Reč ima narodna poslanica Dušanka Plećević, posle nje narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, na današnjoj objedinjenoj raspravi govoriću o Predlogu zakona o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja. Ovim zakonom se osniva centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja, kao jedinstvena i usklađena baze podataka o osiguranicima i poslodavcima, koji će istovremeno biti servis korisnicima podataka organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, Poreskoj upravi, Republičkom zavodu za statistiku i drugima.
U obrazloženju za formiranje centralnog registra Vlada je navela više razloga od kojih su neki razumljivi i opravdani. Opravdano je što je bi to dovelo do pojednostavljivanja procedure kod donošenja prijave, promene prijave, odjave sa socijalnog osiguranja i elektronskim putem u centralni registar, kako ste naveli u obrazloženju.
Razumljivo je i opravdano centralizovanje podataka o obveznicima socijalnog osiguranja, koji sada imaju velike probleme kod ostvarivanja prava po osnovu uplate doprinosa, samo ako ti podaci iz centralnog registra budu jedino validni u ostvarivanju tih prava.
U obrazloženju za donošenje ovog zakona takođe kažete da se primenom zakona stvaraju pretpostavke za znatno efikasniju naplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a što bi rezultiralo povećanim budžetskim prihodima.
U delu Predloga zakona koji govori o delatnosti centralnog registra u tački 7) člana 10. stoji - da obavlja kontrolu podataka o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po osiguraniku, po svim osnovama prilikom svake isplate.
To da će osnivanje centralnog registra obezbediti efikasniju kontrolu naplate doprinosa za socijalno osiguranje je potpuno bez osnova. Nijedan član Predloga zakona ne prenosi nadležnost kontrole obračuna i naplate sa Poreske uprave na Centralni registar. Uostalom, ko garantuje da će ti preneti podaci biti tačni.
U kaznenim odredbama niko nije naznačen kao odgovoran za tačnost podataka. Šta će se desiti ako osiguranik, recimo, ima dokaze za uplate koje nisu evidentirane na njegov jedinstven broj, jer je neko pogrešio? Kako će mu biti nadoknađena eventualna šteta, nerviranje i gubljenje vremena?
Poreska uprava i sada ima evidenciju o svim dužnicima po osnovu uplate doprinosa, pa ipak ne uspeva da izvrši svoju funkciju i naplati dugovanja, iako ima sve instrumente prinude na raspolaganju. Nepostojanje centralnog registra tu nema nikakvu ulogu.
Dalje, u razlozima za donošenje ovog zakona Vlada kaže – kako organizacije socijalnog osiguranja vode iste evidencije o osiguranicima i obveznicima, bez ikakve međusobne koordinacije i usklađivanja podataka, naročito kada je u pitanju evidencija uplata osiguranja.
To je tačno, međutim uplata jednog osiguranja ne znači automatski uplatu i ostala dva osiguranja, pošto se plaćaju na različite račune, a to je opet stvar Poreske uprave Republike Srbije. Ona je i do sada mogla dostavljati podatke organizacijama socijalnog osiguranja, da se sami osiguranici ne šetaju od službe do službe i od šaltera do šaltera.
Očigledno je da Poreska uprava nije ažurna, nije dovoljno stručna za poslove koje obavlja, što je verovatno posledica zapošljavanja partijskih kadrova, raznih političkih trgovina i ucena.
Ni tvrdnje predlagača da će se donošenjem ovog zakona prevazići brojni problemi koji prate naplate doprinosa za socijalno osiguranje nisu tačne. Sadašnja nedovoljno efikasna kontrola naplate posledica je neefikasne vlasti, podeljene u ministarske feude, selektivne primene kaznenih odredbi, otpisa ili refinansiranja duga najvećim dužnicima. To je opet posledica pljačkaške privatizacije tih firmi obveznika, zatim nemogućnost naplate doprinosa od velikih sistema monopolista, nedodirljivih finansijera stranaka na vlasti itd. To je glavni uzrok deficita sredstava u sistemu socijalnog osiguranja.
Njih je veoma lako identifikovati, štaviše oni su odavno identifikovani i nagrađeni za izbegavanje svojih obaveza i utaju duga prema osiguranicima.
