svi zločini i da se osude pojedinci zločinci, ali da sada komšije nemaju zločince i nemaju pojedince, a da ih samo Srbija ima, govore ove nevladine organizacije koje nam razaraju Srbiju potpuno legalno, pod izgovorom prava slobode govora.
Ako bi im se to pravo uskratilo, zemlja Srbija ne bi bila neka koja bi poštovala možda i ovaj član 14 BIS.
Ono što je takođe bitno u ovom izveštaju Stejt departmenta, koji je veoma obiman, kaže se da je na Kosovu izostao progres po pitanju povratnika interno raseljenih lica svojim domovima. Zabeleženi su brojni slučajevi nasilja, diskriminacije žena, trgovine ljudima, pre svega žena i dece koji su odvođeni u seksualno roblje.
Na Kosovu je registrovana izražena antipatija prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, naveo je Stejt department, dakle, izvor koji vi veoma poštujete. Od januara do novembra prošle godine na Kosovu je 856 ljudi bilo žrtva nasilja, od toga 681 žena i 175 muškaraca. Takođe, tokom prošle godine 125 slučajeva žrtava bili su deca, 74 devojčice i 51 dečak.
Da pomenemo i ova ljudska prava koja je imalo tužilaštvo Haškog suda, koje je u potpunosti podbacilo kod suđenja Haradinaju i Limaju, da se nije podizala optužnica u nekim situacijama gde se radilo o ozbiljnim sumnjama, gde su izvršeni zločini, recimo zločini NATO pakta koji su napravljeni agresijom nad našom zemljom i da su ljudi, recimo, osuđivani u kontrastrani na neki veoma čudan način. Navešću vam poseban primer famozne Srebrenice.
Tako u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, u artiklu 10, između ostalog, kaže se da države potpisnice moraju obezbediti i plaćeno porodiljsko majkama i drugu vrstu socijalne zaštite. Kada se zapitamo zašto, recimo, zemlja Srbija nije ispoštovala ljudska prava i nije ratifikovala ovu konvenciju o ljudskim pravima, ostaje odgovor koji ćete nam dati vi, ministre.
Ono što, da ne bih oduzimao vreme mojim kolegama, jeste implementacija ovog člana 14 bis u naš pravosudni sistem veoma sumnjiva, veoma nesprovodljiva i videćemo kako će delovati u narednom periodu, to će ostati za ocenu, ali nemojte zaboraviti slučajeve poput Zorana Lepojevića i Zorana Filipovića iz Babušnice, koji su dobili odštetu od države Srbije jer država im je država Srbija nanela veliku štetu jer nisu imali mogućnost na pravedno pravo i međustranačku debatu. Dobili su ogromne kazne za klevetu, a na kraju ispostavilo se da to nije bila kleveta. Ili bračnog para Ristić iz Šapca, koji je obeštećen za milion dinara države jer država nije sprovela brzu, sveobuhvatnu i nepristrasnu istragu ubistva njihovog sina.
Da ne bih sada sve teške teme nabrajao, ima ih mnogo, jedan od primera su i ovi koji govore da će i sama ova implementacija 14 bis biti veoma, veoma rizična. Tačnije da se njena primena ne može smatrati ozbiljnom u našem pravosuđu, što pokazuje primer iz prethodnog perioda i da kontrola od strane Suda za ljudska prava ne može biti nijedan osim usmene direktive koja nema neku težinu.

Narodni poslanik Pavel Marčok ima reč.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, dolazim iz regije gde je u upotrebi šest jezika nacionalnih manjina, gde su u upotrebi i pisma nacionalnih manjina i službeni jezik srpski.
Takođe, dolazim iz opštine u kojoj je, pored službenog jezika, u upotrebi slovački jezik i mogu reći da se ponosim time, kao što se i Srbija ponosi opštinom, kao jedinom opštinom takvom u svetu koja ima većinsko stanovništvo slovačke nacionalne manjine. Takođe dolazim iz sredine u kojoj je otvorena prva gimnazija u svetu sa nastavnim slovačkim jezikom.
Apropo toga, danas bih se osvrnuo kratko na par odredbi Zakona u službenoj upotrebi jezika i pisama. Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u odredbama člana 10. Ustava RS, kojim je utvrđeno da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo i da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom i na osnovu Ustava.
