Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 18. amandman je podnela narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević. Da li neko želi reč? (Da)

Član 18. odnosi se na Komisiju za prevenciju duvana. Komisija za prevenciju duvana je stručno telo. Ovo stručno telo treba da bude sastavljeno od stručnjaka koji imaju veze sa prevencijom duvanskog dima. To je još jedan problem koji je povezan sa Kancelarijom.
Dakle, pored Kancelarije, postoji, već više godina unazad, i Komisija za prevenciju pušenja koja se nalazi pri Ministarstvu zdravlja. Doktorka Krstev je predsednica ove komisije i ona je, u više navrata, prošle godine 29. maja, dva dana uoči Svetskog dana bez duvanskog dima, koji je 31. maja, iznela alarmantne podatke, a to su oni koji mene najviše, na neki način, čine nesrećnom, a to su podaci vezani za pušenje trudnica i mladih osoba. Smatram da su i jedni i drugi budućnost Srbije i da o ovim osobama treba najviše voditi računa.
Doktorka Krstev je rekla da je 37% žena u trudnoći jednom ili više puta pušilo, a da je oko 23% pušilo tokom čitave trudnoće. Takođe, iznet je podatak da je u Srbiji do desete godine svako šesto dete zapalilo svoju prvu cigaretu. Ovi podaci su stvarno zabrinjavajući i alarmantni i smatramo da na prevenciji pušenja treba najviše da se radi u školama i zdravstvenim ustanovama, u dečjim domovima zdravlja gde treba da postoje savetovališta koja treba da vrše ovu vrstu edukacije.
To je što se tiče ovog amandmana. Smatramo da ova komisija treba da postoji za razliku od Kancelarije, koja je jedna vrsta organa koji postoji a nije stručno telo. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 48 sekundi.
Da li još neko želi reč?
Na član 19. amandman su u istovetnom tekstu podneli grupa od 21 narodnog poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo, zatim, zajedno narodni poslanici Zoran Šami i Milan Dimitrijević i narodna poslanica Aleksandra Janković.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, mi smo ovim amandmanom predložili da se briše član 19, zapravo, vezano je za član 18. u kome mislimo da je postojanje ove komisije iluzorno, jer registracije ljudi, lojalnih i odanih ministru, verovatno iz njegove partije, manje-više da li iz partije, ali jedna zajednička osobina će biti nepušačka.
Da je sticanjem okolnosti ministar bio pušač, verovatno nikad ne bi rekao da Zoran Đinđić nije primetio pepeljare po ministarstvima, ja nisam fan Zorana Đinđića, ali verovatno je čovek imao tada drugačiju listu prioriteta, nije jurio pepeljare po ministarstvima.
Sada pravimo jedno telo, sastavljeno od eksperata i šta je to ekspert u borbi protiv pušenja. Sigurno bi i kardiohirurg trebalo da bude, ali, šta ako i kardiohirurg puši. Dakle, izbačen iz Komisije?!
Prosto, ovako, malo je neverovatno, zakon uvodi vrlo diskriminativno ponašanje, zakon je namenjen da ukaže da oni koji puše nisu, nekako, dobrodošli u pogledu razumevanja za osobine koje poseduju, koje su nekad zaista štetne navike. Evo, pristali smo da budemo svi pušači svedeni na to da smo zavisnici i tražimo samo prostoriju u koju mogu pušači da se izoluju da ne budu proganjani, da pri tome drugome najmanje smetaju. Rešenje ovog problema ne vrši se putem ova komisija, koja će naravno primati pare, raditi, pisati nešto, a dovoljna promocija zdravlja je, recimo, da kaže svako od nas ko gostuje na televiziji, zaista iskreno, a nema pušača koji iskreno neće reći – pušenje je štetno.
Dakle, da bar jednom na početku emisije i na kraju novinari ubace u sinopsis da kaže, kao i sve druge javne ličnosti da to urade i da kažu – da sprečimo decu, da sprečimo omladinu, da sprečimo one koji još nisu počeli, jer, zaista, svi mi pušači jednom smo bili nepušači. Definitivno smo bili prvo to, a onda smo sada svesni koliko je iz tog začaranog kruga teško izaći i koliko vam teško i destimulativno pada kada će vas proganjati, gore nego Al Kaidu. Nemate gde da se sklonite, u sopstvenoj državi, uredne poreske platiše u svemu odgovorni, sa drugima jednaki, na kraju pristajete da budete sklonjeni, obeleženi, osmuđeni dimom – pa sad da li vam odela mirišu u mimoshodu sa nekim itd.
Preterano za Srbiju zemlju tradicije drugačije vrste, treba i mi da doživimo tih 50 godina severne Evrope, pa će, verovatno, broj pušača i spontano da padne i verovatno ćemo uspeti, govoreći otvoreno o našim lošim navikama da ubedimo druge da tim putem ne krenu.
