Podnela sam otprilike 28 amandmana na ovaj predlog zakona za izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu.
Tekst svakog amandmana je identičan i glasi "briše se". Zašto? Osnovni razlog za donošenje prethodnog Zakona o pravu na besplatne akcije koje građani ostvaruju u postupku privatizacije identičan je kao i osnovni razlog za donošenje ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije.
Reč je o obezbeđenju prava građana na jednakost, garantovanu članom 21. stav 3. Ustava Republike Srbije. U obrazloženju razloga za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije, rečeno je da je u međuvremenu došlo do značajne izmene društveno-ekonomskih okolnosti, prouzrokovanih svetskom ekonomskom krizom, tako da je pomanjkanje strateških investitora zainteresovanih za ulaganje u Srbiju dovelo do pada cena koje bi se dobile prodajom javnih preduzeća, navedenih u zakonu, a iz čije prodaje je trebalo obezbediti novčanu naknadu, kao i akcije koje bi se bez naknade prenele građanima.
To je, navodno, i razlog zašto nisu mogli biti poštovani rokovi iz zakona, kao ni prvobitni zakonski koncept. No, i pre pojave svetske ekonomske krize, koju su ekonomski eksperti, a tvorci prethodnog zakona morali da predvide, budući da su dobro informisani o svetskim ekonomskim tokovima, zakonske odredbe prethodnog zakona nisu bile ispoštovane, te od decembra 2007. godine, kada je zakon usvojen, stalno je dolazilo do prolongiranja zakonom definisanih rokova i kršenja odredbi koje je sam predlagač zakona sebi postavio.
Tako su akcije, hartije od vrednosti, država je prema važećim propisima i zakonu ušla u dug prema više od 4,8 miliona, sada je to otprilike pet miliona građana Srbije, pri čemu se zaštitila time, što Zakon o besplatnoj podeli akcija ne predviđa sankciju ukoliko ne bude poštovan.
Ispostavilo se da je donošenje prethodnog zakona zapravo bilo motivisano političkim razlozima, odnosno marketinškom kampanjom tokom prethodnih izbora, a ne realnom brigom da se ostvari socijalna ravnoteža, kao i javni interes da se implementacijom ovog modela onemogući obezvređivanje besplatnih akcija, što je često karakterisalo besplatne distributivne šeme u drugim tranzicionim zemljama.
Očigledno je da problem nije bio u lošim zakonskim odredbama, koje bi se novim Predlogom zakona mogle izmeniti i dopuniti, već u neprimenjivanju usvojenih zakonskih odredbi, uz naravno naknadnu racionalizaciju da je takvo ponašanje izvršne vlasti posledica svetske ekonomske krize.
Izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije neće doprineti realnom ostvarivanju pravu građana na jednakost, niti nikakvoj socijalnoj ravnoteži, tim pre što je uvođenje nove institucije – akcionarskog fonda, samo dodatno opterećuje budžet Republike Srbije.
Ako se tome doda i izjava resornog ministra, kao i premijera Vlade, da je došlo do bitne redukcije svetske ekonomske krize, ne postoje razlozi da se vrše bilo kakve izmene prethodnog zakona o pravu na besplatne akcije. Svakako da postoji razlozi da se zakonske odredbe usvojenog Zakona ispoštuju, a oni koji su ih kršili sankcionišu. No, o tome ću naknadno.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

 Mi smo amandmane na neki način grupisali u dve grupe. Jedni su oni kojima predlažemo da se i na ovaj i na sledeći zakon o kojem ćemo raspravljati, a koji je objedinjen i u postupku načelne rasprave. Znači, podelili smo ih u dve grupe. Jedna je grupa onih kojima smo predlagali da se određeni članovi brišu, dok smo drugim smatrali da ćemo određene stvari, koje se nalaze u ovom zakonu i već sada su u njemu, popraviti.
Ono što se odnosi na brisanje, odnosi se isključivo na nameru i intenciju Vlade da formira, odnosno definiše Akcionarski fond. Mi smo konstruktivno delovali na one članove zakona kojima se zakoni usklađuju sa zakonom o stečaju i likvidaciju, što u suštini jeste potrebno i jeste dobro, ali čini nam se da je jedna opaka zamisao da se pravi akcionarski fond.
Voleli bismo da ovde ima nekoga ko je ispred Vlade, da nam da odgovor. Čak i onaj ko je ovlašćen u ime Vlade da ove zakone zastupa, čini mi se da nije kompetentan, ako je to gospođa Snežana Marković.