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u odredbi člana 97. tačka 2. Ustava RS, kojom je predviđeno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje ostvarivanje i zaštitu slobode i prava građana i postupak pred sudovima i drugim državnim organima, kao u tački 17. navedenog člana Ustava RS kojim je utvrđeno da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje i druge odnose od interesa za RS u skladu sa Ustavom.
Što se tiče ovih izmena, osvrnuo bih se na dve izmene koje se tiču upotrebe jezika nacionalnih manjina i treba reći da izmenom važećeg člana 7. i člana 11. zakona, zakonski tekst se usklađuje sa potvrđenom Okvirnom konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina i to posebno sa odredbom člana 11. stav 3. Okvirne konvencije, koja glasi: "U oblastima koje su tradicionalno naseljene znatnim brojem pripadnika nacionalne manjine, strane ugovornice će nastojati da u okviru svojih pravnih sistema, a uključujući gde je to potrebno i sporazume sa drugim državama, uzimajući u obzir njihove specifične uslove, istaknu tradicionalne lokalne izbore, imena ulica i druge topografske naznake namenjene javnosti i na jeziku manjine, ako postoji dovoljna tražnja za takvim naznakama".
U tom smislu, u članu 2. Predloga zakona predviđeno je brisanje odredbe člana 7. stav 3. zakona, prema kojoj se geografski nazivi i vlastita imena sadržana u javnim natpisima ne mogu zamenjivati drugim nazivima, odnosno imenima, a ispisuju se na jeziku narodnosti, u skladu sa pravopisom tog jezika.
Prihvatanje predloženog rešenja značilo bi da se geografski nazivi mogu zamenjivati drugim nazivima na jezicima nacionalnih manjina, tj. da se nazivi gradova, opština i naseljenih mesta, bez obzira na to što su kao takvi zakonom utvrđeni, mogu ispisivati i u izmenjenom obliku, a to na jeziku nacionalne manjine.
U skladu sa navedenim je i rešenje iz stava 4. u izmenjenom članu 11. zakona. Takođe, izmenom važećeg člana 11. zakona i dodavanjem novog člana 18a zakonski tekst se usklađuje i sa važećim Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, i to posebno sa odredbama člana 9. i 11. navedenog zakona, kao i sa Ustavom RS utvrđenim pravima nacionalnih manjina.
Između ostalog, utvrđeno je da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na korišćenje svog jezika i pisma, da u sredinama gde čine značajnu populaciju državni organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, organi autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave vode postupak i na njihovom jeziku, da na svom jeziku koriste svoje ime i prezime i da u sredinama gde čine značajnu populaciju tradicionalni lokalni nazivi, imena ulica, naselja i topografske oznake budu ispisane i na njihovom jeziku.
Ovim pozivam sve poslanike da ovaj zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma podrže, ne samo poslanike pozicije, već i opozicije i ovo je još jedan korak kojim se podiže nivo manjinskih prava i svi možemo biti ponosni što mi koji smo pripadnici i nacionalnih manjina živimo u zemlji Srbiji i da ostvarujemo svoja prava, svoje pravo na upotrebu jezika na ovako visokom nivou.

Narodni poslanik Nikola Žutić ima reč.

Gospodine ministre, gospodo poslanici, ovom prigodom govoriću zapadnom varijantom srpskog jezika, tzv. hrvatskim jezikom. Nadam se da će me razumeti Srbi istočno ekavske govorne varijante, ali i pripadnici manjinskih grupa Hrvata, Crnogoraca, Makedonaca, Bošnjaka, Muslimana, koji danas govore, kako oni sami kažu, drugim nesrpskim jezicima.
Takođe se nadam da nam u međusobnoj komunikaciji neće biti potreban prevodilac, valjda ćemo se nekako razumeti. Malo crnohumorne šale nije na odmet, ali takva je sumorna stvarnost.
Vezano za Predlog zakona o Konvenciji o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa, govoriću o jeziku kao ključnom nematerijalnom kulturnom nasleđu.
Danas je naročito ugrožen srpski jezik, kojim danas govore rasrbljeni narodi, narodi otpali od srpstva vjerskom konverzijom ili državotvornim separatizmom, ali oni tu činjenicu ne priznaju.
Istorijski gledajući, ugroženost srpskog jezika počela se ispoljavati tokom 19. vijeka, tj. od vremena stvaranja nacije hrvatstva i to zalaganjem Vatikana, rimokatoličke crkve i Austrijske habzburške ka-und-ka monarhije. Jednostavno rečeno, imperijalnim saveznicima, Vatikanu i carskoj Austriji, bilo je neophodno stvaranje novih nacija zbog pragmatičkih ciljeva širenja carevine, ali i rimokatoličke vjere na Istok.
