Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Krstin. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, i gospodo iz Ministarstva, podneo sam amandman na član 19. koji definiše promet piva, tako što u članu 19. stav 1. posle reči "osobina"stavlja se zapeta i dodaju reči "koje moraju jasno da stoje na etiketi proizvoda".
Ponovo ću da se vratim i da pojasnim, a moram prvo pročitati član 19. stav 1. On ovako glasi: Pivo se mora transportovati, držati i stavljati u promet na način i pod uslovima koji obezbeđuju očuvanje fizičkih, hemijskih, mikrobioloških i senzorskih osobina.
Sada pitam, pošto ovde lepo kaže da obezbeđuje očuvanje fizičkih, hemijskih, mikrobioloških i senzorskih osobina", da vidimo, kako to "Nikšićko pivo" obezbeđuje ove uslove, a puni se u Apatinu? Mene to baš interesuje.
Samo da se vratim na član 15. stav 3, kaže - deklaracija mora biti uočljiva, jasna i čitka i ne sme dovoditi u zabunu potrošača. Kupac ode u market, kupi "Nikšićko pivo", uzme normalno da se počasti on, drugovi i prijatelji, nije ni bitno, a ne pogleda iza, gde piše – puni Pivara Apatin. Opet pravimo te silne usluge nekima koji su nam svojevremeno zabadali nož u leđa.
Da iskoristim priliku, tu je i ministar, kao i svaki put kada se radi o setu zakona ili o zakonima iz poljoprivrede. Zrenjaninska pivara je uništena zahvaljujući određenom broju ljudi ili poslednji koji je uništio je poznati Rajić, veliki prijatelj Gorana Kneževića. Zrenjaninska pivara, koja je na svojoj etiketi nosila godinu kada je počela da radi, a to je 1745, i umesto da smo mi izašli u susret i da se jednostavno punilo i točilo pivu u Apatinu, pa da glasi na zrenjaninsko pivo, mi imamo dane piva u Zrenjaninu, nemamo pivaru.
Ako je ovo prava vest koju sam čuo da će zahvaljujući ljudima, počev od gradonačelnika i Ministarstva poljoprivrede, izgleda da ovu godinu, lako može da se desi da dočekamo dan piva, ali da ćemo izgleda imati neke namere da pokrenemo pivaru, što je po meni veoma pohvalno.
Ali, ne mogu da shvatim, i dalje se vraćam i ponavljam, da mi vršimo usluge i pravimo "Nikšićko pivo" u Apatinu, a nećemo da pravimo usluge onoj uništenoj pivari, koju je uništio taj Rajić zajedno sa Goranom Kneževićem, sada visokim tobože funkcionerom Srpske napredne stranke. Uništio je i bečejsku fabriku, i zrenjaninsku fabriku piva.
Ako je to prava informacija, gospodine ministre, da se pokrenula akcija da se obnovi fabrika piva u Zrenjaninu, koja je počela prvi put da toči pivo davne 1745. godine, onda je ovo za pohvalu. Nije za pohvalu ovo što se vrše usluge i toči se pivo u Apatinu pod nazivom "Nikšićko pivo", gde se automatski u članu 15. krši stav 3, koji glasi – deklaracija mora biti uočljiva, jasna i čitka i ne sme dovoditi u zabunu potrošača. On je doveden u zabludu čim je uzeo pivo, a nije pročitao iza da ga puni Apatin.

Iskorišćeno je dva i po minuta od vremena poslaničke grupe. Reč ima gospođa, potpredsednica Judita Popović.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministru, dame i gospodo narodni poslanici, malopređašnji govornik, poslanik SRS, koji dolazi iz Zrenjanina kao i ja, pomenuo je Zrenjaninsku pivaru, kao jedan veoma loš primer jedne kompromitovane privatizacije.
Zrenjaninska pivara je privatizovana u jesen 2003. godine. Pored te Zrenjaninske pivare, privatizovana je i Bečejska pivara, kao i Jagodinska. Bečejska pivara je osnovana 1822. godine i ako je uporedimo sa Zrenjaninskom, koja je osnovna 1745. godine, onda dobijamo interesantne podatke o tome da su obe pivare nastale u 18. veku ili početkom 19. veka.
To su pivare sa dugim tradicijama. Verovatno su imale i dobru proizvodnju, uspešnu, pa samim tim je čudno da su obe naprasno prestale da proizvode pivo nakon što ih je kupio gospodin Rajić i to su odmah u roku od par meseci nakon što je isti preuzeo u posed i jednu i drugu pivaru.
