ČETVRTA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 12.05.2010.

3. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

ČETVRTA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

3. dan rada

12.05.2010

Sednicu je otvorio: Slavica Đukić-Dejanović

Sednica je trajala od 10:05 do 18:00

OBRAĆANJA

...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić. Izvolite.
...
Nova Srbija

Zlata Đerić

Nova Srbija
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, imamo pred sobom ne dva zakona, nego dve izmene i dopune već donetih zakona, i to vrlo skroman broj članova koji se menja u zakonu koji se odnosi na odlikovanja, izmene i dopune Zakona o odlikovanjima Republike Srbije.
Ponuđena je promena na koju smo ukazivali upravo mi iz opozicije kada je zakon donošen, a donet je 26. oktobra 2009. godine i nije ni stigao da zaživi u stvarnom životu Srbije. I tada smo govorili da se tim zakonom obezličuje i na neki način devalvira institucija dodeljivanja odlikovanja, jer dodela odlikovanja pre svega, i odlikovanje građana i institucije u jednoj državi, treba da favorizuje određene vrednosti, nacionalne, istorijske, kulturne i tradicionalne.
Upravo ove dve izmene koje sada nudite u tom zakonu, a na koje smo tada mi ukazivali, kao i na značaj konsultovanja heraldičara, koji po tom pitanju imaju mnogo štošta stručno da kažu i da ukažu u najboljoj nameri, veoma su bitne. Dakle, uvodi se Orden Karađorđeve zvezde, za koji znamo da je 1904. godine ustanovljen, i uvodi se Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“.
Sada se u ovim izmenama i dopunama pozivate upravo na ono za što smo vas tada molili da se pozovete i da prihvatite neke amandmane. Dakle, uvodi se vraćanje najboljoj srpskoj tradiciji, najslavnijim danima naše istorije, najslavnijim našim ličnostima, što bismo rekli – vraćanje sebi.
U tom smislu možemo da podržimo ove dve promene, ali one su, opet ću reći, nedostatne. Šteta je da jedan zakon dođe u proceduru, da bude usvojen, da ne bude sluha u tom momentu za sve ono što opozicija zaista konstruktivno ponudi, a da onda već za nekoliko meseci zakon koji nije istinski ni zaživeo moramo da menjamo upravo u tom smislu da se prihvati ponešto od onoga što je opozicija tada nudila. Moglo je to tada da se uradi bolje, zakon bi bio kompletniji.
I ovo je nedovoljna promena i videćete da ćemo imati, možda čak do kraja ovog saziva, još izmena i dopuna. To će biti najtužniji odnos vladajuće koalicije prema nečemu što zaista treba da bude izvan svake politike, a to je odlikovanje zaslužnih građana i pojedinaca.
To se inače u praksi može nazvati nečim za šta mi u pedagogiji, koji se bavimo pedagoškim radom, kažemo – zakasnela pamet. Kao neko ko u tome ima iskustva, ličnog i stručnog, mogu vam reći da zakasnela pamet ne postoji; pameti ili imaš ili nemaš, kada ona kasni, ona ne postoji.
Drugi zakon, odnosno izmene i dopune zakona koje su pred nama su izmene zakona o informacijama od javnog značaja. Samo ću kratko reći da je to pomalo licemeran odnos jer mi imamo instituciju Poverenika za informacije od javnog značaja koju smo stvorili i ustanovili, a da čoveku pri tome, po njegovim rečima, nismo dali nikakva prava ovlašćenja.
Ono što je i gospodin ministar rekao, ko će sada da ne objavi informaciju od javnog značaja... Pa, znate ko u ovoj državi ima najviše interesa da krije informacije od javnog značaja? To je upravo Vlada, koja donosi sve ovo i koja treba da bude najkooperativnija prema tom našem povereniku, a on se upravo na tu instituciju najviše žali.
Mi vidimo taj odnos prema informacijama od javnog značaja, jer i mi poslanici postavljamo pitanja i tražimo odgovore i neke informacije koje su od javnog značaja za život građana, a vrlo često ne dobijamo te odgovore. Zna gospođa predsednica da mi vrlo često tražimo naknadno po nekoliko puta da se na neko pitanje odgovori. Jedan sam od poslanika koji selektivno dobijaju odgovore na pitanja: od nekih ministara i ministarstava da, a od nekih ne. No, ovo je nešto što nije uređeno kako treba i ovo je nešto što je simulacija demokratije jer mi prave informacije od javnog značaja nemamo.
Ne bih pričala uopšte o tome koja je tu uloga državne bezbednosti, samo ću kratko završiti ovaj deo gde hoću da kažem da i državna bezbednost nije u svemu tome nevina, mada znamo kolika je i kakva je njena uloga kroz istoriju Srba i Srbije bila. Ja sam o tome rekla jednu istinu u jednoj svojoj knjizi praveći anagram od tog naziva „državna bezbednost“ – „bedna bezdržavnost“. Nemamo države, a imamo veliku bedu. Trebalo bi se preispitati što se tiče funkcionisanja tih dosijea, tih informacija i onoga što Srbi jesu, zahvaljujući toj državnoj bezbednosti, prošli i propatili. Hvala.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Narodni poslanik Srđan Milivojević.