Mali obveznici, kao što su mala i srednja preduzeća i preduzetnici, jedine su redovne platiše, pošto su pod stalnom prismotrom Poreske uprave. Za one druge saznamo tek kad se ustanovi dug od nekoliko miliona evra. Do tada su oni nedodirljivi, poreska i finansijska kontrola je uglavnom naručena. Poslove obavljaju uglavnom na crno. Radnike zapošljavaju bez prijave na osiguranje, što ovi saznaju iz novina, tek kada odgovorni budu van domašaja našeg pravnog sistema.
Jedinstvena baza podataka trebalo je odavno da se uspostavi i za to nisu bila potrebna neka velika sredstva. Nije trebalo uzimati veliki kredit još pre pet godina od Svetske banke u okviru projekta PARIP – konsolidacija naplate i reforme penzijskih administracija u Srbiji, pogotovo što ćemo na tu celokupnu realizaciju i povezivanje korisnika sa bazom podataka Centralnog registra čekati još tri godine.
Ovako dug rok je jedna od glavnih zamerki na Predlog zakona, jer početak rada Centralnog registra, koji se sastoji od preuzimanja postojećih podataka, registrovanja promena, registrovanja novih podataka, moguće je uraditi do kraja tekuće godine, s obzirom da organizacije socijalnog osiguranja imaju savremene sisteme, obučene kadrove, a programi koji bi objedinili tražene podatke nisu ni komplikovani ni skupi.
Zašto je potrebno da se, pored toliko zaposlenih eksperata i nezaposlenih stručnjaka, u eri elektronike i u 21. veku – na realizaciju sabiranja podataka čeka osam godina? Ovo je potpuno neshvatljivo pogotovo ako se zna, na primer – da je za primenu sistema PDV-a celoj privredi ostavljen rok od godinu dana, što je priznaćete mnogo kompleksniji posao od obrazovanja Centralnog registra. Setimo se samo da je za primenu PDV-a u Sloveniji bilo potrebno tri do pet godina.
Obrazloženje Vlade da će sam osiguranik imati informaciju na mesečnom nivou je nepotpuno, jer član 16. ne predviđa da Poreska uprava dostavlja podatke Centralnom registru na mesečnom nivou i za veliki i značajan broj osiguranika i obveznika, a to su preduzetnici. Mi smo s tim u vezi podneli amandman na član 16.
Imamo i primedbe na određivanje i dodeljivanje tzv. jedinstvenog broja. Vi ste u članu 2. tačka 12) dali tumačenje jedinstvenog broja kao slučajno izabranog broja koji dodeljuje Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja za potrebe obaveznog socijalnog osiguranja obveznicima doprinosa i osiguranim licima.
Ovo je međutim u suprotnosti sa članom 17, gde u stavu 3. kažete – sadržinu, način određivanja i dodeljivanje jedinstvenog broja, kao i uspostavljanje veze jedinstvenog broja sa matičnim brojem građana i poreskim identifikacionim brojem, propisuje ministar nadležan za socijalnu politiku. Mi smo amandmanom predložili jasnije i konkretnije rešenje.
U delu zakona koji govori o organima centralnog registra predvideli ste upravni odbor i direktora, ali ne i ko će kontrolisati rad ovog centralnog registra.
Takođe smo podneli amandmane i na neke nedorečenosti, protivrečnosti i nejasnoće kojih ima u predlogu i one će biti posebno obrazložene kada budemo govorili u pojedinostima o ovom zakonu.

Iskorišćeno je osam minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, a posle nje narodni poslanik Milorad Buha.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, rizikujem da malo živnemo posle moje prve rečenice, jer vidim da tema koja bi trebalo da bude vrlo ozbiljna postaje vrlo dosadna, zahvaljujući, pre svega, tome što nemamo sagovornika koji bi mogao da nam odgovori na ono što je sporno.
Dakle, prva i jedina prava reformska Vlada je bila prva Vlada Vojislava Koštunice. Zašto je reformska? Zato što je konstatovala sve sisteme u kojima stvari ne funkcionišu i počela reformu. Jedna od ovih stvari, a evo i dokaza za ovo što kažem, jeste projekat "PARIP" iz 2005. godine, koji se odnosio ona konsolidaciju naplate i reforme penzijske administracije u Srbiji.