Austrija, poslije okupacije BiH 1878. godine, uz hrvatstvo stvara i širi novi nacionalni vjerski identitet muslimanskih Bošnjaka, naročito zalaganjem Kalaja od 1883. godine. Istoričarima je poznato da je Bošnjak jedan od istorijskih naziva za srpsko stanovništvo regiona Bosne. Ne treba zaboraviti na činjenicu da je svaki stari narod oslovljavan sa više naziva, pa su tako Srbi nazivani Rašani u Rasu i staroj Srbiji, Raci u Banatu, Baranji i Bačkoj i Iliri, Uskoci, Morlaci u Dalmaciji, Vlasi i Sloveni, Slavonci itd.
Od početka 20. vijeka Vatikan i Austrija počinju govoriti o posebnim etničkim osobenostima Crnogoraca u odnosu na ostale Srbe. Tokom 20. vijeka jezika kao osnovno pranarodno svojstvo počinje se sve više relativizirati. Pored pogubnog uticaja Vatikana i Austrougarske monarhije za očuvanje srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa jugoslavenski liberali u Kraljevini Jugoslaviji često su nesvesno doprinosili sakaćenju nematerijalnog kulturnog nasleđa, pa se počinjalo govoriti o novim bitnim svojstvima kod određenja nacionalnog u modernom smislu, kako su oni često govorili. Dakle, za tzv. nacionalne identitete počinju se isticati druga, po meni, efemerna svojstva za naciju u modernom liberalnom značenju.
Jugoslavenski monarhistički liberali su također proširivali starinu i područje rasprostiranja hrvatstva, a sve u cilju popularisanja jugoslovenstva kao spoja tri stara SHS naroda. Nekritički se promovisalo staro mitološko rimokatoličko hrvatstvo i moderno liberalno hrvatstvo 19. vijeka i time se bitno sakatilo nematerijalno kulturno naslijeđe u raznim kulturnim i etnološkim oblastima, muzici, etnopjesmi, folkloru, društvenim običajima, svječanim događajima i drugom i onom naročito važnom – filologiji i lingvistici.
U novoj istoriografiji i književnosti monarhističkog jugoslovenstva odmah se osetila dodvornost novoj klimi liberalnog bratstva mnogih srpskih intelektualaca, prvenstveno istoričara i književnih istoričara, koji su uoči stvaranja Jugoslavije počeli pisati o jugoslovenstvu kao spoju tri stara plemena i samim time bezrezervno prihvatili srednjevekovnu mitologiju hrvatstva.
Kao liberalni ideolozi jugoslovenstva oni su izvršili vrlo negativan uticaj na tradiciju srpstva, odnosno nematerijalnog kulturnog nasleđa prema terminologiji ove konvencije, pogotovo u prekodrinskim prečanskim zemljama.
Utemeljitelji takvog liberalnog jugoslavenstva bili su liberali rimokatolici prof. dr Ferdo Šišić, prof. dr Viktor Novak i publicista Milan Marjanović, koji su svoje velikohrvatske nacionalne hipoteze, boraveći u Beogradu, nametnuli beogradskoj, ali i široj srpskoj naučnoj eliti.
Jedan od takvih ideologa jugoslavenstva sa srpske strane, koji je takođe izjednačavao starinu hrvatstva i srpstva i koji je srpsku tradiciju i duhovnost krajem Prvog svjetskog rata nesebično dodeljivao hrvatstvu, bio je nažalost i istoričar i književni kritičar prof. dr Vladimir Ćorović.
Kod nacionalne podjele književnika na srpske i hrvatske povodio se geografskim staništem pisca ili vjerskim opredeljenjem. Tako je Srbina rimokatoličke vjere Ivu Vojinovića svrstava u hrvatske pisce, a još je pogubnije što je velikog pjesnika Petra Preradovića, rođenjem pravoslavnog Srbina, od oca krajiškog Srbina, Jovana i majke Pelagije, svrstavao u hrvatske pisce, iako je on sam, bez obzira na jak asimilatorski uticaj rimokatolicizma i germanstva, osećao se Srbinom.