Zrenjaninska pivara je privatizovana u jesen 2003. godine, a već 2004. godine, početkom, prestala sa proizvodnjom. Od tada proizvodnja nije ponovo pokrenuta. Nažalost, sa prestankom proizvodnje te pivare i radnici su ostali bez posla. Danas u toj pivari radi ukupno 16 radnika. Od prethodnih 300 i nešto radnika ostalo je ukupno 16, a to nije moralo tako da bude.
Od 1. aprila počinje da teče rok od dva meseca, s obzirom da je pivara u blokadi već više od tri godine, preko 50 miliona dinara. Mora u roku od dva meseca da se pokrene stečajni postupak. U protivnom, ide automatska likvidacija ovako značajnog privrednog subjekta kao što je Zrenjaninska pivara.
Mislim da je potpuno neshvatljivo i nerazumno da se dočeka istek ta dva meseca, a da država pri tome ne preduzme ništa da bi se stvari popravile. Poreska uprava potražuje 307 miliona dinara i zbog toga je račun Zrenjaninske pivare u blokadi više od tri godine. Država ima 40% kapitala u ovoj Zrenjaninskoj pivari. Potpuno je neshvatljiva inertnost države koja ne vodi računa o tome na koji način funkcioniše ovo privredno preduzeće, iako ima dobar deo kapitala u tom preduzeću.
Vrednost kapitala u međuvremenu je znatno opala. Ona danas iznosi oko 20% od kapitala koliko je ta pivara vredela 2005. godine. Ona je spala na četvrtinu svoje vrednosti.
Šta to nama govori o takvoj vrsti privatizacije? Govori o tome da se država zaista maćehinski ponela prema prerađivačkoj industriji, da uredno beleži sva potraživanja prema pravnom licu, a pri tom ne vodi računa o tome da i ona ima udela vlasničkog u tom pravnom licu. Ne preduzima ništa da zaustavi taj postupak jednog ubrzanog propadanja.
Međutim, nije država kod svakog pravnog lica identična što se vođenja računa o njenim interesima, o interesima građana i radnika tiče. Recimo, od ove tri pivare koje sam spomenula, jedna pivara je u fazi restruktuiranja. Radi se o Jagodinskoj pivari. Agencija za privatizaciju je donela odluku o restruktuiranju. To pozdravljamo. Otpisani su dugovi te pivari, odnosno poverioci su se odrekli svojih potraživanja. Pretpostavljamo da je poverilac identičan kao što je poverilac i kod Zrenjaninske pivare.
Ako je država sama doprinela tome da se poveća gubitak te Zrenjaninske pivare svojim inertnim ponašanjem, ako je država većinski poverilac, odnosno i jedini poverilac sa tim iznosom od 307 miliona, potpuno je neshvatljivo zašto država ne preduzima ništa u pogledu reorganizacije, odnosno restruktuiranja ove pivare, pogotovo što je preduzela određene korake u pogledu te pivare u Jagodini.
Pričali smo i o tome da se različito tretiraju, različito ponašaju političari i različito ponašaju institucije države zavisno od regiona, odnosno gradova i opština iz kojih dolaze pojedini političari. Da li je to jedino merilo da će jedno pravno lice da se reorganizuje, da li će jedno preduzeće da se restruktuira, da li je to jedino merilo koje država priznaje i primenjuje?
Kod ove tri pivare očigledno je postojalo jedno merilo, jer to upravo dokazuje i činjenica da je samo jedna od te tri pivare u fazi restruktuiranja.
Spomenula sam da su obe pivare u Vojvodini, i bečejska i zrenjaninska, sa dugom tradicijom, sa dobrom proizvodnjom. Zrenjaninska pivara imala je proizvodnju i "porter" piva, Zrenjaninska pivara imala je i proizvodnju "euro malca'' ili ''tut guta", koje je i te kako imalo svoje tržište, kao i samo Zrenjaninsko pivo.
Prema tome, ukoliko se primetilo i znalo, a moglo se primetiti i znati u proteklih najmanje šest-sedam godina da ima određenih problema oko funkcionisanja ili rada određenih privrednih subjekata, zašto država nije preduzela ništa. Zašto nije preduzela da spreči dalje propadanje? Zašto država nije zapitala, kroz svoje određene institucije i organe, šta se to dešava sa privatizacijom?
Zašto je dozvolila da se privatizacija u toj meri kompromituje da postoji jedno mišljenje među građanima, među radnicima koji su ostali bez posla, da je privatizacija razlog svih njihovih nedaća i da je privatizacija upropastila Srbiju.