Moje pitanje za predstavnike Vlade na početku je – zbog čega je Savet za borbu protiv korupcije žestoko doveo u pitanje formiranje ovog fonda? Zbog čega Savet za borbu protiv korupcije Republike Srbije smatra da će ovakav fond i definisanje ovakvog fonda u okviru zakona biti samo jedan od mehanizama kojima će se zloupotrebe, kriminal i korupcija u postupcima privatizacije nastaviti i dalje u Srbiji.
Naša diskusija, kada je Akcionarski fond u pitanju, ići će u tom pravcu i bićemo zaista zainteresovani da nam oni koji su i ovu zamisao pretočili u zakon daju adekvatne odgovore.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Aleksandra Janković i Zoran Krasić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković.

Već sam najavila da ću morati da podsetim građane na to kako je izgledao i ovaj Predlog zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu čije izmene se sada traže.
Mislim da nema Srbina koji se ne uhvati za glavu kada čuje za besplatne akcije i tih famoznih 100 evra po toj istoj ludoj glavi. Sada i meni kao plavuši, a bogami i većini Srbije je potpuno jasno da je priča o 1.000 evra za akcije bio sam trik pred prošle izbore.
Naime, bivši direktor Agencije za privatizaciju, gospodin Branko Pavlović je još 10. decembra 2009. godine izjavio da građani nikada neće moći da dobiju 1.000 evra za akcije, čak i da su se javna preduzeća prodala po najboljoj ceni i da nije bilo ekonomske krize. Čak i u takvim uslovima građani bi maksimalno mogli da dobiju od 350 do 400 evra na ime besplatnih akcija, ali je bilo realno da posle prodaje svih javnih preduzeća dobiju ukupno po 200 evra.
Vrednost akcija o kojima je Dinkić pričao nikada nije postojala, smatra Pavlović.
Da podsetimo, iako je krajem 2007. godine, kada je usvojen Zakon o pravu na besplatne akcije, Dinkić govorio da će od 6. januara 2010. godine, građani od akcija dobiti po 1.000 evra, da bi 8. decembra 2009. godine, istakao kako će od 6. januara 2010. godine, građani dobiti po pet akcija NIS-a, ukupne vrednosti 2.500 dinara i 1.700 dinara novčane naknade iz privatizacionog registra.
Naravno, tu je i državni sekretar u Ministarstvu ekonomije, Nebojša Ćirić, koji je 2. januara 2010. godine izjavio: podela besplatnih akcija počinje 6. januara, kada će 4,8 miliona građana moći da u poštama dobiju potvrdu da su vlasnici pet akcija NIS-a, ukupne nominalne vrednosti od 2.500 dinara, kao i novčanu naknadu iz privatizacionog registra. Malo morgen.
Na sve to, sad ide i minhauzenovska priča. Samo da još usvojimo izmene zakona o pravu na besplatne akcije u postupku privatizacije velikih javnih preduzeća, pa će građani moći da dobiju besplatne akcije i pre procesa privatizacije.

 Dva minuta. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Podneli smo ovaj amandman zato što je prosto neverovatno da se najbolji evropski propis posle godinu dana ili dve menja još evropskijim propisom. Onda dolazimo do priče o tome koliko koštaju te besplatne akcije od 1.000 evra. Uspeli ste čak da devalvirate i evro.
Po logici stvari, ako se dele besplatne akcije, onda one ništa ne koštaju, ali vlasnik tog papira, kada ih odnese, može nešto da dobije. Koliko će da dobije, zavisi od mnogih kriterijuma. Međutim, kod nas se javlja i ta svetska finansijska kriza, a bogami i kriza kada državu vode ovi eksperti.
Dok su državu vodili ovi nesposobni, neškolovani, država je rasla, povećala se. Kada su došli ovi pismeni, država se smanjila, rasturila se, nema ništa od nje. Nije to od pre godinu i po dana, to je odavno, već 20 i 30 godina možda, ali ovih 10 godina se to intenzivno razgrađuje.
Treba građani Srbije da znaju pravu istinu. Kada su dolazili na vlast 2001. godine sve je dogovoreno, sve je zacrtano, sve je zapisano. Priča o besplatnim akcijama, a sada član 2, ima još 15 članova koji se ubacuju preko člana 2, osnova se akcionarski fond, stapaju se dva fonda u ovaj fond, da bi se zaboravilo mnogo štošta što se desilo 1. januara 2001. godine pa naovamo.