Srđan Milivojević

Za evropsku Srbiju
Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas menjamo jedan zakon, i to je već treća promena zakona gde želimo da Povereniku, koga smo svi zajedno izabrali, damo mnogo veća ovlašćenja, da mu damo ovlašćenja da može da kažnjava one koji neće, ne žele, ne umeju, ne mogu ili jednostavno ne znaju da sprovedu zakon i da obavljaju posao za koji su izabrani.
Po ovom zakonu, Poverenik će moći da kažnjava i tu se sad već otvara rasprava koliko je ta kazna adekvatna i da li je ta kazna primerena, da li je primereno da se sve završi na novčanoj kazni ili možda treba pribeći i drugim kaznama, kao što određene poslaničke grupe predlažu udaljenje sa funkcije, a ne bi me začudilo da neko do kraja ove rasprave predloži i zabranu obavljanja javnog posla za funkcionera koji krši zakon.
Hajde da pogledamo šta zaista kaže zakon i šta zaista želi zakon da uradi kada je reč o ovoj oblasti. Snaga zakona, pre svega, leži u stvarnosti iz koje je taj zakon proizašao. U stabilnim društvenim okolnostima zakon obnavlja i popravlja društveni život postepeno i stalno, ali neizvršavanje je najveća opasnost za svaki zakon. Nekada u zakonu nije dovoljna volja države, potrebna je i volja naroda. Međutim, kada govorimo o zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, mnogo je češće potrebna volja države jer volja naroda ovde postoji.
Odlike demokratske države, demokratskog društva, po kojima se jedno društvo tretira kao demokratsko, po kojima se jedna država tretira kao demokratska, leže između ostalog i u mogućnosti naroda, građana da koriguju državu, da utiču na državu da se ona popravi, da promeni svoj način ponašanja. Na kraju, odlika je demokratskih država da kada država dobije zahtev od građana tom zahtevu izađe u susret.
Mi ćemo ovakvim promenama zakona svakako to omogućiti. Ovde nije reč samo o novčanoj kazni. Novčana kazna ne treba da bude apriori predmet ove rasprave, i visina te novčane kazne, mnogo je važnija osuda koju će svako dobiti, ne i pred sudom za prekršaje. Sa određenim stepenom osvojenih građanskih sloboda mnogo će veća osuda biti od strane kompletnog javnog mnjenja (koje smo konačno u ovoj zemlji izgradili), mnogo će veća osuda biti, ne samo u ovom parlamentu i ovom zdanju, za onog čoveka koji ne želi da postupi po nalogu Poverenika.
Biće potrebno mnogo političke volje da sve segmente društva privedemo da funkcionišu na takav način da kada dobiju pitanje od Poverenika tom pitanju izađu u susret. Ali, ovde postoji jedna apsurdnost kritike ne samo od strane onih koji su bili u poziciji da donesu ovaj zakon kad su bili na vlasti, već i od onih koji sada kritikuju ovaj amandman u trenutku kada vladajuća većina pokazuje neospornu volju i želju da ništa ne sakrije od javnosti i da zakon primeni.
Želim da kažem još samo par reči i o Zakonu o odlikovanjima. Zakon o odlikovanjima je donet pre šest meseci i nekoliko nas narodnih poslanika već tada je kritikovalo određene odredbe ovog zakona, pogotovo nazive ordenja. Vidim da postoji određena nedoumica kada je reč o medalji za revnosnu službu kod određenih poslaničkih grupa i poslanika jer se mnogi pozivaju na srpsku tradiciju, a onda postavljaju javno pitanje – šta je to medalja za revnosnu službu i čemu ona služi?