Nije privatizacija upropastila Srbiju. Samo određene kompromitovane privatizacije, samo određeno inertno ponašanje države je dovelo u tu situaciju i Zrenjaninsku, kao i Bečejsku pivaru. U krajnjem slučaju i Jagodinsku, kojoj je potrebno to restruktuiranje.
Prema tome, ukoliko krenemo od te situacije da je Zrenjaninska pivara sa mogućnostima da i dalje proizvodi pivo, kao što je to radila sve do 2004. godine, da će naći najverovatnije tržište koje potražuje njene proizvode. Dakle, ako restruktuiranjem te pivare može da se zaposli određeni broj zrenjaninskih građana, odnosno radnika te pivare, zašto država ne preduzima ništa da to i realizuje.
Pogotovo što, koliko znamo iz dnevne štampe i uopšte ukoliko se prati ova tema, potrošnja piva raste iz dana u dan. Prema tome, treba iskoristiti potencijale i ove zrenjaninske pivare, kao i bečejske, da bi se ipak Srbija reindustrijalizirala, jer sve ono što se radilo prethodnih 60-70 godina, očigledno da je za kratkih 10-20 godina unazad uništeno.
Zrenjaninu je potrebna reindustrijalizacija. Zrenjanin je imao razvijenu industriju. Ukoliko već postoje potencijali i mogućnost treba to iskoristiti. Prema tome, ukoliko se dozvolilo da se Zrenjaninska pivara privatizuje za zaista mali iznos sredstava, jer 51% kapitala gospodin Rajić je platio sa 55 miliona dinara, odnosno 912 hiljada evra, iako je kompletna vrednost kapitala Zrenjaninske pivare u to vreme iznosila 9,5 miliona evra.
To je dobar pokazatelj da država ukoliko već ima određeni udeo u kapitalu jednog pravnog lica može da utiče na koji način će to pravno lice da se dalje razvija, da dalje proizvodi, dalje postoji ili će jednostavno da se ugasi i nestane.
Rezultati su takvi da možemo da očekujemo da se Zrenjaninska pivara za jedno mesec dana u potpunosti likvidira, da prestane da postoji tako jedno dobro preduzeće, odnosno koje je dobro poslovalo do pre par godina. Od toga niko koristi nema.
Restrukturiranjem i te kako bi se postigle određene koristi, jer pre svega bi država došla opet do mogućnosti da naplaćuje poreze, dažbine i doprinose i sve ono što radnici, odnosno jedno pravno lice, odnosno jedno preduzeće u funkciji mogu da plaćaju.
Iako bi danas ona otpisala svoje potraživanje u iznosu od 307 miliona dinara u jednom dužem vremenskom periodu ona bi to svoje potraživanje daleko više naplatila, a pri tom bi imala zadovoljne građane i zadovoljne radnike, koji bi napokon počeli da rade i jednostavno preuzeli odgovornost za sebe, a ne prepustili tu odgovornost državi da od države traži socijalnu pomoć, iako su sposobni za rad i žele da rade, a pri tom su uložili ceo svoj radni i životni vek u jedno ovako ozbiljnu Zrenjaninsku industriju piva.
Apelujem na nadležne, pre svega na Agenciju za privatizaciju, da preduzme sve kako bi Zrenjaninskoj industriji piva omogućila identični tretman, kao i tretman koji je omogućen Jagodinskoj pivari. Mislim da mi svi imamo zajednički interes, a to je da industrija u Srbiji napokon oživi i da zaista postignemo to da država može da naplaćuje poreze, a ne da uzima kredite kako bi se konsolidovala i izbegla jedan krajnji bankrot.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Živkov. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Željko Brestovački. Vlada i Odbor za poljoprivredu prihvatili su amandman.
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Dobrislav Prelić. Izvolite, gospodine Preliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, slično kao i prethodni amandman, ali niste naišli na potrebu da prihvatite predloženo rešenje. Naime, u članu 22. stav 1. tačka 10) posle reči "kvalitetu" dodaju se reči "na osnovu laboratorijskog nalaza".
U obrazloženju smo dobili da se amandman ne prihvata iz razloga što je neophodno da inspektor ima ovlašćenja da u svakom trenutku proverava da li kvalitet sirovina koje se koristi u proizvodnji piva odgovara propisanom kvalitetu, a ne samo da kontroliše izveštaj o izvršenim analizama. Ne znam šta ste podrazumevali pod ovim da inspektor u svakom trenutku proverava kvalitet vode. Mislimo da je bilo logičnije da to rade laboratorije, neće ministar biti u svakom trenutku da proverava kvalitet vode, da to radi laboratorija, a ministar svakako može da kontroliše laboratorijski nalaz.