Obezbeđen je bio novac od 25 miliona mislim dolara Svetske banke. Projekat je napravljen i krenulo se u realizaciju ovog projekta. Cilj projekta i poseban deo, koji je bio i te kako važan, bio je, pre svega, konsolidacija naplate, povećavanje efektivnosti naplate i drugi deo koji takođe vrlo važan je onaj koji se odnosio na nivo obaveštavanja svih korisnika, dakle, i poslodavaca, osiguranika i države, o tome šta se uplaćuje, koji doprinosi, kako i kojom dinamikom.
Kakva je naša današnja situacija u odnosu na tu 2005. godinu? Raznim poreskim zakonima, zakonima o socijalnom osiguranju, zakonima o penzijskom osiguranju, o osiguranju za slučaj nezaposlenosti i o zdravstvenom osiguranju mi imamo formirane različite baze podataka. Dešava se da mnogo podataka bude potpuno identičnih, potpuno istih, ali se vode na drugi način, pa te baze budu potpuno neuporedive, nisu usklađene i ne mogu da se koriste i da se preklapaju.
S druge strane, u mnogim situacijama mi nemamo podatke koji su nam i te kako potrebni za neka druga ozbiljnija sagledavanja nekih problema koji se pojavljuju u ovim sistemima.
Kontrola naplate takođe nije efikasna. Mi godišnje gubimo otprilike 10% efektive prihoda samo po osnovu, recimo, penzijskog osiguranja. Znači, otprilike godišnje se izgubi 150 miliona evra, što je mnogo veliko i za mnogo jače zemlje nego što smo mi.
U Srbiji je sve veći broj onih koji gubeći posao gube i zdravstvene knjižice, gube pravo na zdravstveno osiguranje. Zahvaljujući ovoj Vladi i njihovoj i te kako dobroj politici, naročito moram ovo da kažem posle onoga što je gospodin ministar rekao - oni rade, a mi smetamo, oni su obećali svojevremeno u predizbornoj kampanji 200 hiljada novih radnih mesta i stigli su do broja 200 hiljada, ali novootpuštenih ljudi.
Dakle, rekord je postignut, skoro 200 hiljada ljudi je izgubilo posao za mandata ove Vlade i najveći broj njih je izgubio usput i zdravstvene knjižice. Poslodavci, sve više shvatajući da je država potpuno nesposobna, sve više ne uplaćuju doprinose.
Vi imate situaciju da kada pogledate u gradovima, dolazim iz Valjeva, kada pogledate ko vam se obraća da mu pomognete kao narodni poslanik, bar 20% onih koji traže pomoć jer nemaju uvid šta je uplaćeno u fondovima socijalnog osiguranja i onda imaju problem kada dođu u situaciju da traže penziju ili da traže mogućnost da se leče.
Reći ću vam jedan primer iz zdravstva. Volim primere zato što onda mogu da potkrepim ovo što govorim, što vama deluje kao politička priča. U Srbiji se godišnje za zdravstveno osiguranje po stanovniku izdvaja oko 300 evra. Otprilike za oko 3,5 miliona građana Srbije se izdvajaju i uplaćuju doprinosi.
Ako se uz to imaju u vidu i članovi njihovih porodica, socijalno ugroženi i nezaposleni, otprilike broj onih koji uplaćuju zdravstveno osiguranje, koji ga imaju, jeste šest miliona sedamsto osamdeset šest hiljada trista trideset tri građanina.
Usput do onog broja u ovom delu Srbije dešava se da negde oko osam stotina hiljada ljudi nema zdravstveno osiguranje. Priznaćete, prvo to je ogroman broj, a drugo najveći broj tih ljudi je zapravo iz one kategorije ekstremno siromašnih ljudi, a danas imate u podatak u novinama da 300 hiljada ljudi koji prima minimalac u Srbiji nema zdravstveno osiguranje. Dakle, poslodavci im ne uplaćuju doprinose za zdravstveno osiguranje.
Imate i još jednu stvar koja je vrlo važna. Republički zavod za zdravstveno osiguranje je sam napravio pretraživač da bi kontrolisao uplate jer prosto ne može da kontroliše ko šta plaća i koliko često plaća.