Medalju za revnosnu službu nije ustanovila Demokratska stranka ili DOS, kao što je neko probao da imputira. Medalja za revnosnu službu je ustanovljena 19. aprila 1913. godine u ovoj zemlji. Dodeljivala se u dva stepena, zlatna i srebrna, oficirima, podoficirima i vojnicima, ali i građanskim licima za odbranu i revnosnu službu. Takođe, medalja se dodeljivala za pomoć srpskoj vojsci tokom rata. Godine 1922. proširen je spektar zasluga, pa se od tada medalja mogla steći i za izvanredno i odano službovanje u mirnodopsko doba. Ta medalja se nosila na plavoj traci. Mislim da ta medalja ima svoje mesto danas, kada je reč o srpskom društvu i kada je reč o građanima koji svoj posao obavljaju revnosno, ali nisu samo u vojnoj ili policijskoj službi.
Ovde se vrlo često od strane određenih poslanika pravi jedno čudno poređenje i izjednačavanje reči junak i heroj. Dužan sam da ukažem mojim kolegama koji ne razumeju razliku između reči junak i heroj da herojstvo i junaštvo potiču iz antičkog sveta, ali u antičkom svetu se jasno razgraničavalo šta je herojstvo, šta je junaštvo. Neki čak i danas izjednačavaju reč junak sa rečju heroj.
Po antičkom predanju, heroj je čovek koji je svestan svog herojskog podviga kad ga čini, svestan je svog žrtvovanja i svesno je spreman da svoj život položi na oltar otadžbine da bi napravio herojsko delo kojim će zadiviti ne samo sadašnjost, već i pokolenja. Junak je čovek koji nije svestan svog junaštva. Desi se ponekad u bici u antičkom svetu da čovek uzme koplje, jako zamahne tim kopljem, nesvestan koga gađa, i pogodi baš protivničkog vojskovođu i onda bude slavljen kao junak.
Molio bih da kada govorimo o junacima i herojima makar pravimo tu razliku, jer ne treba izjednačavati heroje i junake. Heroji su ipak na višem stupnju, jer su svesni svog herojskog čina, za razliku od junaka.
Za kraj moram da kažem da je možda došlo vreme da Republika Srbija konačno posle donošenja Zakona o odlikovanjima taj zakon i primeni, jer imamo dovoljno ljudi koji su se u proteklih pola godine, godinu dana i više godina unazad i te kako dokazali u borbi protiv organizovanog kriminala, u suzbijanju tog organizovanog kriminala. Imali smo rekordnu zaplenu kokaina, imali smo rekordne zaplene narkotika, imamo ljude koji zaista rade ozbiljno svoj posao samo za platu, samo za lični dohodak. Možda je došlo vreme da Republika Srbija tim ljudima makar na grudi stavi odličja i da kaže – evo, to su pojedinci koji su svoj posao obavljali savesno, požrtvovano, odgovorno, stručno. To su pojedinci koji su sebe isturili na oštricu organizovanih kriminalnih grupa, jer se nepokolebljivo bore protiv kriminala, jer je to jedna od odrednica koje su okupile ovu koaliciju kada se formirala Vlada Republike Srbije. Zahvaljujem.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić.
...
Srpska radikalna stranka