Ovde smo čuli da par pivara u Srbiji ne radi, spomenuo sam Beogradsku industriju piva, pa su kolega Krstin i gospođa Judita pomenuli Zrenjaninsku i Bečejsku pivaru. Pivare su inače bile indirektno vezane i sa našom poljoprivrednom proizvodnjom. Znate da smo imali hmeljarnike širom Vojvodine. Nažalost, danas više toga apsolutno nema. Zašto nema? Zato što se uvozi slad iz inostranstva, zato što će sve pivare koje su bile u Srbiji ostati na nivou dve-tri koje će držati monopol i uvoziti slad, proizvodnja u Srbiji apsolutno nije potrebna.
Danas kada idu naši poljoprivredni proizvođači u pivare da uzimaju trebere ili malatu, kako to zovemo, za ishranu stoke, ponegde nađemo i neko zrno kukuruza, što bi naš narod rekao, pomalo ga krste, ali i to će oni izbaciti. Kada ga malo više prekrste, onda nas malo više boli glava posle više piva. To je uglavnom zbog toga.
Šta je suština? Što i na taj način mnoge naše teritorije su izgubile osnovnu primarnu proizvodnju, a pogotovo u Vojvodini je bilo jako puno poljoprivrednih kombinata koji su se bavili proizvodnjom hmelja, danas su apsolutno hmeljarnici uništeni.
Uvoznički lobi radi, a to nije samo slučaj kada su naše pivare u pitanju. Takav slučaj je i kada su šećerane u pitanju i kada su mlekare u pitanju. Privatizacija i šećerana i mlekara, a znate šta je interesantno, da svi ti tajkuni koji kupuju ta preduzeća kupe ih u maju ili u junu, kada je proizvodnja zasnovana, normalno bez dinara ulaganja u proizvodnju. I onda kažu pametni su, gotovu proizvodnju samo skinu
Na takav način kao što su tada uništene, uništene su i ove, ovih par pivara u Srbiji, kojima jednostavno nema povratka, tako je prošla i šećerana u Baču posle one čuvene privatizacije od devet evra, koju je kupio gospodin Kostić. Već dve godine peć nije upaljena.
Tako je prošla mlekara u Pivnicama koju je kupio "Imlek", odnosno "Salford", koja nije radila ni mesec dana posle privatizacije. Znate, čuli ste svi širom Srbije za čuveni pivnički sir. Tako je propala mlekara u Odžacima "Odžačanka". Ostalo je još par ljudi samo da radi. Skoro su bili predstavnici "Imleka" iz Novog Sada. Znate šta su rekli radnicima – nismo mi vas kupili da bismo vas razvijali. Barem su bili pošteni i rekli su im u oči – znači da se spreme da i oni, kao većina, nažalost veliki broj naših ljudi koji su završili na ulici, tako će i oni završiti.
Tome se apsolutno mora stati na put kada je poljoprivreda u pitanju, jer poljoprivreda ima strahovito velike kapacitete i poljoprivreda sigurno može da stane na stabilne noge, ali mora da ima sasvim drugi odnos, napominjem, pre svega, ne samo Ministarstvo poljoprivrede, već mora da ima podršku kompletne Vlade Republike Srbije.

Dva minuta i 25 sekundi.
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Željko Brestovački. Vlada i Odbor za poljoprivredu prihvatili su ovaj amandman.
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li se neko javlja za reč? (Ne)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Da li se neko javlja za reč? (Da) Reč ima gospodin Munjić.

        Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, ovaj amandman koji sam podneo samo na prvi pogled izgleda da je tehničke prirode. Međutim, smatram da je on suštinske prirode, a u to ćete se uveriti iz mog obrazloženja.
Naime, član 23. Predloga zakona o pivu govori o situaciji - šta radi poljoprivredni inspektor kada utvrdi određene nedostatke u primeni ovog zakona? Dakle, on u takvim slučajevima, vi to taksativno nabrajate u ovom članu 23, donosi rešenje o privremenoj zabrani obavljanja delatnosti i u tom slučaju on određuje rok u kojem će se ti nedostaci, koje je on utvrdio u svom rešenju, otkloniti. Između ostalog, taksativno se nabraja 17 tačaka u kojima on može odnosno utvrđuje te nedostatke i naređuje da se ti nedostaci otklone.