To je njihova obaveza, da se proda EPS, NIS, Aerodrom "Nikola Tesla". Ima još ovo četvrto, zaboravio sam koje je preduzeće.
Pošto je to veliko bogatstvo, veliki monopol, da bi to mirno prošlo, da se ne bi kršile pritke, da ne bi narod izlazio na ulice, dosetili se, pa kažu – svima će da vam bude dobro ako se to raskrčmi jer ćete i vi, građani, radili-ne radili, sa 18 godina i na gore da dobijete nešto. Dobili ste besplatne akcije od hiljadu evra, samo ne znamo koliko vrede. Prošle godine ste čuli da je to bilo 1.700 dinara. Znači, laž, prevara.
Još malo bih da nastavim, nećete da se ljutite, gospođo Čomić, ovo naše vreme koje imamo kao stranka, može.
Sada kako ozbiljno ući u nešto što se zove projekat prevare? Podnesemo tako poneki amandman, samo da podsetimo građane o čemu se radi. Znači, nacionalni zadatak broj jedan – ne treba nam elektroprivreda, trebaju nam pare. Koje pare? Besplatne akcije od hiljadu evra. Koliko koštaju? Ne znamo koliko koštaju. Čućemo, verovatno.
Ko je zainteresovan za elektroprivredu? Beše neki anketni odbor, kada se pre godinu dana pravila Vlada, svi se grabili da budu ministri energetike, svi se grabili. Zašto? Tamo kajmak, pa ko šta može da drmne.
Sada kažete – moramo da napravimo taj akcionarski fond, da on posluje kao akcionarsko društvo. Izvinite, molim vas, je l' imamo mi zakon o fondovima i zadužbinama? Nemamo. Gde mi imamo regulaciju ovog fonda? Imamo u Zakonu o budžetskom sistemu. Vi ni to ne primenjujete.
Da li je ovo fond Katarine Rebrače možda? Jeste li raščistili dugovanja i potraživanja ovih javnih preduzeća? Prema tim javnim preduzećima imaju potraživanja naše banke koje su u stečaju. Još deset godina neće da se završi stečaj ove četiri banke.
O čemu vi pričate? Da mi saučestvujemo s vama u ovome? Ne pada nam na pamet. Ali, samo vam šaljemo poruku – pratićemo sve šta se dešava, verovatno će Zabela da isprazni svoje kapacitete. Ono što imate dva sprata ispod zemlje, vodite računa da to bude što bolje, što lepše, jer će neki morati tamo da se presele, hteli-ne hteli moraće tamo da se presele. Ko će da bude, sami procenite.
Samo da znate, jedna ekipa iz Agencije za privatizaciju je odavno napustila Agenciju za privatizaciju. Nalazi se baš u ovim javnim preduzećima, gde se javljaju kao privatizacioni savetnici, vode sektore za korporativnu delatnost, peru papire i misle da je neko toliko naivan da će da zaboravi. Neće niko da zaboravi ovo što se dešava.
Ovo ne može da se zaboravi. Zašto? Zato što neko krčmi nešto što je društveno bogatstvo. Ovde ima i prirodnih monopola, sve na izvolte. Uslov – evroatlantske integracije. Nije tačno, nego da se sakriju tragovi. Zato nema s naše strane neke diskusije u koju ste hteli da nas uvučete, da mi pričamo šta je taj član, šta on reguliše, zašto je zakonit i zašto nije zakonit.
Gde vam je predstavnik Vlade povodom ove tačke dnevnog reda? Nema ga. Koga ste odredili? Ministra za sport, nekada pomoćnika ministra za odbranu, nekada službenika norveške ambasade. Vi devalvirate vaše propise.
Poštovani građani, stavite prst na čelo pa se zapitajte koliko koštaju besplatne akcije od hiljadu evra? Koliko koštaju? Time ste 2008. godine dobili neke izbore. Kako? Prevarili građane. Jedan je pre 20 godina prodavao stanove, društveni stambeni fond za dve marke, za 10 maraka, za 100 maraka da bi očuvao svoju vlast.
Dajte, napravite neku inovaciju malo inteligentniju, nemojte ono već viđeno. Lepo zvuči, ljudi gube posao, lepo zvuči, nemojte da se iznenadite ako u sledećoj tranši izmena ovih propisa neki blistavi um se smisli da treba da se ukinu penzije, pošto se nalazimo u drugoj godini kada nema usklađivanja penzija. Vi ste na sve spremni. Onda
kažete – imamo 126 glasova, narod baš to hoće što vi radite. Što reče Aleksandra, malo morgen.