Božidar Delić

Srpska radikalna stranka
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ne tako davno, u oktobru mesecu, raspravljali smo o Zakonu o odlikovanjima i tom prilikom je nekoliko poslanika, među kojima ističem gospodina Dujovića, gospodina Pelevića, dalo svoje amandmane i na Predlog zakona o ordenima i na Predlog zakona o medaljama. Ja sam takođe dao amandmane na taj zakonski predlog. Ono osnovno što smo svi mi istakli tom prilikom, to je da je to verovatno najgori zakon ili najgori ordenski sistem koji je do sada napravljen u našoj zemlji, da to nije poštovanje tradicije i kontinuitet ordenskog sistema, već upravo kidanje te tradicije.
Mi svakako ove izmene podržavamo, jer one su bile predložene i u tim amandmanima koje smo dali, ali nećemo glasati za ovaj zakon, jer ovaj zakon i sa ovim izmenama nije popravljen u toj meri da može da se kaže da je dobar i da predstavlja kontinuitet sa našom tradicijom.
Evo samo nekoliko napomena. To smo govorili u oktobru mesecu. Narod smo koji ima svoju istoriju, svoju tradiciju i morali smo da pođemo od prvog ordena u srpskom narodu, koji je ustanovio još car Dušan. Prethodni ordenski sistem je to uvažio i imali smo Orden Nemanjića; da li se zvao Orden Nemanjića ili Orden Svetog Stefana, kako je to 1349. i dopunama iz 1354. godine odredio car Dušan... Mislim da bi to bilo jako dobro i da bi to bila prva veza sa našom istorijom, sa našom tradicijom.
Sledeće, danas sam ovde čuo od kolege poslanika da nisu svi istorijski periodi uzeti u obzir. U našem predlogu iz oktobra meseca u tom amandmanu predložili smo Karađorđevu zvezdu, ali smo predložili i varijantu Karađorđeva zvezda sa mečevima i bez mačeva. Ako ste čitali, znate kako je to regulisano u drugim zemljama i kod drugih naroda, znate da postoje ordeni koji se dodeljuju vojsci, vojnim licima i isti takvi ordeni, sa drugačijim obeležjima, koji se dodeljuju civilnim licima. Zbog toga smo predložili da se Karađorđeva zvezda sa mačevima dodeljuje u vojsci, a bez mačeva za zasluge u civilstvu.
Odmah posle toga smo predložili i Orden Takovskog krsta. Istina je, kako smo u Srbiji imali Karađorđeviće, tako smo imali i Obrenoviće. Ako je to već postojalo, moramo da poštujemo našu istoriju, našu tradiciju, da se ne opredeljujemo, jer na ovaj način smo se opredelili za to da su u našoj istoriji bili značajni samo Karađorđevići. Svakako, podržavam i onog kolegu koji se založio i koji je dao primedbu da se u ovom predlogu ne nalazi Orden Takovskog krsta, koji je bio uspostavljen u Kraljevini Srbiji.
Dalje, mi smo u ovom predlogu imali predlog da se kod medalje za hrabrost napravi izmena i da se doda da to bude Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“. Očigledno je da predlagači nisu dovoljno razmišljali, jer trebalo je da ostane taj predlog – medalja za hrabrost, a onda da postoji, kao posebna medalja koja bi trebalo da bude samo u jednom stepenu, medalja „Miloš Obilić“ ili medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, upravo zbog toga što je to jedna od najvažnijih medalja u našoj istoriji i tradiciji. Iako je ona uspostavljena u Crnoj Gori, u Crnoj Gori danas takve medalje više nema. Ali, vezano za neku primedbu koju sam takođe danas čuo ovde, ona je ustanovljena u Srbiji 1913. godine. Prethodno je takođe bila samo medalja za hrabrost, tako da smatram da je trebalo da bude i medalja za hrabrost, ali kao posebna medalja – medalja „Miloš Obilić“.
Kada smo razgovarali u oktobru rekli smo da je Predlog zakona nedopustivo uprošćen; čak ni ove izmene koje ste napravili to mnogo ne popravljaju.
Gospodo, u našoj istoriji smo imali državnike, vojskovođe, imali smo poznate ljude, naučnike, pisce, pesnike, koji su ime Srbije proslavili na raznim meridijanima, po celom svetu, pa sama odlikovanja, bez obzira na to da li su ordeni ili medalje, imaju dvostruku ulogu: s jedne strane, dodeljuju se zaslužnim pojedincima iz određenih oblasti, a s druge strane, zaslužnim pojedincima iz naše bliže i dalje istorije se iskazuje poštovanje za sve ono što su učinili za svoj narod.