Taj put nije Komisija koja se predviđa. Bolje bi bilo da imamo komisije u ministarstvu koje bi sad ispitivale zašto preko televizije skupljamo pare za lečenje teških bolesti, zašto dovodimo hirurge da operišu, što nemamo naše, zašto naše pacijente šaljemo u Tursku ili druge zemlje da se operišu, ko je odgovoran za hijatus u onkohirurgiji, ko je odgovoran za prazninu i kardiohirurgiji, ko je odgovoran za nedostatak prostora, gde su otišle pare koje su date i koje su dobijene od donacija za zanavljanje zdravstvenih institucija?! Na mnogo toga nekakve komisije koje već postoje po različitim pitanjima, veoma su brojne, nisu dale odgovore, a ne komisije koje će vršiti nekakvu društvenu delatnost, nekakve kliničke smernice i protokole za prevenciju.
Svi mi pušači smo, manje-više, bar ja sam probao sve što postoji da se toga odviknem. To nije išlo jednostavno.
To nije lak ni jednostavan posao i ne treba ga preko noge seći i prilično rigidnim merama ići na pušače. Oni to u osnovi ne zaslužuju, tim pre, ako su svesni da drugima škode u svojoj sredini i voljni da to umanje na najmanju moguću meru. Zahvaljujem. (Aplauz)

Minut i 40 sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Narodna poslanica Aleksandra Janković. Izvolite.

Doktor Poskurica je toliko dobro objasnio suštinu mojih razloga za brisanje ovog amandmana, da gotovo nemam šta da dodam.
Sa jedne strane, ukazao je na ozbiljan diskriminatorski stav prema nama koji smo pristali da se zovemo zavisnicima od duvanskog dima, ali isto tako i na činjenicu da će teško bilo kakva prohibicija uroditi plodom. Jer, nema te kancelarija koje će moći da napravi prevenciju i promociju nekakvih zdravih stilova življenja, ukoliko to ne bude lično svedočenje, modelovanje ljudi. Mnogi od nas koji su započinjali za pušenjem cigareta to su činili jer su imali pogrešnu direkciju. Direkcija je bila – nemoj da pušiš, još si mali, tako da je podsticaj na pušenje išao iz neke potrebe za izražavanjem bunta prema odraslima i dokazivanje da ste ušli u neki svet starijih.
Ovoga trenutka mnogi pušači jesu svesni svih mogućih posledica, na kraju i finansijskih posledica koje konzumiranje duvana donosi, ali pežorativan i diskriminatorski stav nikako neće doprineti tome da se oni priključe kao glavni motivatori kampanje za promociju zdravih stilova življenja.
U toku diskusije sa gospodinom Veselinovićem rekla sam još nešto, što mislim da je potpuno nelogično, kako će stvarno pušači poverovati da je pušenje toliko štetno, ako država nije zabranila tako opasne proizvode?
Imamo dvostruke aršine, dvojno knjigovodstvo. Sa jedne strane, država će ovim uvođenjem zakona ubirati duple prihode preko akciza i preko kazni za pušenje na javnom mestu. Krajnji motiv, kako meni izgleda, jeste novac, a ne zdravlje građana, i jeste, još jedna od mera, kako se dodvoriti EU, mada u ovom slučaju to nije bio nikakav zahtev od nas. Isto tako je činjenica da multinacionalne duvanske industrije već fantastično zarađuju, a da zbog tog zapadnog nepušačkog trenda zarađuju odlično i proizvođači raznih pomoćnih lekovitih sredstava, koji se tu javljaju kao osobe koje prave preparate za kobajagi odvikavanje od pušenja.
Generalno, gomila ovih usrećiteljskih saveta kako da očuvamo zdravlje dolazi nam sa Zapada, gde se stvari proglašavaju zdravijim i napravi se jedan trend da bi posle nekoliko godina istraživači videli da su veoma opasne. Setite se one priče o zdravom margarinu, koji je trebalo jesti umesto putera, a ubrzo je postao štetan, pa su sada preporučljiva isključivo biljna ulja.
Tada su na red došle i cigarete koje su proterane sa javnih mesta. Jedino se ponekad u okviru ovog sveukupnog licemerja toleriše pušenje skupih, recimo, kubanskih cigara, viđali smo razne ljude kao promotere ovih kubanskih cigara, sa markicama poznatih proizvođača ili lule, jer, eto, njihovi uživaoci su pripadnici društvene elite.