U prilog teze o samosvojnosti hrvatskog kulturnog prostora Ćorović je 1918. dolazio do zaključka o čistoj hrvatskoj kulturi u hrvatskim zemljama. Pišući o književnosti 19. vijeka, za njega je historijska činjenica da su ''u nas postojale dvije posebne književnosti, srpska i hrvatska, a nikako srpskohrvatska''. Jedinstvo jezika, po Ćoroviću, nije isto što i jedinstvo književnosti, pa se po njemu u srpskoj književnosti razvila pismenost vizantijskog mentaliteta, a u Hrvata se stvorila književnost zapadnih tradicija.
Sa ovakvim proizvoljnim konstatacijama Ćorović je svodio srpsku bizantsku kulturu na područje uže Srbije, a sve visoke kulturne domete prekodrinskih Srba pravoslavne i rimokatoličke vjere upućivao na hrvatsku kulturu uzoritog rimokatoličkog i protestantskog zapada. Time je odricao i samodržavotvornom terenu uže Srbije da je imala bilo kakav kulturni uticaj iz područja liberalno-demokratskog zapada, koji je naprotiv bio vrlo jak u Srbiji.
Iako će u Kraljevini Jugoslaviji biti ideolog integralnog nedjeljivog jugoslavenstva, te 1918. godine bio je uvjeren da su Srbi i Hrvati, ma koliko srodni, bili tuđi jedni drugima. Međutim, i Ćorović će se s bujanjem organizovanog tzv. hrvatskog narodnog pokreta 1935. do 1937. godine otrezniti od svog jugoslavenstva kao spoja tri stara naroda i 1937. prići Srpskom kulturnom klubu Slobodana Jovanovića i četničkog ideologa Dragiše Vasića.
Ćorović je u početku bio protiv onovremenog načela da sve što je pisano na jednom jeziku srpskom pripada jednoj književnosti, odnosno srpskohrvatskoj književnosti. Za njega po pitanju moderne nacije nije bio primaran jezički, antropološki ili etnografski princip. On je bio za tadašnji moderni princip liberalno-demokratskog tumačenja nastanka nacije prema uzusima liberala 19. vijeka. Narodnosni princip postojanja organskih starih naroda za liberalne tumače modernog nacionalnog konstituisanja jednostavno nije važio.
Za te nove definitore nacije, pa tako i za Vladimira Ćorovića, u modernu naciju su se mogli udružiti ljudi istih dubljih osećaja, odnosno ljudi koji su apsolutno svesni svoje zajednice.
Pitamo se ko je mogao biti svestan svoje zajednice? Naravno, svi oni koji su morali biti pod određenim nasilnim državnim krovom, koji se ubrzano stvarao tokom 18. i 19. vijeka, kao na primer državni krov Francuske, Nemačke i Italije, u koji su morali da se svrstavaju svi oni koji nisu bili etnički Francuzi, Nemci ili Italijani.
Pod Kavurovom parolom stvorili smo Italiju, stvorimo Talijane, i koji su potom postali državna neetnička i nadetnička nacija. Naravno da u tim državama koje su ujedinjene gvozdenom voljom državnih lidera nije moglo biti nacionalnih manjina, već samo državotvorni narod, istih dubljih osećaja ljudi koji su apsolutno svesni svoje zajednice, ali dragi slušaoci, bez zajedničkog etničkog korena.
Prema navedenom neistorijskom Ćorovićevim rezonu stara srpska narodna tradicija, jezička, antropološka, etnografska naprosto je izjednačena sa modernom nacijom hrvatstva, upravo stvaranom tokom 19. vijeka na Ćorovićevim modernim liberalnim nacionalnim principima, ''ljudi istih osjećaja'', rekao bih rimokatoličkih, odnosno ljudi koji su apsolutno svesni svoje zajednice, rekao bih virtuelne velike Hrvatske, u nastojanju stalnog širenja.
Začudo da Ćorović iz bratstva hercegovačkog, koje je vekovima posmatralo rimokatoličku konverziju nad pravoslavnim Srbima – ni u jednom svom tadašnjem istorijskom književnom radu nije pomenuo srpsko narodno jezgro.
Primer istoričara i književnog kritičara Vladimira Ćorovića grubo nam svjedoči o srpskoj ideološkoj zaslijepljenosti, često i prostoj naivnosti, koja je često mimo zdravog razuma proizvodila štetne posledice za očuvanje nematerijalnog duhovnog nasleđa. Nažalost, nije on jedini od pravoslavnih Srba, odnosno nije bio jedini, tj. brojni su nastavljači u oblasti kulture i nauke.