Ni ovom dopunom ovog zakonskog predloga iz oktobra to nije učinjeno. Velikanima srpskog naroda se uopšte nije posvetila pažnja, u smislu da se bar neko iz te plejade uzme kao primer i priznanje za ime ordena ili medalje. To je svojevrsna sramota i prošlog i ovog predloga, jer ne samo da se preko ovakvog predloga omalovažavaju oni i dela koja su učinili za ovaj narod, već se na taj način omalovažava i čitav naš narod danas. Ovakvim predlogom zakona želi se javno srozati i prekinuti veza, istorijski kontinuitet sa najznačajnijim i najzaslužnijim Srbima. Gospodo, pokušajte da mi dokažete da to nije tako.
Prethodni ordenski sistem je bio mnogo bolji i za njega se ne mogu dati ove primedbe kakve se mogu dati za ovaj predlog.
Šta sam prošli put rekao za Obilića medalju? Ponoviću. Posle pola godine nekome je palo napamet ili, da kažem, konačno došlo u glavu da makar tu jednu nepravdu ispravi. Kaže: izostavljanje Obilića medalje je posebna priča. Ukoliko ovaj predlog zakona ostane bez Obilića medalje kao tradicionalno najpoštovanijeg odlikovanja u srpskom narodu, onda je to očigledno nepoštovanje, čak i ismevanje vojničke časti, slavne srpske vojske, svih nosilaca ove medalje, njihovih potomaka, slavnih srpskih vojvoda, Njegoša, njegovog dela, srpstva u celini, kosovskog zaveta u njegovom viteškom smislu, kao najuzvišenijeg dela.
Šest meseci vam je, gospodo, trebalo da vam ovo dođe u pamet. Koliko će vam trebati vremena da konačno jedan zakon, koji treba da bude potpuno lišen bilo kakvih ideoloških motiva, bude donesen i da ubuduće više ne postoji potreba, makar kada je u pitanju zakon o odlikovanju, bez obzira na to ko bude sedeo u ovoj skupštini, ko bude na čelu države i na čelu Vlade, da se on menja?
Prethodni ordenski sistem se bio približio tom cilju, ali vi ste i sa ovim ispravkama još daleko od toga. Onaj predlog je rađen na brzinu. Ovaj pokušaj poboljšanja u svakom slučaju pozdravljam, ali je nepotpun. I dalje ostajemo tamo gde smo bili pre šest meseci. Iako pozdravljamo ovaj pokušaj, ovo je ostalo na pokušaju.
Ostajemo pri onim predlozima koje smo dali još u oktobru, koje niste uvažili. Da ste ih uvažili, makar da ste uvažili veći deo onoga, ne što je predložila samo SNS, evo, makar da ste usvojili veći deo onoga što je predložio naš kolega gospodin Saša Dujović, bili bismo zadovoljni i tim, jer bi se onda ovaj ordenski sistem približio onome što je stvarna potreba države Srbije. Ovako ostaje da u nekom drugom vremenu uradimo ono što vi iz Vlade u dva navrata niste mogli.
Zašto to niste mogli? Da li u našoj državi nema stručnjaka koji bi mogli da istorijski sagledaju značaj naših državnika, naših vojskovođa i naših naučnika?
U stvari, kada se radi o istoriji, nije trebalo da izmišljate ništa. Trebalo je samo da uvažite nešto što je već postojalo u našoj istoriji, u našoj tradiciji, da to poređate po nekom redu i značaju, da nikoga ne izostavite i ne preskočite. Da ste tako uradili, onda možda ovaj novi orden koji ste u prošlom zakonskom predlogu predložili ne bi bio potreban, ali smatramo da ni on nije višak.
Što se tiče ove medalje za dugogodišnju revnosnu službu, i tu se slažem; možda čak i kod onog jednog ordena koji govori o zaslugama u oblasti odbrane i bezbednosti, možda je i on mogao da ima taj dodatak, jer slična rešenja bila su i u prošlom ordenskom sistemu. Kod medalja može da bude, kako ste to predložili, i jedinstvena medalja za dugogodišnju revnosnu službu, koja bi važila za službu u svim državnim organima, pa i u vojsci. Ili, mogli ste da za te koje se dodeljuju u vojsci za dugogodišnju revnosnu službu, kao što je to bilo u prethodnom ordenskom sistemu, predložite da to bude za 10, 20, 30 ili 40 godina službe u određenim organima.
Sve što ste kroz ove dve izmene predložili je prihvatljivo, ali to je malo da bismo mogli da podržimo ovaj predlog, jer ipak moramo da vam kažemo da ste na pola puta. Morali biste da objasnite vaše motive zašto ovo nisu celovite izmene onog zakonskog predloga iz oktobra i zašto to niste uradili na način da ovo stavimo ad akta, da ne moramo sa svakom promenom vlasti da menjamo i ova obeležja, odnosno da ne moramo da menjamo ordenske sisteme.
Što se tiče Srpske napredne stranke, ona neće glasati za ovaj zakonski predlog, jer smatramo da je daleko od toga da bude celovit. Hvala.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Reč ima narodni poslanik gospođa Milica Radović.