Uz to, vlade su u dva mandata 2005. i 2009. godine svojim odlukama pokušale da povežu, ne samo pokušale, nego i povezale staž ljudima i na taj način dale velika sredstva građana Srbije, umesto poslodavaca, koji su bili dužni da to plate jer je to njihova obaveza prema državi.
To je sad neka trenutna situacija u svemu ovome, ali osnivanjem centralnog registra, koji jeste dobra stvar – i negde 2007. godine najveći deo ovog projekta i osnivanja ovog registra je bio gotov, danas je 2010. godina, pa tri godine gubimo godišnje po 150 miliona, onako razbacujemo se, rekla bih – mi bismo dobili nekoliko vrlo važnih stvari kao što je precizna evidencija o osiguranicima.
Dalje, efikasnu kontrolu naplate. Samo ne kažemo kad budemo imali pregled toga ko šta uplaćuje, ne kažemo kako ćemo se boriti, da li zaista i uplaćuju oni koji ne uplaćuju. Dalje, pojednostavila bi se procedura kod ostvarivanja prava iz obaveznog socijalnog osiguranja i, ono što je jako važno, a niko ne pominje nigde, rasteretio bi se budžet, jer za sve ove kategorije gde se ne plaća osiguranje budžet stalno mora da dotira i da ubacuje nova sveža sredstva.
Šta je sporno? Dakle, mi iz DSS nemamo nikakav problem da pohvalimo ovo što je gospodin Lalović uradio kao bivši ministar, to je zaista korektno i to nema šta da se komentariše, ali ono što je za nas sporno nalazi se u članovima 35, 36 i 37. Član 35. je onaj član koji je centralni, što se nas tiče, u ovom zakonu, a on vam je potpuno nedorečen, nejasan.
Nigde ne piše kada će to biti obavljene tehničke pripreme. One mogu da budu za godinu, dve, pet. Prosto, ne piše, a valjda nam je u interesu, računam i vama je valjda u interesu, da bude što pre. Zbog toga smo mi i uložili amandmane na ova tri člana, gde ste vi rokovima prolongirali 2013. i 2012. godinu.
Dozvolićete, sredstva postoje, zakon postoji, prosto ne razumem zbog čega je potrebno čekati tri godine od danas da bismo nešto što može da se uradi za pola sata ne uradili. S druge strane, ta cifra od 25 miliona koja se drži negde i čeka se trenutak da se to aktivira i proteže se još tri godine, prosto ostavlja mogućnost da sumnjam da tu postoje neki drugi razlozi i da zbog toga te stvari ne radite. Dakle, za nas iz DSS najsporniji su rokovi. Gospodo, rokovi su ono o čemu moramo da pričamo. Pričaćemo i kada budemo o amandmanima govorili.
Napravili ste set praktično zakona, konvencija i protokola i stavili ste još dve stvari koje praktično ne znam kako ste svrstali ovde, ne znam koja je logika, nisam uspela da je pronađem, ali čula sam više govornika koji su ovde hvalili odluke pojedinih lokalnih samouprava da ženama trudnicama i mladim majkama omoguće neka dodatna sredstva u odnosu na ono što im omogućava država.
Molim vas, to je jedna najjeftinija i najjadnija demagogija koju sam čula. Država je dužna da vodi računa o svim ženama u ovoj državi, o svim trudnicama u ovoj državi. Ne mogu one biti deo nečije lokalne prćije, ni u kom slučaju da se na taj način skupljaju poeni.
Država mora da vodi računa o svima jer tako što to rade lokalne samouprave vi imate najjasnije kako se sprovodi Zakon o diskriminaciji. Zašto je trudnica iz Valjeva diskriminisana u odnosu na onu iz Jagodine? To je stvar države. Ovde mora da se zauzme stav da li ćemo to da radimo ili nećemo da radimo. Ako nećemo, onda niko na to nema pravo, onda ćemo o tome da pričamo.
S druge strane, ovaj protokol o saradnji Turske i Srbije, to je u redu, samo što su naši standardi i danas mnogo viši nego što su ovde u protokolu i nego što su u Turskoj, tako da ne znam šta mi tu u stvari potpisujemo.