Jedna od tih tačaka jeste tačka 10), na koju sam podneo amandman. Ova tačka 10. govori o uslužnom punjenju piva koje ne odgovara propisanom kvalitetu. U svom amandmanu tražio sam da se dodaju reči: "navedenog u deklaraciji". Dakle, inspektor će doneti rešenje o privremenoj zabrani obavljanja delatnosti, ukoliko utvrdi da se prilikom uslužnog punjenja piva ta delatnost ne odgovara propisanom kvalitetu, pa tražim da se doda još reč "navedenog u deklaraciji".
Gospodine ministre, kako ćemo znati u stvari koji je to propisani kvalitet? Kako ćemo vi, ja ili neko treći znati u stvari i kako ćemo reagovati kod nadležnog ministra, ako nigde ne piše koji je to propisani kvalitet, a taj propisani kvalitet piše u deklaraciji, je li tako? Gde taj propisani kvalitet treba da stoji – dakle, u deklaraciji koja stoji na onoj etiketi. Ono što je propisano treba da stoji na deklaraciji. Sasvim je normalno i adekvatno da se prihvati ovaj amandman, jer je jasno da ono što je propisano treba negde da bude i napisano, a to je logično i jedino ispravno – da bude na deklaraciji o kvalitetu proizvoda.

Minut i po vremena poslaničke grupe.
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić. Da li se neko javlja za reč? Izvolite, gospodine Saviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o pivu i to na član 23. ovog predloga zakona. Naime, tražio sam svojim amandmanom da se rok za izjavljivanje žalbe na rešenje poljoprivrednog inspektora poveća sa osam na 15 dana.
Naravno, vi niste prihvatili ovaj amandman. U obrazloženju kažete, odnosno tvrdite suprotno od onoga što sam tvrdio – da je rok od osam dana sasvim dovoljan. Naravno, ne bih hteo da polemišem sa vama u tom smislu – vi tvrdite ono što tvrdite. Hoću da vas podsetim da ovaj amandman nisam podneo tek reda radi, onako, da bi bio što veći broj amandmana i da bi se na taj način neko promovisao kao poslanik ili neka poslanička grupa, već sam smatrao jednostavno da je predlog, odnosno moje rešenje koje sam podneo amandmanom mnogo bolje.
Naime, neka dobra praksa kad je u pitanju izjavljivanje bilo koje žalbe kaže da neki standardni, klasični, uniformni rok od 15 dana i zbog toga sam tražio ovaj rok od 15 dana. Naime, vi niste ispoštovali ovo, ali to je vaša stvar. Međutim, hoću da kažem još nešto vezano za ovaj zakon o pivu.
Meni uopšte nije jasno zbog čega se donosi ovaj zakon o pivu, kada znamo, a čuli smo ovde od mnogih kolega u ovoj skupštini, naravno ima nas iz svih krajeva Srbije, da su naše pivare, srpske pivare u očajnom stanju – mnoge su ugasile proizvodnju, mnoge posluju na ivici rentabiliteta. Ovde su mahom o tome govorile naše kolege, pre svega iz Vojvodine, jer se Vojvodina na neki način može smatrati i kolevkom piva, pivarstva u Srbiji.
Dolazim iz Niša, iz centralne Srbije i hteo bih da kažem da nema samo fabrika piva u Vojvodini. Ovde smo čuli i znamo da je poznata fabrika u Zaječaru, pa Niš ima svoju fabriku piva, pa valjevsko pivo itd, da ne nabrajam to. Ove fabrike su ipak gotovo uništene ili su pred samim zatvaranjem. Niška fabrika piva je jednog trenutka bila zatvorena. Doduše, sada posluje na neki način, ima određenu proizvodnju, ali je to veoma slabo i radnici gotovo i da ne primaju platu, dok je to fabrika sa jednom velikom i dugom tradicijom.
Šta je primetno kod privatizacije? Šta je prvo ova država, Vlada, uradila? Prvo je privatizovala pivare, jer se tu okreću velike pare i onaj koji kupi određene pivare sigurno je izvukao određeni profit. Sada, naravno, nisu mu potrebne neke pivare, neke fabrike u unutrašnjosti Srbije, jer sada vidimo da se polako prelazi na proizvodnju i ambalažu piva u flašama od pola litre ili 0,33 litra, a znamo da je naš čovek u Srbiji pre svega navikao na onu standardnu ambalažu, flašu od polovine litra.
U kraju iz koga dolazim se kaže – koje je pivo najbolje, najbolje je ono pivo koje se pije ispred zadruge. To je stvarno. Jednostavno, kroz ovu ambalažu i kroz sve ovo može se primetiti i vidljivo je da se polako guši proizvodnja piva, odnosno da opstaju samo veliki, da im je cilj samo da izvlače profit – to se vidi i kroz ambalažu.