Pet minuta i 30 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe. Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li se neko javlja za reč? (Da) Narodni poslanik Zoran Antić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli odnosi se na Agenciju za privatizaciju i nameru Vlade da ove poslove oko akcionarskog fonda obavlja Agencija za privatizaciju. Pre svega, mislim da mi kao narodni poslanici treba da dobijemo jedno obrazloženje zbog čega se osniva akcionarski fond, a ukida Akcijski fond, ako je on uglavnom i dobrim delom te poslove, jako slične poslove, obavljao od početka privatizacionog procesa.
Jednostavno jednim zakonskim aktom sve ono što se dešavalo oko Akcijskog fonda ukida se, prebacuje se odgovornost na Agenciju za privatizaciju i, nažalost, kroz ovaj zakon, a i kroz naredni zakon koji dotiče Agenciju za privatizaciju direktno moramo da raspravljamo i o efektima privatizacije.
Vlada nam jako retko daje priliku da taj jedan proces, koji je najbitniji proces u kompletnoj tranziciji u koju smo ušli od 2000. godine, na ovaj način i za ovako malo vremena, spajajući nešto što je krajnje nekorektno, znači važne teme, kao što je lokalni razvoj, kao što je privatizacija, kao što je osnivanje akcionarskog fonda, koji treba da raspolaže preduzećima čija je vrednost blizu 30 milijardi evra, bar se otprilike tako procenjuje, znači, da sve to sažmemo u jednu popodnevnu raspravu i da građani faktički i ne dobiju pravu sliku o tome koji su efekti dosadašnje politike u privatizaciji i šta to Vlada u stvari namerava ovim akcionarskim fondom.
Čini mi se da ovde ima i previše politike, da Agencija za privatizaciju u dosadašnjem procesu privatizacije u potpunosti nije opravdala svoju ulogu, da ima jako puno nepravilnosti.
Od samog procesa privatizacije, kada su sklapani ugovori, a pre svega kontrolu izvršenja tih ugovora, da smo došli u situaciju da se imovina koja je sticana decenijama iza nas olako krčmila i da danas imamo preko 500 preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji.
Ili nepunih 500, biće ih sasvim sigurno mnogo više jer se ovih dana i ovih meseci sve više daje akcenat na kontrolu, s obzirom da je ekonomska situacija učinila svoje i da mnoga od onih preduzeća koja su u međuvremenu privatizovana neće moći da ispune svoje obaveze, pre svega kroz uplatu rata investicija.
Uzgred budi rečeno, pitanje je i da li se uopšte kontrolišu, da ne govorim o socijalnim programima, to je jednostavno stvar katastrofalna, znači, da Agencija jednom blagom kontrolom koja nije ni trebalo da pripadne njoj, trebalo je da pripadne jednom nezavisnom telu, ali šta ćete, živimo u državi u kojoj 126 poslanika može sve, pa i da krčmi ono što su generacije sticale iza njih. Znači, da jednom jako lošom kontrolom dovede ovaj proces privatizacije do apsurda.
Ako uporedite broj radnih mesta u preduzećima koja su privatizovana pre početka privatizacije i koliko je ostalo radnika u tim preduzećima danas, videćete koliko je ova privatizacija koja je sprovedena, sprovedena pre svega od Agencije za privatizaciju, katastrofalna.
To što imamo neke prihode u budžetu, potrošili smo kako smo potrošili, na uvoznu robu. Ni od toga građani nisu imali skoro ništa, osim što su imali privid, iluziju da žive možda bolje nego što su živeli 2000. godine, a cenu te iluzije plaćaju sada i plaćaće, bogami, i u godinama i u decenijama koje su pred nama.
Toj i takvoj Agenciji za privatizaciju daje se pravo da raspolaže ovim akcijama i ovim preduzećima koja su izuzetno vredna, izuzetno bitna i koja ne bi trebalo ni u kom slučaju da budu predmet bilo kakve političke trgovine ili da potpadnu pod bilo kakvu političku buduću kampanju na nekim budućim izborima, a mislim da kroz tekst zakona može da se prepozna i ta namera.
To je ono najvrednije što je ostalo građanima Srbije i to sasvim sigurno ne bi trebalo da bude povereno Agenciji za privatizaciju jer ona to svojim dosadašnjim radom nije ni zaslužila.

Iskorišćeno je dva minuta i 45 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Aleksandra Janković i Milorad Buha. Da li neko želi reč?
Narodna poslanica Aleksandra Janković.