Iskorišćeno je devet minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Naroda poslanica Jasmina Milošević.

Da je demagogija nešto kada se priča, a ne radi se ništa, a u Jagodini je crno na belo nešto već urađeno. Niko ne potcenjuje, niti upoređuje trudnice koje su iz Jagodine ili su iz Valjeva, prosto, u Jagodini ljudi, mimo onog, pored toga što država može da uradi, brine o svojim trudnicama. Tako da malo pojam i terminologija demagogije je možda primerenija nečem drugom.

Milica Vojić-Marković, replika.

Govorila sam o demagogiji države, nisam govorila o demagogiji lokalne samouprave, nego sam govorila o demagogiji države.
Sve dok se država u republičkom parlamentu zalaže za to da trudnice imaju pravo i da budu na isti način tretirane u celoj zemlji, ako to nije tako, onda je to demagogija i ostajem na tome da je demagogija ono što država vrši u tom pravcu.

Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, posle njega narodni poslanik Miroslav Petković.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan vrlo bitan i važan zakon za pravni sistem Republike Srbije i za socijalnu politiku i socijalni rad Republike Srbije.
Postavljamo pitanje u ime SRS - zašto tek danas? Pravne, ekonomske, socijalne, tehničke, tehničko-tehnološke i sve druge stvari i aspekti su bili spremni i pre pet godina, i pre tri godine i prošle godine? Evo, imamo ga danas, a stvarna primena će biti tek 2013. godine.
Postavljamo pitanje opravdanosti i neopravdanosti uvođenja svega ovoga. Zašto se kasni i zašto prolongiramo stvarni rok primene ovoga zakona? Imamo međunarodno obezbeđena sredstva, imamo kadrove u službama koje pokrivaju ovu oblast.
S druge strane, imamo i tehničko-tehnološku pripremljenost za vođenje ovih evidencija. Jedino nemamo dobru volju vlasti da krene ozbiljno u ovu reformu. Ovo jeste reforma. Poslodavci muku muče sa šalterima, obiljem šaltera, obiljem administracije i obiljem papira. U savremenom svetu, u brzim uslovima života i rada, privređivanja, način kako je to organizovano u Republici Srbiji je nepotpun, neracionalan i s druge strane preskup.
U oblati socijalne politike imamo deficit i u penzijsko-invalidskom osiguranju, i u zdravstvenom osiguranju i kod nezaposlenih takođe. Moramo učiniti sve da se prevaziđe bar ova adminstrativno-tehnička barijera koja stoji pred poslodavcima. Zatrpali smo ih mnogim papirima u oblasti finansija, administracije, radnih odnosa, zaštite na radu itd. Pomozimo im sada na ovaj način, ali što pre, ne za tri godine. Poslodavci ne mogu čekati.
U uslovima nelikvidnosti, nedostatka kvalitetnih kreditnih sredstava, ogromne prezaduženosti privrede itd, čekajući tri godine, postavljamo pitanje – ko će od privrede, od poslodavaca preživeti te tri godine?
Kada govorimo o opravdanosti, opravdano je i moramo razmišljati o ubrzanju ovog postupka. Osnovna primedba SRS je uz ovaj rok, kojim pomerate primenu ovog zakona, jeste pitanje još jedne državne službe koja će biti samostalno pravno lice, koja će iza sebe imati i upravni odbor i direktora i radnike, uz postojeće radnike u sve tri institucije, uz postojeće druge službe koje vode određenu evidenciju i određene podatke iz ove oblasti.
Šta je još bitno naglasiti kod ovog zakona? Bitna je suština i srž evidencije. Evidencije moraju biti potpune i jasne, pregledne, dostupne svima. Iz zakona to ne proizlazi. One su morale biti prisutne i u prošlom periodu i sada. One su bile dostupne Poreskoj upravi, ali nisu bile dostupne poslodavcima i radnicima.
I danas radnik kome se ne uplaćuju porezi i doprinosi nema mogućnosti da dođe do potpune informacije o tome za koji mesec je njemu uplaćen pojedini doprinos. Nema te mogućnosti, odnosno mora izgubiti jako mnogo vremena da bi došao do tih podataka, obići mnogobrojne šaltere, doći do tog podatka i šta onda? Šta mu onda ostaje? Ostaje mu inspekcija. Inspekcija to završava za mesec ili dva i ostaju prekršajne prijave za poslodavca ili određeni drugi postupak.