Milica Radović

Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, Poslanička grupa DSS nije protiv ovih izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Smatramo da je potrebno doneti ovakve izmene jer se uloga Poverenika dodatno ojačava, posebno u pogledu njegove kontrolne i korektivne funkcije, kada je u pitanju sprovođenje prava na pristup informacijama od javnog značaja. Nama samo nije jasno zašto ove izmene nisu usvojene u decembru prošle godine, kada je ovaj predlog zakona i bio na dnevnom redu.
Da budem jasnija, nije mi jasno zbog čega nisu prihvaćeni amandmani moje poslaničke grupe koji su na isti način kao što to sada čini Predlog zakona tretirali ovu materiju. U krajnjem slučaju, mogli smo da postignemo to da već malo više od pet meseci ove izmene postoje u zakonu i ovakva rasprava danas ne bi bila neophodna.
Da li razlog treba da tražimo u tome što je svaki suvisao predlog koji dolazi od strane opozicije unapred osuđen da bude odbijen ili je razlog u nečemu drugom? To naravno nije dobro, kako za odnose između vlasti i opozicije, tako ni za sam predlog zakona čiji se kvalitet osujećuje jer se ne dopušta mogućnost da on na taj način bude popravljen.
Takođe pomalo iznenađuje i ova hitnost u njegovom donošenju, upravo iz razloga koji sam sada objasnila. Naravno, tada nije postojala svest o važnosti donošenja ovih izmena zakona, ali je sada preko noći naprasno ta svest postala vidljiva i shvaćeno je da su ove izmene zakona danas više nego potrebne. Bilo kako bilo, važno je da Poverenik konačno dobije ovlašćenja koja se ovim izmenama njemu daju, a odnose se na ovlašćenja da može da izvršava administrativna rešenja koja je doneo u drugom stepenu.
Međutim, današnja tema koja je na dnevnom redu, a tiče se ovog predloga zakona, otvara jedno drugo pitanje, koje je, rekla bih, mnogo važnije od samih izmena ovih zakona, a odnosi se na odnos države prema nezavisnim telima u državi, koja u najvećem broju ili u većini demokratskih društava treba da predstavljaju četvrtu granu vlasti kojoj je u opisu posla da po nalozima građana ili u ime građana vrši kontrolu i nadzire ostale tri grane vlasti.
Kada govorimo o tome, situacija u Srbiji je malo drugačija. Dovoljno je samo da pobrojim nekoliko nezavisnih tela kao što su, recimo, Državna revizorska institucija, Komisija za zaštitu konkurencije, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, pored toga imamo i Poverenika, o kome danas govorimo, ombudsman i ranije Odbor za sprečavanje sukoba interesa, da zaključimo da one ili nisu dobile adekvatna ovlašćenja koja ih na taj način čine nejakim i poprilično nevidljivim u javnosti ili su, s druge strane, pod izrazitim nadzorom izvršne vlasti.
Da ne govorim o tome da mnoge od ovih nezavisnih institucija ni dan-danas nemaju adekvatne uslove za rad, da ne poseduju prostorije i da još uvek kadrovski nisu osposobljene. Uzeću za primer samo Državnu revizorsku instituciju. Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji donet je pre pet godina, ali ona još uvek ne funkcioniše u svom punom kapacitetu. Koliko je meni poznato, DRI ima šest revizora, nekoliko saradnika, a da bi obavljala svoju dužnost onako kako bi to trebalo da bude delotvorno i efikasno, neophodno je da bar u ovom trenutku ima pet, šest puta više revizora nego što je to danas. Da ilustrujem samo: koliko je to mali broj revizora najbolje pokazuje činjenica da finansijski izveštaj jedne banke kontroliše deset revizora za mesec, odnosno mesec i po dana.
Naravno, kada govorimo o DRI, onda ne bi bile suvisle ni tvrdnje koje idu u pravcu kritike DRI, a to je da je ona za vreme svog mandata, od trenutka kada je formirana pa do danas, znači, tiče se izveštaja za 2008. godinu, uspela da kontroliše samo petinu državnih institucija.