Danas jezikoslovci vrše rasprave o razlikama između srpskog i hrvatskog jezika. Najteža posledica sličnog delovanja ogleda se naročito u tome što je srpski jezik postao baština novostvorenih nacionalnih identiteta. To naročito danas osjete srpske izbeglice, kada u svojim bivšim zavičajima moraju prevoditi dokumente na srpski jezik, odnosno na hrvatski, bošnjački, crnogorski, a uskoro će možda biti vojvođanski jezik.
Na kraju, gospodine ministre, pitam vas kako će ova konvencija očuvati srpsko nematerijalno kulturno nasleđe, koje je već oteto i grubo prisvojeno od ovih nacionalnih identiteta sa prostora bivše Jugoslavije. Raznim duhovnim, verskim i ratnim okupacijama smanjena Srbija, sada je samo u mogućnosti da brine o nematerijalnom kulturnom nasleđu, ali sve je manje i same Srbije.
Dakle, fatalne političke posledice po srpski narod, prekrajanje granica i smanjivanja srpskog nacionalnog prostora u potpunosti ugrožavaju očuvanje nematerijalnog kulturnog naslijeđa. Gospodine ministre, ova konvencija to nikako ne može sprečiti, pošto je ona propisana za teritoriju jedne države koja je u stalnom smanjivanju i u kojoj se jedino može očuvati postojeće nematerijalno kulturno nasleđe.
Srpsko nematerijalno kulturno naslijeđe u bivšim srpskim zemljama je jednostavno grubo prisvojeno i oteto od srpskog naroda preko bezočnih knjiških falsifikata.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, moj doprinos raspravi koju danas vodimo u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu o nekoliko zakona biće o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, i to u dva dela.
Prvi je u razlozima zašto ću glasati za predložene izmene i dopune, a drugi o kontekstu u kojem se vodi ova rasprava, koji je važan – zato što se ne sluša samo kao rasprava o članovima Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, nego se sluša i kao stav prema onima koji govore drugačije od nas, koji pišu drugačije od nas i koji imaju jednostavno zahtev da zajedničkim dogovorom i zakonskom regulacijom omogućimo svima koji pišu i govore različito da to i čine zato što su to garancije Ustava i garancije povelja koji govore o slobodama čoveka i građanina.
Zašto govorim u prilog članova zakona? Iz razloga što se usklađuje sa Ustavom koji je donet 2006. godine i iz razloga što je to oblast koja je pokrivena zakonom koji može samo da se tumači da bi bio dobro primenjen.
Zašto je dobro da sasvim jasno preciziramo službenu upotrebu jezika i pisma? Zbog toga što se radi o stečenim pravima. Tradicija višenacionalne, multietničke, multikulturne Srbije je takva da je sasvim prirodno da u nekim delovima Srbije šest ili sedam različitih jezika, u nekim drugim delovima dva ili tri različita jezika, govore o zajedničkom životu, govore o zajedničkoj istoriji, govore o zajedničkoj tradiciji. Govore o još nečemu, govori o kapacitetima nas kao društva i Republike Srbije kao države, kapacitetima za zaista demokratsko uređenje države.
Demokratija nije vladavina većine. Demokratija je vladavina većine, koja pomno brine o zahtevima, interesima i statusima svake manjine, pa bez obzira da li je ta manjina različita od neke većine po etničkom ili nacionalnom poreklu, da li je različita po polu, da li je različita po društvenom sloju.
Uvek u svakom društvu imate neku većinu koja ako hoće da se izgradi demokratsko društvo, onda preuzme odgovornost za uređenje društva tako da pažljivo sluša ono što manjina, po bilo kom osnovu, ispostavlja kao zahtev, svoj predlog, svoj status u dijalogu, pa i naša Skupština – predstavlja u nekom kontekstu razliku, odnosno saradnju između neke većine i neke manjine.
Pažljivo sam slušala raspravu tokom celog dana i nisam mogla da se otmem utisku, koji je mislim da nisu samo moje uši primetile, a to je, ma koliko prikriveno, ma koliko uz mimikrije govora korišćeno, osećala se jedna netrpeljivost prema onome za čega se verbalno svi zalažemo, a to je – da nacionalne manjine imaju prava na upotrebu svog jezika i svog pisma.