Država se mora potruditi da ovaj postupak oko neplaćanja reši na drugi način, imperativnom zakonskom odredbom. Nemamo imeprativnu zakonsku odredbu koja će naterati poslodavce da plaćaju poreze i doprinose. S druge strane, isključili smo pojedine kategorije preduzeća u smislu plaćanja poreza i doprinosa. Koja preduzeća? Preduzeća u privatizaciji, preduzeća u restrukturiranju.
S druge strane, moramo ukazati aktuelnoj vlasti da ne izlazi u susret tajkunima i svima onima koji su učestvovali u postupku privatizacije. Na koji način? Kupili su preduzeća. Ta preduzeća su im bila samo transferna preduzeća za transfer određenih njihovih finansijskih transakcija, pranja novca i dovođenja u poziciju tih preduzeća da ih odvedu u stečaj.
Šta se dešava sa radnicima koji su u tim privatizovanim preduzećima? Završavaju na ulici, bez poreza i doprinosa i onda država na kraju mora odvojiti sredstva da bi povezala radni staž zbog toga što su to bila preduzeća u privatizaciji.
Država ispravlja greške tajkuna, odnosno zlonamerno učinjene prekršaje tajkuna, u smislu pranja novca, izbegavanja zaduživanja tih preduzeća, privatizovanih preduzeća i s druge strane, nepreduzimanja radnji u smislu zatvaranja tih preduzeća i teranja radnika u Nacionalnu službu za zapošljavanje, na kraju, apsolutno gubljenje posla.
Šta vlast ne čini, a morala bi da čini? Vlast mora ovog trenutka pojačati kreditne linije u smislu prevazilaženja nelikvidnosti privrede. Ovih dana smo dobili od Vlade jednu aktivnost koju treba da pozdravimo – davanje određenih subvencija građanima i time i pomoć domaćoj privredi, ali pitanje je svrsishodnosti te aktivnosti i tih kreditnih linija, tih subvencionisanih kredita, zato što iza toga stoji vrlo loša praksa i pogubna politika ove vlasti, a pokušaću to da obrazložim u nekoliko rečenica.
Radi se o kreditnim linijama koje će davati banke uz subvenciju države i direktno iz budžeta. Kome će davati? Davaće samo onima koji trenutno nisu dovoljno zaduženi da mogu dobiti kreditnu liniju za određene proizvode, usluge od strane domaćih preduzeća.
Pogubno je to što to nije pomoć privredi, nije pomoć nezaposlenim radnicima. To je pomoć samo zaposlenim radnicima, koji mogu povući te kreditne linije, koji se mogu zadužiti. Šta je sa nezaposlenima, sa penzionerima koji imaju malu penziju ispod 100 evra i 450 hiljada je takvih? Šta je sa onim kategorijama stanovništva koji su na ivici egzistencije? Kažete, ima ih 670.000. Kako će oni dobiti kreditnu liniju? Što je najpogubnije, iz budžetskih sredstava će se namirivati razlika u kamati prema bankama.
Ko plaća u budžet? Plaćaju, između ostalog, i oni koji nemaju to pravo da ostvare pravo na subvencionisani kredit. To su i nezaposleni, i oni koji žive na ivici egzistencije, i penzioneri itd. Sa zdravim sredstvima budžeta pomažemo zaposlene, pomažemo u stvari najviše bankama. Zašto? Zato što ovog trenutka bankarski sistem ima dovoljno sredstava da ih plasira u određene namene. Bankarski sistem je prezadužio državu i neće više državi da daje kreditne linije.
S druge strane, građani su prezaduženi, i oni koji rade i oni koji ne rade. Banke su tog trenutka kada su shvatile da nemaju više kome dati, onda su odigrale igru sa Vladom Republike Srbije, sa aktuelnom vlašću, da izigraju budžet, da izigraju celokupan sistem i kao mi pomažemo građanima Srbije. Ne pomaže se na taj način građanima Srbije.