Ne bih se više zadržavala, pošto je ovo sledeća tačka dnevnog reda, ali ću nekoliko reči reći o drugom nezavisnom telu. Radi se o Komisiji za zaštitu konkurencije, čija predsednica je rekla da su toj komisiji faktički u Srbiji vezane ruke kada je antimonopolska borba u pitanju, jer nemaju mehanizme za razbijanje tih monopola. U krajnjem slučaju, zakon koji se bavi ovom oblašću i zakon koji je reguliše, Zakon o zaštiti konkurencije, jeste donet, ali on nije primenjiv zato što podzakonska akta još uvek nisu doneta, što onemogućava njegovu primenu, odnosno onemogućava da sama komisija izriče mere, zbog čega je ona faktički i formirana.
S druge strane, ova komisija radi u krnjem sastavu još od 2. aprila 2009. godine. U decembru prošle godine je raspisan konkurs za članove Saveta i za predsednika Saveta ove komisije, ali sam parlament još uvek nije našao za shodno da se izjasni o ovim predlozima i da konačno Komisiji za zaštitu konkurencije omogući nesmetan rad.
Kada govorimo o svim ovim nezavisnim institucijama postavlja se pitanje da li posle svih onih negodovanja i kritika treba bilo šta govoriti o Visokom savetu sudstva, odnosno Državnom veću tužilaca, s obzirom na to da znamo da oni od samog svog početka rade u krnjem sastavu i da su ceo proces reforme pravosuđa izvršili u krnjem sastavu?
Naša javnost je dobro upoznata sa neuspelom reformom pravosudnog sistema koja je kao takva potvrđena i od strane predstavnika EU. Naime, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo je u svom izveštaju rekao da je sam proces reizbora sudija otkrio mnoge nedostatke u pogledu samog sastava, a naravno i nezavisnosti Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. U svom izveštaju je dalje naveo da je od predstavnika srpske vlasti tražio da se ceo postupak izbora sudija i tužilaca ispita na jedan način koji je adekvatan, jer on nije sproveden transparentno, nezavisno i nepristrasno.
Naravno, neću sada da govorim o svim onim nedostacima koje je Visoki savet sudstva u ovom slučaju evidentno pokazao, ali ću reći – da li Visoki savet sudstva, pored svih nedostataka o kojima je javnost imala mogućnost da se informiše na vreme, može i dalje da nosi epitet nezavisnog i stručnog tela?
Dalje, koliko se uvažavaju odluke ranijeg Odbora za sprečavanje sukoba interesa, a danas Agencije za borbu protiv korupcije, kada su u pitanju dvojne funkcije? Imamo primer vojvođanskog parlamenta: znamo da veliki broj funkcionera, odnosno poslanika u vojvođanskom parlamentu i dalje ima dvojne funkcije i da im, bez obzira na to što je rok za određivanje da li će da zadrže jednu ili drugu funkciju davno prošao (rok je bio 1. april), ne pada na pamet da se povuku sa jedne od te dve funkcije.
Naravno, to nije zabrinjavajuće. Zabrinjavajuće je ono što radi, odnosno ne radi Agencija za borbu protiv korupcije. Agencija ili ne radi ništa ili čini nedovoljno, te time samo ojačava pozicije vojvođanskih poslanika. Na taj način ne samo što se uvode dvostruki standardi jer zakon, s jedne strane, važi za neke poslanike, a s druge strane ne važi, već se dovodi u pitanje sam domet Agencije za borbu protiv korupcije.
Nemam drugi razlog nego taj da me navede na misao da Agencija namerno zaobilazi onu odredbu koja kaže da poslaniku ili bilo kom drugom funkcioneru koji je u sukobu interesa, a njih sada ima već preko 2.000, prestaje po sili zakona ona funkcija na koju je kasnije stupio. Rok od 1. aprila je davno prošao, a i dalje imamo 2.000 funkcionera u Srbiji koji su u sukobu interesa i ne pada im na pamet da se odreknu jedne od tih funkcija.
Ovo je jedan vrlo kratak prikaz funkcionisanja nezavisnih tela u Srbiji i najbolje govori u prilog tome koliko su ona ili nejaka ili pod velikim uticajem politike. Naravno da će radi pridruživanja Evropskoj uniji srpska vlast učiniti sve da ova nezavisna tela jako dobro izgledaju na papiru, ali su u praksi njihovi dometi skoro nepostojeći. Hvala vam.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić-Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Narodni poslanik Petar Petrović ima reč. Izvolite.
...
Jedinstvena Srbija