Protiv te prikrivene netrpeljivosti ću uvek biti. Bila sam protiv i onda kada je to bilo mnogo više opasno nego sada. Biću uvek protiv, zato što svako ko ugrožava pravo manjine u suštini urušava vrednosti za koje se kao većina zalaže. Svaka reč u kojoj se spominje – tradicija većinskog naroda, istorija većinskog naroda, bogatstvo kulture većinskog naroda, a ako posle toga ide "ali" i onda prikrivena netrpeljivost prema nekome ko je različit, to umanjuje vrednost koju želimo da promovišemo pripadajući većinskom narodu, zajedničkim po etničkom poreklu.
Radi se i o stečenim pravima zbog toga što u Vojvodini, na primer, nije nimalo neobično da se ide u dvojezične škole, nije nimalo neobično da se krštenice izdaju na dva ili na tri jezika i nije nimalo neobično da na radio talasima imate sedam različitih jezika, sedam različitih izgovora ili sedam različitih emisija, sa vestima, sa muzičkim programom, sa dramskim programom, sa svim onim što čini naše zajedničko bogatstvo, jer to čini Srbiju posebnom u ovom delu Balkana, etnička šarolikost, kulturna raznolikost, multikonfesionalnost i naša volja da živimo zajedno.
Mene bi obradovalo kada bi Radio-televizija Srbije, u zakonskom okviru u kojem se sada nalazi, u svom programu imala vesti na albanskom i vesti na bugarskom jeziku, jer je i to stečeno pravo, a postoje ljudi koji bi želeli da čuju na svom jeziku, živeći u Srbiji, osnovne informativne emisije. Jednom smo to umeli. Ne vidim razloga da ne pokažemo da nismo zaboravili, da umemo da mislimo o onima kojih je manje, a koji govore nekim drugim jezikom.
Drugi deo mog doprinosa u prilog moga glasa za izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma jeste osetljivost i delikatnost jezika kao teme. Svedočili smo užasnim raspravama, koje su samo na prvi pogled vodili lingvisti, govoreći o razlikama jezika – o tome da je jezik majka naroda i o tome čiji je jezik stariji, čiji je mlađi, ko je koga pokrao.
Sve u svemu užasne rasprave, u kojima je manje-više ljudi, koji su vodili te rasprave, pojma nisu imali o samom sadržaju onoga čime su se bavili, ali su tačno znali kakvu metu pogađaju. Najbolje ih je opisao jedan od najboljih aforističara, koga sam imala prilike da čitam u bivšoj Jugoslaviji: "Tek kad lingvisti isplaze jezike, onda se vidi da su im jezici isti".
Ne bi trebalo nikako da mešamo volju onih koji smatraju da kroz priču jeziku mogu da izazovu sukobe, mogu da izazivaju niske strasti, sa onim na šta se kao država obavezujemo. A obavezujemo se – da ćemo graditi demokratsko društvo u kome se svi osećaju minimalno dobro, i oni koji su etnička većina i oni koji su većina po polu ili po rodu, i oni koji su po jeziku većina i oni koji su manjina, i oni koji su manjina, ona najugroženija manjina, to su marginalne društvene grupe, najsiromašniji slojevi, onih 670.000 ljudi u Srbiji koji žive ispod granice siromaštva.
Ako kada god želimo da učestvujemo u raspravi ne izgubimo iz vida – da je obaveza da si većina, a da brineš o dobrobiti manjine, onda sam sigurna da Srbija ima šansu da pokaže da se zajedničkom voljom, uživanjem u zajedničkoj prošlosti, zajedničkoj tradiciji, zajedničkoj istoriji može izgraditi društvo u kojem će našoj deci biti svejedno ko je kakvog porekla i biće željna da saznaju sve o onome – koji je neko drugi i koji je različit.
Kada bih mogla uopšte da biram da se rodim u nekoj drugoj zemlji, na nekom drugom geografskom prostoru, sa nekim drugim ljudima oko sebe, rekla bih – ne, hvala, zato što je potencijal prostora koji delimo mi svi razni i različiti takav da predstavlja, nadam se, u budućnosti će tek predstavljati, jedno od najboljih mesta da se na njemu živi.
Želim da na takvom mestu, u takvoj državi, svi koji govore bilo koji jezik, pišu bilo koje pismo, imaju udoban osećaj da je država preuzela odgovornost da im to omogući.

Narodni poslanik gospodin Milorad Buha ima reč. Ostalo je još devet minuta.