Svaki aktivan dinar u budžetu Republike Srbije treba da ide u zapošljavanje. Ne na ovaj način da zaposlimo privredu, da pomognemo građanima. Na ovaj način ne pomažemo građanima Srbije. Pomažemo samo onima koji ovoga trenutka imaju mogućnost da se dozaduže, da tako kažem, odnosno da se izradi jedna politika u koju ćemo moći, a to je i predlog bankarskog sistema prema Vladi Republike Srbije, da se granica u zaduživanju građana pomeri sa 30% ličnog dohotka na 50%, samo zato da prezadužimo građane Srbije.
Šta u stvari dobijamo? Šta društvo time dobija? Dobija jednog prezaduženog građanina. Gubi sredstva koja bi trebalo da usmeri u određene druge vidove razvoja, a mi ulažemo u potrošnju. To je vrlo loša aktivnost Republike Srbije, čak bih rekao da je štetna.
Ona je štetočinska, zato što sredstva koja bi trebalo usmeriti u razvoj, mi ulažemo u bankarski sistem. Umesto da određene kreditne linije proguramo preko Fonda za razvoj, da na taj način, razvijamo našu privredu, mi na ovaj način omogućavamo bankama da njihova sredstva ne ležu na računima, nego da ih oplodi ovaj sistem.
Da se vratim na Centralni registar. Centralni registar, rekli smo da je on dobro zamišljen, ali ovoga trenutka je pitanje šta će se desiti za tri godine.
Imamo katastrofalnu poziciju u Fondu PIO. Ovde ću vam kroz nekoliko finansijskih pokazatelja pokazati šta se dešava u Fondu PIO u poslednjih nekoliko godina.
Ukupna sredstva Fonda su 2003. godine bila 146 milijardi, u 2006. godini su 258 milijardi, u 2010. godini su preko 460 milijardi. Gledajte, mi povećavamo broj penzionera, povećavamo Fond, na koji način? Zaduživanjem i izdvajanjem iz budžeta. Umesto da sredstva budžeta uložimo u nezaposlene, mi ih izdvajamo u Fond PIO.
Jeste, penzioneri su zaslužili da dobiju penziju, ali ne na ovakav način. Gledajte sada koliko je to iskazano u finansijskim pokazateljima budžeta.
U 2003. godini je budžet izdvojio 42 milijarde, što je predstavljalo 30% od ukupnih sredstava penzijskog fonda. 2006. godine je izdvojeno 97 milijardi, što je bilo 38%. Za ovu godinu je predviđeno 215 milijardi, što predstavlja 45% sredstava u penzijskom fondu.
Vidite, sa 30% za sedam godina smo došli na 45%. Šta će biti 2011, šta će biti 2015. godine? Nemamo aktivnu politiku države da obezbedi kvalitetna sredstva u penzionom fondu. S druge strane, sa MMF je potpisan sporazum da će se ukupna sredstva penzijskog fonda, sa sadašnjih 13%, spustiti na 10%.
Kako će se spustiti? Mi iz dana u dan imamo sve više penzionera, zadržavamo nivo penzija, jer su penzije zamrznute. Kako ćemo to spustiti na 10%? Koje su to metode? Koji način? Kako izvršiti reformu PIO?
Vlada, a posebno potpredsednik Vlade Krkobabić, obećavao je početkom godine donošenje zakona, novog zakona i nove reforme u PIO osiguranju, ali pitanje je kada ćemo dobiti taj zakon. Koje su to mere? Da li Vlada o tome razmišlja?
Ovi podaci koje sam pročitao, na kojima SRS godinama, poslednjih nekoliko godina ukazuje da je to katastrofa, da je to ogroman deficit koji se ne može više finansirati iz budžeta, ne može se više zaduživanjem sprečiti katastrofa u penzijskom fondu. To vas ne brine.
Međutim, mora da celokupno srpsko društvo o tome razgovara i vi što pre morate doneti ovde, pre ovu skupštinu, inovirani zakon o PIO osiguranju, doneti strategiju reforme PIO. Bez toga, nema privrede, jer mi umesto da upumpavamo sredstva u privredu, upumpavamo u fondove, kako u penzijski, tako i u Fond zdravstvenog osiguranja, tako i na zaposlene.