Na Zapadu su pušači čak toliko diskriminisani da poslodavci kao uslov za zaposlenje navode da je kandidat nepušač, sa prezirom gledaju na stare radnike koji posežu za nikotinskim štapićem. U svojoj kliničkoj praksi sam imala iskustvo žene koja je pretrpela svojevrstan mobing zato što joj je poslodavac rekao – ti ne možeš više kod mene da radiš, ti si pravi oralni zavisnik.
Ako budemo išli ovom linijom i ako budemo išli nekom inkvizitorskom idejom, i ako se u diskusijama neprekidno pojavljuje samo termin zabrana, bez nuđenja onog što bi trebalo da bude pozitivan smisao odvikavanja od ove vrste zavisnosti, mi, zapravo, nećemo ništa uraditi. Nema te komisije na svetu, a naročito ne komisije od dva člana koja će izvršiti adekvatnu prevenciju i promociju zdravih stilova življenja, a pogotovo za ove mlade ljude koji žive u Srbiji i kojima je, nažalost, ostalo samo da kroz bolesti zavisnosti istrpe svoj život.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dva minuta i 40 sekundi.
Narodni poslanik Vuk Dinčić je prijavljen. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je možda najvažniji deo ovog zakona samo prevencija. Nisam sklon da se bilo kome na ovaj ili onaj način zabranjuje, ali mislim da svi oni koji treba da steknu neka osnovna znanja o štetnosti nekih stvari, u ovom slučaju govorimo o duvanu, ta znanja treba da steknu i mislim da je prevencija možda najbolji način.
Najbolji način po meni je ličnim primerom pokazati da neko misli da je ovako nešto kao što je pušenje štetno. Imam jako negativno mišljenje o tome kada lekari koji imaju visoka stručna znanja o pušenju i njegovoj štetnosti promovišu pušenje i govore da to treba raditi.
Kada govorim o ovom amandmanu na član 18. i amandmanu na član 19. shvatio bih da opozicija želi da popravi, da veća ovlašćenja da Komisiji za prevenciju upotrebe duvana, da želi da nekim drugim telima da veća ovlašćenja, apsolutno bih to podržao, ali se ovde prvenstveno radi o tome da se ovi članovi brišu, što, po meni, ima intenciju u tome da se ne želi na bilo koji način omogućiti bilo kakvoj komisiji i stručnim ljudima da se objasni građanima, mladim ljudima, da je pušenje štetno.
Mislim da je generalno prevencija možda i najbolji način u borbi protiv pušenja. Po meni, to je bolji način nego bilo kakvo kažnjavanje, zabrana i sve ostalo. Svaki amandman bih podržao koji se odnosi na povećanje nadležnosti ove komisije, ova komisija, pretpostavljam, da će tu biti i stručnih ljudi, ne verujem da ima neku želju, da ovakve komisije koje treba da daju stručna znanja, uhlebljuju bilo koga.
U članu 17. imate taj izveštaj koju ta zdravstvena ustanova podnosi u tromesečnom, šestomesečnom i godišnjem izveštaju.
Samo bih apelovao i na ministra da, kada dobije tu vrstu izveštaja, prosledi i nadležnom odboru Skupštine, da vidimo kakvi su rezultati u prevenciji i da li ove komisije i ova tela daju odgovarajuće rezultate. Hvala vam. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dva minuta.
Da li se još neko javlja za reč? (Da) Narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević. Izvolite.

Ja bih repliku, ako imam pravo, da odgovorim gospodinu.
Poslanička grupa SRS i ja smatramo da je prevencija jedan od načina u borbi protiv duvanskog dima. Međutim, ne smatramo da je prevencija jedini način u borbi protiv duvanskog dima. Kao lekar i kao osoba smatram da je pušenje jedna vrsta zavisnosti i to teška vrsta zavisnosti, jer to nije samo navika.
Osoba da bi prestala da puši, kod nje nije potrebno i nije dovoljno da se samo promeni svest o tome da je pušenje štetno, da duvanski dim izaziva maligna oboljenja, kardiovaskularna oboljenja i ko zna koja još oboljenja, potrebno je da dobrovoljno leči.
Zbog toga smatramo da, pored ovog malog broja institucija koje danas postoje, u Beogradu, možda samo jedna institucija koja se bavi vanbolničkim lečenjem ovih osoba, treba da postoje i neke druge institucije u lokalnim sredinama, gde ljudi, mnogo više zbog stresa puše.
Nigde nikog nismo pitali – zbog čega pušite? Najveći broj ljudi puši, ne zbog toga – hajde da vidim kako to izgleda, nego počinju da puše zbog toga što su nervozni, zbog toga što su neraspoloženi, zbog toga što imaju mnogobrojne probleme vezane za egzistencijalne probleme. To tako i počinje, a posle toga to postaje jedna vrsta zavisnosti, od koje se, kao i kod svih vrsta zavisnosti vrlo teško oslobađa. I tu prevencija ne može da bude jedini lek.