Petar Petrović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija
Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem sa svojim izlaganjem, pitao bih vas, pošto sam izlazio iz sale, gospođo predsednice, da li su još uvek na dnevnom redu zakoni o izmenama zakona o odlikovanjima i informacijama od javnog interesa? Jesu. Hvala. Mogu da usmerim svoje izlaganje na ovu tačku dnevnog reda.
Poslanička grupa SPS-JS će u danu za glasanje podržati predlog i jednog i drugog zakona, bez obzira na to što imamo određene sugestije i primedbe na predloge ovih zakona. U kratkom izlaganju ću pokušati da ih izložim.
Kada se radi o izmenama i dopunama Zakona o odlikovanjima, malo nas čudi, nas iz poslaničke grupe SPS-JS, zašto u prošlom periodu, kada smo usvajali osnovni tekst zakona nisu malo pažljivije razmatrani amandmani ove poslaničke grupe, koji se odnose na određene članove zakona; siguran sam da ovaj zakon ne bi sada bio na dnevnom redu, jer vidimo da je preko 80% amandmana ove poslaničke grupe, koji nisu uzeti u razmatranje i nisu prihvaćeni, sada ugrađeno u tekst izmenjenog Zakona o odlikovanjima. To se valjda neće dešavati.
Kada se govori o drugom zakonu, zakonu o izmenama i dopunama zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, radi se o jednoj izmeni i, po nama, postavlja se samo jedno pravno pitanje. Naime, u predlogu izmena ovog zakona govori se da su rešenja Poverenika obavezujuća, konačna i izvršna i da mogu da se osporavaju samo u sudskom postupku. Istovremeno je uređeno da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“.
U obrazloženju za donošenje zakona kaže se da će Vlada naknadno odrediti organ koji će pomagati Povereniku da bi se izvršilo njegovo rešenje. Tu postoji nesklad što se tiče vremena i mogućnosti izvršavanja ovih rešenja koja će Poverenik donositi, pa mislim da bi Ministarstvo moralo što pre da donese određene odluke i da odredi organ koji će pomagati Povereniku da bi se odluke koje su konačne, izvršne i obavezujuće izvršavale.
S druge strane, ne mogu da ne kažem jednu opasku kada se radi o dostupnosti informacija. Danas, nažalost, imamo slučaj da su mnoge lokalne samouprave, ja mogu da govorim o lokalnoj samoupravi u Jagodini, pretrpane zahtevima za određenim informacijama koje su po mišljenju podnosioca tih zahteva informacije od javnog značaja, tako da bukvalno moraju da se formiraju posebne službe koje treba da prikupe informacije.
Zamislite, imali smo slučaj da je čovek iz Leskovca, koji radi za neki organ (nije bitno, neću da reklamiram tu organizaciju), tražio da mu se daju informacije za tri godine unazad koliko je potrošeno za službena putovanja, dnevnice, benzin, i to u vreme kada se radio budžet lokalne samouprave za sledeću godinu. To znači da bi deo organa budžetskog trebalo da troši svoje vreme da prikupi te informacije za poslednje tri godine. Ukoliko to ne uradi, Poverenik će kazniti neku osobu koja je odgovorna, odnosno načelnika lokalne samouprave za to.
Mislim da u tom vremenskom intervalu treba omogućiti da se tačno, taksativno nabroji koje su to informacije od javnog značaja. Zamislite da neko iz Subotice traži informaciju za neko Trgovište ili Crnu Travu, opštinu, o tome ko je koliko para potrošio za benzin, službena putovanja. Mislim da je nebitno za taj deo Srbije šta se radi tamo. Jednostavno, da izbegnemo da trošimo i vreme, i novac i hartiju na ovo, a da istovremeno ne kršimo zakon o dostupnosti informacija.
Dobro, to su neke primedbe na osnovu onoga što se dešava u praksi. Molio bih da u narednom periodu Ministarstvo to ima u vidu i da ih prilikom pripreme novog teksta zakona ili novih izmena ne zaobiđe.
Na kraju, da još jednom kažem da će, bez obzira na izrečene primedbe, Poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje podržati oba predloga zakona. Hvala.